Постоји међу нама хришћанима једна велика заблуда која се
односи на то да врло често бркамо појмове духовног и душевног. И не само
бркања појмова него и у свакодневном животу склони смо да не
препознајемо ова два стања, мислећи да су она једно и исто. А у чему је,
заправо, разлика? Шта је то духовно, а шта душевно?
Свако лажно учење јесте бунт душе (тачније, душевних страсти и пре свега гордости и похоти) против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак посредством своје домишљате евристике и емоција. У овом замку, који је створила његова сопствена уобразиља човек живи до саме смрти.
Сам по себи душевни живот представља потпуно закониту страну земаљског постојања човека. Чак и више од тога: без њега човек не би могао да постоји. Али овде је неопходно поштовање строге хијерархије: ако је тело слушкиња душе, душа мора бити слушкиња духа. Уколико је ова суобрдинација нарушена, дух се затвара у себе, он као да се добровољно одриче онога што му по праву припада и уступа своје место освајачу. Слуга који је неочекивано добио власт не може да живи по ранијим законима. Због тога почиње поновно оцењивање претходних вредности. Као што се за време револуција уништава аристократски слој, интелектуалне силе земље, и њихово место заузимају популисти и лажљивци, тако после победе душе над духом човек губи способности духа као што су созерцање, прозрење, унутрашњи логос срца, духовне интуиције и способност да се разликују мрачне и светле силе које делују, како у космосу, тако и у његовој сопственој души. Ум затвара своје око окренуто ка вечности и душа остаје слепа. Овде почиње нови процес: измишљање и сачињавање вере.
Религија је савез Бесконачног с коначним, Вечног с оним што је створено у времену, Творца с Његовом творевином, Бога с човеком. Јереси желе да изврну поредак: да га претворе у савез човека с Богом, односно да не прихвате услове дате у Откровењу, већ да поставе Богу своје услове. Због тога је лажно учење одрицање Божанског Откровења и његова замена неким плодом измишљања страстног ума. Свако лажно учење је потурање уместо Божанског Откровења каснијих фалсификата и као што се Откровење чува у светом предању, тако се лажне традиције чувају реформаторством.
Религија је савез. Међутим, савез динамичан, који претпоставља зближавање и сједињење. Сједињење је могуће само кроз уподобљење, зато је религија пут уподобљења људске душе Божанству и борба с оним што води душу ка другом постојању, ка губитку образа Божијег, што се на словенском језику тачно назива безобразије.
Након што душа освоји област духа одговорност за “духовни живот” преузимају на себе
две најгоре страсти: гордост и похот. Гордост никако не може да уподоби човека Божанству, али га с успехом уподобљава демону. Похот не може да воли Бога и зато имитира религиозно осећање страсним поривима и надахнућем. У неким сектама ова танана космофилија се завршава падом у еротику.
Православном хришћанину је неопходно умеће разликовања духовног од душевног. Душевно је оно што нам органски припада, али је душа након пада у грех погођена болешћу и њене силе и осећања су стекли болестан карактер страствености; због тога дух треба да влада над душом, да је оживљава својим импулсима, да укроћује страсти, препорађа у њој оно добро које је остало неоштећено грехом. Зато реч “душевни” нема једнозначан, негативан карактер, то су силе и способности које су човеку дате ради живота на земљи. Душа налазећи се у стању болести као да се колеба између живота и смрти.
Међутим, не потчињавајући себе духу, она се одриче могућности препорода и онога што називамо вечним животом.
Сама вера је процес исцељења. Поље душе на земљи је људско општење, породица, заједништво интереса и емоционалних веза. То је поље узајамне подршке и зависности, поље храпаво и колебљиво, поље на којем могу да се испољавају како племенита осећања, тако и ниске страсти душе, поље високог напона, које понекад обузима, као да гута човека, због чега се повлачи и престаје да делује његов дух, затварајући се у себе.
Поље духа је вечност. Оно је као излаз из земљине теже. То је усмереност ума ка Божанству, то је буђење логоса срца кроз молитву.
