среда, 09. мај 2018.

U Počajevo treba odlaziti…

Putopis iz Rusije: U Počajevo treba odlaziti…



Piše: Valentina Zlatanović Marković

Kažu da susret sa Rusijom počinje u Počajevu.

Kada sam prvi put otišla u Počajevo, čudesna snaga molitve vernika u hramovima  dodirnula je i moju dušu. Slušala sam, gledala, upijala.  Dugo su mi po povratku misli bile ispunjene  novim  lepim iskustvom  doživlјaja pravoslavne vere.  Pred očima su mi bile slike iz Počajevske Lavre – dvorišta, pećine Jova Počajevskog, svetih moštiju divnih svetitelјa Amfilohija i Jova, čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, mesta na koje je svojom nogom stala Presveta Bogorodica, crkvene prodavnice, divnih poslušnika, nebeskog pevanja velikog broja monaha, vernika koji se ispovedaju u hramu,  trpezarije i  lјudi  koji se, stojeći pored stola, dugo i pobožno mole pre obroka… Mnogo događaja, mnogo suza, mnogo lepote…  Toliko toga uzvišenog i snažnog se desilo, da se, posle nekog vremena, probudila  velika čežnja da se ponovo ode, kao u svoj dom…
Kada sam drugi put došla u Počajevo, ne znajući čak ni da sam krenula na dan Svetog Jova Počajevskog, 10. novembra, osetila sam veliku milost. U srcu je titrala zahvalnost za divan blagoslov. Evo naše Počajevske Lavre, naših staza kojima smo hodali, mesta na kojima smo zastajkivali da plačemo, mesta na kojima smo se smejali i bili radosni i zahvalni za pruženu milost. Evo novog jutra u Počajevskoj Lavri… Prisustvovali smo molitvenom čitanju Akatista Svetom Jovu Počajevskom i Svetom Amfilohiju, pored  moštiju svetitelјa, u  Peščernoj crkvi. Celivali smo čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, učestvovali  u Liturgijama u Uspenjskom hramu, poklonili se Stopi Majke Božije, učestvovali u zajedničkoj  velikoj radosti i zahvalnosti.  Krepila  nas je molitva  našeg oca Milića i blagoslov koji smo poneli iz naše Stare Crkve. Ovde u Počajevu, mislimo na drage lјude,  pominjemo i pišemo imena za molitvu, napajamo se  duhovnim iskustvom koje ćemo podeliti sa našim porodicama i prijatelјima, sa braćom i sestrama u našoj crkvi.

foto-2-pocajevo 

Na ovakvim putovanjima lјudi postaju međusobno bliski i prepoznaju se po srcu. Naša malena grupa krenula je na grob Svetog Amfilohija Počajevskog. Rekli su nam da nije daleko od Lavre. Uzbuđeni smo. Nema straha, idemo pravo ulicom, pričamo i posmatramo kuće i dvorišta kraj kojih prolazimo. Sa nama je Dragana koja je već bila ranije da se pokloni grobu.  Za nama kreće neki prosjak sa ispruženom rukom i pošto je dobio izmolјeni novac, napušta nas. Kada smo stigli na uređeno groblјe, pratili smo putokaz. Preko puta groba stoji sveštenik koji nas dočekuje sa radošću. Uzimamo blagoslov, ostavlјamo imena za molitvu. On nas pomazuje ulјem iz kandila sa groba Svetog Amfilohija.
Dok stojimo, zahvalјujemo i kazujemo molitvu. Na našim licima su suze i kaplјice svete vode sa mirisom bosilјka kojom nas je pozdravio sveštenik Vitalije. Stiže nova grupa posetilaca. Prepoznajemo lјude iz našeg autobusa. Sa njima je sveštenik Dušan. Susret  sveštenika  je  posebno dirlјiv i u svima nama je izazvao osećanje uzvišene lјubavi. Velika radost je na njihovim licima, lјubavlјu i poštovanjem zrači njihovo pozdravlјanje, jedan drugog blagosilјaju. Svi smo radosni kraj groba divnog svetitelјa.  Dobili smo  blagoslov da uzmemo zemlјu sa Svetitelјevog  groba. Krećemo nazad, ka Lavri. Prolazimo pored Seminarije. Tražimo mladog Joana kako bismo mu predali poklon iz Srbije. Obećali smo Miri i njenom sinu Milošu da ćemo to uraditi.  Nalazimo Joanove  drugove koji nam kažu da on više nije u Seminariji, da je završio bogoslovsku školu, da je trenutno u Lavri, ali da će mu svako predati pismo, dar i pozdrave. Zahvalјujemo im na tome. Tako je Patrijarh Pavle došao i u Seminariju u Počajevu. Mada, znamo da je već odavno u Počajevu. U crkvenoj prodavnici ima knjiga i Patrijarha Pavla i Vladike Nikolaja.  Već su tu.

