SMISAO ŽIVOTA ILI DVE VOLJE

недеља, 2. септембар 2012.

SMISAO ŽIVOTA ILI DVE VOLJE

Ne znam kako je u drugim jezicima, ali u srpskom jeziku pojam volja je izveden iz glagola voleti. Ta veza govori da nema volje za nekom akcijom bez ljubavi prema cilju kome se teži. Imam volju za nešto samo ako to volim. I obrnuto važi. U pionirskim danima psihologije volja je bila ravnopravno područje istraživanja ljudskog ponašanja, da bi kasnije, na neki misteriozan način nestala iz polja psiholoških interesovanja. U svakodnevnom životu volja je nezaobilazan faktor u odnosima čoveka prema drugim ljudima, prema bićima, stvarima i idejama. Ona je naročit oblik ispoljavanja ljubavi. Mogli bismo reći da je volja ljubav pretočena u akciju. Doduše, nedostatak volje za određenom akcijom, govori da nema ljubavi samo za tu aktivnost, ali to ne znači da nema ljubavi uopšte. Za ljubav važi zakon o očuvanju energije koji glasi: energija je neuništiva; samo prelazi iz jednog stanja u drugo. I za ljubav isto važi: ljubav je neuništiva; samo se ne ispoljava u nekim stanjima i akcijama, ali je sigurno ima u pritajenom vidu za neku drugu aktivnost. Da li ste nekad pomislili da su volja i ljubav dva vida istog procesa? Nema ljubavi bez volje, niti volje bez ljubavi.

Osnovna odlika ljubavi i volje je inteligencija. Drugim rečima, ljubav je inteligentna. I volja je pametna. Šta to znači? Ona zna šta radi, kako radi i zašto radi i zna da to zna. Kad to ne bi bila, na šta bi život ličio? Možda na mesečev svet, pust, bez vazduha, vode i života. Nema života bez volje i ljubavi, jer život je kretanje neprekidno. Život je beskrajno preobražavanje ljudske volje, poput beskrajnih preobražavanja oblaka na nebu. Čak i kad ih nema iznad naših glava, mi znamo da oni na nekom drugom mestu nastavljaju svoj ples. Tako se i naša volja izražava. Najčešće je vidimo na delu, ali i kada je ne vidimo mi znamo da ona u suptilnim prostorima naših umova nastavlja svoj ples, kao u snovima ili imaginacijama. Sve što su ljudi napravili oko nas je izraz nečije volje, počev od Stounhendža, egipatskih piramida, kineskog zida, renesansnih slika, savremenih aviona i automobila i sofosticiranih tvorevina ljudskog duha. Svega toga ne bi bilo da nije bilo ljubavi i čežnje za njihovom materijalizacijom.

Volja je već sadržana u želji kao najsuptilnijoj tvorevini ljudske duše. Mogli bismo reći da je želja nevidljivi pokret naše duše ka nekom dalekom ili bliskom cilju. Na tom putu ona menja svoj hod i ritam, oblike i namere, ali ne odustaje od svog cilja. Meni je teško da razlikujem želju, volju i cilj. To je jedna celina, kontinum. Ustvari, razlikuju se po vremenskom sledu ispoljavanja, ali to je isti proces, ista sila. Blizu sam da vidim, i slutim da nema razlike između želje i cilja. Nema ni razlike između mene, želje i cilja. To je ista, inteligentna sila. Kao što je lopta sa svih strana ovalna, tako je i naše biće sa svih strana prožeto inteligencijom u vidu želje, volje i naših ciljeva. Možda vas buni pojam inteligencije. Nauka se služi tautologijama kada je definiše, jer je nemoćna da je definiše. Kažu da je ona sposobnost koja je sposobna. A ustvari, inteligencija je stvaranje sa svrhom. Tako rečeno i volja je inteligencija. Ona je fundament našeg bića. Da li znate šta znači latinska reč subjekat? Podloga, osnova. Kako je to divna reč koja vrlo precizno odslikava stvarnost. Subjekat je krajnja stvarnost. Njega odlikuje inteligencija, odnosno moć stvaranja. Njegovi instrumenti stvaranja su ljubav, želja, volja i inteligencija. Svaki čovek poseduje ove instrumente stvaranja.

