Има негдје неки Вилин Град, само се не зна гдје. Лежи затурен на неком
незнаном брежуљку пространог брда повише села. Нико не зна гдје се право
находи тај брежуљак, али он постоји. И на њему град. Тај град наоко
и није град, није као други градови. На први поглед, ништа од града
се не да замијетити. Не види се е је то град, но брдо. Брдо се примирило.
Камењар уснуо, замро. Ћуте суре литице. Као да ништа и није. То само
тако изгледа да није град. А град постоји. Град голем и лијеп. Само
је вас под земљом. Град мирује, таји се, спава испод камењара. У њему
су куће, тргови, улице, велике и широке. Многобројне су, да им се ни
броја не зна. Све је у њему лијепо и прелијепо. Такве љепоте и дивоте
од града нити је гдје било нити ће гдје бити.
Само се један дан у години град показује, но не зна се који је то дан. Теке мора бити карамлачна, црна ноћ, густа као мастило, обавезно без звијезда да је. Около поноћи, у један мах, све се смири, замре, застане. Тада, учас, они брежуљак као да се прене, просне. Мрдне се. Али, никаква покрета се не да видјети. Тек, земља се некако промешкољи, промијеша. Одједном, отклопи се, отвори. Спадне учас пијесак, лијес, камење, као пепео. Стијење испод њега, непримјетно човјекову оку док га гледа, наједном се некако прометне. Покаже се да то и није стијење, но куће, улице, град. У један мах, изрони град, клиц, изњедри ненадано, као из земље изникао. Он се и показује право из земље. Све се таден покаже. Пространи тргови, дугачке и широке улице с дрворедима, базени и у њима водоскоци, само што се шум воде из њих нигда не чује, ма вода једнако сипи. Насред града је једна голема стаклена кућа с до неба високом куполом, дворац с пријестољем испод куполе, и многе друге грађевине. Свака је зграда напосебе, одвојена, а од бијелога је мрамора, украшена златом, кристалом и дијамантом. Ту су многи паркови и сјеници, садови и баште. Око кућа у баштама, свакојако је растиње, биље и сласно воће. Само виси с грана, сазрело. Висока тврђава дебелих, сурих бедема иде око свега града, губи се у даљинама. На угловима утврда су куле, зупчасте и суре, као литице.
И све се то у један мах покаже, као да на томе мјесту стоји од кад себе. Све бљесне у некој јаркој, а опет меканој свјетлости. Она једнако као однекуд извире, а не види се откуд. Тек, увијек је ту, иста, млијечна, јака а незамјетна. То није свјетлост као друге свјетлости, но нека друкчија свјетлост. Од ње сјенке нема, нити је икако може бити. Она обасјава наскроз, са свију страна. Чује се нека тиха музика, цијело време свира, не стаје ни за трен. Не зна се откуд музика долази, на чему се свира ни ко су свирачи. Они се нигда не виде, али музика једнако гуди, никад не престаје. Као да су то зраци саме оне свјетлости, тако је тиха, да се једва замјећује, замире у неким дубинама, као лагани дах вјетра у даљинама. Али се не прекида.
Тада виле светкују. То је њин град. Оне изиђу. Покажу се на тргу пред стакленом кућом, свом од злата и биљура. Шетају, коле га, играју, загрљене, носе цвијеће у рукама и у коси, дугој и сјајној, црној, црвеној, или прозрачноплавој, пшеничној, повезаној црвеним тракама. Одоре су им провидне, као и стакло, сви¬лене, од паучине, а набране, до земље падају. Ма се јопет испод њих све спровиди јасно. Бијело, седефно, некако прозиркасто, млијечно тијело вила. Високог су стаса и танка струка, великијех плаветнијех или црнијех очију, крупних, крутих дојки и јаких бутина, све једна љепша од друге. Очи им сјакте, једнако као и звјезде. Стога у ону ноћ на небу ни не може бити звијездама мјеста. Не би се видјеле. Од онолике љепоте, око не зна гдје би се прије зауставило. Такве љепоте и дивоте људско око не може нигдје више видјети. Тога на овоме свијету нигдје више није до ту, и то само у тај један писани дан у години. Само, не зна се, који је то дан. У други дан, ништа се ондје не може видјети.
