Избио је из честара густога граба и јасења у брањевину. Брањевина, катуниште
иза врхова брда, к планинама, на које је у давнини издизана стока, скривало
се усред густога честара. У брањевини је била пространа ливада обрасла
густом, високом травом, зеленом и сочном. Око ливаде, по узвисинама
камењара који се уоколо шкрапе дизао као зид, расла је рујевина, јасен
и зановијет. Руњевина је била пламеноцрвеног лишћа.
Сунце је сијало бљештаво. Расипало је своје јарке зраке. Он је стајао на камену повише ивице ливаде. Био је наг. Тијело му је било боје бронзе. По тијелу су падали тешки зраци.
Украј ливаде, пасло је велико стадо оваца и јагањаца. Помјерало се унапријед за травом. Пасло је тихо, нечујно. Није одавало никаква звука. Напредовало је споро. Овце су пловиле травом, меле је бешумно. Повише ливаде, на глаткој стијени поред велике каменице пуне воде, опружена, лежала је дјевојка. Спавала је. Пастирка је била нага. Била је млада, млада. Имала је сплетене плетенице косе, боје меда. На крају плетеница биле су дуге пантљике, златом везене. Пантљике су биле искићене бисерјем и свакојаким драгијем камењем. Око дугог, глатког врата, била јој је само огрлица од драгог камења, дијаманата и злата. Преко очију, падале су дуге, дуге трепавице, свилене и меке.
Дјевојка је лежала на леђима, с плетеницама на прсима. Груди су јој се гибале равномјерно, нечујно. Од дисања, дизале су јој се к небу високе, надошле, пуне дојке, обле и чврсте, помеђу плетеница. Брадавице дојки биле су округле, тамноцрвенкасте као плод малине. Бокови дјевојке су били глатки. Дуге, вретенасте бутине, витке ноге, стршале су преко стијене. Пут јој је била боје слоноваче, изглачане и сјајне. Сијала је не¬ким глатким, притајеним сјајем. На ногама је имала кадифене сандалице. Потпетице су биле од злата, извезене златном жицом. Сандале су биле украшене дијамантима. Дијаманти су бљескали на сунцу. Прсти на ногама дјевојке, имали су златне нокте.
Уз дјевојку, поред десне шаке, лежала је златна преслица. На преслици је било руно од златних нити, придјенуто на бисерну и кораљну штиљезу. Он је стајао изнад главе пастирице. Гледао је, гледао.
Овце су пасле. Сунце се кретало. Његова сјенка је пала пастирици преко чела. Пастирица је тај мах проснула, пробудила се. Отворила је очи. Жмиркала је, очи трљала дугим прстима. Гледала је у њега, смијешила се. Усправила се, сјела. На образима, биле су двије округле, плитке рупице. У очима дјевојке, бистрим као небо, преливала се радост и веселост. Постидјела се, обрисала ивицу очног капка, зажмирила. Смијешила се на њега, стидљиво, кротко. Ја заспала, ето. Што сам ти ја работница, такве ме на далеко није. Немој никоме казат, образа ти. А и ти си ми неки. Што ме нијеси пробудио, јадан.
Дјевојка је узела златну преслицу. Стала је да преде. Што пушташ да те толико чекам, јадан? А знала сам да ћеш данас доћи. Нешто ме јењало. Био је вакат да већ једном дођеш. А ја баш данас уснула. Толико сам чекала будна, чекала, чезнула. И таман пред чим ћеш ти доћи, баш тада уснула. Нијесам више знала што ћу чињет од себе. Изјавила сам браве и узела прес¬лицу, теке толико да се нађем у поса, колико да ми вријеме брже мине. И да ишетам пред тебе. Начеках се, вала. Ти си сад ту, јелде да си сад ту, а? Сједи до мене, нешто ти шћах испричат. Како сам снила лијеп сан.