pocajevo-foto-1 

U samoj Lavri viđamo prosjake i beskućnike, iako znamo da oni to nisu… Čitali smo Dostojevskog, znamo da postoje jurodivi… Pružena ruka prosi, a prosidba je i molba i molitva. Za svakoga od nas. Milostinja je davanje lјubavi. Za svakoga od nas. Na istom putu su i onaj koji moli i onaj koji daje. Onaj koji moli daje više pružajući blagoslov, onaj koji daje proverava svoju lјubav i milosrđe.  Gospod  je dao  čoveku slobodu da proveri svoju  vezanost za prolazno i zemalјsko i svoju spremnost da brine o večnom spasenju duše. To je odnos lјubavi kroz doživlјaj Isusa Hrista.
Svako od nas ima neko svoje iskustvo sa onima koji nisu slučajno na našem putu. Prolazila sam više puta u jednom danu  pored jedne žene koja blagosilјa. Presabiram se koliko i šta mogu odvojiti za nju. Svaki put me nešto iznutra opominje da sam ponovo zaboravila hranu u sobi i da nisam razmenila novac. A onda sam krenula ka Crkvi i, misleći na rusku sestru, ponela hranu koja nam je ostala u sobi i novac. Ona je stajala na stepeništu i bila je zaokuplјena nekim poslom. Prišla sam i pružila darove namenjene njoj. Nisam se susrela sa njenim pogledom. Bila je iskreno dirnuta. Čula sam:  „Sestročka, spasiba…“ Takvim je nežnim glasom izgovorila zahvalnost kao da sam čula najlepšu pesmu lјubavi. Bila sam posramlјena jer me je darivala velikom lјubavlјu i nežnošću za maleni dar.
Molitve u crkvi su ispunjavale dušu žednu Božije reči. Među nama je bilo i onih čije su duše u raspeću. Krici takvih lјudi u nama su pojačavali strah i približavali nas Bogu. U Počajevu  čovek brzo shvati šta je filosofija života zato što se na jednom mestu i u jednom vremenu  susretne sa rajskom lepotom i paklenom mukom.
Poseban blagoslov je susret i kratak razgovor sa korovnikom Dimitrijem. Nјemu je Dragana  predala darove iz Srbije. Sedeli smo u sobi i pili čaj. Govorio je na  engleskom.  Razumela sam njegovu priču, iako nisam razumela jezik. Govorio je srcem. Slušala sam srcem. Saznali smo da ima obavezu da čuva shimnika Jovana, da brine o napuštenoj deci i da radi u štali. On je poslušnik na imanju u Lavri, a dolazi iz Moldavije. Prvi pogled na njegovo lice, prve reči koje smo razmenili, prvi utisci o njemu su da on deluje nestvarno, kao lik iz neke čudesne ruske priče. U očima mu je bilo   morsko plavetnilo, brada je bila crveno-bakarna a kosa tamno crvene boje. Ten je bio svetao, gotovo prozračan. Pevao je Bogorodice Djevo i radovao se. Rekao je da treba da pevamo Bogorodice Djevo kada spremamo ručak, jer je tada hrana  blagoslovena, a lјudi postaju krotki i smireni. Tada u  telu svi organi funkcionišu. Govorio nam je da 

pocajevo-3 

ženama nije potrebna šminka, jer ih tako  Bog  ne prepoznaje. Sva lepota  je od  srca.  Oči koje gledaju Boga su najlepše. Svi smo jedni drugima u tim trenucima bili lepi. Bili smo ispunjeni blagodaću i radošću. U priči o prolaznosti i večnosti  otkrili smo njegovu duboku veru  da Gospod koji ima plan za naše zemalјsko trajanje koje je tren u odnosu na večnu lјubav koju spoznajemo već na zemlјi pripremajući se za susret sa Gospodom.
Kada smo kretali, Dimitrije je stajao  kraj autobusa. Pre polaska  sam mu predala ikonicu Svetoga Save. Polјubio je i prekrstio se. Padale su krupne pahulјe. Srećni smo što smo, makar na kratko,  doživeli rusku zimu. Ljudi su brzim koracima grabili ka  svome cilјu, povijenih tela kako bi se štitili od vetra i hladnoće. Ovakve scene smo gledali u filmovima i čitali u ruskoj literaturi. Sve je bilo čarobno belo, samo su se zlatili krstovi na crkvama u lavri. Molili smo se u autobusu. Naš sveštenik Dušan iz Novog Sada, koji je čista lјubav,  čitao  je molitvu. Kraj autobusa, čekajući da nas pozdravi, stajao je Dimitrije i držao ikonicu. Nјegov lik se jedva nazirao zbog snega koji je padao. Bio je silueta koju smo ostavlјali u zimskom snežnom danu. Jedino  je sijala  ikona Svetoga Save u njegovim rukama. To je slika koju smo poneli u  svom srcu. Mahali smo mu. Pozdravio nas je. Nadamo se novom susretu.
U povratku, sređujemo utiske, razmenjujemo kontakte, planiramo nova putovanja. Dobri otac Dušan govori reči iskrene zahvalnosti Gospodu na  blagoslovu da saslužuje na Liturgiji i podseća nas da uvek u svom srcu nosimo veliku milost i zahvalnost Gospodu i Presvetoj Bogorodici za sve što smo doživeli na ovom putovanju.
Goca i ja, kao i obično, razgovaramo, analiziramo, zaklјučujemo… I nama nestvarno deluje sve što smo doživeli. Takođe, znamo da će ovo biti velika snaga za susret sa stvarnošću u Srbiji. Tako je i bilo. A o Dimitriju… Mislimo da je susret sa njim nestvaran. Goca kaže da joj se čini da je sve vreme bio nevidlјivo prisutan, a da smo ga samo videli u našoj sobi, kada nam je govorio o životu, i na polasku za Srbiju, kada nam je mahao.
Na nekoj pauzi pravimo zajedničku fotografiju za uspomenu – Goca (iz Norveške), njena kuma, slikarka Milјana, zubarka Ivana, Jelena, Goca i ja. Sa nama je naša Olјa sa Uba, kojoj smo zahvalne za novootkriveni svet pokloničkih putovanja, i za molitvu koju je uputila Svetom Nikoli, kako bi se naša grupa bezbedno vratila u Srbiju.
Slike naviru… Toliko toga još neispričanog… Suze ponovo kvase lice, u  srcu – umilјenje.
Da, kao što rekoh na početku… U Počajevo treba odlaziti…

Valentina Zlatanović Marković
Izvor Pasaz.rs

Нема коментара:

Постави коментар