DA LI CIGARETE ZAISTA IZAZIVAJU RAK PLUĆA?

30.06.2007.

DA LI CIGARETE ZAISTA IZAZIVAJU RAK PLUĆA?

"PUŠENJE UBIJA.  DUVANSKI DIM ŠTETI LJUDIMA U VAŠOJ OKOLINI"

"PUŠENJE IZAZIVA RAK PLUĆA, RAK USNE, RAK JEZIKA, RAK GLASNIH ŽICA!"

Piše: Ivona Živković

Ovo zastrašujuće upozorenje mora se nalaziti na svakoj paklici cigareta koja je u prodaji. Naravno, iako ubijaju cigarete se i dalje legalno, i u ogromnim količinama, prodaju širom sveta.

Nekada je i alkohol bio "opasan". Bilo je to vreme njegove prohibicije u Americi od 1919. do 1933. Mala grupa ljudi uspevala je tada da kontroliše ogromno američko tržište zamajavajući američke policajce (na čelu sa "nesalomivim" Eliotom Nesom, medijskom zvezdom i verovatno običnom mafijaškom pudlicom), pa je tako tobožnja prohibicija zapravo kanalisala ogromnu zaradu isključivo u džepove mafijaša. Ovo me podseća na nestašicu goriva u Srbiji u vreme "nametnutih i ničim izazvanih sankcija" pod "vlašću" Slobodana Miloševića. Nije ga bilo na pumpama, ali ga je bilo na svakom ćošku na ulici. Narod plaćao tri puta skuplje benzin, a mala grupa veštih "švercera" zaradjivala ogroman novac.

Isto se dogadjalo sa "švercovanim" cigaretama.
Nakon "demokratskih " promena u Srbiji odmah je krenula žestoka borba za kontrolu duvanskog tržišta, uvodjenje akciznih markica, lov na "švercere" tj. "Slobine, Mirine i Markove mafijaše" i sl. Kada su trafike napunjene cigaretama (samo onih proizvodjača koji su dobili "licencu" za srpsko monopolisano tržište) i kada je takvo "tršište" uredjeno u skladu sa EU integracijama, krenulo se opet sa obaveznim nalepnicama. Naravno, cigaretni tranzicioni period i promena licenciranih trgovaca nije nikoga odveo u zatvor (u ovom poslu se ne ide u zatvor), ali su neki slobodniji strelci dobili putnu kartu za večna lovišta. U zemaljskom poslovnom lovištu zna se ko je gazda i kako se može ući u najunosnije biznise.

Dakle, biznis sa cigaretama je unosan i tu nema diskusije. Pa ko ga onda kvari zastrašivanjem pušača?

Od kada se ONI (naši vlastelini koji kontrolišu sve najunisnije biznise) toliko brinu za zdravlje nas robova? Zar nismo već primetili da im je do ljudskih života i zdravlja stalo kao do lanjskog snega? Zar nismo već shvatiliu da nas upravo ONIi truju hranom, lekovima, virusima, radioaktivnim otpadom i svime što im može doneti profit i moć?

Najrigorozniji u zabrani pušenja su Amerikanci. Tamo je danas skoro postalo sramota pušiti. Zdravlje, fitnes i redovne lekarske kontrole postale su sastavni deo života. Propagiraju ih upravo globalni mediji pod kontrolim globalnog korporativnog biznisa. "Duvanski dim ubija" - čuje se sa svih televizija.

Ali, obolelih od raka je sve više.

Japan i Grčka imaju najveći broj pušača na svetu, ali najmanji broj obolelih od raka pluća. Suprotno njima - Amerika, Australija, Rusija i neke južno pacifičke zemlje imaju najmanji broj pušača, a medju prvima su po broju obolelih od kancera pluća.

Nije li ovo malo čudno ako se prihvati da baš duvanski dim izaziva rak pluća, grla, jezika...? Da li je ova tvrdnja uopšte naučno dokazana? Koji je to sastojak u duvanskom dimu kancerogen? Gde su naučne reference za ovu tvrdnju? Ili su sve to izmislili mediji?

Nešto se tu zaista ne uklapa.

