субота, 14. фебруар 2015.

A ovo je poklon svima vama od mene za Dan zaljubljenih :)

POD PLAŠTOM LEPE KNJIŽEVNOSTI

"Ako sanjam probudit ću se,
ako se probudim umrijet ću."
Zvonimir Golob


Godina 2005, Lilehamer, Norveška

            Ponekad se, tako, dogodi da se nađem u biblioteci neke zemlje čiji jezik ne govorim i osvrćem se oko sebe, u tom mnoštvu knjiga, pitajući se gde nestajemo onog trenutka kada iza nas ostane smisao reči? Lutam između polica, kao dete, razgledam slike na koricama, otvaram knjige da vidim ima li fotografije autora. Da li je autor zgodan ili nije? Obično nije. Da li ima naočare, brkove, da li je ruku stavio pod bradu? Pisci vole da se slikaju sa rukom pod bradom. Ili u kaputu i sa šalom oko vrata. Takva fotografija je druga po popularnosti, odmah iza one podbočene. Piscima uglavnom slikaju samo portret. Kao da bi bilo uvredljivo očekivati od pisca da čitaocu pokaže čitavu svoju figuru. A opet, to je smešno, jer ako vas zanima kako pisac izgleda, ako to uopšte ima ikakvog značaja, onda vas zanima sve, ne samo decentan ram njegovih naočara i rese na šalu.
            No, dobro. Na norveškom jeziku sam razaznavala taman toliko reči da se ne osećam potuno izgubljenom, ali ipak nedovoljno da bih imala obavezu da sledim smisao. A kad ste oslobođeni smisla, hteli to ili ne, osećate se slobodno i u mnogo čemu drugom. Usamljeno i slobodno, sred nepoznatih ljudi.
            Čekali smo da se pojavi Amos Oz. Znali smo da će zakasniti jer bio je glavna zvezda tog književnog dešavanja. Čekalo se da svi uđu, da svi zauzmu svoja mesta, plavooki i kosooki pisci, muškarci u suknjama i žene u šalvarama, svakakvih je tu bilo. I svi su imali na licu onaj prigodni baš-mi-je-drago-što-sam-prisutan osmeh. To je osmeh koji se obično koristi na međunarodnim skupovima i upućuje se čak i ljudima koje nikada pre toga niste videli, niti planirate da ih više ikada vidite. Ali pošto pripadate istoj branši, ovaj, skoro zaverenički, osmeh govori onome pored vas da je i on tu, među svojima. Sve je to, naravno, jedna potpuna budalaština, pisac nikada i nigde nije među svojima, ali na takvim skupovima pisci vole da imitiraju manire diplomata. Bog bi ga znao zašto.
            Sedela sam tu negde između knjiga o polarnim istraživanjima Fridtjofa Nansena i enciklopedija o irvasima. Mogla sam u svakom trenutku da bacim pogled na sva ta krzna, to je bilo utešno. Barem dok ne stigne Amos Oz.
            A onda se desilo ono što se u ovakvom trenutku obično i dešava u pričama i u filmovima. To je onaj takozvani ništa ne sluteći trenutak. Ako je film u pitanju, muzika nagovesti da će se baš tada nešto značajno dogoditi i gledalac, hteo ne hteo, obrati pažnju, počne da iščekuje. A čitalac nema pojma. Taman se primirio među krznima polarnih istraživača, kad odjednom! Kadar na vrata biblioteke. Visoka muška prilika koja sklapa kišobran i stresa sneg sa njega. Osvrće se oko sebe i onda ugleda duguljastu posudu punu kišobrana. Ne dvoumi se ni trenutak, uvlači svoj mokri kišobran među ostale. Onda provuče prste kroz kosu, skine naočare, zastane zamišljeno, ah, da, maramica mu je u desnom džepu sakoa, izvlači maramicu, rastrese je nekako teatralno i onda njome počne da briše naočare koje su pomalo vlažne i zamagljene. Pažljivo to radi neko vreme, i dalje u predvorju, ali dovoljno blizu da ga mogu videti. Kada je siguran da su naočare suve i čiste, udalji ih malo rukom od sebe, pogleda ih i vraća na lice. Još jedan pokret rukom kroz kosu. Drugom rukom obavlja neki besmisleni pokret dlanom preko tkanine sakoa, kao da želi da se uveri da je sve na svom mestu. Nešto mršaviji nego što ga pamtim. Ali to je on, nema sumnje.
            Iz nekog sasvim neshvatljivog razloga ne mogu da se setim njegovog imena. Tu mi je, na rubu svesti. Za to vreme on ulazi, odmerenim, uvežbanim korakom, skoro kao da stupa na pozornicu. I istog trenutka kada je ušao u hol biblioteke, vidim kako neko od organizatora ustaje i upućuje ga na njegovo mesto u prvom redu. Čovek čijeg se imena i dalje ne mogu da se setim očigledno je u međuvremenu postao neko važan. Krijem se sasvim pozadi, iza onih polica sa knjigama o irvasima, ali i da se ne krijem, on me ne bi mogao videti, daleko sam. Rukuje se s nekoliko ljudi oko sebe. Povremeno iz profila uhvatim njegov osmeh. Gospode bože, kako se zove? Kako je moguće da sam mu zaboravila ime? Prelećem pogledom po knjigama, tražim ime, bilo kakvo ime koje će me podsetiti. Gledam svuda oko sebe. I ponovo u njega. On je u stvari isti kakav je oduvek bio. Visok, mršav, smirenih pokreta. Čini mi se kao da je otkad ga znam nosio ovakav smeđi karirani sako, sa kožnim zakrpama na laktovima, i somotske pantalone neke neodređene zelenkaste smeđikaste pepeljaste boje. I dalje tražim nekakvu pomoć na zidovima i policama oko sebe i, najednom, da! Ugledam portret norveškog kralja.
            Harald. Tako se zove. Harald. Preplavljuju me toplina i tuga. Eno Haralda u prvom redu. Posle toliko godina.

