субота, 21. фебруар 2015.

A od kume priča

10493002_10202945887100688_5049370947141 Da se razumemo, za sve je kriv Bob Živković. Prvo sam pozvana da budem tajna kuma na još tajnijoj svadbi. Tim povodom me je gore pomenuti Bob pitao: "A šta ćeš kao kuma da pokloniš?" Kako šta? Pa, može servis za 25 osoba, sa kojim mladenci kao što je i red ne znaju šta će, al ga čuvaju i sapliću se o njega do kraja svog postojanja, da bi se posle i naslednici krstili i češkali po glavi kad ga iskopaju iz bezdana nekog podruma. Ili duetirane kristalnu vaznu i pikslu premera omanjeg bazena. Kristal mora da je teži od olova i brušen tako da hvata rekordnu količinu prašine, pri čemu su njegove ivice dovoljno oštre da amputiraju svaki ekstremitet koji ih se dotakne. Ne bi bilo loše ni ambasador ćebe, pri pogledu na koje vas, tokom leta, spopadnu temperaturni vodopadi preznojavanja na nervnoj bazi...Bob je smatrao da je sve to suviše očekivano. Naravno da je očekivano, tako i treba zato što se to prenosi sa kolena na podrum već vekovima, kao rođena sestra krvne osvete. Što bi samo vama noge ćopavila kumovska vazna koja se ne bi, prokletinja jedna, razbila čak ni da padne sa neosvojivih planinskih vrhova. Na beton.
Bobov predlog je bio da budućim kumovima napišem priču. Odlično. I onda? Da im je odšampam i poklonim dva lista papira umotana u šareni papir? Ne, ne...Bobov predlog je sezao mnogo dalje na same horizonte mašte. Onda on ilustruje priču. I? I "Politikin Zabavnik" tu priču objavi... Da ne verujete, "Politikin Zabavnik" se oduševio, iako sam bila sasvim sigurna da ću, kada ih pozovem, od njih u najboljem slučaju dobiti besplatni produženi vikend u nekoj instituciji za mentalnu stabilizaciju. Zatvorenog tipa.
Tako je nastala poklon-priča, "Princeza Vojka i princ Zoran", koju je "Politikin Zabavnik" objavio dan pred subotnje venčanje. Naravno, tajno da tajnije biti ne može. Jeste da poklonprimaoci prvo uopšte nisu shvatili o čemu se radi, ali su ih zato, čim su povezali ludo sa nenormalnim, skoro spopali kardiološki problemi po pitanju zaprepašćenja.
S obzirom da je taj broj »Politikinog Zabavnika« odradio svoje, kumovski poklon mogu konačno i ovde da objavim:
         Princeza Vojka i princ Zoran

