Ne tako davno, niti toliko daleko, živela je jedna ljubav. Velika!
Rasla je okružena lepim, toplim rečima, napajala se njima i slatkim,
nežnim poljupcima, nalik dodiru leptirovih krila. Uživala u, suncem
obasjanom, svom sopstvenom, malom svetu. I cvetala poput pupoljaka nara i
slatkog badema. Ni tuge, ni straha, ni bola ne beše u tom svetu. Samo
smeh, muzika i radost. Ljubav je verovala da će tako biti zauvek i
nikada, ništa neće pomutiti njenu sreću.
Jednog toplog majskog dana, ljubav se šetala svojim malim, čarobnim svetom i ugledala nešto što nikada pre nije videla. Ugledala je školjku. Uzela je taj lepi predmet u ruke i pomirisala. Školjka je imala miris mora i soli i taj miris joj se dopao. A onda je ljubav začula tihi zvuk koji je dopirao iz školjke, pa ju je, isprva iznenadjeno pogledala, a zatim prislonila na uvo. Shvatila je da to što u ruci drži nije samo obična stvar, već pravi, živi stvor koji želi nešto da joj kaže. I školjka joj je šaputala, jezikom sirena, delfina i morskih konjica. Avaj, ljubav je nije ništa razumela! A školjka joj je šaputala reči upozorenja, reči pridošle iz dubina nepreglednog okeana, prapostojbine svega živog. Ljubav je, razočarana, vratila školjku na svoje mesto i nastavila svoju šetnju.
Dani su prolazili u nizu, a za ljubav se ništa nije menjalo. I dalje je bila srećna i zadovoljna, uljuljkana u sopstveni mir. Nije ni slutila koliko je malo potrebno da sve ono što je godinama gradila nestane, za tili čas. Jer, ne tako daleko od njenog sveta, živeo je jedan drugi, mračni i tužni svet. A u njemu je vladala mržnja, zla crna kraljica, puna zlobe. Mržnja je prezirala sreću, lepotu i dobrotu i trudila se, kad god je mogla, da je uništi.
Ovo je bajka. Kraj ne zavisi od samog pisca. Kraj zavisi od vas koji ovo čitate. Završite je sami, po sopstvenoj želji i izboru. Onako kako smatrate da treba. I, ne zaboravite, snaga leži u svakom od nas. Moćni smo da stvaramo u istoj meri u kojoj možemo i uništavati. Izbor je na nama.
Izvor
Jednog toplog majskog dana, ljubav se šetala svojim malim, čarobnim svetom i ugledala nešto što nikada pre nije videla. Ugledala je školjku. Uzela je taj lepi predmet u ruke i pomirisala. Školjka je imala miris mora i soli i taj miris joj se dopao. A onda je ljubav začula tihi zvuk koji je dopirao iz školjke, pa ju je, isprva iznenadjeno pogledala, a zatim prislonila na uvo. Shvatila je da to što u ruci drži nije samo obična stvar, već pravi, živi stvor koji želi nešto da joj kaže. I školjka joj je šaputala, jezikom sirena, delfina i morskih konjica. Avaj, ljubav je nije ništa razumela! A školjka joj je šaputala reči upozorenja, reči pridošle iz dubina nepreglednog okeana, prapostojbine svega živog. Ljubav je, razočarana, vratila školjku na svoje mesto i nastavila svoju šetnju.
Dani su prolazili u nizu, a za ljubav se ništa nije menjalo. I dalje je bila srećna i zadovoljna, uljuljkana u sopstveni mir. Nije ni slutila koliko je malo potrebno da sve ono što je godinama gradila nestane, za tili čas. Jer, ne tako daleko od njenog sveta, živeo je jedan drugi, mračni i tužni svet. A u njemu je vladala mržnja, zla crna kraljica, puna zlobe. Mržnja je prezirala sreću, lepotu i dobrotu i trudila se, kad god je mogla, da je uništi.
Ovo je bajka. Kraj ne zavisi od samog pisca. Kraj zavisi od vas koji ovo čitate. Završite je sami, po sopstvenoj želji i izboru. Onako kako smatrate da treba. I, ne zaboravite, snaga leži u svakom od nas. Moćni smo da stvaramo u istoj meri u kojoj možemo i uništavati. Izbor je na nama.
Izvor
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.