Godina 1980, Dubrovnik, Jugoslavija

            "U pijesku boje pijeska, u srcu boje srca, ja ću te sresti..." Sve je tog leta bilo iste one boje kakvu su imale korice Golobove zbirke "Grlice u šumi". Najnežnija, najtoplija plava boja, ona koja se stvara na dnu horizonta, baš tamo gde se sastaju more i nebo. Znala sam svaku pesmu napamet i uprkos tome čitala ih neprestano, kao omađijana. I ne znajući tada, kao što niko sa dvadeset godina ne zna, da baš tu, u toj sekvenci mog života, u toj knjizi, u tim stihovima, nastaje ritam koji će me kasnije stalno pratiti. Sve što sam kasnije u životu pročitala, bilo je samo senka Zvonimira Goloba. Sve što sam posle toga napisala, rodilo se u stihovima "Grlica". Pronašlo u njima svoje lice.
            Svakome ko živi s knjigama takva se stvar desi u nekom času mladosti. Ta knjiga koja ti kaže ko si. I gde ćeš, odatle, iz tog osećanja, otići dalje. I koliko će te sve to boleti. "Ona je stajala neodlučna kao da ne zna koju će smrt odabrati između mnogih." Tako mi je šaputao Golob, tog leta, na plaži, u hladu nekog velikog zelenog drveta.
            Neodlučna. Ujutru bi mi se činilo da najviše volim svežinu jutra. Popodne sam već mislila da je najvredniji onaj tihi čas kad čitav svet odlazi na sijestu i kada čak i razne bubice koje zuje naokolo sklapaju svoja krila i čekaju da prođe vreme počinka. Zatim bi došao sumrak i izbrisao sve što sam pomislila da znam od jutra do tada. Sumrak je nalikovao na moju dušu mnogo više nego jutro, osećala sam to više instinktom nego znanjem o sebi. U sumrak, korice Golobove knjige menjale su boju i postajale bi sivozelenkaste. Gde god da sam je otvorila, pronalazila sam sebe, ponovo i ponovo. "Žalim te, smrti, koja ćeš po mene doći jednoga dana."
            Haralda sam prvi put videla u holu našeg hotela. Gotovo stopljen s velikom bordo foteljom, u nekom od bezbrojnih tihih hladovitih uglova, on je sedeo nogu podvijenih ispod sebe i čitao. Bila je to samo scena koju sam uhvatila u prolazu. Sandale koje stoje pored fotelje i mršave noge spletene ispod tog dečaka. Jer, tada je još uvek više ličio na dečaka nego na mladića. A posle sam ga, najednom, sretala svuda. Njegove naočare virile su iza one knjige ujutru za doručkom, od svih ljudi na plaži mogla sam odmah da prepoznam zlaćani odsjaj njegove kose, uveče, na klupi ispred hotela, ispod jedne lampe, on bi ponovo sedeo i čitao. Povremeno je sklapao knjigu i gledao negde tamo, ka moru. Dok je sve okolo vrvelo od pokreta, od titraja, od buke, on je uvek više ličio na fotografiju nego na stvarno ljudsko biće. Nepomičan, prisutan, a sasvim negde drugde.
