Виле

"Виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником не ће зла учинити докле их ко не увриједи [...], а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре". /Вук Караџић/

1 - Порекло и структура "вила". Када је реч о "вилама" као демонским бићима, данас је у теорији преовладао став да виле припадају демонологији Јужних Словена. Међу првима је Мансика оспорио њихово руско порекло, сматрајући да је лик "виле" књижевна творевина која је преузета од Јужних Словена. Са овим закључком био је сагласан и Мошински. Једном речи "виле су код Јужних Словена играле велику улогу и донедавно народ им је указивао поштовање"(Ловмј., 1996:111). Представе о вилама указују да је реч о веома сложеном облику демона у полуљудском облику. Лик виле саздан је од бројних елемената и функција: манистичких - из култа предака, као и природно-култних демонских бића, почев од различитих женских демона, шумских и пољских, до "водених" и "метеорних". У прилог тези да су виле манистичког порекла - повезане са култом умрлих предака, наводи се етимологија њиховог имена. Као што поједини аутори име словенског божанства високог ранга тумаче као хтонско биће и доводе га у везу са литванским veles, што значи "душа умрлих предака", често се то исто чини и са етимологијом речи "вила". Мошински, пак, сматра да се "вила" мора довести у везу са термином "вихор", односно са глаголом вити, сматрајући управо због ове етимологије да је вила "демон олује". Занимљив је наш пежоративан термин "виленити'' када се настоји да се дефинише трошење времена залудног човека, а који је најближи семантички термину "игра". Уосталом код Литванаца и термин вилити значи "обманути".

Према Нидерлеу, међутим, "виле" представљају синтезу два елемента: природних појава, ваздуха, олуја и извора вода, и духа мртвих. Виле, сматрају Германи, настају из душа прерано умрлих девојака. Велики је број аутора који наглашава лунарни карактер ових демонских бића, повезујући њихову активност са Месецом и месечином, са глувим добом ноћи када виле играју и оргијају на обалама река. Због сличности између вила и русалки било је мишљења да је митску суштину вила, првобитно, сачињавала персонификација природних појава, а да је касније, под утицајем хришћанске цркве, не само лик "виле" већ и читав низ осталих древно-словенских митских божанстава, добио хтонско, то ће рећи, вредносно-негативно значење, у смислу злих демонских бића. Ближе је истини, међутим, да се према принципу историјског моделовања демонских ликова, и у митској структури "виле" находе истовремено и хтонско-лунарни и аграрно-соларни елементи. На ову црту "вила", као житних демона, указао је и Веселин Чајкановић. "У нашој религији и митологији најчувеније биљарице јесу женски демони, виле. Оне се и рађају из биљака или из дрвећа и живе у њима или око њих" (Чајк.,В, 1994: 178).

Наиме, као што се у структури "змаја" и даље још находе хтонски елементи, будући да змај, према митолошко-генетском кључу, потиче од сасвим хтонског и манистичког демона "змија", тако је и природа једног дела "вилине" структуре хтонична. Вила се, да се подсетимо, често узима као женски пандан "змаја". Један број вила живи испод земље, дакле у доњем свету, и има облик змије, и тек кад изиђу на горњи свет постају девојке. Што се изгледа вила тиче, оне су беле и црне. Нема никакве сумње да су "црне виле" хтонични демони, будући да је црна боја карактеристична црта хтоничних бића.

На ову црту "вила" и "самовила" као хтоничних, али злих демона, указивала би и извесна сведочанства из источне Србије. У Зборнику Бугарскога Министарства Просвете (II Од., књ. XVIII, 6) наводи се како бабе бају у селу Стаћовцима, пошто се изабере место где ће се кућа подићи: "Самодиви, самовили,/ И ви'е лоши 'уди,/ И ви'е бели русалин,/ Сиви шарени зме'ове// Ако тук сте се дели,/ Ако тук сте дворили,/ С'г си бежете пусто горо/ Пусто горо тилилејско" (Стан., 1930: 99). Дакле један део церемоније, која се изводи приликом изградње куће, претпоставља да бабе - врачаре, са планираног места одагнају зле демоне: самодиве, самовиле, русалке, змајеве.