Виле онај мах поставе страже свудијен уоколо, по брежуљцима, и капијама града. Непримјетне су, не може их замијетити нико изван града, а оне изнутра све виде. Свуд мотре, тица прелећети не би могла незамијећена. То оне лове, хватају и доводе у град радозналце и намјернике, јер их је многијех, који би хтјели, у тај град уљест, но свак не може. Зна се ко може и како може.
Ко се задеси на оном мјесту које заклопе зидине, да је због чега баш ту на путу законачио, он све види. Њега виле узму у своје коло, он са шњима игра, ма га замаштрају, да му повратка оданде више никад није. Прво га окупљу гола у језеру испод оне стаклене куполе, из које бије свјетлост на све стране, уз онакву сласну музику. Тај час, он се провргне у другога чојка. Све заборави из пријањег живота. И оца, и матер, и брата, и сестру, и другу ако је има, и ко је и окле је, и остане лијепо с њима. Мајка га очима никад више не види, ни жива, ни мртва. Но живи вазда с вилама у ономе граду, и иде с њима куд оне иду, да се можебити покаже у њину колу, тек кад се опет отклопи град.
Други, намјерник, који наиђе пошто се град отклопи, у град никако не може ући. Он не може слободно гледати, до гдје из прикрајка, поиздаље, и то само ако се добро сакрије, да га виле не нађу. Те виле и лове. Ко то види, а виле га замијете, оне га једанак ухите, и у град доведу. Ако се ту задеси ђе само женско, виле му онђе пресуде, не воде га у град. Тај час га удаве, па растргну, а комате тијела разбацају низ бреговље. А ако залута само мушко, њега виле у град уведу. До пред зору се са њиме лијепо играју, ма га у зору испред оне исте куполе жива растргну, и комате тијела му у оно језеро баце. Од њега се више никад ништа не нађе.
А има ко може слободно уљећ у град и из њега изљећ, а да му ниша не буде. То не може бити сам човјек или сама жена. Мора бити двоје, да су заједно, мушко и женско, и то млади и лијепи, и да се изистински воле, једино тако може слободно уљећи поред страже виле, и из града изљећи. Њима јединијема виле ништа не могу наудити. Ти су слободни. Могу се врнути кад захтједну, ако хоће, а могу остати ондје колико им драго, и другдје с вилама поћи. Виле над њима немају ничесове власти, и ништа им нажао не чине. Но их прихвате, поведу и приме лијепо у своје коло, па их воде и у стаклену кућу. Ту се њима ниша не деси. До што их виле ондје науче таквоме миљу, и они тун осјете, испод оне куполе и њене чудновате, растопљене свјетлости, такво блаженство и таку срећу, каква се никад нигдје више осјетити не може.
Ту, у томе граду, вријеме није као друго вријеме. Но стане, умјесто њега тече она музика, и не зна се никад које је доба ни колико времена у ту једну ноћ мине. Може бити, да је само ноћ, а може бити да је то и читави вијек минуо. Људи то не примјећују ни знају. Таква је блажест ондје, да се може и вас живот проживјети, а да то изгледа само као један једини трен, у оној преобилној радости и миљу.
Пред зору, што ми зовемо зора, брегови се само склопе. Цио град потоне неђе у дубине. Ма се ништа од брда не поломи, само што се заклопи као заклопита кутија. Све нестане без трага. Ујутро, по бријегу, брду, камењу, шкрапама, ни по чему се не познаје да је ту што било. Никаква знака нема, е је ту био онакав град. Стрше сури врхови стијења из земље, једнако као да града ту нигда ни било није. Како он нестане, и куда, то се не зна.