            Danas, dok ovo pišem, više se zapravo i ne sećam kada i kako smo počeli da razgovaramo. A ne da mi se da izmišljam, previše sam već neistina stavila u knjige, a o Haraldu se ne sme reći nijedna izmišljena reč. Tek, knjiga koju je Harald čitao bile su pesme Borisa Pasternaka. Knjiga je bila na norveškom jeziku i on bi mi ponekad dopustio da je listam. Dok bi on listao Goloba. Jedno drugome, na engleskom, pokušavali smo da prevedemo svoje omiljene stihove. Bili su to, slutim, bedni prevodi. A opet, sve je bilo tu. Usred vreline leta, Harald je pripovedao o stepi i snegu. O stepi koja se roji kao pre prvog greha. O stepi koja stoji naježena, kao priviđenje. I ne znajući za moje utapanje u suton, recitovao je na norveškom: "Nikog neće biti u kući, sem sutona..." A onda bi se zagledao ka moru, ponovo, pokušavajući da mi prevede, pretpostavljam, više svoj doživljaj onih redova, nego izrečeno.
            Harald je, naime, bio duboko i nepovratno zaljubljen u film "Doktor Živago". I odlučan da pročita sve što je Pasternak ikada napisao. Hodali bismo bosi po toplom pesku, a on je govorio o ledenom dvorcu u koji Larisa i doktor Živago odlaze da provedu svoje poslednje zajedničke dane. I činilo mi se da sam svuda u kostima osećala onu hladnoću. Kad je govorio o tom filmu, Haraldovi prsti bi i sami postajali ledeni, i ma koliko da smo pre toga upijali sunce u sebe, bio je dovoljan samo jedan dodir pa da osetim sve to. Sneg i stepu. Stepu i rastanak. Rastanak i smrt. Stotine vrelih, preplanulih ljudi, hodali bi uveče oko nas po Stradunu, ali ih nismo bili svesni. Jer, tada bi Harald prepričavao onaj momenat u filmu kada se umornom, ostarelom Juriju Andrejeviču poslednji put pričini da vidi Laru, kada istrčava iz tramvaja, izdaje ga glas, izdaje ga srce, i to je to, pada mrtav, sam, tu na ulici i ona odlazi zauvek. Iz nekog razloga, Harald se ovde setio Aragona i rekao, na čudnom francuskom sa skandinavskim akcentom: "Il n'y a pas d'amour heureux." Nema srećne ljubavi.
            Sedeli smo na stepenicama ispod nekog zvonika i ja sam, zbog svega toga, neutešno plakala. Letovanje se primicalo kraju. Govorila sam Haraldu Golobovu pesmu: "Ti si vatra u kojoj drhte prsti, nož hladan i oštar u preponi mjeseca..." A on, kao da se iznenada nečega setio, poskočio je, njegov zlatni čuperak poskočio je još više, uhvatio me je za ruku i potrčao sa mnom ka hotelu. Nisam znala šta mu je na umu, ali sam trčala. Naše su sandale odzvanjale po uglačanom kamenju.
            Hotel je bio tih, svi koji nisu bili u kazinu već su odavno spavali. Harald me je i dalje držao za ruku. Ušunjali smo se u veliku otmenu salu za večeru. Nikoga tu nije bilo. Samo su dve-tri lampe na zidu sijale. "Sedi", rekao je Harald i postavio me na jednu stolicu. A onda je prišao klaviru, otvorio poklopac, sklonio komad crne čoje koji je prekrivao dirke, zastao za trenutak, napravio čak i onaj filmski pokret rastezanja prstiju, ništa nije propustio od svih tih detalja, pogledao još jednom značajno u mene i zasvirao Larinu pesmu. Mogla sam se zakleti, i onda, a evo i sada dok o tome pišem, da su se odnekud čuli i praporci kočija kojima Lara odlazi, daleko, u sneg, u nepovrat.

