Негдје на врху Оштрија Гора, има нека вилиња пећина. Зна се, да је има,
и да је тамо негдје. Само, нико не зна тачно гдје је то. Многи се чојак
натиснуо на Оштре Горе, да тражи вилињу пећину, е да би је нашао, и
у њу ушао. Али, нико никад није нашао улаз у вилињу пећину, који у њу
води.
Што су нашли, и јесу ли што нашли, то се никад сазнало није, ни ће се икад сазнати. Нико од онијех који су пошли да је траже, послије није мога извијестити о томе. Од оних, који су се пентрали уза стијење врхова до краја, нико се никад више врнуо није. Што се с њима тамо збило, то нико не зна. Просто, губили су се негдје, чиљели, да им трага ничесова остајало није. Или су се стрмоглавили низ оне литице, па им се мозак просуо и прије но су на земљу пали, да им се комат с коматом више никад не састави, или су заљегли у непознато. Може бити, е су заборавили пута, кудијен да се врну. То се не зна. Теке, више се натраг врнули нијесу. Они, што би се врнули с по пута, нијесу умјели ништа рећи. Гдје су били, што радили, што видјели, зашто су одустали. Ништа нијесу казивали. Само су ћутали.
У сам поднев, корачао је ивицама врхова Оштрија Гора. На највишем врху литице, оштром и окомитом као дигнута сабља, зауставио се. Стајао је, мировао. Био је наг. Уоколо, све се казало мирно, тихо, непокретно. Мировало је, умртвљено жегом подневног сунца. Сунце је под собом све горјело као под сачем, жегло. Онај голи камен около се уждио. Вас је горио као жеравица. Ватра је била, само што пламен из њега не удри. Он је стајао, усправан, висок, витак. Гледао је у камене врхове. Гледао. У високим, окомитим литицима врха, стајао је неки отвор. Била је то Вилиња пећина. Око вратница, стијена је била црвен¬каста. Он се посегао. Ушао је кроз вратнице вилиње пећине.
Предворје пећине је било високо и дугачко. Од вратница, водили су у камену отисци босих женских стопала. Стопала нијесу била велика, но мала, мала. Као дјечија. Он је ишао трагом за онијем стопалима, ишао. Стопала су водила до једних великих вратију, прозирних а широких. Била су израђена од кристала и самога сувога злата. Врата су била затворена. Кад је он на њих наступио, крила су се тај мах од себе отворила. Он је искоракнуо унапријед. Ушао је у једну повелику дворану, високих зидова, од биљура и дијаманата. Била је засвођена при врху биљуром плаветним и дубоким. Под дворнице је од кристала. По поду, били су отисци онијех стопала. Он је ишао по отисцима. Стопала су водила у још већу, голему дворану. Била је с високим, високим таваницама од кристала. Кроз таванице се видјело плаво, плаво небо. На небу је било мноштво звијезда.
Уза зид дворане, било је удубљено сједиште у стијене од кристала. Сједиште је било по облику дјевојке. Подови су били престрти свилом и кадифом. У другом углу, било је велико, камено кристално корито, млијечнопровидно и бијело. У кориту, у бистрој горској води, која је капала у капљама с прозирних зидова дворнице, лежала је дјевојка. Била је висока, танкострука. Чешљем од дијаманата и бисерја дјевојка је че¬шљала своју дугу, плаву мокру косу. Коса јој се мрсила у води и лијепила уз бокове тијела, груди и струк. Била је густа, густа, жутоцрвена, златне боје жеженога злата. Дјевојка се усправила. Вијенац косе, слијепљен и мокар, расплео се, пао као навиљак класја низ плећи. С влати, капале су бисерне капље воде. Ударале су у прозирне подове корита.
Са једрих грудију дјевојке висиле су грашке водених капљи. Клизиле су низ алабастерне облине кукова и глачине дугих стегана. Тијело дјевојке је било прозирне боје слонокости, бљештаво и глатко. Дојке су стршале у напријед као двије грлице, облика зрелијех крушака, тамножутих, црвенкастих, уздигнутих врхова брадавица. Дјевојка је имала танке, високе глежњеве, и мале руменкасте стопе ногу. Размрсивала је косу. Огледала се у огледалу од изглачаног камена мермера на пространом зиду. Протезала се, помјерала, нагињала. Гледала је у огледалу своје тијело. У њему се видјела цијела. Чешљала је своју дугу косу. Коса се расплитала. Обујмљивала је свиленкастим влатима мокро тијело дјевојке. Влати су се лијепиле за влажну кожу.