Он је сио поред дјевојке. Дјевојка је прела. Погледала је у њега. У очима јој је бљескао сјај. Не знам како ћеш разумјет. Нешто ме стид. Но ево. Док сам оно мало тренула, око мене се играло петоро, као моје, дјечице. И сви мушкарчићи, један другоме до увета. Најмлађему нема ни година дана, а најстаријему теке шест. Играју се они гузељани око мене, гологузи. Гузе им голе, округле, дебеле, оволике, ка диње. Исунчани, бронзани. И бутинице им дебеле, све ваке кобасице, с превојима. Косица им дуга, гргурава, а тјелашца крута, јака, да је милина погледати. И сваки, у главу исти ти. Ја их само гледам, гледам, смијешим се. Утолико ти наступи. Они потрчаше сви у трк к теби. Утркују се ко ће те прије загрлит, стоји смијех, граја, весеље, боже свети. Ти потрча к њима. Клече, рашири руке да их сачекаш све у нарамак, викну. И разбуди ме. Кад отворих очи, а то ти повише мене. Што прво видјех, то би ти.
Овце сад најслађе пасу. Ма је струга. Осјећам по сунцу, како жаруцка. А ваздух је миомирисан. Но сам морала прво ову нит упрест, ђе сам на њој неки сан снила. Да буде права, да се никад не прекине или замрси. Склопила је предиво. Устала је. Он је устао. Испружила је руку. Положила је руку на његово раме. Сад да идемо. Да појавимо стадо. Вријеме је, струга је. Кренули су. Ишли су упоредо. Дјевојка је држала своју лијеву руку њему на рамену. У десној је носила оно предиво. Овце су баталиле да пасу. Дигле су главе. Гледале су за њима. Онда је стадо почело да јави. Упутило се само низ гору пред њима. Они су пошли за стадом. Ишли су падинама брда које се прво спуштало. Дубоко доље, наслањало се на превоје планина, обраслих шумом. Врхови планина су стајали, далеки и плаветни, ћутљиви, ћутљиви.
Гора је бивала све гушћа и гушћа. Расла је високо, високо. Ишла је у вис не зна се колико. Овце су јавиле једна за другом. Заљегли су у хладовину. Од хлада је подилазила језа уз леђа. Онда је наступило залађе, па блага тама. Од горе се више није видјело ни сунце, ни небо. Што су дубље залазили у гору, тама је бивала дубља. Настао је потпуни мрак. Спустио се на земљу, заклопио ју. Видјели су се само јагањци испред њих. Ишли су за овцама, играли се, трчкали, скакали, трупкали на све четири.
Усред најгушће горе, тама се одједном расклопила. Бљеснуло је свијетло из дубина. Насред шуме се указао један вељи дворац. Био је са златним кровом и мједеним зидовима. Овце су саме ушле у златне торове поред двора. Јагањци су се сами одлучили. Проиграли су испред њих, ушли у повељи златни котац. Дјевојка њега примила под руку. Одвела га је у дворац. Пријешли су велики, широки доксат. Ушли су унутра.
У великој одаји, застртој позлаћеним ћилимима и свиленим завјесама, окићеним драгијем камењем, била је прострта златна софра. На софри су била разнолика пића и свакојаке ђаконије. Дјевојка га је посадила за софру. Давала му је да једе. Нуткала га да пије. Он је јео, пио. Једнако је гледао у дјевојку. Онда га је дјевојка одвела пред једну одају. Ту су стали. Стајали су пред затвореним вратима. Ово је моја дјевојачка одаја. У њу мушко никад пређе ушло није. У њу смије ући само они, који мене изистински воли, и честит и невин да је као дијете. Ако ступи ко друкчији, на њега би се они час срушили ови златни стропови, и затрпали га. Но да ми се закунеш. Да ћеш остати вавијек са мном, да ме толико волиш. Да се нигда више нећемо одвојити. Размисли добро пређе но уђеш. Ови стропови су тешки. Сатрли би те у час. А с тобом, и мене, јер мени без тебе живота није. Но пази. Врни се, ако ћеш. Руку му је вргла на лијево раме.
Он је једанак искоракнуо. Врата су се пред њим сама размакнула. Ушао је у дворницу. У одаји су била велика огледала на зидовима и на таваници. Зидови су преко огледала били застрти свилом и кадифом, припученом златнијем копчама с дијадемама и другим драгијем камењем. Уз прозор, стајала је дјевојачка постеља. Он је гледао. Постеља се бијељела, бијељела, исто као јато голубова, или сњегови на далеким врховима планина. Била је као од мермера глатка и сјајна, а некако мекана. Дјевојка је ушла за њим. А је она ушла, врата су се за њима једанак затворила.
