среда, 25. фебруар 2015.

Палчица

 https://veseleklupe.files.wordpress.com/2012/02/h_de585746_0403420palcica20o.jpg

Била једном једна жена која је веома желела да има дете. Толико је желела да јој је боло свеједно и да је мало, мајушно. На крају се упути старој вештици и рече јој: „Свим срцем бих хтела да имам мало дете, па те молим, да ли можеш рећи како да до њега дођем?“ „Неће то бити тешко“, одговори вештица. „Ево ти ово зрно јечма; није то оно обично зрнокоје сењаци сеју у пољу или их бацају кокошкама. Посеј га у саксију, и видећеш шта ће из њега израсти!“ „Хвала ти много!“, рече жена и даде вештици дванаест новчића. Потом пође кући, посеје зрно јечма и одмах из њега израсте велики дивни цвет, налик на лалу, али је латице имао скупљене, као да је још само пупољак. „Какав диван цвет!“, рече жена и пољуби његове прекрасне црвене и жуте латице. И управо у том тренутку нешто као да прасну и цвет се отвори. Била је то права лала. А у самој њеној чашици, на зеленом тучку, седела је једна мајушна девојчица, неизмерно нежна и дражесна. Није била већа од палца, те стога доби име Палчица. Лепо углачана орахова љуска служила јој је као колевка, плаве латице љубичице су јој замењиваледушеке, а ружина латица – покривач. У ту колевку су је смештали преко ноћи, а дању се играла на столу, на који би, за њу, жена стављала тањир са водом. Тањир је био окружен венцем од цвећа чије су се цветне стабљичице купале у води, а по средини је пловила велика латица од лале. На њој је Палчица могла да седи и да плови с једног краја тањира на други. Као весла служиле би јој две коњске длаке. Изгледало је то чудесно лепо! А Палчица је умела и да пева и то тако складно и љупко, како нико дотад није умео на свету. Једне ноћи док је она лежала у својој дивној колевчици, дође нека жаба крастача: ускочила је кроз прозор, јер окно беше разбијено. Била је велика, гадна и љигава, и скочила је на сто на коме је Палчица спавала под црвеном ружином латицом. „Ево дивне жене за мог сина!“, рече жаба, узе љуску у којој је спавала Палчица и с њом искочи кроз разбијени прозор у врт. А туда је протицао велики, широки поток с мочварном и глибовитом обалом; и баш у том глибу је живела крастача са својим сином. Ух! Како и он беше гадан и ружан, баш као и његова мамица. „Ква-ка-как! Кре-ке-кек!“, закрекета жапчић, и то је било све што умеде рећи кад угледа љупку малу девојчицу у ораховој љусци. „Тише, немој да је пробудиш!“, још би нам могла побећи, овако лака као лабудово перце. Ставићемо је у поток на широк лист локвања, за њу, тако сићушну, то ће бити као право острво. Отуда нам не може побећи. А ми ћемо, за то време, уредити у глибу лепо гнездашце где ћете се после венчања настанити.“ У потоку је расло много локвања широких зелених листова који увек плове на површини воде. Лист који је био најдаље био је и највећи. Крастача доплива и стави на њега орахову љуску са Палчицом. Јадно, мало створењце, прену се рано ујутро и кад виде где се налази, поче да плаче. Велики зелени лист са свих страна био је окружен водом и Палчица није могла да пређе на обалу. Стара жаба је за то време била доле, у муљу, и крашавала стан трском и жутим локвањима. Желела је да све буде лепо уређено за нову снаху. Када све би готово, допливали су и она и њен ружни син до листа на коме је била Палчица. Хтели су да узму њеху дивну постељицу и да је пренесу у собу младенаца пре него што и њу саму поведу. Стара жаба се ниско поклони пред Палчицом и рече: „Ово је мој син, твој будући муж, с њим ћеш дивно живети код нас доле у муљу!“ „Ква-ка-как! Кре-ке-кек!“, то је било све што је умео да каже жабин син. Узели су малу постељицу и отпливали са њом, а Палчица је остала да седисама на зеленом листу и плакала је, јер није хтела да живи код огавне жабе, нити да се уда за њеног ружног сина. Рибице, што су пливале у води, виделе су жабу и чуле шта је рекла. Извириле су главицама из воде да погледају девојчицу. Кад је видеше, силно се ражалостише што тако љупко и мило створење треба да живи поред крастаче у муљу. Е, баш неће! И оне се под водом окупише око зелене петељке на којој се држао лист и брзо је прегризоше својим зубима. Лист се покрену и заплови низ воду, а Палчица на њему, далеко, далеко, где је крастача неће моћи стићи. Пловеће на листу, Палчица је пролазила поред разних прекрасних места. Чим би је угледале, поздрављале би је птице из грмља на обали и певале: „Каква мила, мала девојчица!