Нарочито често се мешају два појма – духовне и душевне љубави. Духовна љубав види у човеку вечно – образ и подобије Божије, што је за њу изнад свега и драгоценије од свега. Највећа радост за њу састоји се у томе да вољени припада Богу. Она не тражи своје, зато што је њен удео Бог, а у Богу има све. Она не може никога да изгуби, јер и не тражи узвраћеност. За љубав према човеку души Својом љубављу одговара Бог, или рећи ћемо на други начин: она мистички воли Христа кроз благодат која живи у човеку као у
Његовом образу, а не емпиријског, страсног, човека који се мења, којег је псалмопојац назвао лажју. Видећи величину човека као образа Божијег, а не болестан грумен нерава и плоти она се до самог краја нада његовом спасењу, сећајући се пролазности и несталности овог живота, у којем смрт све прождире. Она се не гневи и не љути; будући чиста и проста она верује ономе кога воли, иако би ова вера била преварена хиљаду пута. Ако је боли, не боли је због себе, већ због другог. Ова љубав је дар Духа Светог, и истовремено је природна људском духу, јер је човек рођен ње ради. У духовној љубави има више мудрости него у свим књигама које су философи написали. У њој има више лепоте него у свим уметничким делима скривеним иза музејских врата. Ова љубав је истински човеков живот.
Душевна љубав је зависност од онога кога волиш, у њој нема слободе. То је љубав према плоти, а пошто је плот трулежна подлеже трулежности и све је у њој трулежност, душевна љубав мења реалност за фантазију, она види оно што жели да види, а не оно што јесте у стварности. У њој су непрекидно присутни немир и забринутост: немир – како стећи, забринутост – како не изгубити; разочарење, кад се човек освести од сопствених фантазија.
Душевна љубав нема ослонац у самом човеку, то је ватромет осећања који почевши да блиста изненада, исто тако изненада може да се угаси. Како се често душевна љубав смењује равнодушношћу и отуђењем, како често прелази у мржњу! Душевна љубав се не исцрпљује телесном привлачношћу: постоји, на пример, пријатељска љубав. Али како је лабава ова љубав! Како често она не издржава ни најмање искушење и разбија се као кристална чаша од лаког ударца. Како често успешни друг среће свог некадашњег пријатеља и гледа на њега потпуно другим очима, као да су новац или власт његово срце учинили каменим, и пријатељ осећа да је између њих настала дистанца која се не може измерити ни хиљадама врста. Практично сва поезија је плач због неузвраћене или изгубљене љубави. У основи готово свих позоришних представа је прича о разбијеној љубави која доводи до патње, очајања или освете.
Хришћанин мора да се издигне изнад душевне љубави. Он не сме да се налази као сужањ у њеној власти. Само борба са страстима може да открије пут ка духовној љубави, само духовна љубав ће ако не освети, просветлити душевну љубав.
Дух тражи Бога, због тога се на земљи задовољава малим. Духовна љубав даје човеку срећу као унутрашње стање. Он може да буде срећан малим. Душа која је “искључена” из духа налази се у непрестаном трагању, она тражи много, али се не задовољава ничим. Зато је колебају, као таласи површину мора, два осећања: страх и гнев. Кад се човек плаши или мрзи некога, то је сигуран знак да у њему оскудева духовни живот и да је упао у живо блато душевности.
Нарочито велика искушења за духовни живот представљају власт и богатство. Човек уздајући се у њих престаје да се узда у Бога и заједно с уздањем губи веру и љубав. И отвара се директан пут за то да човека поробе његове сопствене страсти. Страст је незасита: пошто је задовољена она затим устаје с новом силом. Због тога богатство и власт најчешће погубљују оне који су их се дочепали. Зато је тешко наћи љубав међу богатима и онима који поседују власт. Што се више човек пење у гору, тим му је теже да дише. Међутим, овде главна препрека за љубав нису власт и богатство сами по себи, већ везаност за њих, уздање у њих, њихово оваплоћење у оно чудовиште које гута људско срце.