Тако је тога дана зашао у гору. Од тада, нико га више није никад видио. Многи су се натиснули да га траже. Хтјели су да прегазе гору е да ли би га у њој ђе нашли жива јели мртва. Тражили су га, тражили. Нијесу га нашли. Никаквога трага није било. Лутали су, лутали, три дана и три ноћи укруг истијем путем. Вавијек би се нашли тамо окле су и кренули. Макуд пошли, ту су се вртали. Само то они одмах нијесу знали. Нијесу препознавали крај. Но им се чинило, да су далеко и далеко одмакли. Налазили су их чобани, како једнако круже по истом мјесту а да ни сами не знају куда. Иду све у круг, а то се не види. Било их је које су налазили на чесовој утрини плитко у гори, уз саму њену ивицу. Свеједнако, ондоле нијесу умјели никако изљећ. Тек кад су изишли из горе, истом су се тада освијестили. Као проснули, пробудили се. Ма опет, нико од њих није умио ништа рећи. Но зашто су пошли, ни кудијен су ходили, ни што су тражили. Ничега се се више нијесу сјећали. Ни да су гдје ишли, ни да су што видјели. Многи се никад више нијесу ни врнули, но су горе обршили. Изгубили су пута, залутали у оној гори. Помела их мрчава. Остали су тамо да лутају, а да не знају куд. Још лутају, без ако су тамо негдје у шкрипинама и своје кости одавно оставили.
Приповиједало се, како се она гора не да прегазити. Не да у себе ступит некажњено. Мора да чува неку голему тајну, то је с тога. Од онијех који су се из горе живи врнули, неки су се послије досјећали, као да су некад негдје видјели као нечесову вељу свјетлост. Но се ничеса друго нијесу умјели досјетити. Гдје је то било, кад, окле излази, и каква је то свјетлост, сунце ли је, мјесец ли је, нијесу умјели рећ. Само, као да букља из нечесова вељега извора, или дворца. Ништа се друго није могло разазнати. До да ондоле једнако шикља, све сјајнија и сјајнија, никад не престаје. Тако се приповиједало.
О њему се више ништа није чуло. Ни о њему, ни о оној дјевојци. Само понекад, ноћу, чобани чују звонце с некијех оваца, неку јектаву мједеницу, како јој се јектање просипље по утринама као зрневље. С које стране долази, не зна се. Теке, читава гора јекти. Причају чобани, да се јавља и стадо оваца, и то само. Увијек је без чобана, или се барем чобани не виде. Креће се некијем врзинама пропланака на почетку горе. Тудијен пасе. У стаду су и нека лијепа, гојна јагњад, има их неколико, петоро ли, шесторо ли. Вазда су са стадом, ма пасу не¬како постранце, вавијек на окупу једно с другијем. И играју се, то је чудо.
Онда су се неки стари чобани присјетили, како је бивало да су сријетали покоје јагње само, кад су некад пасли овце катуништима. Иде по густишу пашњака, украј чесове продоли. Лијепо се помијеша с јагњади, с њима пасе, игра се, поскакује, трупка. Ништа се не препадне, но слатко с јагњадима брсти. То су таква јагњад, да преко то не могу бити бјеља и гојнија. Вуна им свилена, мека, сва уфрткана. Чобани се лукаве ш њима, по¬лако јаве своју јагњад, не би ли и оно јагње одмамили. Јагње крене за јагњадима, као кући. Иде, иде, нигдје не сврће. Кад се близу врха брда, кад ће свалити стадо пут поља, чобан осврне, оно јагњета нигдје. Но се вазда успут некако искраде, и лијепо ишчили, да нико никад не види ни куда ни како. Теке, нико никад није успио да које од оне јагњади до дома дојави.
Ону ливаду, нико више није умио наћи. Нико је никад неће ни наћи. До да је да се наждену двоје, момак и дјевојка, а да су наги. Само да пређе нијесу знали за мушко или за женско, и да оње избију, ма око струге, би сретњи остали. Никад се више не бише раздвојили, но би остали вјечно заједно, и вјечно лијепи и млади, сједињени у вељој срећи и радости. Њихова се срећа никад не би нити прекинула, нити умалила.
Од тада, многи млади оном гором ходе наги, не би ли ту ливаду нашли. Само, то се мјесто ни по чему не познаје кад се на њега дође. Оно никад није исто. Но ваља добро пазити, и загледати, свуда куд се стане. Никад се не зна, гдје би то мјесто могло бити. Но га не могу никако наћи. А траже га многи. И млади, и стари. Али морају добро пазити. Оне, који се осмјеле и у шуму заљегну, шума позобље. Што се од њих тамо збива, не зна се. Никад се нико од њих врнуо није.