Godina 2005, Lilehamer, Norveška

            Uspela sam čak da uhvatim ponešto od onoga što je govorio začuđujuće mladoliki, estradno uvežbani, Amos Oz. Uljudnim prezirom obratio se svojim domaćinima, ispričao nekoliko anegdota o svojoj baki koja mu je razliku između hrišćana i Jevreja davno objasnila jednostavnom činjenicom da je tu inače sve isto, samo jedni veruju da će se Hrist ponovo vratiti među ljude, a drugi da će doći po prvi put. I kako ćemo znati ko je bio u pravu, pitao je mali Amos svoju baku. Jednostavno, rekla je baka, kad se Hrist bude pojavio i rukovao s prvim čovekom na koga naiđe, čućemo hoće li reći: "Drago mi je da sam vas upoznao" ili "Drago mi je da vas ponovo vidim". Samo treba mirno, bez ratovanja, sačekati taj dan.
            Smejali su se i Izraelci i Palestinci i sve protestantske bibliotekarke, smejali su se čak i oni koji ništa nisu razumeli. I negde u tom smehu, Haraldove oči su me pronašle. Baš kao što su me uvek pronalazile. "Tražim te ponovo tamo gde sve prestaje..."

Godina 1989, Kembridž, Engleska

            "London je u pogledu klime oklevetan grad." Setila sam se ove Verkorove rečenice, istrčavajući iz gužve bučnog i neuhvatljivog Heathrow aerodroma, zaslepljena junskim suncem. Ali nije bilo vremena za uživanje u blagom morskom povetarcu koji me je dočekao. Probijala sam se kroz šarene turbane, polucilindre, bezbrojne kofere, jureći ka autobuskoj stanici. Sve što je tog dana moglo da zakasni, zakasnilo je. I ja sam znala da ću toga dana stići poslednja na Triniti koledž. A Triniti nije mesto gde bi trebalo da kasnite. Uletela sam u prvi autobus za Kembridž, nesvesna brežuljaka koji su narednih sat i po promicali kraj mene, otvorila sam fasciklu i još jednom čitala svoj govor. Znala sam da vremena za pripremu neću imati kad tamo stignem. Sada mi se, naravno, činilo da je čitav govor pogrešan i nemaštovit, ali nekim delom sebe nadala sam se da je to samo jedno od onih osećanja koja me hvataju u poslednjem trenutku, kada vremena za izmene više nema.
            Uletela sam tamo baš kad se garden-parti završavao, a konobari uštogljenih lica skupljali prazne čaše od džin-tonika. Ian je samo bacio jedan vrlo engleski pogled na mene i diskretno prevrnuo očima. Ostavila sam svoj kofer iza nekog od bezbrojnih stočića i slegla ramenima.
            - Kasnio avion? - upita Ian, umesto pozdrava.
            - Ah, znaš već.
            - I uradi nešto s tom kragnom i kosom.
            Pogledala sam se u ogledalu. Zaista, delovala sam prilično raščupano. Dok sam se na brzinu trudila da povratim neko dostojanstvo svom izgledu, koračajući među poređanim stolicama, ka govornici, Ian mi došapnu:
            - Znaš, tu gde ćeš stajati, ne tako davno stajao je i lord Bajron.
            To je zaista bilo od velike pomoći.