“ А лист је пловио и пловио све даље, и тако се Палчица нађе далеко од свог завичаја. . Била је неизмерно срећна што је крастача никад више неће стићи. Било јој је лепо све куда је пловила. Сунце се пресијавало над водом, па је вода била блештава и сјајна као злато. Један диван, бео лептирак одавно је кружио око Палчице, неизмерно очаран њоме. Најзад се спусти на лист. Палчица скиде свој појас и веза га једним крајем за лептира, а други учврсти за лист. Лист крену много брже, и она са њим, али је сада устала и стајала на њему. Одједном долетевелики гундељ, и чим угледа девојчицу, он еј у тен ока шчепа својим пипцима око танушног струка и одлете с њом на дрво. Зелени лист настави да иде даље низ воду, а с њим и лептир – био је везан и није могао да га се ослободи. Јао, како се само уплашила сирота Палчица када гундељ полете са њом на дрво! Али још се више забринула за лепог белог лептира јер га је она везала за лист и ако не успе да се ослободи, умреће од глади. Али гундеља није било брига за то! Он са Палчицом седе на највећи зелени лист на дрвету, нахрани је слатким соком из цвета и рече да је дивна мада ни мало не личи на гундеља. Мало потом стигоше им у посету други гундељи који су живели на истом дрвету.Почеше Палчицу да разгледају са свих страна, а госпођице-гундељице почеше да машу својим пипцима и да се згражавају: „Па она има само две ноге! Жао ти је и погледати!“ „А нема ни пипке!“, повикаше друге. „А како је танка око струка! Пхи! Баш као човек! Баш је ружна!“, заграјаше гундељице. А Палчица је баш била тако прекрасна! Тако је у почетку мислио и гундељ који ју је уграбио. Али кад сви остали подигоше грају како је ружна, поче и сам, најзад, тако да мисли, па је није хтео држати више уз себе. Нека иде куд хоће! И тако гундељи слетоше с палчицом са дрвета и посадише је на тратинчицу ( красуљак, сунчев цвет ). Палчица удари у плач што је толико ружна да је чак ни гундељи неће у свом друштву. А у ствари, она је била најлепше биће које се могло замислити, тако нежна и љупка као најлепша ружина латица. Цело лето преживела је Палчица сама, самцита у оној великој шуми. Исплела је постељицу од влати траве и обесила је испод великог листа репуха под којим је била заштићена од кише. Хранила се цветним поленом и пила росу што би ујутро блештала на лишћу. Тако прође лето, прође и јесен, и наступи зима, дуга и хладна. Све птице, што су јој некада онако лепо певале, одлетеле су. Дрвеће је оголело, лишће увело. Велики репухов лист под којим је становала сав је пожутео, свинуо се, остао њега само суви батрљак. Палчица се смрзавала од хладноће, јер јој се одећа распала, а она сама је била тако ситна и мала – још ће умети од зиме! Поче да пада снег, а свака пахуља која би на њу пала била је као кад би на нас неко бацио лопату снега, јер смо ми велики, а она није ни палац висока. Умотала се у један суви лист, али то је није ни мало загрејало, сва се тресла од студени. Одмах поред шуме простирала се једна велика њива. Пшеница је на њој одавно била пожњевена, само је сува стрњика штрчала из смрзнуте земље. Стрниште је Палчици изгледало као права шума. Ух! Како је само дрхтала од хладноће! Идући тако кроз стрњику, стиже она пред врата пољског миша. Беше то мишица која је под стрњиком имала своју рупу. Било је тамо топло и тихо; сви амбари беху пуни пшенице, а кухиња и остава пуни залиха! Сирота Палчица застаде пред вратима као каква просјакиња и замоли комадић јечменог зрна, јер већ два дана ништа није окусила. „Сироче моје!“, рече пољска мишица, јер је била добра старица. „Уђи у моју собу да се огрејеш, па ћеш са мном јести.