Сунце је сијало бљештаво. Расипало је своје јарке зраке. Он је стајао на камену повише ивице ливаде. Био је наг. Тијело му је било боје бронзе. По тијелу су падали тешки зраци.
Украј ливаде, пасло је велико стадо оваца и јагањаца. Помјерало се унапријед за травом. Пасло је тихо, нечујно. Није одавало никаква звука. Напредовало је споро. Овце су пловиле травом, меле је бешумно. Повише ливаде, на глаткој стијени поред велике каменице пуне воде, опружена, лежала је дјевојка. Спавала је. Пастирка је била нага. Била је млада, млада. Имала је сплетене плетенице косе, боје меда. На крају плетеница биле су дуге пантљике, златом везене. Пантљике су биле искићене бисерјем и свакојаким драгијем камењем. Око дугог, глатког врата, била јој је само огрлица од драгог камења, дијаманата и злата. Преко очију, падале су дуге, дуге трепавице, свилене и меке.
Дјевојка је лежала на леђима, с плетеницама на прсима. Груди су јој се гибале равномјерно, нечујно. Од дисања, дизале су јој се к небу високе, надошле, пуне дојке, обле и чврсте, помеђу плетеница. Брадавице дојки биле су округле, тамноцрвенкасте као плод малине. Бокови дјевојке су били глатки. Дуге, вретенасте бутине, витке ноге, стршале су преко стијене. Пут јој је била боје слоноваче, изглачане и сјајне. Сијала је не¬ким глатким, притајеним сјајем. На ногама је имала кадифене сандалице. Потпетице су биле од злата, извезене златном жицом. Сандале су биле украшене дијамантима. Дијаманти су бљескали на сунцу. Прсти на ногама дјевојке, имали су златне нокте.
Уз дјевојку, поред десне шаке, лежала је златна преслица. На преслици је било руно од златних нити, придјенуто на бисерну и кораљну штиљезу. Он је стајао изнад главе пастирице. Гледао је, гледао.
Овце су пасле. Сунце се кретало. Његова сјенка је пала пастирици преко чела. Пастирица је тај мах проснула, пробудила се. Отворила је очи. Жмиркала је, очи трљала дугим прстима. Гледала је у њега, смијешила се. Усправила се, сјела. На образима, биле су двије округле, плитке рупице. У очима дјевојке, бистрим као небо, преливала се радост и веселост. Постидјела се, обрисала ивицу очног капка, зажмирила. Смијешила се на њега, стидљиво, кротко. Ја заспала, ето. Што сам ти ја работница, такве ме на далеко није. Немој никоме казат, образа ти. А и ти си ми неки. Што ме нијеси пробудио, јадан.
Дјевојка је узела златну преслицу. Стала је да преде. Што пушташ да те толико чекам, јадан? А знала сам да ћеш данас доћи. Нешто ме јењало. Био је вакат да већ једном дођеш. А ја баш данас уснула. Толико сам чекала будна, чекала, чезнула. И таман пред чим ћеш ти доћи, баш тада уснула. Нијесам више знала што ћу чињет од себе. Изјавила сам браве и узела прес¬лицу, теке толико да се нађем у поса, колико да ми вријеме брже мине. И да ишетам пред тебе. Начеках се, вала. Ти си сад ту, јелде да си сад ту, а? Сједи до мене, нешто ти шћах испричат. Како сам снила лијеп сан.
Он је сио поред дјевојке. Дјевојка је прела. Погледала је у њега. У очима јој је бљескао сјај. Не знам како ћеш разумјет. Нешто ме стид. Но ево. Док сам оно мало тренула, око мене се играло петоро, као моје, дјечице. И сви мушкарчићи, један другоме до увета. Најмлађему нема ни година дана, а најстаријему теке шест. Играју се они гузељани око мене, гологузи. Гузе им голе, округле, дебеле, оволике, ка диње. Исунчани, бронзани. И бутинице им дебеле, све ваке кобасице, с превојима. Косица им дуга, гргурава, а тјелашца крута, јака, да је милина погледати. И сваки, у главу исти ти. Ја их само гледам, гледам, смијешим се. Утолико ти наступи. Они потрчаше сви у трк к теби. Утркују се ко ће те прије загрлит, стоји смијех, граја, весеље, боже свети. Ти потрча к њима. Клече, рашири руке да их сачекаш све у нарамак, викну. И разбуди ме. Кад отворих очи, а то ти повише мене. Што прво видјех, то би ти.