            Mrzela sam ovakve nastupe, iz dna duše. Bilo je to nešto što se povremeno moralo raditi, ali uvek sam bila svesna da se nikad neću naviknuti na to. Niti ću postati jedna od onih osoba koje uživaju da stanu pred grupu ljudi i govore. Bilo je u tome nečeg sasvim suprotnog mojoj prirodi. Ja sam istinski volela samo dve vrste komunikacije sa svetom: pisanje ili razgovor s jednom jedinom osobom, oči u oči. Sve izvan toga bilo mi je previše.
            Kasnije, kad je čitava ta stvar sa govorancijom bila završena, kad je otvaranje skupa o savremenoj britanskoj književnosti završeno, kad smo obavili sve ceromonije, predstavljanja i upoznavanja, mogla sam najzad i ja da uživam u svom džin-toniku. Ian je leteo po velikoj sali od jednog do drugog gosta, pokušavajući sa svima da razmeni poneku reč.  
            Ovo je ipak samo blago letnje englesko popodne, rekoh sebi. Udahni duboko, isključi sluh i gledaj oko sebe, uostalom, nigde ne žuriš. Jedan baštovan uređuje ivice travnjaka makazicama za nokte. Ništa nije slučajno, pomišljam. Savršenstvo zahteva savršen tretman. Kameni mostovi preko rečice Kem donekle me podsećaju na Veneciju, a skoro da je blasfemično porediti Italiju i Englesku, i odakle mi uopšte takva misao? Tamo malo dalje, na travi, s jaknom prebačenom preko ramena, jedna sasvim poznata figura. Ne može biti. Ne može biti nikako. Ali ipak jeste. U istom trenutku i on ugleda mene. Jakna mu spadne s ramena na travu. On se nasmeje, raširi ruke, sagne se, podigne jaknu i eto ga, u tri koraka je ispred mene. To je on, ali istovremeno i nije. Ni traga od onog dečaka. Njegova ramena su šira. Njegova plava kosa prošarana je sedim vlasima.  Oči su one iste. Način na koji mu se šire nozdrve kad se osmehuje, to je takođe isto. Ali nešto bitno je drugačije. Ne umem da objasnim šta. Nešto u meni je jurnulo da ga zagrli i onda zastalo na pola puta. On je pružio ruku, ja sam pružila ruku. Onda je spustio jedan odmeren poljubac na moj obraz. Dobro. To je to, pomislila sam, nismo više ona ista deca sa plaže. Treba to nečim ozvaničiti. U redu.
            Harald jednostavno dotakne moj desni lakat i to je znak da krećemo u šetnju pored reke. Ćutimo oboje. Svaka se tema čini banalnom pred onim velikim i strašnim što stoji između nas i što niko ne izgovara. U nekom momentu ipak se okrećem ka njemu i kažem, jer nešto moram da kažem, makar i u pola daha:
            - Ti sada predaješ?
            - Da – kaže on i time kao da prekida ovu temu. – Britansku književnost. Na Univerzitetu u Oslu.
            Pored nas, rekom, promiču veslači. Dan je jedan od onih za koje mislite da zapravo nigde ne postoje, osim u filmovima. Takvo neko nestvarno blago sunce. I zelenilo, svuda dokle oko može da dosegne.
Na Haraldovoj desnoj ruci je burma. Kao i na mojoj. Ništa o tome ne pitamo. Hodam kraj Haralda pognute glave, shvatajući sa užasom da se osećam krivom. I nekako mi se čini da i on to zna. I odobrava to što se tako osećam. Hodamo sporije nego onih dana. Ko se čijem ritmu prilagođava, pitam se.