Он је укоракнуо у велику дворану. Врата за њим су се за¬творила безшумно. Дјевојка је у тај мах обрнула главу поребарке к њему. Насмјејнула се. Забацила је косу устрану. Вукла је чешљем низ сложене, влажне влати. Начеках се ја, вала. Што си досад чињео, зајаде. Он је гледао у дјевојку, гледао. Штогод, она чињела, он је једнако у њу гледио. Од ње очију није одвајао.
Испред зида од огледала, било је велико, високо, сјајно пријестоље из мрамора, украшено бјелокости и златом. Испред пријестоља, стајала је велика, мермерна, бијела трпеза. Трпеза је била препуна разнијех ђаконија и напитака. Уз каду у којој је стајала дјевојка, била је прострта кожа леопарда. Ето мене, нешто сам се разлијенила. Омилило ми да се мало башкарим и радим око себе. Да се доћерујем и његујем. Све само од дуга дана и чекања. Но ти сједи. Постављено је. На софри су за тебе пића и јела свакојака. Само за тебе, да опробаш што сам ја за тебе доранила. Има и још, никад се неће утрошити. Јаним ће ти се свидјети. Само да завршим чешљање.
Дјевојка је гледала у њега. Иступила је из воде. Вода је низ њено тијело једнако бјежала. Сливала се с њених листова низ стопала. Дјевојка се пушила. Вода се испаравала с топле глатке коже. Око њеног тијела, хватала се ријетка, једва примјетна измаглица. Стопалом је ступила на кожу леопарда. Гледала је једнако у његове очи. Испружила је руку. Прихватила се златног бокала, пуног пића. Подигла је бокал, нагнула га ивицом к својим пуним, уским трешњевим уснама, нагнула га. Њега је свеједнако гледала у очи. Он је гледао у дјевојку, гледао. Пружио је руку. Примио је бокал, нагнуо се. Гледао је једнако у њене очи, пио, погледа не скидајући са ње. Дјевојка се смијешила, смијешила благо. Утолико, удрила је нека чудновата, непримјетна, омамљујућа музика. Била је, однекуд допирала, једва чујна, стално свирала. Музика је чињела да човјек не осјећа себе, да не зна ни што је ни гдје је. Што се више слуша, то је све занимљивија, све више опија. Од ње се просто жедни, да се још и још слуша.
Дјевојка је пунила бокал, пружала га к њему. Принијела је бокал његовим устима, нагнула бокал. Приљубила се уз њега. Он је пио из бокала. Примио је бокал у своје руке. Утолико, дјевојка се спустила на под, савијајући свој струк. Њега је повукла за собом. Гледила га је у очи, полако лијегала на мекане коже леопарда. Њено мокро тијело се опружило, истегло. За кожу јој се хватало крзно леопарда. Музика је ударала тиха, сјетна. Била је некако чежњива и тужна. Он је одбацио бокал уназад преко главе. Бачени бокал је пао настрану. Остао је усправљен. Стајао је. Ни кап пића се из њега просула није. Он се опружио поред дјевојке. Дјевојка га је обгрлила руком око врата. Стегнула га је. Он је дјевојку загрлио објема рукама око бедара. Своје усне је припио уз њене. Стезао ју је. Дјевојка је њега стезала, шапутала му на ухо разне умилне ријечи. Толико сам те чекала, толико, толико. Он ју је стезао, стезао. Све је твоје, све, само за тебе сам ранила, нај, узми, узми још, немој ништа оставити, потроши све, све. Све је твоје, и довијек ће бити твоје. Само ако хоћеш, а хоћеш, је ли да хоћеш. Он је стезао, грлио, уздисао. У један мах, опружили су се. Лежали су на леђима. Склопио је очи, обезнањен.
Колико је времена ту минуло, не може се знати. У неко доба, он је отворио очи. Лежао је на меканој кожи леопарда, с главом на дјевојчином свиластом крилу. Миловала га је по коси, по лицу, једном руком. Другом руком му је заливала усне пићем из бокала, приносила му разноразне ђаконије. Он се дигао. Повела га је к зидогледалу. Стали су пред зид. Одбљескивали су се у огледалу. Утолико, стала је нечесова треска, као бурдање камења. То су се затворила и задњила врата улаза у вилињу пећину. Сад, ти си мој, и само мој, ничији до мој, никад те више никоме дати нећу, ти ме нећеш никад престати вољети, је ли да нећеш, а? А ово је твоје, све је твоје, ничије до твоје. За тебе сам ранила, ранила и доранила, за тебе, и ни за кога друго до за тебе.