Овце сад најслађе пасу. Ма је струга. Осјећам по сунцу, како жаруцка. А ваздух је миомирисан. Но сам морала прво ову нит упрест, ђе сам на њој неки сан снила. Да буде права, да се никад не прекине или замрси. Склопила је предиво. Устала је. Он је устао. Испружила је руку. Положила је руку на његово раме. Сад да идемо. Да појавимо стадо. Вријеме је, струга је. Кренули су. Ишли су упоредо. Дјевојка је држала своју лијеву руку њему на рамену. У десној је носила оно предиво. Овце су баталиле да пасу. Дигле су главе. Гледале су за њима. Онда је стадо почело да јави. Упутило се само низ гору пред њима. Они су пошли за стадом. Ишли су падинама брда које се прво спуштало. Дубоко доље, наслањало се на превоје планина, обраслих шумом. Врхови планина су стајали, далеки и плаветни, ћутљиви, ћутљиви.
Гора је бивала све гушћа и гушћа. Расла је високо, високо. Ишла је у вис не зна се колико. Овце су јавиле једна за другом. Заљегли су у хладовину. Од хлада је подилазила језа уз леђа. Онда је наступило залађе, па блага тама. Од горе се више није видјело ни сунце, ни небо. Што су дубље залазили у гору, тама је бивала дубља. Настао је потпуни мрак. Спустио се на земљу, заклопио ју. Видјели су се само јагањци испред њих. Ишли су за овцама, играли се, трчкали, скакали, трупкали на све четири.
Усред најгушће горе, тама се одједном расклопила. Бљеснуло је свијетло из дубина. Насред шуме се указао један вељи дворац. Био је са златним кровом и мједеним зидовима. Овце су саме ушле у златне торове поред двора. Јагањци су се сами одлучили. Проиграли су испред њих, ушли у повељи златни котац. Дјевојка њега примила под руку. Одвела га је у дворац. Пријешли су велики, широки доксат. Ушли су унутра.
У великој одаји, застртој позлаћеним ћилимима и свиленим завјесама, окићеним драгијем камењем, била је прострта златна софра. На софри су била разнолика пића и свакојаке ђаконије. Дјевојка га је посадила за софру. Давала му је да једе. Нуткала га да пије. Он је јео, пио. Једнако је гледао у дјевојку. Онда га је дјевојка одвела пред једну одају. Ту су стали. Стајали су пред затвореним вратима. Ово је моја дјевојачка одаја. У њу мушко никад пређе ушло није. У њу смије ући само они, који мене изистински воли, и честит и невин да је као дијете. Ако ступи ко друкчији, на њега би се они час срушили ови златни стропови, и затрпали га. Но да ми се закунеш. Да ћеш остати вавијек са мном, да ме толико волиш. Да се нигда више нећемо одвојити. Размисли добро пређе но уђеш. Ови стропови су тешки. Сатрли би те у час. А с тобом, и мене, јер мени без тебе живота није. Но пази. Врни се, ако ћеш. Руку му је вргла на лијево раме.
Он је једанак искоракнуо. Врата су се пред њим сама размакнула. Ушао је у дворницу. У одаји су била велика огледала на зидовима и на таваници. Зидови су преко огледала били застрти свилом и кадифом, припученом златнијем копчама с дијадемама и другим драгијем камењем. Уз прозор, стајала је дјевојачка постеља. Он је гледао. Постеља се бијељела, бијељела, исто као јато голубова, или сњегови на далеким врховима планина. Била је као од мермера глатка и сјајна, а некако мекана. Дјевојка је ушла за њим. А је она ушла, врата су се за њима једанак затворила.
