Đorđe Balašević - Na bogojavljensku noć

   

Na bogojavljensku noć... Peku se kesteni, lome se pogače, a venci smokava i praporci se pokače U prednjoj sobi moga baće... To je već navike moć Bez slova poziva, društvo se sastalo pod istom ikonom, Za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće Redak sam gost u starom kraju... Al znam šta misle, i u snu I oni mene kanda znaju... Jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju čudna je zverčica strast... Od one ljubavi, zbog glupe svađice... U buri ćutanja potonule su lađice I minus na kraju salda? Dal grom odabira hrast? Ili se to pak hrast munjama nametne? Za to baš nemam reči bog zna kako pametne... To je ta sudbina, valda? Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug Moj mali verni Sančo Pansa... Moja ljubavnica... Saborac... I moj najbolji drug... Oni ne pričaju o njoj... A ja se ne raspitkivam Ukrstim politru i noć... I tu i tamo na taj krst se prikivam Već me i Dunav pretiče... Moja me senka spotiče Al ništa mi se ne tiče... I malo šta me pomera i dotiče Sem, možda, nje? Kad đavo precepi špil... Sve krene naopaka, svale se vanglice, zadrema kum, I nešto nisu ove "london štanglice" Ko kadgod, u doba slavna? Pogrešno uklopljen stil... Kinesko posuđe, salvete heklane, Model iz izloga a cipele od preklane No, rizling sve to poravna Već me Dunav pretiče... Već me senka spotiče Ništa me se ne tiče... Ništa me ne dotiče Sem, možda, nje?