Godina 1980, Dubrovnik, Jugoslavija

            Od onog strašnog poglavlja Haraldove i moje priče ostali su samo fragmenti, samo sklupčane, neutešne slike, bez smisla.
Noć je, on i ja sedimo na klupi ispod neke palme, licem okrenuti jedno ka drugom, isprepletenih ruku i nogu. Harald šapuće kako ne želi da ode sutra i kako će ostati sa mnom u Dubrovniku još dve nedelje. I prepun je planova. Na zimu ću doći kod njega u Norvešku. Na proleće ćemo ići na skijanje. Sledećeg leta ponovo ćemo zajedno na more. Obrazi su nam vreli od sreće i iščekivanja.
Sutradan, ujutru, stojimo na aerodromu i mašemo figurama koje ulaze u avion. Četiri zlatokose glave, njegovi roditelji i dva mala brata. Oni se okreću još jednom i mašu nam. Ne možemo da dočekamo da taj avion poleti i da odu.
Dugo plutamo na vodi, držeći se za ruke, i gledamo u nebo ne govoreći ništa. Isto tako tihi i preplavljeni srećom, nesposobni da govorimo od sreće, ležimo na toploj steni i čekamo da nam se tela osuše, pa da krenemo dalje, gde god.
U istom trenutku, odjednom, sve to počinje da se dešava, paralelno. Vidimo kako se nekoliko staraca, koji su do tada mirno ispijali svoje vino i igrali karte, okupljaju oko jednog stola pribijenog uza zid i utišavaju jedan drugoga, istovremeno puštajući glasnije tranzistor koji stoji na stolu. I u istom tom trenutku, tu kraj bašte u kojoj sedimo, zaustavlja se jedan veliki crni automobil, iz njega izlaze muškarac i žena, za koje se kasnije ispostavlja da su službenici norveške Ambasade, prilaze našem stolu, pitaju nešto Haralda, ne razumem reči, ali instinktivno razumem lica i znam da ne donose dobre vesti, sve se odvija previše brzo, i nekako u tom času dok oni razmišljaju hoće li sesti kraj nas ili će ostati da stoje, i dok izgovaraju nerazumljive reči, ja počinjem da sklapam smisao onoga što se čuje iz tranzistora. Haraldovo lice postaje neprirodno bledo. "Sto trideset pet putnika i sedam članova posade. Nema preživelih..." Gledam ka onom stolu sa tranzistorom, pa ponovo ka Haraldu. Plava gospođa u savršeno opeglanoj beloj bluzi ipak odlučuje da sedne i uzima Haralda za ruku. Govori mu nešto na njihovom jeziku. Na mene su zaboravili, niko mi ništa ne govori.
Ne znam tačno ni da li me je pogledao pre nego što je ustao i pošao s njima. Samo znam da su svi u bašti ućutali i gledali ka nama. Nekako, uz pomoć neke neobjašnjive nemušte simbolike, svi su shvatili. Dečak gotovo bele kose ustaje, pomalo se zatetura u hodu, onaj čovek i žena ga pridržavaju, svako sa po jedne strane, i uvode ga u automobil. Odlaze. I to je to.
Dok sam stigla do hotela, njih više nije bilo. U Haraldovoj sobi više nema njegovih stvari. Vrata su otvorena, posteljina razbacana po krevetu. Samo poluprazna bočica losiona za sunčanje na obodu kade. Sve ostalo je nestalo, tek tako, u trenu.