Кад се град заклопи, они који се воле, а што су у град заједно ушли и у њему заједно онаку блажест осјетили вавијек честити и срећни остану. Срце им се напуни радошћу и у себе ону музику и ону свјетлост прими, да га послијен читавога дугога живота кријепе. А многи се с вилама у коло ухвате, од оне се радости опјане, и с њима и остану. Ма тако заволе једно друго, да им живота једном без другога није. Ако би се растали макар и на један трен, би се онај час обоје у кам провргли. Једно уз друго морају остати задовијек. Онај који се ту задесио и издалека град видио притајган, да га виле нијесу уловиле, а он се сам уздржао да се не покаже ни у град уђе, тај осјети такво блаженство, какво никад прије осјетио није, ма остане ујутро насред бријега, ни жив ни мртав. Кад се град склопи, још три дана и три ноћи је у беуту. Лежи негдје у чесовој шкрипини. Ако га за та три дана не нађе и не пробуди, никад се мајци више пробудити неће. Лијепо се прометне у камен. Остане скамењен на ономе истоме мјесту како је и лежао. Нико не може познати е је то људско чељаде окамењено. А он лежи, као чесов велики станац, непомичан, ћути. Ма све зна, све види, само се пробудити не може. Али оно блаженство и срећа једнако трају. Разбуди се једном, и то само у онај дан, кад се на томе мјесту опет отклопи град. Прије не. Тако се никад не зна, шта је која од онијех суријех стијена што вире повише земље. А кога за три дана ко нађе, пробуди и поведе, он пође. Иде, иде. Само се више ничеса не сјећа, боље но да ништа није ни било. Заборави све што је видио. Не зна е је видио град и онакву љепоту тијела вила, осјетио оно блаженство, ништа. Само му у глави нека свијетла празнина остане. Свјетлост ли је, музика ли је, не зна. Мори га сјен некога непознатога блаженства и љепоте, а не зна право што је то. Она свјетлина у њему га мами, мами, зове, вуче га некуда, а никад не зна куда. Једнако се мучи, кружа, да му више никад примире није. Нигда више смире наћи не може. И не може никад гледат другу дјевојку, до вилу. Па се одједном натисне на далек пут, полази неђе, а не зна ђе, нити икад може знати зашто је пошао. Али се нигда за свога вијека дома не врне. Но тамо неђе по горама и кости остави, да их киша мије и вран кљује. Многи је тако отишао, и пропао, да му се не зна ни стрва ни мрамора.
Град никад не нестаје, но вазда постоји. Како и гдје, то се не зна. Он се стално јавља опет, то се сигурно зна. само се никад не зна, кад ће се град опет отклопити. То може бити само на једну ноћ у години. Где ће то бити, то се не зна. Теке се толико зна, да то никад није на првоме мјесту. Показује се вазда на другоме мјесту. Град се премјешта бреговима, од брежуљка до брежуљка. Свако просто камење пропланка, оштри врхови зеленкастих стијена, или мирни пропланак, може се једне такве тавне ноћи отворити у град, проврћи се, и то баш онђе гдје се нико не нада. Пред очима уморна путника, који је отишао на далек пут, град се може отворити свуда. Ваља га тражити вазда, на свакоме мјесту. Никад се не зна, кад ће се и гдје појавити.
Само се један дан у години град показује, но не зна се који је то дан. Теке мора бити карамлачна, црна ноћ, густа као мастило, обавезно без звијезда да је. Около поноћи, у један мах, све се смири, замре, застане. Тада, учас, они брежуљак као да се прене, просне. Мрдне се. Али, никаква покрета се не да видјети. Тек, земља се некако промешкољи, промијеша. Одједном, отклопи се, отвори. Спадне учас пијесак, лијес, камење, као пепео. Стијење испод њега, непримјетно човјекову оку док га гледа, наједном се некако прометне. Покаже се да то и није стијење, но куће, улице, град. У један мах, изрони град, клиц, изњедри ненадано, као из земље изникао. Он се и показује право из земље. Све се таден покаже. Пространи тргови, дугачке и широке улице с дрворедима, базени и у њима водоскоци, само што се шум воде из њих нигда не чује, ма вода једнако сипи. Насред града је једна голема стаклена кућа с до неба високом куполом, дворац с пријестољем испод куполе, и многе друге грађевине. Свака је зграда напосебе, одвојена, а од бијелога је мрамора, украшена златом, кристалом и дијамантом. Ту су многи паркови и сјеници, садови и баште. Око кућа у баштама, свакојако је растиње, биље и сласно воће. Само виси с грана, сазрело. Висока тврђава дебелих, сурих бедема иде око свега града, губи се у даљинама. На угловима утврда су куле, зупчасте и суре, као литице.
