PRIČA O PEPELJUGI : Stvarno je postojala, ali - čija je bila?

Plavokosa lepotica napustila je bal pre ponoći. Najznačajniji trag: mala staklena cipela. Prvi put viđena u antičkim spisima, poslednji u Diznijevom crtanom filmu. Nalazaču sledi nagrada...

Grčka Pepeljuga

Onima koji sumnjaju u postojanje Pepeljuge nasmejale bi se sve devojčice sveta, ali i čuveni grčki filozof i geograf Strabon (63 g. p. n. e. – 24 g.) koji je tvrdio da zna pravi identitet glavne junakinje jedne od najpoznatijih svetskih bajki. Kako je ostalo zabeleženo u njegovim spisima, Diznijeva princeza zaista je postojala i živela je u jugoistočnoj Trakiji, negde oko petstote godine pre naše ere. Prava Pepeljuga zvala se Rodopida. Bila je to plavokosa Grkinja izuzetne lepote, čije ime u prevodu znači „ona koja ima rumene obraze”.
Njen uzbudljiv život toliko je ličio na bajku da je na kraju upravo to i postao. U međuvremenu, priča o lepotici koja sreću nalazi u prinčevom zagrljaju raširila se celim svetom, te danas gotovo svaka zemlja ima svoju verziju Pepeljuge. Ruska, srpska, kineska, vijetnamska, nemačka... Sve one, na svoj način, govore o društvenim i kulturološkim osobinama tla na kome su nastale, kao i o neiscrpnoj mašti onih koji vekovima pripovedaju istu priču na bezbroj različitih načina. Sudbina lepe Grkinje i njeno putešestvije od sirote devojke do faraonove supruge pokazali su kako život zaista može biti bajka.
Pustolovina lepe Rodopide počinje kad je, pošto je prodata robovlasniku Karaksosu, inače bratu čuvene starogrčke pesnikinje Sapfo, završila u Egiptu. Među tamnoputim robinjama devojka se isticala lepotom, ali i belom puti. Karaksos je bio zadivljen Grkinjom toliko da joj je poklonio staklene cipelice koje odražavaju svetlost od koje kao da je devojka i bila sazdana. Umesto maćehe i polusestara, mrzele su je ostale robinje, zavideći joj na tome što je obuzela punu Karaksosovu pažnju. Antička Pepeljuga nije posećivala balove, ali je jednom prilikom boravila na velikoj svečanosti u egipatskom gradu Memfisu.
 
Tu ju je ugledao i sam faraon Amazis koji se zaljubio u plavokosu lepoticu i poželeo njome da se oženi. Budući da posle svečanosti nije mogao da pronađe devojku, naredio je Horusu, bogu kraljevske vlasti, da je pronađe. Horus se pretvorio u orla, odleteo do devojke i uspeo da joj uzme jednu staklenu cipelicu. Faraonove sluge isprobale su cipelicu na svakoj ženskoj nozi u kraljevstvu i Rodopida je pronađena. Lepa Grkinja postala je faraonova žena i uzor svim Pepeljugama širom Zemljinog šara koje su se kasnijih vekova poudavale za prinčeve.

Pepeljuga iz Kine

U Strabonovu priču bi se lako poverovalo da se nisu pojavili i Kinezi koji su tvrdili da je Pepeljuga bila kineska carica koja je živela u vreme dinastija Ćin (221–207. g. p. n. e.) i Han (202–220). Jedna od najpoznatih kineskih bajki govori o tome. Naime, mlada Je-Šen rano je ostala bez oca, te je morala da trpi surovost zle maćehe. U teškoj nevolji pomagala joj je zlatna ribica koja je svaki dan dolazila do obale reke i devojci ispunjavala po jednu želju. Maćehi je ovo smetalo, te se dosetila da skuva ribicu i posluži je devojci.
 
 Kad je saznala da je pojela prijateljicu, Je-Šen je tugovala, ali joj je ubrzo, kao i svim Pepeljugama, stigla pomoć. Utešio ju je starac koji joj je rekao da se pokloni ribljim kostima koje imaju isceliteljsko i čarobno dejstvo. Devojka je, zatim, dobila najlepšu haljinu i skupocene cipelice napravljene od riblje krljušti. Udešena po ondašnjoj modi, osvojila je srce kineskog cara i postala carica.
 Neobična kineska Pepeljuga razlikuje se od ekranizovanih priča koje svi dobro poznajemo. Niz motiva iz Diznijeve radionice koja se bavila Pepeljugom – kao što su pomoć vile i miševa, pretvaranje bundeve u kočiju, a guštera u lakeje – potiču iz najstarije evropske verzije Šarla Peroa (1628–1703), začetnika moderne evropske bajke. Najčitanija verzija svakako je nemačka, ona koju su objavili braća Jakob (1787–1863) i Vilhem (1786–1859) Grim. Ona sadrži niz zanimljivih detalja koji pokazuju kako su žene za lepotu oduvek činile gotovo sve. Pepeljugine sestre, pre nego što odu na bal, danima se izgladnjuju da bi ušle u svečane haljine. Budući da su im noge prevelike da stanu u staklenu cipelicu, jedna od njih će sebi odseći palac, druga petu. Ovi detalji retko se sreću u crtanim filmovima.