Утолико, зид пред њим се растворио. Они су ступили у велику, свечану двораницу, сву искићену свакојакијем драгуљима, златом и дијамантом. С таванице висила је велика, дијамантска свјетиљка. Свјетиљка је све обасјавала барабар као сунце. Иза свјетиљке, било је велико, од злата израђено, резбарено пријестоље. На њему су биле израђене свакакве животиње и птице, биље и дрвеће свакојако, па ријеке, брда и језера. Дјевојка га је посадила на пријестоље. Сјела је на под подно његових ногу. Одоздо, гледала је у њега, гледала. Једнако је само пиљила у његове очи.
Тако је отишао. С Оштрија Гора, никад се врнуо није. Од тада, врата вилиње пећине, нико никад није нашао. Она су задњивена, у пећину нико више не може ући. О њему се није више ништа чуло. Многи су ишли да га траже. Тражили су, тражили. Нијесу нашли ничесова трага. Само су чобани, који су пут Оштрија Гора одлазили да траже изгубљене козе, причали, како се ондје чује нека чудесна свирка. Она никад не престаје, ни у једно доба дана или ноћи. Једнако свира, а не зна се откуд допире, ни што свира. Али, музика је, и то дубока. Допире однекле као издалека, приповиједали су чобани. Час је весела, као гргољ сребрнијех гласова, а јопет отегнута, тужна, мимо свијет тужна. Најјаче се чује у подне, у најжешћи вар од днева, кад небеска ждрака удри у земљу да сажга и камен и дрво. Тада, одједном све устрепери, па се смири. И музика се у ти ма чује дивно. Само, ваља се потрефити тамо баш тај тренутак.
У селу се још приповиједало, како се ондје одувијек купе неки чудни, манити вјетрови. Здуве и такијех вјетрова нема нигдје на другоме мјесту. Од фијука вјетра кроз оне назубљене, оштре литице, стравичне и високе, човјека просто мине нека језа. Од ње му жмарци цијело тијело преобиђу. Ваља се чувати. Оће они манити вјетар да дигне са стијене, и баци низ оне пустолије.
Једнога дана, само се не зна кад ће то бити, вилиња пећина ће се отклопити. Показаће се улаз, и наћи ће га онај, који буде умио да га добро потражи. Како ће се то збити, и када, то се не зна. Теке, Вилињу пећину многи тражи, многи би хтио у њу ући. Али је нико наћи не може.
Што су нашли, и јесу ли што нашли, то се никад сазнало није, ни ће се икад сазнати. Нико од онијех који су пошли да је траже, послије није мога извијестити о томе. Од оних, који су се пентрали уза стијење врхова до краја, нико се никад више врнуо није. Што се с њима тамо збило, то нико не зна. Просто, губили су се негдје, чиљели, да им трага ничесова остајало није. Или су се стрмоглавили низ оне литице, па им се мозак просуо и прије но су на земљу пали, да им се комат с коматом више никад не састави, или су заљегли у непознато. Може бити, е су заборавили пута, кудијен да се врну. То се не зна. Теке, више се натраг врнули нијесу. Они, што би се врнули с по пута, нијесу умјели ништа рећи. Гдје су били, што радили, што видјели, зашто су одустали. Ништа нијесу казивали. Само су ћутали.
У сам поднев, корачао је ивицама врхова Оштрија Гора. На највишем врху литице, оштром и окомитом као дигнута сабља, зауставио се. Стајао је, мировао. Био је наг. Уоколо, све се казало мирно, тихо, непокретно. Мировало је, умртвљено жегом подневног сунца. Сунце је под собом све горјело као под сачем, жегло. Онај голи камен около се уждио. Вас је горио као жеравица. Ватра је била, само што пламен из њега не удри. Он је стајао, усправан, висок, витак. Гледао је у камене врхове. Гледао. У високим, окомитим литицима врха, стајао је неки отвор. Била је то Вилиња пећина. Око вратница, стијена је била црвен¬каста. Он се посегао. Ушао је кроз вратнице вилиње пећине.
Предворје пећине је било високо и дугачко. Од вратница, водили су у камену отисци босих женских стопала. Стопала нијесу била велика, но мала, мала. Као дјечија. Он је ишао трагом за онијем стопалима, ишао. Стопала су водила до једних великих вратију, прозирних а широких. Била су израђена од кристала и самога сувога злата. Врата су била затворена. Кад је он на њих наступио, крила су се тај мах од себе отворила. Он је искоракнуо унапријед. Ушао је у једну повелику дворану, високих зидова, од биљура и дијаманата. Била је засвођена при врху биљуром плаветним и дубоким. Под дворнице је од кристала. По поду, били су отисци онијех стопала. Он је ишао по отисцима. Стопала су водила у још већу, голему дворану. Била је с високим, високим таваницама од кристала. Кроз таванице се видјело плаво, плаво небо. На небу је било мноштво звијезда.