“ Пошто јој се Палчица много допала, рече јој: „Можеш поред мене остати и целу зиму. Само ми мораш лепо уређивати собу и причати ми бајке, јер их много волим.“ Тако је и било. Палчица је радила све што је пољска мишица од ње захтевала, и сасвим се лепо осећала. А онда јој стара мишица једном саопшти: „Ускоро ћемо добити госта. Мој сусед има обичај да ме посећује једном недељно. Он живи још боље негоја, има велике салоне и облачи се у лепо, црно, баршунасто крзно. Ето, кад би успела за њега да се удаш, имала би све што ти душа пожели. Невоља је само што је слеп, али ти му причај најлепше бајке које знаш!“ Дође он најзад у посету у свом црном, баршунастом крзну.Палчица баш и није имала воље за то, није јој било до суседа, поготово што је кртац. Мишица је причала како је он јако богат и учен и да је његов стан двадесет пута пространији од њеног. И стварно је кртац био много учен, али није подносио сунце, ни лепо цвеће, и неповољно се о њима изјашњавао. Није ни чудо, јер их никад није ни видео! Палчица је, ипак, морала забављати госта, па му запева „Лети, лети гундељчићу“ и „Иде монах ливадом“. Одушевљен њеним лепим гласом, кртац се у њу сместа заљуби, али јој о томе ништа не рече, јер је био веома достојанствен господин. Он је недавно прокопао испод земље дуг ходник који је водио од његовог дома до мишициног стана. Дозволио је Палчици и мишици да шетају тим ходником кад год пожеле. Опоменуо их је само да се не уплаше од мртве птице која је лежала у ходнику. Била је то права птица, цела, са крилима и кљуном. Мора да се, недавно, можда почетком зиме, смрзла па је пала у рупу, и нашла гроб баш тамо где је кртац прокопао свој ходник. Кртац узе у њушку комадић трулог дрвета – а оно у мраку може да светли као свећа – па мишицу и Палчицу поведе кроз ходник, осветљавајући им пут. Кад стигоше до места где је била мртва птица, кртац зари свој широки нос у свод и направи отвор кроз који у ходник продре дневна светлост.Оне тад видеше мртву ластавицу; њена крила су била чврсто прибијена уз мало тело, а ноге и главу је увукла у перје. Јадна птица, сигурно је угинула од хладноће. Палчица се веома ражалости. Она је много волела све птичице – тако су јој лепо певале и цвркутале целог лета. Али, кртац само одгурну прицу својом кратком шапом и рече: „Ова никад више неће зацвркутати! Каква је то несрећа родити се као каква птица! Богу нека је хвала што ни једно моје младунче неће бити птица, јер оне ништа друго не знају сем да ћирикају и цвркућу, а зими морају скапати од глади!“ „Да, да заиста је пријатно слушати ваше разумне речи“, одазва се пољска мишица. „Каква корист птици од њеног ћирикања кад стигне зима? Мора да гладује и смрзава се. Али кажу да у томе има и нечег врло отменог!“ Палчица је само ћутала, али када су њих двоје окренули птици леђа, она одгурну пера која су птици заклањала главу и пољуби је у склопљене очи. „Можда ми је баш ова онако дивно певала“, помисли. „Колико си ми радости пружила, драга, лепа птичице!“ Кртац зачепи онај отвор кроз који се пробијао светли дан и отпрати даме до њихове куће. Али Палчица целе ноћи није могла ока да склопи. Устаде из кревета и од сламе исплете велик, леп покривач, однесе га у ходник и покри њиме мртву птицу. На крила јој стави грудвице од меког памука који је нашла код мишице у соби, да птици буде топлије на хладној земљи. „Збогом, дивна мала птицо!“, рече. „Збогом, и хвала ти што си ми онако лепо певала летос, кад је дрвеће било зелено и кад нам је сунце тако дивно сјало!“ И прислони главу птици на груди, али се трже престрашено, јер јој се учинило као да унутра нешто куца. Било је то птичје срце; она није била мртва, већ само укочена од зиме, а сад се загрејала и оживела. У јесен све ласте одлећу у топлије крајеве. Али ако која закасни, смрзне се и падне мртва на земљу, па је ту, потом, затрпа снег. Палчица се сва тресла од страха, јер је у поређењу са њом птица била прави див; али ипак, прикупи мало храбрости па ласту још боље умота, а онда донесе листак метвице, којим се сама покривала, те покри ластину главу. Наредне ноћи поново оде крадом до ње; била је жива, али тако слаба да је могла само на часак да отвори очи и погледа Палчицу, која је стајала са комадићем трулог дрвета у руци јер није имала другу светиљку. „Хвала ти, дивна, мала мрвице!