Srpska Pepeljuga Mara

Poznato je da su braću Grim izuzetno zanimale srpska književnost i kultura. Oni su na nemački preveli nekoliko naših pesama i priča, a uz pomoć Vuka Karadžića (1787–1864) naučili su i srpski jezik. Od Vuka su čuli i „srpsku Pepeljugu” koja ih je zagolicala neobičnim i arhaičnim motivima. Naime, Vukova priča o Pepeljuzi objavljena je u Beču 1853. godine, i u njoj se vidi jak uticaj sredine u kojoj je nastala.
 Pepeljugino ime bilo je Mara, a najviše vremena provodila je oko vatre i pepela zbog čega je i dobila poznati nadimak. Njena nesreća počinje onoga trenutka kad joj je u jamu, pokraj koje je prela, upalo vreteno, zbog čega se njena majka pretvorila u kravu. Zla maćeha ponovo, kao i u kineskoj verziji, želi da napakosti Pepeljugi, te naređuje da se krava zakolje i na prevaru da devojci da jede njeno meso. Saznavši da je prevarena, Mara se rastuži, ali joj pomoć pružaju kravine čarobne kosti.
 
Za razliku od evropskih, naša Pepeljuga ne nosi cipelice, već obične papuče, a umesto na bal, ide „u crkvu na neđeljnu liturđiju”. Ovi motivi nisu slučajni. Budući da je bajka nastala u siromašnoj patrijarhalnoj sredini, razumljivo je da devojka nosi papuče. Liturgija je, pak, bila mesto okupljanja i možda jedna od retkih prilika kad je srpska devojka sebi mogla da priušti da se svečano odene i, bar za trenutak, napusti svoj dom. Na kraju bajke maćeha će Pepeljugu od princa sakriti pod korito. Njeno prisustvo objaviće petao koji će, skočivši na korito, glasno zakukurikati. Pojava petla nije slučajna. On, u skladu s narodnim verovanjima, najavljuje dan, prestanak delovanja zlih i nečistih sila i ponovno vraćanje sklada i ljubavi.

Vijetnamska verzija

Vijetnamska verzija ove bajke sadrži jedan zanimljiv motiv. Mala Tam u sukobu je sa svojom sestrom koja je, poput nje, zaljubljena u princa. U njenim poduhvatima pomaže joj sama boginja Milosti. Želeći da po svaku cenu osvoji princa, Tam će nagovoriti svoju mlađu sestru da skoči u bazen ključale vode, da bi na taj način postala najlepša u kraljevstvu.

Simbolika

U Vukovoj verziji bajke Pepeljugina majka je krava. Ovaj zanimljiv motiv govori o važnosti ove životinje za Srbe u vreme kad im je glavna hrana mahom bila upravo od kravljeg mleka i mesa. U Nepalu i Indiji krava je prihvaćena kao simbol blagostanja i napretka. Čuvena je i Ija, krava iz grčke mitologije, poznatija kao ljubavnica Zevsa. Krava je gotovo u svim kulturama poštovana kao zaštitnica plodnosti, darežljivosti i požrtvovanosti, te se otuda smatra i svetom životinjom.
Da je Pepeljuga više od bajke pokazuje i teorija arhetipova koju je zasnovao švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (1875–1961). Moguće je da se ova priča nije prenosila iz naroda u narod, već da se spontano stvarala u svesti svakoga od njih. Uzrok tome je postojanje kolektivnog nesvesnog, najdubljeg i najmračnijeg prostora ljudske duše, temelja ličnosti u kome se nalazi duhovno iskustvo pokolenja predaka.
Osnovne jedinice kolektivnog nesvesnog su arhetipovi, a to su obično važni životni ciklusi, kao što je, između ostalog, i brak. Tačnije, Pepeljuga je priča o odvajanju devojke od sigurnog roditeljskog okrilja, prolazak kroz razne nevolje i iskušenja i, na kraju, stupanje u zajednicu s voljenim čovekom. Priča o stupanju devojke u brak javlja se putem različitih simbola, zavisno od zemalja u kojima je bajka nastajala. Prema tome, Pepeljuga je jednako antička i kineska princeza, ali i svaka žena koja prolazi kroz ovaj postupak.
 
Različite verzije ove bajke govore mnogo i o magijskim obredima koji su se u stara vremena zaista primenjivali. Naime, zadaci koje maćeha daje Pepeljugi najčešće su sakupljanje sočiva, namotavanje vune na kokošku, pecanje, čišćenje. Sve ove radnje zahtevaju ponavljanje i vezuju se za narodne obrede. Njeni pomoćnici najčešće su životinje korišćene u magijskim obredima: gušteri, ptice i miševi.
Pa i samo Pepeljugino ime višestruko je simbolično. Pepeo se uglavnom vezuje za mitsku pticu Feniksa koja umire i ponovo se, iz njega, rađa. Osnovna simbolika ovoga mita je u preporodu i vaskrsenju. Kao što je za novi život potrebno umreti, tako je i za udaju potrebno biti Pepeljuga. U različitim oblicima, ova bajka prenosi istu poruku da ljubav na kraju pobeđuje, a žrtva i nada uvek se isplate. Što se tiče Pepeljuga, njih je oduvek bilo i izgleda da će ih i biti.

Izvor