DUVAN JE STOTINAMA GODINA SMATRAN LEKOVITOM BILJKOM

Duvan je stotinama godina smatran lekovitom biljkom, da bi tek pre 50 godina postao težak porok koji ubija.

U Evropu je stigao još u srednjem veku. Španski moreplovci Rodrigo de Jarez i Lius de Tores su na Kubi prvi put otkrili magiju pušenja duvana. Potpuno zbunjeni gledali su kako urodjenici savijaju osušeno i iseckano lišće duvana u list palme ili kukuruza i "prave to u obliku puške od papira", zapisao je Jarez. "Nakon što bi zapalili jedan krak, oni bi počeli da ispijaju dim koji je odatle izlazio".

Eto, takav je bio prvi susret Evropljana sa pušenjem duvana. Taj štos sa "pijenjem" dima Jarez je doneo u Španiju i odlučio da na ulici to demonstrira.

Kada je iz usta i iz nosa počeo da mu izlazi dim, prolaznici su se toliko preplašili da ga je sveta papska inkvizicija osudila na sedam dana zatvora. Ali dok se obreo na slobodi ovo duvansko ludilo već je počelo da zahvata čitavu Španiju.

Za samo sto godina uživanje u pušenju je zahvatilo čitavu Evropu. Lekovito svojstvo duvana je bilo opšteprihvaćeno. Koristili su ga lekari protiv kašlja, glavobolje, a pomogao je u lečenju migrene i francuskoj kraljici Katarini Mediči, pa je duvan od 1561. nazivan i "kraljičinom travom".

Da je duvan božija biljka kaže i stara indijanska legenda: kada je jednom u drevnom vremenu zemlja bila jalova ljudi su masovno umirali od gladi. Tada je Veliki Duh poslao Ženu da spase čovečanstvo. Kako je putovala svetom, Žena bi svojom desnom rukom doticala zemlju i tu bi rastao krompir. Gde god bi zemlju dotakla levom rukom - tu bi nicao kukuruz. Kada je svet konačno postao bogat i plodan, Žena je sela da se odmori. Kada je ustala, na tom mestu je počeo da raste duvan...

Do ranog 20. veka skoro svaki drugi odrasli stanovnik Evrope je pušio. Lula je bila sastavni deo opreme engleskog džentlemna, Šerlok Holms je uz lulu rešavao misteriozne zločine, Čerčil je uz cigare vodio rat, umetnici su uz duvan stvarali svoja najveća dela, a rak pluća skoro da nije ni postojao.

Slikari Henri Masler i Van Gog ovekovečili su ova dva pušača.

Što je od Boga stvoreno ne može biti škodljivo.

ALI, KADA ČOVEK POŽELI DA BUDE BOG...

NUKLEARNO "SVETO TROJSTVO"

Ali, 16. jula 1945. dogodilo se ono što je čitavo čovečanstvo uvelo u katastrofu. Neodgovorne vlade najmoćnijih država sveta i danas pokušavaju da ovu katastrofu sakriju od javnosti, i to čine upravo obaveznom nalepnicom o štetnosti duvana i pomahnitalim kampanjama protiv pušenja.

Tačno u 5.30 ujutru 16.jula 1945. u američkoj vojnoj bazi u oblasti Almogordo u Novom Meksiku, uz odobrenje američke vlade izvršeno je testiranje prve nuklearne bombe punjene plutonijumom, poznato kao Trinity test. Test je bio završna faza Projekta Menhetn, koji je američke poreske obveznike tada koštao 2 milijarde dolara. NEKO u Americi želeo je da ima najmoćnije oružije na svetu.

Uranijumska bomba "Little boy" (levo) koja je radila na pricipu puške /dva uranijumska dela su aktivirana udarom eksplozivnog punjenja) i koja je 6. avgusta 1945. bačena na Hirošimu - nikada nije bila testirana. Amerikanci, navodno, nisu mogli da sakupe dovoljno uranijuma za dve bombe. Njen kreator Vilijam Dik Parsons toliko je bio siguran u svoj izum da je i sam leteo u avionu Enola Gay do Hirošime u specijalno konstruisanom odeljku (slika u sredini) kako bi sklopio svoje ubitačno čedo namenjeno japanskim civilima. Baš kao u Kubrikovom filmu "Dr. Strangelove". Odmah nakon obavljenog posla u još zaprljanoj košulji (na slici desno), i sa osećanjem radosti (!) unapredjen je i nagradjen Srebrnom Zvezdom.

