Горски око

У дубини горе, негдје је једно језеро. То језеро, само ваља наћи. Но је негдје дубоко затурено. Не зна се гдје је ни какво је. Њему нема никаква трага, нити чесова биљега у њему. Што се зна, то је да пут до њега води преко гора и високих врхова, урвина и шкрапа, латица планина и врхова. Тамо, негдје далеко је оно заклоњено. Многи људи траже то језеро, али га ниједан човјек никад нашао није. Опет, мнози га траже, и уздају се, да ће баш они бити ти, који ће га наћи једног дана. А неко га хоће наћи.
Кад би то језеро ко нашао, морао би добро знати, да грдан није. Никако му се не смије обрнути леђима, ни за трен, нити му сувише прићи. Те, који приђу преблизу, или језеру леђа обрну, вода онај час прождере, повуче к себи и лијепо појми у своје модре дубине. Не начини се ондје ничесов талас. Вода се само отклопи, и једанак заклопи над тијелом. Човјек просто само склизне некуд, а да ни сам не примијети ни кад ни како. Нестане га.
О струзи, избио је право наврх литица. Стао је на највишу стијену. Кренуо је. Упутио се уз врхове. Ишао је, ишао. Пред њим, дизале су се окомите греде. Високе и стравичне, изрониле су одједном из оне силне високе горе. Он се пењао, пењао. Испео се на сам врх литица. Ту је стао. Стајао је на нај¬вишој од високих греда, стајао. Доље, у далекој, једва видној модрикастој измаглици дубине, под танком плавкастом копреном, лежало је језеро. Он је гледао у даљину.
Горски Око језера стајао је окружен високим гредама. Шума, висока и густа, дизала се око њега. Велика стабла борова и јела, избијала су с камена тик из саме обале. Расла су глатка, бијела. Многа дебла су лежала попријеко, преломљена, врхом у води. Трулила су. Дрвеће, висови, огледали су се у непокретном цклу воде. Језеро је лежало укочено, тајанствено. Звука никаквога није било. Дубоки непокрет лежао је на језеру, одвајао га од околног свијета. Из мира шуме, дубине модрог ока језера, пирило је неко хладно тајанство непокрета. То је био неки траг вјекова, наталожен из протока времена, који се тањао на језеру, од самог настанка и почетка времена. Пирио је чудним, неосјетним дахом вјетра, који је носио дах даљина, искони, вјечности. Од њега је и остајао тај око тајанствене, необичне тишине, заробљене клисурама над језером. Нека заробљена притајеност, као напрегнутост, избијала је из дубине мира. Као да нешто вреба човјека, а не зна шта.
На најудаљенијем ћувику стијене, истуреном далеко у напријед, над самим Оком, сједјела је дјевојка. Ћувик је био високо, високо над водом. Дјевојка је била лијепа, да јој друге на земљи било није. Била је нага. Дуга плава коса прекривала јој је бокове. Обле бутине босих ногу, дугачке и витке, висиле су јој са стијене у дубину к далекој води. Кукови дјевојке су били обли, струк танак. Око паса била је танка, танка, као оморика. Сунчала је своје велике, истакнуте дојке, које су штрчале испред тијела. Завршавале су се маслинастотамним брадавицама. Дјевојка је била осунчана, бронцане боје по читавоме тијелу. Опет је била сва некако прозракаста. Прсти ногу били су јој одоздо опточени ружичастим руменилом. Доље, дубоко испод ње, у води, огледао се њен лик. Тамо се видјела и стијена на којој је дјевојка сједела.
Дјевојка је гледала у њега. Гледала је. Устала је. Пружила је руку. Он је искоракнуо, прихватио руку дјевојке. Гледао је у њене очи. Биле су велике, модре и дубоке. У модрини, био је одраз притајгане слике језера. У њиној дубини, бљештао је окован неки пригушени сјај.
У језеру, дубоко, показала се његова и њена слика на стијени. Један непримјетни дах вјетрића, намрешкао је површину језера. Звука није било. Њина слика на језеру је затреперила, заљуљала се, замрешкала. Дјевојка је узела његову руку. Руку је спустила на своје раме. Окренула се. Кренула је напријед. Ишла је ка ивици ћувика стијене. Стијена је ту била жута, жута. Доље, зијала је огромна празнина дубине. Руку је држао на рамену дјевојке. Корачао је за дјевојком. Дошли су до ивице испуста стијене. Стали су. Доље, дубоко, дубоко, у језеру, мировале су њине слике. Одједном, кренули су са стијене. Одвојили се од камена. Ступили су кроз ваздух, корачали доље к води напоредо, како су стајали. Били су усправљени. Ходали су, спуштали се. Дотакли су ногама површину језера. Пред њима, вода се отклопила. Уљегли су једанак у дубине. Модра вода се склопила над њима. На води се талас није показао. Није било ни пљуска, ни звука да се чује из тишине језера. Све је било непокретно, мирно. Њихова слика се заљуљала, нестала. Тишина је лежала преко воде језера, као дебели, растресити саг. Све је загушивала глуво.
