Пост

Пост је потребан човеку, јер се уз помоћ њега ослобађа власти материје над собом, и усваја духовни закон да не живи човек само о хлебу и води, него о свакој речи Господњој; и да човеков живот не зависи од молекула хране, него од силе Божије.

Оног дана када је пост, као и у току свих великих Постова, на све вернике Цркве Православне који посте силази додатна сила од Бога , која им даје снаге да издрже дуготрајно уздржање од мрсне хране, као и добру воду да отпоштују тај Благослов Божији, као и веру да могу да издрже тај подвиг, и да је он на њихово спасење , а не просто као каква дисциплина или војничка одредба .

Када човек пости, ум постаје лак, није поспан, није лењ. Чула се изоштре, мисли су бритке, Дух Свети лакше дише у таквој особи. Човек има већу вољу за све, лакши је духовно. Лакше се одбрани и од мисли. Лакше му је да стражи . Као војник који пажљиво ослушкује.

Човек који живи у уздржању лакше контролише своје мисли и своју вољу, јер стално стражи. Пажња је јако битна. Душа постаје лаганија, прозрачнија, и лакше узлеће на Небо, лакше се узноси ка Вечном Животу, лакше вапије. Ко није везан ни за шта земаљско он може лако да се духовно пренесе у удаљена пространства, у друге душе, да их види и чује, као што могу прозорљиви људи.

Душа је у материјалном телу као у окову, и она се постом и уздржањем сабира у своје духовне силе. Одвезавши се од материјалног покоја и утехе, она се целовито окреће свом првобитном стању јединства са Богом, када није постојала материјална преграда смртности између Бога и човека, него је човек живео у Рају у пуној заједници са Богом, у духовном телу, које није било смртно, и које није вукло ка материји.

Са падом у Рају, са падом у непослушност Богу, жеља за знањем мимо Бога, и жеља за наслађивањем материјалним уместо узвишеног и достојанственог целомудрија у Богу, и наслађивања обитавањем у Богу, довела је до тога да је човек себе ограничио материјом , да не може јасним и бистрим оком да созерцава небески свет, нити су му друге душе прозрачне да их потпуно и истинито сагледава, нити му је знаwе потпуно истинито и свеобухватно и вечно.

Пост враћа човека од покоја у материји ка Богу. Враћа му ону лакоћу духа и бистрину ума која опитно доживљава да је много дубљи мир, много веће знање и много слађе духовно целомудрено, благодатно испуњење човека силом Божијом, него било каква посластица, било каква почаст,било каква материјална лепота. Никада физички лепа особа, а духовно мртва, не може да буде онако лепа као неко ко је преиспуњен благодаћу, јер је у благодати присутан Сам Прволик, Сама Лепота.

Никада наше разумско знање не може бити веће, ни истинитије, ни дубље, од благодатног знања и мудрости ,који се добијају када човек стекне Ум Христов, када се човек смири умом као прах, и сабере духовно своје силе у језгро живота, и онда му Господ подари Свој дубоки мир и знање.

Наш разум, када је без благодати, без вере у Бога, он је разуђен у хиљаде мисли, ставова, сумњи,покушаја да допре до истине. Он је у мраку, не види јасно суштину. Када је у Богу, и испуњен Светлошћу Божијом, он без икаквог разумског мишљења благодатно поима, созерцава суштину ствари, догађаја, људи, а при томе остаје у дубоком смирењу, свестан да то није његова моћ и сила него Божија.

Када човек после оне велике благодатне силе поста окуси од мрсне хране, он постаје тромији, тежи, лењи, поспанији, почиwе wиме више да влада закон материје него духовни закон. Молитва теже иде, ревност ослаби, а човек може и сам да осети колико је дубљу радост доживљавао и веће духовно испуњење свог живота и своје личности када се наслађивао духовном храном, неоптерећен од телесне, него кад је почео да ужива у сладости колача и разних јела. Ако се човек још и преједе, онда као да му се све помрачи, све силе обамру духа, да би се организам изборио са теретом.

Само је потребна наша добра воља, а Господ онда надодаје све што треба. За човека постаје радост не јести, јер зна да ће за то да добије већу утеху од Господа, радост не спавати, јер ће добити силу од Бога да му ум буде стално у молитви и душа у вапају за Небом, радост стражити над речима, јер ће добити благодатни дар молитвеног тиховања, радост чувати чистоту јер ће њоме сачувати у себи Духа Светог.

Свети Оци кажу да су Адам и Ева у Рају били 40 дана, па је зато и Господ био кушан од демона 40 дана у пустињи, да би се у Људском Телу изборио против оних грехова у који су Адам и Ева пали, да би их искупио, њих и људску природу у коју је падом ушло семе зла. Као што су они видели да је плод леп за гледање, сладак за јело и добар за знање, чиме их је ђаво у облику змије искушао и преластио да не буду послушни Богу, подривши им прво поверење у Бога, тако је ђаво кушао и Господа у пустињи, показавши му сва царства овога света на око, рекавши му да претвори камење у хлеб за јело, и да скочи са крова да искористи своје Божанско знање да ће Бог послати анђеле да Га прихвате. Тиме Му је нудио да на неблагословен начин влада земљом, поклонивши се демону, као што су на неблагословен начин Адам и Ева хтели да уживају гледајући плод, и да владају над њим. Понудио му је да зависи од материје, да учини непотребно чудо, и да тиме оно што је мртво и доноси смрт учини добрим за јело, као што су Адам и Ева видели да је добро за јело оно што им је у ствари донело смрт. И на крају да куша Бога и да учини смртни грех, и да искористи Своје Божанско знање да ће Бог да Му помогне пославши анђеле, као што су Адам и Ева видели да је плод добар ради знања , које им није донело сачување рајског живота, него их је сурвало на земљу, у мрак и борбу, знања које их је учинило смртнима, јер је то знање стечено непослушношћу.

Након Часног Поста долази и 40 дана Васкршње радости ради нашег искупљења.

А каже се код Св.Пророка Данила у последњој глави да ће и после пада антихриста бити благо онима који остану на земљи тада, тих последњих 45 дана. Тада ће бити Божја владавина, и поновиће се оно Рајско стање, које је било на почетку, јер ће се тела тих људи који остану тада преметнути у духовна тела. Они неће умрети, него ће се од телесних и смртних преметнути у духовна и бесмртна.