Što se tiče plutonijumske bombe, napunjeno je nekoliko komada i odlučeno je da se jedna testira. Tačno 6 kilograma plutonijuma u obliku lopte okruženo je jakim ekspozivom. Ova naprava nazvana je baš tako:"Gadget" (Naprava) . Paljenjem visokoekspolozivne mase 6 kilograma plutonijuma se toliko sažme (implodira) da eksplodira oslobadjajući ogromnu energiju.

"Naprava" spremna za Trinity test u Novom Meksiku.

Prva nuklearna bomba ekspoldirala je u 5 i 30, 16.jula 1945. u vazduhu iznad Novog Meksika snagom jednakom 21 000 tona TNT-a.

Jedan od učesnika testa K. Greisen je svoj prvi utisak ovako opisao:
"Čim je intenzitet svetla nestao, skinuo sam naočare i pogledao u pravcu tornja. U tom trenutku video sam plavičastu boju oko dimnog oblaka. Tada je neko povikao da treba da obratimo pažnju na udarni talas koji stiže preko zemlje".

"Postojanost dimnog oblaka me je iznenadila. Nakon prve brze eksplozije niži deo oblaka izgledao je kao da visi u vazduhu i da je tu potpuno fiksiran. Gornji deo se i dalje uzdizao, te je nakon nekoliko minuta bio najmanje 8 kilometara visok.

Niko od naučnika i "svetih" ratnika tog 16. jula 1945. nije znao tačno koliko će se energije iz ove eksplozije osloboditi. Procene su bile različite. Neki naučnici iz vojne baze Los Alamos sumnjali su da će "Naprava" uopšte i funkcionisati.

Po njihovim procenama, ukoliko sve bude u redu bomba bi oslobodila energiju oko 5.000 tona TNT. Nakon ekspolozije izračunali su da je ekspozija bila duplo jača, čak 10 000 tona TNT-a. Kasnije se pokazalo da je oslobodjena energija od čak 21 000 tona TNT-a, dakle četiri puta više nego što su neki naučnici predvidjali. Očigledno, svi ovi neodgovorni ljudi nisu imali predstavu sa čim zapravo barataju.

Da bi smo shvatili kako su ovi sumanuti ratnici tada razmišljali, pogledajmo kako je to izgledalo po sećanjima nekih od učesnika koja su danas dostupna javnosti.

Postojala su tri bunkera za posmatranje eksplozije na razdaljini oko 10 kilometara od nulte tačke. Bili su spremni da eksploziju snime iz vazduha, da izmere podrhtavanje tla od udarnog talasa, ali najveći problem im je bio kako da izmere količinu radijacije u gornjim delovima atmosfere. Niko nije imao pojma kako visoko bi radioaktivnost mogla da ide. Meteorološki izveštaj je bio takav da je obećavao vreme bez vetra (ne kaže se u kom periodu ne bi bilo vetra -da li narednih 50 000 godina), ali su "mudri" vojni planeri za svaki slučaj bili spremni da u slučaju vetra stanovništvo iz okolnih oblasti evakuišu (!)

Dok su čekali eksploziju, poveo se čak i razgovor o kladjenju. Pitanje koji je neki od "mudraca" postavio bilo je da li će "Naprava" možda spržiti čitav Novi Meksiko ili možda čitav Svet.

Robert Openhajmer kladio se u čitavih deset dolara sa Džordžom Kisijakovskim koji je uložio čitavu svoju platu, da bomba neće uopšte raditi (!)

U završnim sekundama odbrojavanja ovi "neustrašivi junaci ", od kojih su neki priznali da se ipak plaše onog što možda sledi, polegali su na zemlju u podzemnom bunkeru i to nogama okrenuti nultoj tački.

Tačno u 5.30 ujutru 16. jula 1945. imali su priliku da gledaju zastrašujuću pečurku koja će potpuno promeniti život na zemlji.