Уза зид дворане, било је удубљено сједиште у стијене од кристала. Сједиште је било по облику дјевојке. Подови су били престрти свилом и кадифом. У другом углу, било је велико, камено кристално корито, млијечнопровидно и бијело. У кориту, у бистрој горској води, која је капала у капљама с прозирних зидова дворнице, лежала је дјевојка. Била је висока, танкострука. Чешљем од дијаманата и бисерја дјевојка је че¬шљала своју дугу, плаву мокру косу. Коса јој се мрсила у води и лијепила уз бокове тијела, груди и струк. Била је густа, густа, жутоцрвена, златне боје жеженога злата. Дјевојка се усправила. Вијенац косе, слијепљен и мокар, расплео се, пао као навиљак класја низ плећи. С влати, капале су бисерне капље воде. Ударале су у прозирне подове корита.
Са једрих грудију дјевојке висиле су грашке водених капљи. Клизиле су низ алабастерне облине кукова и глачине дугих стегана. Тијело дјевојке је било прозирне боје слонокости, бљештаво и глатко. Дојке су стршале у напријед као двије грлице, облика зрелијех крушака, тамножутих, црвенкастих, уздигнутих врхова брадавица. Дјевојка је имала танке, високе глежњеве, и мале руменкасте стопе ногу. Размрсивала је косу. Огледала се у огледалу од изглачаног камена мермера на пространом зиду. Протезала се, помјерала, нагињала. Гледала је у огледалу своје тијело. У њему се видјела цијела. Чешљала је своју дугу косу. Коса се расплитала. Обујмљивала је свиленкастим влатима мокро тијело дјевојке. Влати су се лијепиле за влажну кожу.
Он је укоракнуо у велику дворану. Врата за њим су се за¬творила безшумно. Дјевојка је у тај мах обрнула главу поребарке к њему. Насмјејнула се. Забацила је косу устрану. Вукла је чешљем низ сложене, влажне влати. Начеках се ја, вала. Што си досад чињео, зајаде. Он је гледао у дјевојку, гледао. Штогод, она чињела, он је једнако у њу гледио. Од ње очију није одвајао.
Испред зида од огледала, било је велико, високо, сјајно пријестоље из мрамора, украшено бјелокости и златом. Испред пријестоља, стајала је велика, мермерна, бијела трпеза. Трпеза је била препуна разнијех ђаконија и напитака. Уз каду у којој је стајала дјевојка, била је прострта кожа леопарда. Ето мене, нешто сам се разлијенила. Омилило ми да се мало башкарим и радим око себе. Да се доћерујем и његујем. Све само од дуга дана и чекања. Но ти сједи. Постављено је. На софри су за тебе пића и јела свакојака. Само за тебе, да опробаш што сам ја за тебе доранила. Има и још, никад се неће утрошити. Јаним ће ти се свидјети. Само да завршим чешљање.
Дјевојка је гледала у њега. Иступила је из воде. Вода је низ њено тијело једнако бјежала. Сливала се с њених листова низ стопала. Дјевојка се пушила. Вода се испаравала с топле глатке коже. Око њеног тијела, хватала се ријетка, једва примјетна измаглица. Стопалом је ступила на кожу леопарда. Гледала је једнако у његове очи. Испружила је руку. Прихватила се златног бокала, пуног пића. Подигла је бокал, нагнула га ивицом к својим пуним, уским трешњевим уснама, нагнула га. Њега је свеједнако гледала у очи. Он је гледао у дјевојку, гледао. Пружио је руку. Примио је бокал, нагнуо се. Гледао је једнако у њене очи, пио, погледа не скидајући са ње. Дјевојка се смијешила, смијешила благо. Утолико, удрила је нека чудновата, непримјетна, омамљујућа музика. Била је, однекуд допирала, једва чујна, стално свирала. Музика је чињела да човјек не осјећа себе, да не зна ни што је ни гдје је. Што се више слуша, то је све занимљивија, све више опија. Од ње се просто жедни, да се још и још слуша.
