Мушкарац и жена

Епископ јегарски Порфирије:

Мушкарац и жена на извору живота

Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене.

Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице.

Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце.

Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу.

Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане.

Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија.

Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања.

Извор