KAKO PRONACI SRODNU DUSU?

O ljubavi sanjaju cak i oni koji ne veruju da ona postoji. Jednostavno je nazovu drugim imenom i nastave da sanjaju. Nazovu je slavom, uspehom, trgovinom, ekonomskom zajednicom, seksom, fantazijom, prijateljstvom, doktoratom, letovanjem, updejtom, povisicom...
Ljubav ima bezbroj sinonima. A onaj koji mi upotrebimo utice na nacin, na koji se to sanjanje pretace u javu i u nas nacin zivota.

Koncept srodnih dusa je rasiren i u prostoru i u vremenu, naci cemo ga po svim delovima sveta kao i u vrlo starim spisima. Doduse, cesce cemo ga naci u fantaziji nego u stvarnosti.

On je jedan od onih univerzalnih, mozemo reci arhetipskih, snova koji se ponavljaju u bezbrojnom mnostvu ljudskih zivotnih iskustava. Jedan od odgovora na ovakve snove je njihova potpuna negacija. Srodne duse, kao uostalom i snovi, nisu realni, to su snovi. Na takvo stanoviste se nastavlja dalje uverenje da bavljenje snovima i fantazijama, preteran boravak u njima, dovodi do ludila. Ono se dalje dokumentuje mnostvom primera ljudi koji su tragajuci za srodnom dusom i slicnim fantazijama upropastili svoje zivote.

Ako se priklonimo tom stanovistu, tesko da cemo zeleti da trazimo i nadjemo ono sto mislimo da ne postoji, posebno, ako je cena ludilo i upropastavanje vlastitog zivota.








S druge strane su oni ljudi, koji ma kakve im se cinjenice i dokazi o realnosti prezentuju ne odustaju od tih imaginarnih ciljeva, ne odustaju od snova, fantazija. Neki od njih i ponekad tokom zivota mogu zaista da posluze kao dokaz da je verovanje u fantazije opasno i da vodi u ludilo.

Ipak, nasoj deci i dalje pricamo i pustamo da gledaju bajke. Kao odrasli gledamo filmove sa savrseno nemogucim scenarijima i lozimo se na njih. Stvaramo porodice, zenimo se, udajemo i pravimo decu, nadajuci se da ce se nasi snovi o porodici, o nasoj deci ostvariti.

Negirali ih ili ih velicali - snovi su nasa psiholoska stvarnost.

Cak i kad nisu realni, oni su stvarni.

San o srodnim dusama - je san o savrsenoj ljubavi.

Java je... sasvim nesavrsena. Ljubav se ostvari kao koristoljublje, kao iskoriscavanje, kao bol, kao prevara i izdaja, kao zlostavljanje, kao nasilje, kao sebicnost, kao ekonomska zajednica, kao prinudna zajednica, kao unakrsna masturbacija, kao strah od samoce, kao nesposobnost da kazemo ne, kao netvork poluzadovoljenih potreba.

Sta se to dogodi u pretakanju snova u javu kad, zeleci hladne vode da se okrepimo, otvorivsi flasu i nasuvsi u casu umesto osvezenja dobijemo ustajali, budjavi, skoro, pa otrovni napitak koji izbljunemo cim ga prinesemo usnama, jer nam pripadne muka?

Sta je ono sto mi ucinimo krecuci se od snova ka javi da omogucimo ovakav ishod? Kakve to greske pravimo?

Pre svega koliko god da zvucalo banalno, osnovna greska je nerazlikovanje sna od jave. San negiramo kao nerealan ili afirmisemo ga kao nama vazniju psiholosku stvarnost, ali lako zaboravljamo da pored odredjivanja ove valence sna, razvijemo misao dalje i dovedemo ga u vezu i u odnos s javom. Jednostavno izaberemo precicu. Ne znajuci kako je san upleten u cvor s javom, presecemo ga birajuci jedno od ta dva uz pravila koja vaze samo u njemu.

Prakticno ovo znaci da: cesto ne razlikujemo svoju potragu za srodnom dusom od potrage za svojom sopstvenom dusom. 








Nema mnostva saveta, koraka, pravila - za nalazenje srodne duse postoji samo jedan vazan korak i milion manevara koje pravimo ne zeleci da napravimo, bas taj korak. Ne zelimo da ga napravimo jer smo uvereni da to mora da bude korak ka spolja, a nikako ka unutra. Verujemo da je srodna dusa negde izvan nas, da to nuzno i nedvosmisleno znaci da je i korak koji treba da napravimo izvan nas ka spoljasnjem svetu.

Bezbroj manevara koje napravimo iskoracujuci ka spolja, ka drugima, cesto za ishod ima da ustvari pregazimo svoju sopstvenu dusu kad potrcimo za onim, ko nam se ucini nasom srodnom dusom.

Za srodnom dusom ne moramo da trcimo.
Jer onoliko koliko smo blizu svojoj dusi, toliko smo blizu i nasoj srodnoj dusi.
A onoliko koliko smo daleko od svoje duse, toliko smo daleko i od nase srodne duse.

Cesce nego sto to zelimo da mislimo, srodna dusa je vec tu pred nosem, odmah pored, par laganih koraka napred. Cesce nego sto to sebi priznajemo, trceci od svoje duse pregazimo i srodnu dusu s jednakim naletom kao sto smo pregazili svoju, misleci da je ono tamo bolje, lepse, i ovog puta pravo.

Da li moze izdaja svoje duse da bude cena za suzivot sa srodnom dusom?

Ako je koncept srodnih dusa kao bozanski predodredjenih parova tacan i istinit, onda je nerazdvojnost ovih dusa nuzna, a trazenje svog para na zemlji se ne svodi na trazenje te druge osobe cija je dusa uparena s nasom, vec to jedino postaje moguce samo oslobadjanjem svoje sopstvene duse. Postepeno upoznavanje i razvijanje postovanja prema njoj. Ako je spojena s drugom dusom u nekom nadljudskom realmu, cim ispliva ispod svega cime smo je zatrpali ona ce tacno znati kuda treba da ide i gde je njen par.

Preispitivanje nacina potrage za srodnom dusom ne mora nuzno da znaci i odbacivanje ideje srodnih dusa.








Ono moze da znaci pazljivo gledanje u sebe, svoje postupke, nacine, osecanja - kako ne bismo u trazenju srodne duse preskocili svoju trceci za nekim... a ko zna kim, sve da bismo, kad stignemo, razocarano uvideli da se ponovo nalazimo tacno tamo odakle smo i krenuli, pred istom lekcijom koja nam se ponavlja dok bezglavo jurimo iz novog odnosa u odnos.

Znaci i pazljivo negovanje svojih osecanja i misli, osluskivanje zvukova, znakova i znacenja koji izviru iz nase duse, i koji pokusavaju da teku kroz nas, ostvare se kroz nas - stvore kroz nas - kako ne bismo slepo poverovali u sve price koje mozemo da ispricamo sebi samima zaboravljajuci da su i one, kakve god da su, i o cemu god da su, beskrajne price u nizu o ljubavi koja uvek moze da ima bezbroj razlicitih sinonima.

Autor: Ratko Topalovic