Da li uopšte treba dokazivati kako su sve tvorevine van prirode tvorevine te ljudske volje, u pojedinačnom i koletivnom izražavanju? Jer, zakon iskustva kaže da postoji sve što naše iskustvo potvrdi. Iz njega proističe očiglednost postojanja stvaralačke moći želja, volje, ljubavi ili pameti. Svi ti pojmovi su sinonimi, različite forme iste suštine. Kao što se voda, kao suština pojavljuje u različitim agregatnim stanjima, u obliku leda, pare, kiše, snega, inja i slane, tako se Subjekt kao krajnja suština manifestuje kroz želje, volju, ljubav i inteligenciju. To je krajnja realnost. Naravno da postoje tvorevine koje nisu proizvodi ljudskog duha, kao što su biljke, životinje, planete i zvezde. Ali to ne znači da ne postoje. One su proizvodi neke druge volje i inteligencije ili ljubavi. Tako nam isti zakon iskustva kao na dlanu pokazuje da postoje dve inteligencije, ona mala, pojedinačna i kolektivna, ali i ona velika, nesaglediva, totalna, kojoj su ljudi nadenuli ime Bog. Nije bitno kako je zovete. Bitno je da je vidite i osećate. Dakle, svakodnevno se osvedočavate da postoje dve volje u Univerzumu ili Multiverzumu. Jedna je ljudska, moja i tvoja ili naša i jedna mnogo šira, dublja, viša i intenzivnija.

Ali, za razliku od volje koja proističe iz mojih nevidljivih želja i prožima samo moje postupke, božanska volja prožima celo moje biće i telo. I to je očigledno. Na primer, kada se posečete, krv počne da curi, i što se tiče naše lične inteligencije, sva bi nam krv istekla iz organizma, toliko je njeno znanje o zgrušavanju krvi. Ali neka druga inteligencija pokreće svoje instrumente da spreče oticanje krvi. Kada je ljudsko telo u pitanju, skoro sve je pod njenim uticajem. Mi osećamo rad našeg srca ali pojma nemamo kako ono pumpa krv kroz vene i arterije. Takođe ne znamo kako se hrana u želudcu pretvara u sastojke naše krvi. Rodili smo se ali ni ne sećamo se kada se to desilo, a kamo li kako. Sve te moći stvaranja odrađuje ta nesaglediva inteligencija koju spoznajemo samo na osnovu njenih učinaka ili efekata. Nevidljivost inteligencije ne znači njeno nepostojanje i njenu nedelotvornost. Tragovi inteligencije su svuda oko nas i oni svakodnevno svedoče o njoj. Moglo bi se reći da smo mi stalni svedoci odvijanja čuda na zemlji, čuda pretvaranja ničega u nešto.

Obratite pažnju: rekao sam „ničega“ u „nešto“. To nisu samo reči. Ove reči ukazuju na stanja i procese koji se zaista odvijaju u životu. Jedna divna duša, Ekart Tol, govoreći o dilemi o ograničenosti života i beskonačnosti, upotrebio je analogiju da bi jednostavno dokazao da postoji besmrtnost. Zamislite, kaže on, da je u prirodi sve plavo. Da li bi onda bilo plave boje? Sigurno, ne, jer je plavo plavo samo u odnosu na nešto što nije plavo. Isto tako, ograničeno može postojati samo ako postoji neograničeno. Eto dokaza. Zar nije za radovanje kada samo shvatite da postoji besmrtnost, čak i kad niste sigurni da ćete uploviti u nju.