И све се то у један мах покаже, као да на томе мјесту стоји од кад себе. Све бљесне у некој јаркој, а опет меканој свјетлости. Она једнако као однекуд извире, а не види се откуд. Тек, увијек је ту, иста, млијечна, јака а незамјетна. То није свјетлост као друге свјетлости, но нека друкчија свјетлост. Од ње сјенке нема, нити је икако може бити. Она обасјава наскроз, са свију страна. Чује се нека тиха музика, цијело време свира, не стаје ни за трен. Не зна се откуд музика долази, на чему се свира ни ко су свирачи. Они се нигда не виде, али музика једнако гуди, никад не престаје. Као да су то зраци саме оне свјетлости, тако је тиха, да се једва замјећује, замире у неким дубинама, као лагани дах вјетра у даљинама. Али се не прекида.
Тада виле светкују. То је њин град. Оне изиђу. Покажу се на тргу пред стакленом кућом, свом од злата и биљура. Шетају, коле га, играју, загрљене, носе цвијеће у рукама и у коси, дугој и сјајној, црној, црвеној, или прозрачноплавој, пшеничној, повезаној црвеним тракама. Одоре су им провидне, као и стакло, сви¬лене, од паучине, а набране, до земље падају. Ма се јопет испод њих све спровиди јасно. Бијело, седефно, некако прозиркасто, млијечно тијело вила. Високог су стаса и танка струка, великијех плаветнијех или црнијех очију, крупних, крутих дојки и јаких бутина, све једна љепша од друге. Очи им сјакте, једнако као и звјезде. Стога у ону ноћ на небу ни не може бити звијездама мјеста. Не би се видјеле. Од онолике љепоте, око не зна гдје би се прије зауставило. Такве љепоте и дивоте људско око не може нигдје више видјети. Тога на овоме свијету нигдје више није до ту, и то само у тај један писани дан у години. Само, не зна се, који је то дан. У други дан, ништа се ондје не може видјети.
Виле онај мах поставе страже свудијен уоколо, по брежуљцима, и капијама града. Непримјетне су, не може их замијетити нико изван града, а оне изнутра све виде. Свуд мотре, тица прелећети не би могла незамијећена. То оне лове, хватају и доводе у град радозналце и намјернике, јер их је многијех, који би хтјели, у тај град уљест, но свак не може. Зна се ко може и како може.
Ко се задеси на оном мјесту које заклопе зидине, да је због чега баш ту на путу законачио, он све види. Њега виле узму у своје коло, он са шњима игра, ма га замаштрају, да му повратка оданде више никад није. Прво га окупљу гола у језеру испод оне стаклене куполе, из које бије свјетлост на све стране, уз онакву сласну музику. Тај час, он се провргне у другога чојка. Све заборави из пријањег живота. И оца, и матер, и брата, и сестру, и другу ако је има, и ко је и окле је, и остане лијепо с њима. Мајка га очима никад више не види, ни жива, ни мртва. Но живи вазда с вилама у ономе граду, и иде с њима куд оне иду, да се можебити покаже у њину колу, тек кад се опет отклопи град.
Други, намјерник, који наиђе пошто се град отклопи, у град никако не може ући. Он не може слободно гледати, до гдје из прикрајка, поиздаље, и то само ако се добро сакрије, да га виле не нађу. Те виле и лове. Ко то види, а виле га замијете, оне га једанак ухите, и у град доведу. Ако се ту задеси ђе само женско, виле му онђе пресуде, не воде га у град. Тај час га удаве, па растргну, а комате тијела разбацају низ бреговље. А ако залута само мушко, њега виле у град уведу. До пред зору се са њиме лијепо играју, ма га у зору испред оне исте куполе жива растргну, и комате тијела му у оно језеро баце. Од њега се више никад ништа не нађе.
А има ко може слободно уљећ у град и из њега изљећ, а да му ниша не буде. То не може бити сам човјек или сама жена. Мора бити двоје, да су заједно, мушко и женско, и то млади и лијепи, и да се изистински воле, једино тако може слободно уљећи поред страже виле, и из града изљећи. Њима јединијема виле ништа не могу наудити. Ти су слободни. Могу се врнути кад захтједну, ако хоће, а могу остати ондје колико им драго, и другдје с вилама поћи. Виле над њима немају ничесове власти, и ништа им нажао не чине. Но их прихвате, поведу и приме лијепо у своје коло, па их воде и у стаклену кућу. Ту се њима ниша не деси. До што их виле ондје науче таквоме миљу, и они тун осјете, испод оне куполе и њене чудновате, растопљене свјетлости, такво блаженство и таку срећу, каква се никад нигдје више осјетити не може.
