Vreme ti je, šta čekaš

Vreme ti je za kupanje, vreme ti je za spavanje, vreme ti je za ustajanje, vreme ti je za jelo, vreme ti je za školu, vreme ti je za fakultet, vreme ti je da se zaposliš, vreme ti je da se oženiš, vreme ti je da dobiješ decu, vreme ti je da obezbediš decu, vreme ti je za penziju, vreme ti je…
Uvek to prokleto „Vreme ti je“!
Ispada da su kazaljke neki dušmani koji nam programiraju i režiraju život, bez da se tu išta pitamo, pa da klize iznad crtica na kojima su ispisane određene radnje koje moramo ispuniti pre nego što kazaljka obiđe pun krug.
Od broja 12 počinjemo i na broju 12 se završavamo, čista inercija.
Vremeje… Ne, nije nam vreme! Zašto da život potrošimo na rutinu koja je toliko konvencijalna i dosadna i da na kraju o sebi imamo da kažemo samo jednu rečenicu: – „Živeo sam onako kako treba?“
Hajde da malo iskočimo iz koloseka, hajde da lutamo, da deremo đonove cipela po nepoznatim ulicama, hajde da malo menjamo svet, da stvaramo , da pronalazimo, hajde da pomeramo granice, da zaustavljamo, usporavamo, ubrzavamo ili vraćamo vreme. Ukratko, hajde da živimo.
U jednom danu imamo 24 časa, što je 1440 minuta koji svakoga dana idu u bespovratu ukoliko ih provedemo po nekom rasporedu.480 minuta ode na spavanje, 480 minuta ode na rad, oko 120 minuta za jelo, 60 minuta utrošimo na putovanje od i do posla ili škole, 120 na brigu i šta nam ostaje za nas na kraju – ništa, sem bednih 180 minuta u jednom danu samo za nas i naše snove.
I nažalost, vremenom je taj broj sve manji i manji, neki čak nemaju ni jedan jedini minut svog života samo za sebe na dnevnom nivou.
Razumni deo mog bića u neku ruku i razume ovu cifru, ali onaj iracionalni je problem. On smatra da velika dela zahtevaju više vremena, više slobode i više posvećenosti samom sebi. Žrtva koja je danas, u dobu potrošačkog društva u kojem živimo, postala luksuz. San je porobljen od strane nametnutog ideala, a kreativnost ugušena saldom na kraju meseca. Ćuti, trpi, radi, čak i ako plata mesecima kasni, čak i ako te šef gleda kao nižu vrsu, radi, budi poslušni rob, jer, ipak treba platiti onaj krevet i ratu kredita za letovanja na kojem se baš i nisi lepo proveo. Ako na ovo dodamo i račune, kazaljka je već obrnula krug, na nama je samo da dokaskamo do nje i broja 12. Oni će strpljivo čekati da dođemo isceđeni do kraja, tačnije, do sledeće osobe kojoj ćemo ostaviti sat i vreme na njemu u amanet.
Za divno čudo, u ovoj sveopštoj apatiji i dalje postoje oni ljudi koji nam odvežu krila i kažu „Hajde leti, vreme ti je da živiš, iskoristi dan i svaki minut u njemu da ostaviš neki trag, nešto što će ostati posle tebe i što će se prenositi sa kolena na koleno sve dok svet koji poznajemo postoji.“.
Lično, od kada znam za sebe, halapljivo sam krao minute u ime snova koji su se poput puzavice širile po celom mom biću. Odricao sam se konvencijalnosti i šablona gde god da je to bilo moguće, noćima ostajao budan samo da bih pisao pesme, osećajući da će to zrno peska koje valjam, jednoga dana postati ogromna stena o koju ću jednom, baš pre poslednjeg prelaska kazaljke do broja 12, razbiti taj prokleti sat prepun šablona u paramparčad.
Vreme je.
Da, stvarno, vreme je da počnemo da živimo.

Svetozar Rajčetić