2 - Класификација "вила". Уосталом, и сама класификација "вила" речито говори о томе да се симболички узев, на вертикали "дрвета света", виле распоређују у поретку од хтоничног дна до небеског врха. Најчешћи принцип класификације вила је онај који их одређује према месту на коме бораве и изводе своје радње. Тако се разликују а) виле изворкиње - често овде спадају најаде и хидриаде, б) виле бродарице - или водаркиње, в) загоркиње виле - горске виле или планинкиње, г) виле хамадриаде - то су оне које живе на дрвећу, затим, д) виле облакиње, ђ) биљарице и сл. Према нашем фолклорном материјалу, на пример, виле живе и по планинским врховима. Таква је вила која борави на планини Урвине. У нашој народној поезији најчешће обитавалиште "вила" су облаци. У једној нашој песми се то изричито и каже: "Бела вила град градила/ Ни на небу, ни на земљи,/ Но на грани од облака" (Ястреб., 1889: 361). Или: "У облаку, у густоме мраку./ Коло игра девет 6'јелих вила./ Прва им је вила Анђелија,/Анђелија, вила старјешица,/.../Понајмлађа вила Андесила" (Јунпјес., 1896: 404). Најзад: "Ал' говори из облака вила" (Караџић, I, 1973: бр. 400). Међутим, не само да виле бораве у облацима, већ су тамо и рођене. У загонетци која гласи: "У облаку се родила, кроз горицу ходала, ни сису дојила ни траву пасла" (Караџић, 1897: бр. 616), као одговор следи: "Вила". Ови примери указују на ону фазу у морфолошкој еволуцији структуре вила, када у њиховом бићу преовлађују "соларни" елементи и приближавају их нашим "змајевима" из епске поезије. Па ипак, није мали број примера да се код нас вила замишља и као природни шумски демон. Навешћу овде део песме из Вукове збирке: "А мене вилу од горе/ Мене је гора родила,/ У зелен листак повила,/ Јутрења роса падала,/ Мене је вилу дојила'/ од горе вјетриц пувао,/ мене је вилу шикао,-/ то су ми биле дадије" (Караџић, 1,1969:51-52).

3 - Атрибути вила. Једна од одлика вила као демонских бића јесте та да се оне по правилу јављају у множини и анонимно. У нашим веровањима, посебно у фолклору, јављају се три виле: '"К њој ми долећеше/ Три виле бијеле" (Караџић, I, 1973: 76), ређе девет: "Коло игра девет 6'јелих вила" (Јунпјес., 1896: 404). Међу вилама постоји једна која предводи остале, тако да их каткада има и десет: "Ту имаде девет сестреница/ И пред њима вила најстарија/ По имену вила Јерисавља" (Петран., II, 1989: 23). Међутим, има и вила које живе за себе, обично као чуварице извора или бунара, као на пример поменута вила са планине Урвина. Или је реч о вили баждарици - која брани приступ ка води у планини, и која тражи откупнину за коришћење воде, односно прелаза са оне стране реке. У развијеној епској поезији виле су још више индивидуализоване, тако да каткад добијају и особена, лична имена, као што су: Равијојла, Андесила, Јерисавља, Анђелија.

У поезији је вила најчешће приказана као лепа. "Да виле имају животињске ноге, козје или коњске или магареће" познато је и данашњим Грцима. Виле уопште могу имати козји облик. Када је реч о основним функцијама вила, бар на основи нашег фолклора, њихово је главно занимање играње у колу. И према другим словенским изворима карактеристично својство вила је музикалност (Ет. Слов, 1995: 370). Навешћу овде и један Милићевићев запис: "Сељаци из околних села на питање: шта је то? одговарају: да је то Виљоколо, то јест коло горских вила које ту играју своје вилинске игре; а оно место што је издигнуто на средини, веле да је за свирача, који свира тим планинским играчицама". Исто тако, "кад је копан гранични јарак, ни један од сељака из оближњих села није хтео ударити будаком у Виљоколо, бојећи се вила; него су га раскопали неки Турци, који су се ту задесили. - И сада се трава око Виљокола коси, а на самом колу нико не сме ни сламке да узбере" (Милић., 1884: 274). Овај пример показује како име једног простора, насеобине, потеза, поседује, истовремено, снажну митску импликацију коју народ тога краја веома уважава.