Prva reakcija ovih umobolnika je bila iznenadjene, radost i olakšanje: "Od mraka do brilijantnog sunčevog bljeska, sve se promenilo u trenutku".

Onda su momci počeli da ispijaju viski i nazdravljaju "uspehu". Pale su medjusobne čestitke i svi su osetili olakšanje. Kisijakovski, koga je ekplozija oborila na zemlju, tražio svojih deset dolara od Openhajmera.

Za sve njih je ovo moćno oružije značilo da je rat (sa Japanom) gotov. (Naravno, ovi ljudi nisu tada znali, kao što mnogi ni danas ne znaju ko je i zašto uveo Ameriku i Japan u rat, za čije interese je sve to radjeno, ko zaista kontroliše Pentagon, ko je aranžirao napad na Perl Harbur, ko je stajao iza marionete Hitlera, a ko iza marionete Staljina itd. Ali, to nije predmet ovog teksta).

Ipak, nakon prvodbitne euforije mogle su se čuti i reči direktora Trinity testa, Keneta Beinbridža: " Sada smo svi postali kurvini sinovi".
"Kurvini sinovi" koji su sproveli Trinity test: Beinbridž, general Gruvs i Openhajmer i i ostali.

Uranijumska bomba nazvana "Dečko" bačena je na Hirošimu 6. avgusta 1945, a plutonijumska nazvana "Debeljko" (na slici) 9. avgusta 1945. na Nagasaki. Kakva simpatična imena su ove psihopate davale bombama!

POSLEDICE ČOVEKOVOG "STVARANJA" SU UBITAČNE

Trinity test je bila atomska eksplozija vidljiva na prostoru od 300 kilometara unaokolo.

Zvanično je tada objavljeno da je došlo do eksplozije municije u vojnoj bazi. Komandant baze Alamogordo u Novom Meksiku je nedeljama pre testa bio instruiran kakvo saopštenje da izda povodm onoga što će se dogoditi. Saopštenje je bilo kodirano i svaka reč je imala sigurnosni broj. Ništa se iz njega nije smelo naslutiti.
Kopija saopštenja je poslata agenciji AP (koju kontroliše moćna dinastija Rotšild) . Tako je lokalni "Albuquerque Tribune" na naslovnoj strani tog popodneva objavio:
"Skladište municije gde su se nalazila visoko eksplozivna sredstva i pirotehnika, eksplodirao je rano jutros u udaljenom rejonu vazdušne baze Alamogorado, proizvodeći izuzetan bljesak svetla i vazdušni udar koji je primećen po proceni Galupa 235 milja severozapadno".

Ljudi iz Pentagona (koji kontroliše katolička crkva, a ne američka vlada) učinili su tako najveći zločin u istoriji čovečanstva. Ali, trebalo je pobiti što više te japanske jeresi, zar ne? Cilj opravdava svako sredstvo, glavna je jezuitska lozinka.

Ali, da vidimo posledice. One su dugoročne i znače postepeno umiranje ljudi , ne decenijama, već stotinama i hiljadama godina nakon radijacije.

Za samo nekoliko sekundi milijarde smrtonosnih radioaktivnih čestica usisano je u atmosferu do visine od 10 kilometara, gde mlaznjaci lete povezujući čitav svet.
Samo jedna udahnuta čestica razara tkivo pluća koje grozničavo počinje da se brani i ćelije se umnožavaju sve dok se (po doktoru Krebsu) potpuno ne istroše sve zalihe vitamina B17 i kada se ovaj proces umnožavanja ćelija više ne može kontrolistai. To je rak pluća.

Ukoliko jedna mikroskopska čestica padne na kožu izaziva po istom principu rak kože.

Kako znamo da radioaktivne čestice izazivaju rak kože i pluća?
Test za dokazivanje uzroka svake bolesti je rigorozan. Tako se i radioaktivna čestica, na koju se sumnja, mora izolovati, onda u adekvatnim kontrolisanim uslovima u laboratoriji naterati da izazove rak kože ili rak pluća kod sisara.
Naučnici su tako žrtvovali desetine hiljada pokusnih životinja koje su namerno izložili radioaktivnim česticama. Rezultati su bili nedvosmisleni: svaki miš ili pacov u kontaktu sa ovom česticom dobijao bi rak i umirao. Dokazi su neoborivi - radioaktivne čestice izazivaju rak.