Da bi bili princeza i princ iz bajke nije dovoljno da su vam preci mastiljave krvi. Nekada je ono što se danas zove ekstremnim sportovima bilo ulaznica u večnost prepričavanja.
Ukratko, ako ste bili princ, čekalo vas je veranje po sto godina neodržavanim zamkovima, trnju i korovu u kom pitaj boga kakvi sve akrepi žive. Naravno, ako ste imali dosta sreće, jer je većina vaših prijatelja kreketala u močvarama, čekajući princezu  dovoljno pomućenog uma da joj padne na pamet da ljubi zelene i krastave stvorove. Uz to je postojala realna opasnost da fasujete bar opekotine trećeg stepena i završite na presađivanju kože sa onog dela leđa koji se prestaje pristojno zvati na predeo lica. To je bila bolja opcija, u goroj ste mogli da završite kao komad uglja na koji se čak ni očajničke princeze-udavače ne bi ni osvrnule. Pored svega ovoga, u prilično velikom komadu geografskog porekla bajki, da bi bili baš onaj princ koji dobija princezu i miraz, trebalo je da budete treći u nizu rojalističke braće.  Onaj najmlađi, naizgled tupav i jadan, koji kasnije bitku bije sa podivljalim šumskim babama i sličnom gerontologijom odmetnutom od civilizacije. Iako je u bajkama civilizacija zaista bila vrlo relativan pojam. Naime, na svakog ubogog princa je moglo da nasrne sve čemu je nasrtanje na pamet padalo, da ga spopada svim oružjima daljeg i bližeg dometa i da ga gnjavi i mrcvari na pravdi boga, sve zaradi postizanja dramaturške napetosti u bajkama.
S druge strane su princeze ništa manje muke mučile. One se, doduše, nisu sukobljavale sa reptilima vatrobljuvačke sorte, ali su zato gledale kako da izbegnu da im se nađu na jelovniku. Zašto su zmajevi baš princeze voleli da jedu, to ni dan danas jasno nije, naročito kad se uzme u obzir teška svarljivost sve garderobe žicama podržane koju su princeze nosile, em šiljate kape dušu dale da se zaglave u dušniku, da ni ne pominjemo nakit testerastog oblika i jeste dragoceno, ali ipak nesvarljivo drago kamenje. A između dijamanta u želucu i kamena u bubregu mnogo velike razlike ni nema. Pored toga su uboge princeze zatvarali u kule i terali ih da puštaju višespratnu kosu, a kako su je prale i sušile, to samo one jadnice znaju. Ako nisu čamile i kulama, i gledale kako da izbegnu perut koja bi izgledala kao snežna mećava, sirotice su tumarale po bespućima bajki i iz prostog očaja, kao što je gore već pomenuto, ljubile žabe krastače u nadi da je bar svaka stota možda ipak nikad se ne zna s malo sreće – princ. Život su im zagorčavale i egocentrične maćehe, mlađe i starije sestre, nepoštovanjem protokola uvređena mitološka bića, spavale su na grašku, okapavale na balovima i čekale  da preživi neki od onih jadnika iz drugog pasusa, ne bi se konačno smirile i skućile.
I taman kad bi princeze i prinčevi konačno uspevali da ukebaju svog rojalističkog para, bajka se završavala. Normalno, srećnim krajem. Ne da ni na svadbi nisu uživali, nego ni njihova dalja ljubav više bitna bila nije. Jer, sve to je zapravo bilo zbog ljubavi. Ono »pola kraljevstva« sa glasačkim telom bez prava glasa, to je nebitni materijalizam. Te bajke su pričane zbog ljubavi, jedinog junaka sposobnog da izađe na kraj sa svim alama, aždajama, akrepima, zmajevima i ostalim agresivnim čudesima. Jedino ljubav ima snage da se izbori sa maštom onoga ko bajke izmišlja i svima koji ih prepričavanjem dopunjavaju i na kraju pobedi bez produžetaka.
Danas više princeze i prinčevi ne tumaraju razdraženim bespućima bajki. Mahom su se rešili i zamkova u kojima su instalacije prosto bile grozne, zmajevi ne smeju ni da provire od deratizacijskih službi. Kraljevski potomci su se preselili u visoko-društvene rubrike, u kojima je život mnogo bezbedniji, pod uslovom da ne budu ukebani na divljim žurkama sa manjkom odeće i viškom promila. Mahom se, ipak, i danas čeka da pronađu svog kraljevskog para i upriliče svadbu širih razmera, na koju vile više ni ne moraju da zovu. Samo što u današnja vremena posle svadbe nastavljaju da žive pred očima ljubitelja bajki, krštavaju plavokose bebe umotane u čipkane zavese, putuju, rukuju se, jurcaju po svetu...Da l im ostaje vremena za ljubav, to samo oni znaju.
Ta ljubav, ona ljubav, prava ljubav, koja se nikada u bajkama ne pominje, koja sirota ne sme ni da proviri iz žbunja mašte, ona je zapravo jedina mera. Njome, a ne plavim genima, se meri prava bajka. Zato princeze i prinčevi žive svuda. Nema veze koliko imaju godina, nebitno je da li su ikada sreli zmaja, imaju li dvorac ili dvosoban stan, svako ko ume da voli i u tu ljubav naseli maštu, a vreme pošalje na neplaćeni odmor, je vredan kraljevskog naziva.
Ja, recimo, poznajem princezu i princa. Vole se toliko da su vredni nastupa u bar dve-tri bajke. Nikada im to niko nije rekao, ali oni su odavno ispunili sve kriterijume da se njihova ljubav prepričava. Možda oni ne znaju, ali bajke to prosto osećaju. Valjda zbog toga princeza Vojka i princ Zoran žive u centru grada, a njihova stara kuća silno liči na zaboravljeni dvorac. Dvorac sa dvorištem na koje se navrzla neka zoologijom opterećena vila, koja ga je napunila svim vrstama stvorova koji mile, gamižu i lete. Da ne bude zabune, pozvala je i svoju botaničarsku koleginicu koja je stare zidove, koji okružuju dvorište, oplela kilometrima puzavica. Tu Vojka i Zoran primaju sve koji vole bajke, i s ljubavlju koja im pretiče pričaju priče o sebi i svakom kamenčiću, cvetu ili drvetu koje u njihovom kućno-dvorišnom kraljevstvu postoji.
Princeza Vojka radi u radiju. Ona je jedan od onih malih ljudi koji zaista žive u radio aparatima. Svako ko veruje u priče, mora da veruje i u to da nam iz radija pevaju i pričaju majušni ljudi. Vojka u to veruje, i svi koji je vole. Zato se Vojka i zaljubila u princa Zorana, jer on je glumac, a glumci duboko veruju u sve bajke, prosto jer inače ne bi mogli da budu dovoljno dobri u svom poslu.
Njihova bajka traje već dugo, bez namere da ima srećan kraj na kraju. Vojka i Zoran ne bi bili princeza i princ kada ne bi umeli da naprave priču sasvim drugačijom od očekivanja. Zato su odlučili da produže bajku, da se venčaju tako da kraj pretvore u sredinu i pošalju ga na dopunsku nastavu. Da kraj nauči da može da bude i početak, da bajke mogu da traju sve dok njihovi junaci to žele, i sve dok je njihova ljubav tako jaka da kraj tu ni nema šta da traži. Usput će kraj morati da popriča i sa počecima i sredinama uobičajenih bajki, i objasni im da je ljubav za godine slepa, da uvek može da bane, da ima sva prava i svo trajanje koje nijedan stvaralac bajke ne sme da ograniči.
Jer bajke su bajke samo onda kada zaista u njih verujete, onda kada znate da između mašte i stvarnosti zapravo granice nema. Bajke žive sve dok ima onih koji u njih veruju i koji imaju dovoljno hrabrosti da žive u bajkama. Zbog toga će svet bajki biti bogatiji za još jednu ljubav, onu koja traje odavde do večnosti . Ljubav princeze Vojke i princa Zorana. Ljubav koja na kraju sme da ima samo tri tačke

Izvor 
...

Нема коментара:

Постави коментар