Тако је тога дана зашао у гору. Од тада, нико га више није никад видио. Многи су се натиснули да га траже. Хтјели су да прегазе гору е да ли би га у њој ђе нашли жива јели мртва. Тражили су га, тражили. Нијесу га нашли. Никаквога трага није било. Лутали су, лутали, три дана и три ноћи укруг истијем путем. Вавијек би се нашли тамо окле су и кренули. Макуд пошли, ту су се вртали. Само то они одмах нијесу знали. Нијесу препознавали крај. Но им се чинило, да су далеко и далеко одмакли. Налазили су их чобани, како једнако круже по истом мјесту а да ни сами не знају куда. Иду све у круг, а то се не види. Било их је које су налазили на чесовој утрини плитко у гори, уз саму њену ивицу. Свеједнако, ондоле нијесу умјели никако изљећ. Тек кад су изишли из горе, истом су се тада освијестили. Као проснули, пробудили се. Ма опет, нико од њих није умио ништа рећи. Но зашто су пошли, ни кудијен су ходили, ни што су тражили. Ничега се се више нијесу сјећали. Ни да су гдје ишли, ни да су што видјели. Многи се никад више нијесу ни врнули, но су горе обршили. Изгубили су пута, залутали у оној гори. Помела их мрчава. Остали су тамо да лутају, а да не знају куд. Још лутају, без ако су тамо негдје у шкрипинама и своје кости одавно оставили.
Приповиједало се, како се она гора не да прегазити. Не да у себе ступит некажњено. Мора да чува неку голему тајну, то је с тога. Од онијех који су се из горе живи врнули, неки су се послије досјећали, као да су некад негдје видјели као нечесову вељу свјетлост. Но се ничеса друго нијесу умјели досјетити. Гдје је то било, кад, окле излази, и каква је то свјетлост, сунце ли је, мјесец ли је, нијесу умјели рећ. Само, као да букља из нечесова вељега извора, или дворца. Ништа се друго није могло разазнати. До да ондоле једнако шикља, све сјајнија и сјајнија, никад не престаје. Тако се приповиједало.
О њему се више ништа није чуло. Ни о њему, ни о оној дјевојци. Само понекад, ноћу, чобани чују звонце с некијех оваца, неку јектаву мједеницу, како јој се јектање просипље по утринама као зрневље. С које стране долази, не зна се. Теке, читава гора јекти. Причају чобани, да се јавља и стадо оваца, и то само. Увијек је без чобана, или се барем чобани не виде. Креће се некијем врзинама пропланака на почетку горе. Тудијен пасе. У стаду су и нека лијепа, гојна јагњад, има их неколико, петоро ли, шесторо ли. Вазда су са стадом, ма пасу не¬како постранце, вавијек на окупу једно с другијем. И играју се, то је чудо.
Онда су се неки стари чобани присјетили, како је бивало да су сријетали покоје јагње само, кад су некад пасли овце катуништима. Иде по густишу пашњака, украј чесове продоли. Лијепо се помијеша с јагњади, с њима пасе, игра се, поскакује, трупка. Ништа се не препадне, но слатко с јагњадима брсти. То су таква јагњад, да преко то не могу бити бјеља и гојнија. Вуна им свилена, мека, сва уфрткана. Чобани се лукаве ш њима, по¬лако јаве своју јагњад, не би ли и оно јагње одмамили. Јагње крене за јагњадима, као кући. Иде, иде, нигдје не сврће. Кад се близу врха брда, кад ће свалити стадо пут поља, чобан осврне, оно јагњета нигдје. Но се вазда успут некако искраде, и лијепо ишчили, да нико никад не види ни куда ни како. Теке, нико никад није успио да које од оне јагњади до дома дојави.
Ону ливаду, нико више није умио наћи. Нико је никад неће ни наћи. До да је да се наждену двоје, момак и дјевојка, а да су наги. Само да пређе нијесу знали за мушко или за женско, и да оње избију, ма око струге, би сретњи остали. Никад се више не бише раздвојили, но би остали вјечно заједно, и вјечно лијепи и млади, сједињени у вељој срећи и радости. Њихова се срећа никад не би нити прекинула, нити умалила.
Од тада, многи млади оном гором ходе наги, не би ли ту ливаду нашли. Само, то се мјесто ни по чему не познаје кад се на њега дође. Оно никад није исто. Но ваља добро пазити, и загледати, свуда куд се стане. Никад се не зна, гдје би то мјесто могло бити. Но га не могу никако наћи. А траже га многи. И млади, и стари. Али морају добро пазити. Оне, који се осмјеле и у шуму заљегну, шума позобље. Што се од њих тамо збива, не зна се. Никад се нико од њих врнуо није.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.