Али, виле воле и да се такмиче са младићима у игрању и издржљивости. Што се женских послова тиче, виле из наше народне књижевности воле ткање. Оне "имају и млинове и витлове", дакле, интересују се за брашно, будући да се баве мешењем и печењем хлеба. "Једна од познатих функција вилиних је да су оне 'чуварке ратарства' оне дају илодност пољску, а исто тако и сточну плодност". Међутим, оне могу човека и да оболесте. О каквој је то болести реч? "Најчешће се болест манифестује у беснилу и умној поремећености", тако да особа постаје виловњак. Каже се: виловњак је "бесан човек, као да су виле у њему". Познато је да виле имају и мантичку способност, тј. оне могу вршити улогу иророчице. Познат је пример из епске поезије, када вила са Урвине планине предсказује смрт Марку Краљевићу.

"Ал' му б'јела одговара вила:/ 'Побратиме, Краљевићу Марко,/ тебе нитко Шарца отет неће,/ нит ти можеш умријети, Марко од јунака ни од оштре сабље,/ од топуза ни од бојна копља:/ ти с' не бојиш на земљи јунака;/ већ ћеш, болан, умријети, Марко,/ ја од бога, од старог крвника'".

Виле се јављају и као божанства брака. Оне имају такву моћ да кога хоће, ожене лепом женом и учине да му жена рађа добре јунаке и лепе кћери. У Будви је забележен случај да девојке приносе вилама жртве у венцима и да их моле да и оне њима, као уздарје, даду невестински венац. Слично улози грчке Хекате - богиње која штити породиљу и новорођену децу, и наша вила брине о брачној вези и стара се око одгајања деце. "Свака вила има по једног човека, кога је још при рођењу усвојила, задахнула својом душом и задојила својом сисом. Такви су људи необично јаки, слободни и дрски" (Зеч., 1981: 295). Уосталом, није мали број случајева да су виле задојиле наше митске јунаке, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Рељу Бошњанина. Како рекосмо, вила, будући да представља својеврсни женски пандан змају и да је слична представама нимфе и данашњих нереида, јесте симбол девојаштва. Виле се, такође, могу удавати за змајеве и са њима рађати децу. Међутим, није мали број примера да оне често заволе и смртног човека, уграбе га и одведу са собом да би с њим рађале децу, разуме се, пре свега женску; и у томе су сличне змајевима.

4 - Вила у култу и обичајној пракси. Постоји и данас још "култ вилама" код нас, а посебно чуварицама извора. Тако се вилама често приносе жртве на лековитим изворима. Један број митолога износи претпоставку да свако ко се на каквом необичном извору умије или напије воде, мора бацити у извор метални новчић или обесити какву траку, крпицу, парче вунице окачити на дрво, на грм поред извора. И данас крај фонтана можемо видети да народ баца металне новце, што је прежитак древније праксе, иако са сасвим другом функцијом. Овај чин се сматра као жртва води, при чему вуницу или крпицу треба сматрати за супституцију жртве у одећи. Вилама се радо приносе жртве у цвећу и венцима, у пољским плодовима. Пример таквога жртвовања је отпуштање низ воду којекаквих цветова и трава приликом плетења венаца на реци - Ђурђевданског јутра. Наши митолози сматрају да су виле биле и остале митске представнице српског народа.

Занимљиве су следеће форме топонима који се односе на појмове "вила", "виленик", "вилењак". У Србији, Црној Гори и Босни: Виле, Вила, Виловица, Вилиште, Вилови, Вилине, Вилуси, Вилац, Вилењак, Вилењача, Виленик, Вилинац; Вилино коло, Виљоколо, Вилин брег, Вилина коса, Вилина пећина, Вилина буква, Вилина влака, Вилина вода, Вилешке баре, Вилин камен, Вилин кук, Вилин чаир, Вилин кладенац; у Македонији: Самовилак, Самовилец, Самовилеш река, Виловица; у Хрватској: Вилишнице, Виловрх, Виленски врх, Вилина глава, Вилин Криж; у Словенији: Вилајац, Вила р., Вилешинец, Вила, Вилинска шпица, Вилна пећина, Виланци. Код Срба је постојало и лично име Самвила. У Бугарској постоји више топонима са овом основом. Поред истоименог града Вилинград, наводимо и остале топониме: Вило, Виленова мах, Вилитъ, Вила, Самовила. 

http://www.svevlad.org.rs/