“, рече болесна ластавица. „Тако сам се лепо загрејала. Убрзо ћу повратити снагу и поново ћу излетети на топло сунце.“ „Ах!“, повика Палчица, „напољу је тако хладно, снег и мраз. Лези само у својој топлој постељи, ја ћу те неговати!“ Онда донесе птици воде у цветној латици. Ласта се напи и исприча јој како је ранила крило запевши о трнов жбун те није могла да лети брзо као остале ластавице. Док су летеле далеко, у топле крајеве, понестало јој је снаге. Пала је на земљу, а после се више не сећа шта се са њом дешавало, не зна ни како се овде нашла. Целе зиме остала је ластавица доле под земљом, а Палчица је према њој била добра и пазила је. Ни кртац ни пољска мишица ништа о овоме нису знали, ионако нису ни волели јадну ластавицу. А кад стиже пролеће и сунце огреја земљу, ластавица рече да је време да каже „до виђења!, и Палчица откопа отвор који је кртац раније направио. Сунце је тако дивно сијало, и ластавица упита девојчицу да ли би хтела да полети са њом, могла би јој сести на леђа, па да заједно одлете у далеку зелену шуму. Али Палчица је знала да би се стара мишица ражалостила кад би је она овако напустила. „Не, не могу“, рече. „Онда збогом, збогом моја добра, дивна девојчице!“, рече јој ластавица и полете према сунцу. Палчица ју је пратила погледом, и очи јој се напуне сузама, јер је ластавицу много заволела. „Цвррррк-цврк!“, зацвркута јој поздрав птица и отпрхну у зелену шуму. Палчица остаде веома тужна. Она није смела да изађе на топло сунце. Пшеница што је засејаше изнад куће пољске мишице израсла је већ тако високо да је за јадну, малу Палчицу то била права шума. „Овог лета мораћеш да припремиш девојачку опрему!“, упозори мишица Палчицу јер је сусед, досадни кртац у црном баршунастом крзну, запросио њену руку. „Мораћеш да имаш и хаљина и рубља, ништа не сме да изостане, пошто терба да се удаш и постанеш госпођа кртица!“ Тако је Палчица морала по цео дан да преде, а пољска мишица изнајми још четири паука који су дан и ноћ ткали. Сваке вечери кртац је долазио у посету и непрекидно понављао како ће, чим лету дође крај и чим сунце престане да прзи земљу па она буде чврста као камен – он приредити свадбу и венчати се са Палчицом. А Палчица се нимало томе није радовала, јер се њој није допадао досадни кртац. Сваког јутра кад би сунце излазило и сваке вечери кад би залазило, она би се искрадала до кућног прага. Кад би ветар зањихао класје и раздвојио га тако да може да угледа небеско плаветнило, она би размишљала о томе како је лепо и светло тамо на слободи и како би желела да види своју драгу ласту. Али, ластавица се није враћала, сигурно је била далеко у лепој, зеленој шуми. Кад стиже јесен, Палчица је имала готову целу спрему. „За месец дана је твоја свадба!“, рече јој мишица. А Палчица се расплакала и рече како не жели да се уда за досадног кртца. „Гледај је сад!“ повика пољска мишица. „Мани се тога, тврдоглавице, јер ћу те угристи овим својим белим зубом. Имаћеш тако красног мужа! Чак ни сама краљица нема такву баршунасту бунду као он! Кухиња и остава су му пуни – крцати свега и свачега! Захваљуј Богу што те хоће!“ И, свадба је морала да се одржи. Сирота девојчица да свисне од јада што је морала да се опрости од дивног сунца које је могла бар с врата да гледа живећи код пољске мишице. „Збогом јарко сунце!“, рече девојчица, дижући увис руке. Онда се она малчице удаљи од куће пољске мишице. Ту пшеница беше пожњевена и на њиви је опет штрчала само гола, сува стрњика. „Збогом, збогом!“, понови и загрли својим нежним рукама мали црвени цветак што је тамо растао. „Поздрави ми малу ластавицу, ако је видиш!“ „Цвррррк-цврк!