Istu analogiju možemo primeniti i na pojmove „nešto“ i „ništa“. Zamislite kada bi postojalo jedino i uvek „nešto“ , da li bismo mogli da vidimo „nešto“? Nebismo, kao kada priđemo jako blizu zidu kuće i pokušamo da vidimo kuću. Tek kada stvorimo prostor koji je „ništa“ između sebe i kuće, moći ćemo zaista da vidimo kuću. Dakle, „nešto“ ili objekat postoji isključivo zahvaljujući „ništa“ ili prostoru. Drugim rečima „ništa“ je u najmanju ruku jednako važno kao i „nešto“, mada za ljude od mudrosti, „ništa“ je važnije od „nešta“.

Pošto naša bića imaju spoljašnju formu, mi smo opsednuti formom, pa ne primećujemo prazninu, bez koje forma ne bi mogla ni postojati. Ništa čudno, ljudska bića ne primećuju ni vazduh, bez koga ne bi mogla ni sekundu da žive. Isto tako ne primećuju ni prazninu koja je sastavni deo ljudskog bića. Kada gledate u svoje ili tuđe oči, vidite beonjače i mrežnjaču kao nešto i vidite zenicu kao ništa. Zenica izgleda kao mali crni krug, ali to je varka. Ona je „prazni“ prostor našeg oka. Dakle i naše oči govore da postoji praznina kao sastavni deo našeg tela. S obzirom da je ljudsko biće celina sastavljena iz dve polovine, grube koja se zove fizičko telo i suptilne koja se zove svest ili duša, sasvim je logično da je i to naše suptilno telo sastavljeno od praznine.

Ponavljam, mi smo svakodnevni svedoci odvijanja čuda života, čuda pretvaranja praznine u oblike misli i osećanja kao suptilnih formi, i stvaranja materijalnih formi. Takođe smo svedoci da je ta praznina inteligentna sila života. Osnovne odlike te sile su beskaraj po širini i beskraj po dubini. Naša bića su samo „oči“ tog beskraja. Ljudi su tom inteligentnom beskraju dali ime Bog. U jevanđelju po Jovanu, na samom početku piše da je Bog smisao (grčki, logos). Kao što telo udiše vazduh, tako naše suptilno telo, duša diše smisao. Kao što fizičko telo ne može da živi bez vazduha, tako naše suptilno telo ne može da živi bez smisla. Bog je smisao, čovek je smisao, život je smisao. Po čemu se razlikuju ljudski i Božanski smisao? Samo po širini i dubini svojih dometa. Ljudski smisao je segment u beskrajnom lancu uzroka i posledica stvaranja koje se zove Božanski smisao. Mogli bi smo reći da je ljudski smisao nalik prostoru koji se vidi gledanjem kroz ključaonicu, a Božanski smisao nalik celokupnom prostoru, i onom koji se vidi i onom koji se ne vidi, a ipak postoji.

Šta čoveku znači ova spoznaja? Najpre znači radost življenja, jer oseća da je život smisao bez obzira što ne naziremo uvek njegov kraj. Sve u čovekovom životu ima smisao, videli mi to ili ne. Kao što je rekao drevni mudrac, stvari su onakve kakve jesu, videli mi to ili ne. Ako Božja volja stvara određene uslove života za nas i stavlja nas u životna iskušenja, a mi ne vidimo koji je smisao u toj nameri, to ne znači da padnemo u besmisao, očajanje i nihilizam. Šta ćemo raditi? Neko od svetih ljudi je rekao, da Bog nikada ne stavlja čoveka u iskušenja koja on ne bi mogao podneti, jer da to čini život bi bio besmisao. Naš zadatak je da imamo poverenja u Tvorca i smireno nastavimo da tražimo smisao u Njegovom naumu. Ako smo strpljivi, pronaći ćemo ga. Pravoslavni monah Kalist je ovako video Božanski smisao koji je nama Tvorac namenio:

„Tražio sam snagu,

a Bog mi je dao

Teškoće da ih savladam.

Tražio sam mudrost,

a Bog mi je dao

Probleme da naučim da ih rešavam.

Tražio sam uspeh,

a Bog mi je dao

Pamet i ruke da radim.

Tražio sam hrabrost,

a Bog mi je dao

Opasnosti da ih pobedim.