Дјевојка је пунила бокал, пружала га к њему. Принијела је бокал његовим устима, нагнула бокал. Приљубила се уз њега. Он је пио из бокала. Примио је бокал у своје руке. Утолико, дјевојка се спустила на под, савијајући свој струк. Њега је повукла за собом. Гледила га је у очи, полако лијегала на мекане коже леопарда. Њено мокро тијело се опружило, истегло. За кожу јој се хватало крзно леопарда. Музика је ударала тиха, сјетна. Била је некако чежњива и тужна. Он је одбацио бокал уназад преко главе. Бачени бокал је пао настрану. Остао је усправљен. Стајао је. Ни кап пића се из њега просула није. Он се опружио поред дјевојке. Дјевојка га је обгрлила руком око врата. Стегнула га је. Он је дјевојку загрлио објема рукама око бедара. Своје усне је припио уз њене. Стезао ју је. Дјевојка је њега стезала, шапутала му на ухо разне умилне ријечи. Толико сам те чекала, толико, толико. Он ју је стезао, стезао. Све је твоје, све, само за тебе сам ранила, нај, узми, узми још, немој ништа оставити, потроши све, све. Све је твоје, и довијек ће бити твоје. Само ако хоћеш, а хоћеш, је ли да хоћеш. Он је стезао, грлио, уздисао. У један мах, опружили су се. Лежали су на леђима. Склопио је очи, обезнањен.
Колико је времена ту минуло, не може се знати. У неко доба, он је отворио очи. Лежао је на меканој кожи леопарда, с главом на дјевојчином свиластом крилу. Миловала га је по коси, по лицу, једном руком. Другом руком му је заливала усне пићем из бокала, приносила му разноразне ђаконије. Он се дигао. Повела га је к зидогледалу. Стали су пред зид. Одбљескивали су се у огледалу. Утолико, стала је нечесова треска, као бурдање камења. То су се затворила и задњила врата улаза у вилињу пећину. Сад, ти си мој, и само мој, ничији до мој, никад те више никоме дати нећу, ти ме нећеш никад престати вољети, је ли да нећеш, а? А ово је твоје, све је твоје, ничије до твоје. За тебе сам ранила, ранила и доранила, за тебе, и ни за кога друго до за тебе.
Утолико, зид пред њим се растворио. Они су ступили у велику, свечану двораницу, сву искићену свакојакијем драгуљима, златом и дијамантом. С таванице висила је велика, дијамантска свјетиљка. Свјетиљка је све обасјавала барабар као сунце. Иза свјетиљке, било је велико, од злата израђено, резбарено пријестоље. На њему су биле израђене свакакве животиње и птице, биље и дрвеће свакојако, па ријеке, брда и језера. Дјевојка га је посадила на пријестоље. Сјела је на под подно његових ногу. Одоздо, гледала је у њега, гледала. Једнако је само пиљила у његове очи.
Тако је отишао. С Оштрија Гора, никад се врнуо није. Од тада, врата вилиње пећине, нико никад није нашао. Она су задњивена, у пећину нико више не може ући. О њему се није више ништа чуло. Многи су ишли да га траже. Тражили су, тражили. Нијесу нашли ничесова трага. Само су чобани, који су пут Оштрија Гора одлазили да траже изгубљене козе, причали, како се ондје чује нека чудесна свирка. Она никад не престаје, ни у једно доба дана или ноћи. Једнако свира, а не зна се откуд допире, ни што свира. Али, музика је, и то дубока. Допире однекле као издалека, приповиједали су чобани. Час је весела, као гргољ сребрнијех гласова, а јопет отегнута, тужна, мимо свијет тужна. Најјаче се чује у подне, у најжешћи вар од днева, кад небеска ждрака удри у земљу да сажга и камен и дрво. Тада, одједном све устрепери, па се смири. И музика се у ти ма чује дивно. Само, ваља се потрефити тамо баш тај тренутак.
У селу се још приповиједало, како се ондје одувијек купе неки чудни, манити вјетрови. Здуве и такијех вјетрова нема нигдје на другоме мјесту. Од фијука вјетра кроз оне назубљене, оштре литице, стравичне и високе, човјека просто мине нека језа. Од ње му жмарци цијело тијело преобиђу. Ваља се чувати. Оће они манити вјетар да дигне са стијене, и баци низ оне пустолије.
Једнога дана, само се не зна кад ће то бити, вилиња пећина ће се отклопити. Показаће се улаз, и наћи ће га онај, који буде умио да га добро потражи. Како ће се то збити, и када, то се не зна. Теке, Вилињу пећину многи тражи, многи би хтио у њу ући. Али је нико наћи не може.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.