Igra senki

Pustam te,
idi,
odlazi sa moga jastuka,
isperi se i nestani
sa moje koze,
i nemoj da brines
necu te kleti
niti  ruziti,
uvek ces u meni biti prolece,
ona tisina koja mi najvise prija
neko kome nisam morao nista da kazem
a znao je bas sve,
kada da grli
kada da ljubi,
i kad je potrebno,
samo da cuti,
priznajem,
Tantalovski mi je padalo
kada te je jesen
vukla pod svoje
toliko sive, toliko kise
i stalno sam razmisljao,
skicirao sunce,
planirao neke sumanuto lepe dane i noci,
prepune onih sitnica
sto jedan dobar osmeh vrede,
i ako mogu,
da zaustavim vreme.
I vidis,
sto sam vise razmisljao
vise sam te pustao u sebe,
jace te stezao uz grudi…
Da,
zeleo sam da ja budem taj koji ce nepravdu napokon ispraviti,
nesto poput viteza
il veselog trubadura barem,
pa da odagnam sve tvoje muke,
strofom pesme
il dodirom ruke.
Idi,
mozda ovo i nije bilo pravo vreme za nas,
moji oblaci
i
tvoja zemlja
ovaj put se nisu dodirnuli,
ali nasuprot svemu,
telo mi nikada nije tako varnicilo
na svaku poru,
niti su oci putovale besciljno po necijoj kozi
kao po nebu
satima,
danima,
kada si bila tu
i kada nisi,
isto sam disao tebe,
zanesen u svojoj tisini…
Necu ti reci da boli,
niti to da sam ti ocutao neke reci,
necu,
reci sve kvare,
kako na pocetku
tako i na kraju,

bitno je to da znas jos samo ovo
pre nego sto krenes,
jos uvek si nestvarna
u igri mraka i znoja
nad mojim telom
i jos uvek ne zatvaram oci
i dalje si kao neki san…
Pustam te,
idi nezna svilo,
na meni si ostavila udubljenje
poput korita
za sve tvoje neznosti i besove,
i uvek ce ostati netaknuto,
cekace,
cekace da ih ispunis ponovo
ako se nekada vratis.

Svetozar Rajcetic