Pitanje je sada koliko ima tih čestica u vazduhu?

Pre nego što su Rusija, SAD i Britanija 5. avgusta 1963. sporazumom obustavile nuklearne probe u atmosferi, više od 4.200 kilograma plutonijuma je u nju već izbačeno.
Ako znamo da manje od jednog mikrograma plutonijuma (milionitog dela grama) koji se udahne uzrokuje smrtonosni rak pluća, vidimo da su neodgovorni ljudi izbacili u atmosferu 4,200,000,000 (4.2 milijarde) smrtonosnih doza sa česticom koja ima period raspadanja minimum 50 000 godina.

Deluje li vam to zastrašujuće? Shvatate li koliko je bila besmislena "zabrinutost" učesnika Trinity testa da bi vetar mogao da raznese radioaktivne čestice na širem područiju Novog Meksika?

Ali, ima i goreg.

Količina plutonijuma o kome je reč nalazi se u nukleranom oružiju pre detonacije. Nakon detonacije daleko veći broj čestica postaje radioaktivan jer se mnoge ozrače prilkom podizanja prašine ili peska usisanog sa tla za vreme širenja vatrene pečurke.

Ove čestice ozračene u tranzitu formiraju do sada najveći deo dima na bilo kojoj fotografiji nuklearne detonacije. U najvećem broju slučajeva nekoliko tona materijala usisano je i permanentno ozračeno na ovaj način.

Ali, da budemo krajnje restriktivni i da kažemo da je samo 1.000 kilograma materijala sa površine usisano pri svakom nadzemnom nuklearnom testu.

Pre zabrane nadzemnog nuklearnog testiranja, Rusija, Amerika i Britanija izvele su 711 atmosferskih nuklearnih testova, tako stvarajući najmanje 711.000 kilograma smrtonosnih radioaktivnih čestica. Njima treba dodati i izvornih 4.200 kilograma iz same bombe, pa se tako može proceniti da je bruto količina 715.200 kilograma radioaktivnog matarijala. To je više od milion smrtonosnih doza po kilogramu, što znači da su neodgovorni svetski kriminalci iz državnih vrhova kontaminirali atmosferu sa više od 715,000,000,000 (715 milijardi) takvih doza.

To je dovoljno da izazove rak pluća ili rak kože 117 puta na svakom čoveku na Zemlji. Ove procene je izneo novinar i publicista (i verovatno bivši operativac Mosada) Dž. Vials.

Mlazni avioni raznose ove čestice širom sveta i one se nasumice talože, ponekad se koncentrišući čak na mestima koja su veoma daleko od mesta njihovog izbacivanja u atmosferu. Naravno, raznosi ih i vetar.

Dovoljno je ponekad samo šutirati loptu na peščanoj plaži i nehotice podići u vazduh i udahnuti radioaktivnu česticu.

KAKO PRIKRITI GLOBALNU KATASTROFU?

Dvanaest godina nakon Trinity testa postalo je očigledno za zapadne vlade da su ozračene čestice otišle van kontrole. Izveštaj Britanskog saveta za medicinska istraživanja iz 1957. navodi da broj umrlih od raka pluća više nego udvostručen u periodu od 1945 .do 1952. Za to nije dato nikakvo objašnjenje. Za vreme istog desetogodišnjeg perioda, broj mrtvih od raka u blizini Hirošime i Nagasakija je utrostručen . Do kraja 1963 . deo oko Pacifičkih Ostrva imao je pet puta veći broj slučajeva raka pluća.
Ovi podaci su naterali američku vladu da pokuša da se diskretno izvuče od odgovornosti zbog masovnih umiranja i da uzrok ovih bolesti nadje na drugoj strani.

Jedino što ljudi udišu osim vazduha bio je dim od cigareta. Tako je američka vlada počela da pravi kontrukciju u koju bi uvukla podobne naučnike (čitajte režimske) koji bi svojim adekvatnim (!) naučnim istraživanjima dokazali štetnost duvana odnosno njegovu povezanost sa pušenjem.