Ту, у томе граду, вријеме није као друго вријеме. Но стане, умјесто њега тече она музика, и не зна се никад које је доба ни колико времена у ту једну ноћ мине. Може бити, да је само ноћ, а може бити да је то и читави вијек минуо. Људи то не примјећују ни знају. Таква је блажест ондје, да се може и вас живот проживјети, а да то изгледа само као један једини трен, у оној преобилној радости и миљу.
Пред зору, што ми зовемо зора, брегови се само склопе. Цио град потоне неђе у дубине. Ма се ништа од брда не поломи, само што се заклопи као заклопита кутија. Све нестане без трага. Ујутро, по бријегу, брду, камењу, шкрапама, ни по чему се не познаје да је ту што било. Никаква знака нема, е је ту био онакав град. Стрше сури врхови стијења из земље, једнако као да града ту нигда ни било није. Како он нестане, и куда, то се не зна.
Кад се град заклопи, они који се воле, а што су у град заједно ушли и у њему заједно онаку блажест осјетили вавијек честити и срећни остану. Срце им се напуни радошћу и у себе ону музику и ону свјетлост прими, да га послијен читавога дугога живота кријепе. А многи се с вилама у коло ухвате, од оне се радости опјане, и с њима и остану. Ма тако заволе једно друго, да им живота једном без другога није. Ако би се растали макар и на један трен, би се онај час обоје у кам провргли. Једно уз друго морају остати задовијек. Онај који се ту задесио и издалека град видио притајган, да га виле нијесу уловиле, а он се сам уздржао да се не покаже ни у град уђе, тај осјети такво блаженство, какво никад прије осјетио није, ма остане ујутро насред бријега, ни жив ни мртав. Кад се град склопи, још три дана и три ноћи је у беуту. Лежи негдје у чесовој шкрипини. Ако га за та три дана не нађе и не пробуди, никад се мајци више пробудити неће. Лијепо се прометне у камен. Остане скамењен на ономе истоме мјесту како је и лежао. Нико не може познати е је то људско чељаде окамењено. А он лежи, као чесов велики станац, непомичан, ћути. Ма све зна, све види, само се пробудити не може. Али оно блаженство и срећа једнако трају. Разбуди се једном, и то само у онај дан, кад се на томе мјесту опет отклопи град. Прије не. Тако се никад не зна, шта је која од онијех суријех стијена што вире повише земље. А кога за три дана ко нађе, пробуди и поведе, он пође. Иде, иде. Само се више ничеса не сјећа, боље но да ништа није ни било. Заборави све што је видио. Не зна е је видио град и онакву љепоту тијела вила, осјетио оно блаженство, ништа. Само му у глави нека свијетла празнина остане. Свјетлост ли је, музика ли је, не зна. Мори га сјен некога непознатога блаженства и љепоте, а не зна право што је то. Она свјетлина у њему га мами, мами, зове, вуче га некуда, а никад не зна куда. Једнако се мучи, кружа, да му више никад примире није. Нигда више смире наћи не може. И не може никад гледат другу дјевојку, до вилу. Па се одједном натисне на далек пут, полази неђе, а не зна ђе, нити икад може знати зашто је пошао. Али се нигда за свога вијека дома не врне. Но тамо неђе по горама и кости остави, да их киша мије и вран кљује. Многи је тако отишао, и пропао, да му се не зна ни стрва ни мрамора.
Град никад не нестаје, но вазда постоји. Како и гдје, то се не зна. Он се стално јавља опет, то се сигурно зна. само се никад не зна, кад ће се град опет отклопити. То може бити само на једну ноћ у години. Где ће то бити, то се не зна. Теке се толико зна, да то никад није на првоме мјесту. Показује се вазда на другоме мјесту. Град се премјешта бреговима, од брежуљка до брежуљка. Свако просто камење пропланка, оштри врхови зеленкастих стијена, или мирни пропланак, може се једне такве тавне ноћи отворити у град, проврћи се, и то баш онђе гдје се нико не нада. Пред очима уморна путника, који је отишао на далек пут, град се може отворити свуда. Ваља га тражити вазда, на свакоме мјесту. Никад се не зна, кад ће се и гдје појавити.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.