Godina 1989, Kembridž, Engleska

            Svaka rečenica koju pomislim da izgovorim čini se neprimerenom. Svako moguće pitanje. Napokon kažem:
            - Koliko ostaješ ovde?
            Harald se čini zbunjen.
            - Ne znam – kaže on. – Sad zaista ne znam. Moja porodica je trenutno u Londonu, treba s njima da se nađem kad se ovo završi.
            Onda me pogleda kratko, skoro uplašeno, i doda:
            - Moja žena, znaš. I ćerka. Imam trogodišnju ćerku.
            I zatim, kao da je to nešto najprirodnije, okreće leđa i odlazi niz tu livadu, bez ikakvog objašnjenja. Baš kao što je i došao ka meni, samo ovaj put u suprotnom smeru. Gledam u njegova leđa i ne pokušavam da ga zaustavim.
            Ujutru, s prozora svoje sobe, vidim kako Harald ulazi u taksi i odlazi. Sedam na stolicu kraj prozora i shvatam da mi ruke i noge drhte.

Godina 2005, Lilehamer, Norveška

            - Hej – kaže on, sa velikim osmehom na licu, probijajući se kroz gomilu. – To si zaista ti?
            Klimam glavom, ne znajući smem li i sama da se osmehnem.
            - Hajdemo iz ove gužve – kaže Harald.
            I baš kao nekad, uzima moju ruku i izvodi me napolje. Usput izvlači svoj kišobran iz gomile kišobrana. Stojimo na snegu neko vreme, udišući svežinu, i onda Harald kaže:
            - Ne smeta ti da prošetamo po snegu?
            - Ne, naravno. Bilo je i previše ljudi unutra.
            - Sećaš se – kaže on kao da nastavljamo juče započet razgovor – kako sam ti pričao da sam negde pročitao da od svih dela ruske književnosti roman "Doktor Živago" u prevodu verovatno najviše gubi od svoje lepote?
            - Da, sećam se.
            - E – kaže Harald ozarenog lica – zato sam u međuvremenu naučio ruski. Dovoljno dobro da ga pročitam u originalu.
            - I da li je vredelo?
            - Više od toga! Da ga nisam pročitao na ruskom, uvek bih mislio da je to samo jedan veliki roman o revoluciji, o patnji, o ljubavi...
            - A zapravo, o čemu je?
            Harald zastaje u hodu i okreće se ka meni. Oba svoja ledena dlana stavlja na moje obraze i kaže:
            - O sudbini. Samo o tome. Postoji ta stvar, sudbina, i ona je jača od svega. Da to nisam pročitao i razumeo, proveo bih život mrzeći samoga sebe, verovatno. Prvih nekoliko godina mrzeo sam tebe, mislio sam da si me ti na neki način sprečila u tome da odem i umrem zajedno s njima. Krivio sam tebe što sam ostao tu, na svetu, da živim. A onda sam nastavio da mrzim sebe. Osećao sam se kao izdajnik. I to bi tako trajalo zauvek, verovatno, da nisam pročitao...
            Haraldove ruke su se sa mojih obraza spustile na moje ruke. I tako smo stajali tu, na snegu, pričajući te priče o sudbini, o knjigama, o svemu što se dogodilo i što se moralo dogoditi baš tako i nikako drugačije. Odjednom je sve bilo jasno i na svom mestu. Sneg je vejao sve jače, kako to već biva u završnim kadrovima, i mi smo kopali po džepovima i torbama i vadili fotografije dece, muževa, žena, rasnih pasa i papagaja, i gledajući sa strane neko bi mogao pomisliti da se, eto, neke priče završavaju i tako, na najlepši mogući način.
            Ali iskusni čitalac lepe književnosti zna da je svaki pasus samo deo neke mnogo veće priče, koja još uvek nije dovršena i čiji kraj nam u ovom trenutku nije poznat.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 Autor Jelena Lengold

Priznajte da umirete od znatiželje da ga vidite? 
Harald, sada, u ovim godinama... Zatim mu oduzmite deset, dvadeset, trideset, pa ga zamislite kroz vreme.


 

Нема коментара:

Постави коментар