EVO KRIVCA!

Ali dokazati naučno da nešto izaziva odredjenu bolest tražilo je rigiorozna ispitivanja i čvrste dokaze.
Sumnjivi agens (dim cigarete) morao je biti izolovan i onda u adekvatno kontrolisanim laboratorijskim uslovima morao je da izazove rak pluća kod pokusnih životinja.

Da li verujete da ni po dvesta cigareta dnevno, u periodu od nekoliko desetina godina istraživanja, nije uspelo da proizvede rak pluća ni kod jedne testirane životinje? Ili možda vi lično poznajete nekoga ko u životu nije zapalio cigaretu, a oboleo je od raka pluća? Pa, dobro, bio je "pasivan pušač" u zadimljenoj okolini, reći će lekari. A to je, kažu , isto.

Čini se, medjutim, da su podobni naučnici bili prinudjeni da izmišljaju, dok su on savesniji (pravi naučnici) znali da to nije istina. I to su javno (koliko god su mogli ) iznosili. Da se stvari još više iskomplikuju u naučnim raspravama, doprinela je i tvrdnja profesora Teodora Sterlinga sa univerziteta Simon Fraser u Kanadi. On je čak izložio tezu da pušači mnogo redje obolevaju od raka pluća jer se pušenjem formira u plućima tanak sloj mukusa koji "predstavlja zaštitni pokrivač i tako sprečava radioaktivnu česticu da prodre dublje u tkivo". Tako je radioaktivna čestica ostaje zarobljena u ovom mukusu može čak kašljem biti i izbačena napolje.

Naučnog kontraargumenta ovoj tvrdnji profesora Sterlinga nije bilo. Ali napade na njega su izveli plaćeni kolumnisti i urednici globalnih medija. Njemu se ne može vberovati, tvrdili su , jer je od duvanskih kompanija primio 5 miliona dolara za ovo istraživanje.

Američka u druženja za borbu protiv pušenje (takozvani nevladin sektor) organizovali su pravu hajku na njega tražeći da mu univerzitet oduzme zvanje profesora. Glavnu reč u udruženjima su naravno vodile majke umrlih od raka pluća koje za njihovu smrt okrivljuju - naravno duvanski dim. Ko je finansirao njihova udruženja i kampanje, možemo da naslutimo.

Profesor Gerhard Šrauzer, predsednik Medjunarodne Asocijacije bio- neorganskih hemičara, svedočio je 1982. godine pred Komitetom za zdravlje američkog kongresa i tu potvrdio da odavno postoje dokazi da izvesni sastojci duvanskog dima deluju antikancerogeno kod testiranih životinja. On je izneo da izvesni sastojci u cigaretama deluju kao antikancerogeni agenti kod testiranih životinja koje su već dobile kancer.
Profesor Gerhard Šrauzer je kasnije pod zakletvom pred istim Komitetom rekao: "...ne postoji sastojak u duvanskom dimu za koji je dokazano da izaziva rak pluća kod ljudi". Dodao je i da: "... niko do sada nije u laboratorijskim uslovima bio u stanju da izazove rak pluća kod pokusnih životinja od duvanskog dima".
Ovo je za američku vladu bilo previše. Država je blokirala izdavanje beleški ovih njegovih ispitivanja. Kada jedna država blokira publikovanje nekog naučnog istraživanja, onda za to svakako ima debelih razloga. Postoji samo kongresna belešaka o ovom svedočenju.

Na drugom kraju sveta australijski lekar i lulaš dr Vilijam Vitbi 1978. sam je izdao knjigu "Pušenje vam koristi" (Dr William Whitby"Smoking is good for you") , gde je veličao pušenje kao izuzetno korisno za zdravlje.
Čak je 1979. raspisao nagradu od 10 000 australijskih dolara svakome ko iznese dokaz da duvan škodi zdravlju. Niko se ovom pozivu nije odazvao, pa je zaključio da dokaza i nema.

U svojoj sledećok knjizi pokušao je i da se obračuna sa onima koji pušenje proglašavaju opasnim i samo seju paniku. Kontrolisani australijski mediji su ga potpuno ignorisali (Australija je i dalje kolonija engleske aristokratije, baš kao i SAD). Dobio je publicitet samo onda kada je britanskoj princezi Margareti (strasnom pušaču) čestitao što ignoriše upozorenja da je duvan štetan.