Тако је ушао у дубине језера. Од тада, нико га никад није видио. Није се више врнуо у своју кућу накрај села. Он се мајци никад више врнути неће, приповиједало се у селу. Оно језеро је дубоко, дубоко и предубоко. Окружена је високијем стијенама, да се уз њих не може ништа живо успети, до би ли птица. Вода је модра, модра од дубине, и хладна. Иде ко зна колико у дубине. Нема дна, то је вода безданка, но негдје понире, и то негдје ђе је најдубље, испод неке високе, окомите стијене. Висока је и права, жута испод бока у висинама. Тамо се разлива у некијем подводнијем продолима, пећинама и безданима. Ђе отоле излијеже, и да ли истиче, не зна се. Јавља се, можебити, тек неђе далеко у ријеци, ђе избија као нечесови извори. А можебити, да иде подземно све до самога дебелога мора, бескрајне, вјечне воде.
Тамо, негдје у дубинама, надно језера, отвара се неки голем простор. Улази се у дубине, као кроз неке округлине, завојите и спиралне. Мине се тврђа, стијење и земља. Пробија се тло, прође, и одједном се све отвори кроз земљу. Све је исто као и ово што ми видимо, на земљи. А то је све испод ње, али је то нека нова земља. Тамо се зађе у нечесов бескрај, који кроз онај пролом зија. Проломи се пусто небо пред очима. Пукне простор бескраја. Видиш горе облаке, небо веље, бескрајно. Тамо, може се ући у оне бескрајне просторе даљина, то је пут до њих. Тамо, имају и неки вељи дворови. Израђени су све од злата и од кристала. Око дворова су велике, цвјетне ливаде. Поред јаже воде које иду около ливада, расте неко биље те вазда цвјета и рода даје, у свако доба године. Све само расте и обилна рода даје. Ту сласнога воћа никад не мањкаје.
Да је ко да окуси макар једном од тога воћа, да би нашао такво блаженство и срећу, која више ниђе не постоји. Ма би ондје остао задовијек, да благује у оној љепоти, ђе нити је зиме ни врућине, до што је вазда једнако свјеже и угодно. Тамо, нико не мора ништа радити и злопатити се, но по вас божји дан уживати у оној благодети. А има их, који могу и до самога простора вјечности допријети, у њега ући. Само, то могу ријетки и одабрани. Тамо он борави са ш њом, оном дјевојком. Њихови су оно двори и ливаде. Увијек су заједно, у оној љепоти и благоти. Иду наги, држе се за руку. Ни на један трен се не раздвајају једно од другога. Тако вавијек. Никад се ни раста¬вити неће, но вјечно живјети, једнако тако лијепи и тако млади, и стално наги.
И само један дан у години, а то је баш они дан у који су уронили заједно у дубине језера, излазе на обалу, и то обоје, заједно. Држе се за руке. Голи су, као од мајке рођени. Таден, сједну на чесову високу стијену изнад воде, или на какво старо дебло обаљена стољетна бора, или јеле, које се огледа у води. Не зборе ништа, и не чине ништа, до што се ондје држе за руке. Гледе у даљину, и ћуте, ћуте.
О њему, није било више никаква гласа. Чобани, који би залутали за козом или јаретом пут високих гора, приповиједали су, како су у густој шуми, на нечесовој високој стијени, видјели једнога момка и једну дјевојку, како сједе наги. Дјевојка је плаве косе до насред бутина. Лијепа је и прелијепа, да јој пара на свијету није. Ћуте ондје обоје. Само мирују, мирују. Таман као да су окамењени на оној стијени. Или као какви израсли борови стоје. Али, држе се за руке. Никад се не растав¬љају ни за трен.
Од тада, она вода језерског ока, љековита је и чудо¬творна. То је од њихове превелике љубави и доброте, од њихове велике среће. Од ње је и вода постала добра и љековита. Кога мори несрећа било каква, болест, јад јали љубав, туга и усамљеност, доста је да се само прије трећијех кокотова нагне над воду из три пута. И да окуси три пута по три гутљаја, али ни ријечи да не изусти, ма шта видио, па да ондје свакога лијека својој бољетици нађе.
Ако пронађе модро горско око, напије се воде у они дан прије трећијех кокотова, а ништа не изусти, па буде мудар и врне се тај исти час натраг оклен је и дошао, онда честити и срећан остане докле га је, до срећнијег и честитијега прево то не може бити.
Ако ли ондје и једну и најмању ријеч изусти, или одмах не крене но остане, онај час се окамени, и падне у дубину језера. Ту вјечито остане. И мора ондје доћи сам, ако нађе пута, и врнути се сам, све мора чињети сам, уколико би се умио врнути, и то леђима унатраг. Никад их не смије води показати, но у њу једнако гледати, вазда је држати на оку. Само, мора пазити да грдан није, да се ту не задеси и послије трећијех кокотова, е ће га вода тај час појмити у себе, повуцати у дубине, и никад куће више видјети неће. И то мора бити само онај један дан, у који је он отишао. А у сваки други дан, језеро ће га повуцати у дубине, а му се примакне. Ко се не врне, не ваља га тражити. Ништа се наћи неће. Никаквога трага од њега не остане.
Сад, то језеро траже многи. Многи се упутио да га нађе, да прије трећих кокотова избије на Модри Oко, и напије се оне воде. Језеро је неђе ту, само га ваља наћи. Али, нашао га није нико. Од оних, што су отишли да га траже, врнуо се више ни¬један није. Што се тамо од њих чини, не зна се. Неће се мајци ни врнути никад, бојат се. Али, к језеру се једнако упућују многи. Иду, миле, падају, устају, али иду напријед, траже га, траже.

Светислав Алексин Павићевић