“, разлеже се одједном над њеном главом. Она се осврну. То је била ласта која је управо над њом прелетала. Чим опази Палчицу, силно се обрадова. Девојчица јој исприча како против своје воље мора да се уда за ружног крта, и како ће живети дубоко под земљом, тамо где се никад не види сунце. Није могла да се уздржи и заплака. „Ускоро наилази хладна зима“ , рече ластавица. „Ја летим далеко одавде, у топле крајеве. Хоћеш ли са мном? Могла би да седнеш на моја леђа, само да се чврсто вежеш појасом. Тада бисмо полетеле далеко од одвратног крта и његовог црног кртичњака, далеко изнад гора, у топле крајеве, тамо где сунце светли још лепше него овде, где увек влада лето и где цвета дивно цвеће. Полети са мном, драга мала Палчице, јер ти си она која ми је спасла живот када сам смрзнута лежала у марачном подземљу.“ „Добро, идем с тобом!“ , рече Палчица и смести се ласти на леђа. Ноге ослони на њена раширена крила, привеза се појасом за најчвршће ластавичино перо па зајено са њом полете високо у ваздух. Летеле су изнад шума и мора, високо изнад великих гора на којима се вечито бели снег. Палчица је зебла на хладном ваздуху, али се онда лепо увукла у топло ластино перје. Само би покаткад помаљала главицу да би одозго уживала гледајући ову лепот под собом. И ево, стигоше у топле крајеве. Сунце је овде сијало много јаче него тамо. Небо као да је било двапут више, а дуж јарака и ограда расло је најлепше бело и црно грожђе. На дрвећу, у гајевима, висили су лимуни и поморанџе, мирисала мирта и нана, а путевима трчала деца и играла се радосно а великим, шареним лептирима. Но ластавица је летела даље и даље, а све што је даље летела, било је све лепше. Под дивним желеним дрвећем, на обали мора, дизао се стари, бели, мермерни дворац. Уз његове високе стубове пела се винова лоза, а под његовим кровом било је много ластавичјих гнезда. У једном од њих живела је ластавица која је долетела са Палчицом. „Ово је мој дом!“, рече ластавица. „А ти самаза себе пронађи и изабери један од оних белих цветова што расту тамо доле, сместићу те на њега и биће ти како само у сну можеш да пожелиш. „Баш лепо!“, рече Палчица и затапше рукама. Доле су лежали велики комади мермера – то се срушио један стуб и распао на три дела. Између њих је цветало крупно бело цвеће. Ластавица тамо слете и смести Палчицу на једну од широких латица. Какво изненађење! У средини цвета био је неки човечуљак, бео и прозрачан, као да је начињен од стакла; на глави је имао лепу златну круну, а на раменима дивна светла крила. Ни сам није био већи од Палчице. Био је то дух цвећа. У сваком цвету живи по један такав дух, човек или пак жена, а ово је био њихов краљ. „Боже како је леп“, шапну Палчица ластавици. Мали краљ се много уплашио од ластавице, која је у поређењу са њим била прави див. Али, када угледа Палчицу, силно се обрадова, јер је то била најлепша девојчица коју је у животу видео! Он скиде с главе своју златну круну и стави је Палчици на главу. Упита је како се зове и да ли би хтелада буде његова жена и краљица свог цвећа. То би, одиста, био потпуно другачији муж од крастачиног сина и од крта у црном баршунастом крзну. „Да!“, одговори Палчица лепом краљу. Из сваког цвета тада изађе по један момак или девојка, и сви толико лепи да их милина беше погледати! Свако од њих донео је Палчици нешто да поклони, али најлепши поклон беху два бела прозрачна крила неког инсекта. Причврстише их Палчици на рамена, те је тако сада и она могла да лети од цвета до цвета. То је била радост! А ласта је за то време седела у своме гнезду и певала им најлепше што је умела, али је у дну душе ипак била тужна, јер је много волела Палчицу и жао јој је било да се од ње растане. „Од сада се нећеш звати Палчица“, рече јој дух цвећа, „то је ружно име, а ти си лепа. Зваћемо те Маја!“ „Збогом, збогом!“ , довикну мала ласта и опет одлете из ових топлих крајева на далеки пут у Данску. Тамо је свила гнездо управо над прозором једног човека који уме да прича бајке. Њему је отпевала своје „Цвррррк-цврк!“, те тако и ми сазнасмо за целу ову причу.

Извор Блог ВЕСЕЛЕ КЛУПЕ

Нема коментара:

Постави коментар