ŠTO NE MOŽE DA TVRDI NAUKA MOGU MEDIJI

Ovo se režimskim naučnicima nije ni malo dopalo. Do 1982. mnogi su i sami počeli da veruju da je ova državna propaganda zaista naučno onovana.

Iako nisu izneti dokazi o štetnosti duvana, u školama je već učeno da je duvanski dim kancerogen i nove generacije lekara i danas izlaze sa tim znanjem kao sa naučno dokazanom činjenicom. Medicinari, naravno, uče ono što im škola servira i malo ko može da posumnja da uči izmišljotine. (Podsetimo se falsifikata Evdvarda Dženera i kravljih boginja. O njemu studenti medicine uče kao o lekaru (!) koji je izumeo vakcinu.

Dakle, čim se toliko priča o štetnosti duvana, tu mora da ima nečega. Recimo, šta je sa tajnim sastojcima koje u cigarete zbog arome ubacuju proizvodjači. Tu! Tu su kancerogene materije.

Ali, ni druga strana se još nije predavala. Sva vršena istraživanja uljučivala su sve sastojke cigareta, pa i te tajne satojke, tvrdili su pravi naučnici. I ni jedan miš od duvanskog dima nije zaradio rak pluća.

Ova rasprava naučnika i lekara podeljena u dva tabora trajala je nekoliko decenija, iako je medijski često bila stavljana u drugi plan.

Ono što naučnici ne mogu da tvrde, jer nemaju naučne dokaze, plaćeni urednici i novinari mogu uvek. Novine uvek mogu da objave blo šta i da posle, ako je igra provaljena, to demantuju. I nikom ništa. Tako je krenula propaganda sa lažima. Gradjanima su pokazivane slike crnih pluća od pušača, kako bi se što više zastrašili. Samo forenzičari i patolozi mogli su da shvate tu laž, jer nikotin ne ostavlja u plućima nikave tragove i sva pluća su ružičasta. Forenzičari nikotin traže uglavnom na prstima. Crna pluća su kod rudara koji su godinama udisali ogromne količine ugljene prašine. Dakle, pušači cigareta nemaju crna pluća.

Ne, ovo nisu pluća pušača, već pluća rudara.

URANUJUM U SRBIJI - PRAVA SITNICA

Podobni političari (marionete) po izboru globalne vlastele kao servilni pioni danas funkcionišu i u vladi Srbije (kao i Makedonije, BiH, Hrvatske...). Zato se u Srbiji, zasutoj 1999.ogromnim količinama osiromašenog uranijuma, veoma retko može pročitati i ovo:

"Na sedam lokacija u okolini Vranja, prema zvaničnim podacima, izručeno je oko 15 tona osiromašenog uranijuma. Pretpostavlja se da je 107 lokacija na Kosmetu bombardovano sa čak 20 tona. Posledice su tragične."

"Epidemiolozi Onkološke klinike u Nišu godišnje registruju oko 2.100 osoba obolelih od malignih bolesti, dok je pre NATO bombardovanja bilo između 1.300 i 1.500. Prema rečima dr Stojana Radića, direktora ove klinike, još uvek nema tačnih podataka o vezi između korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom i porasta obolelih od kancera."

Ko u Srbiji treba to da poveže?

Srpski ministar zdravlja Tomica Milosavljević? Ne, on izgleda nije obavešten. Evo šta kaže ovaj Ministar povodom, tvrdnje da "broj obolelih od kancera u Srbiji svake se godine povećava za tri do pet odsto, a svaki peti smrtni ishod posledica je malignog tumora".
- Želimo da do 2015. godine broj pušaca u Srbiji bude upola manji.

Cilj njegovog ministarstva da pušenje učini društveno neprihvatljivim. (Preuzeto iz "Blica")

Dakle, gradjani Srbije, sa ovakvim ministrom za zaštitu zločinaca protiv ljudske populacije pušićete manje, a umirati više.

Izvor  http://www.ivonazivkovic.net/cigarete.htm