Господ је рекао: мир Мој дајем вам. Овај мир је благодат Духа Светог. Да је прими може само људски дух како би затим осенио светлошћу душу у којој су присутни стални немир, смена емоција, супротстављање мисли. Сама суштина аскетике се састоји у умећу да се човек потчињава душу духу, а дух – благодати. Хришћанин треба да уме да разграничи област душевног и област духовног како би дао цару царево, а Божије Богу: свету – онај данак који треба да му плати посредством живота своје душе, Богу – оно што треба да Му да кроз стремљење духа ка вечности и Вечном, кроз једино чиме човек може да оправда своје име и призвање.
Све религиозне заблуде су фалсификат реалности, коју прихвата дух који не машта, не анализира, већ види, душевним осећањима, силом уобразиље или фантазијама логизирајућег ума и рационалном моралистиком.
Готово сва душевна осећања имају своје духовне аналоге, који се сада, након грехопада осећања, подвргнути деградацији, тешко се уочавају. Супротност љубави представља мржња. Ово је мрачно осећање које човека чини потенцијалним убицом који “вежба” убиство непријатеља у својим мислима, осећања, које тако често доживљавамо као свој духовни аналог. То је концентрација, усредсређивање духа у молитви, кад он не прима туђе помисли и утиске и мрзи их бестрасном мржњом. То је сила с којом дух одбија нападе демонских сила на душу.
Мржња је способност духа да мрзи оно што му је туђе по природи, што спречава његов једини циљ – богоопштење. Духовна мржња је стално анатемисање демона и граха. Што је јача духовна љубав, то јаче човек мрзи све што може да је угаси или смањи. Што јаче дух тежи ка Богу, тим више човек мрзи све што служи као препрека на путу ка Њему. Духовна мржња се испољава као аскетско делање – бдење и трезвење ума над срцем, које одбацује и одбија као непријатеља све што прониче у светлосно поље молитве.
Господ не говори само о љубави, већ и о мржњи према ближњима. То је бестрасна, рекли бисмо, света мржња која не даје духу да се поробљава земаљском, телесном везаношћу, ставља човека изнад душевне љубави. У овој мржњи је стални подвиг аскета који су се одрекли света ради Јединог Бога. Света мржња не руши породичну и пријатељску љубав, већ је ставља под контролу духа, даје јој место које јој припада у хијерархији вредности, ослобађа човека од ропства везаностима, од безвољног потчињавања емоцијама и страстима.
Духовни човек је више од душевног пажљив према својим пријатељима, одговорнији је у свом раду, дубље осећа дужност пред својом породицом и истовремено је слободан од насиља ових унутрашњих веза које му тако често одузимају вољу и приморавају га да чини грехове и злочине ради оних које воли слепом, душевном љубављу.
Човек има циљ ван граница овог света, идеал који се увек налази испред њега, као да му се помало открива из вечности. Зато свет не види као једину и самодовољну вредност, већ као слику, која је изображена на позадини вечности, и сам земаљски живот као пут ка вечности.
Свети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка, за њега непотребном, многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.
Међутим, ма како чудно било на први поглед, ово незнање такође има духовни аналог. Дух је око душе, устремљеност ка Богу. За дух је највише знање и мудрост – созерцање. Оно се састоји од пажње (устремљености духа ка Божанству), пребивања (задржавања духа у овом стању, односно молитвеној усредсређености) и доживљаја невидљиве светлости Божанства које се такође може назвати приближавањем Богу и преображајем човека. Созерцање је везано за вољну жељу да се не зна оно што је испод богопознања, ограничавање душевног многознања и његово свођење само на неопходно. Овде се духовно знање супротставља душевној радозналости.
Подвиг исихаста се темељи на овом вољном неприхватању и свођењу спољашњих утисака на минимум, како би се ослободиле силе духа за богопознање. Један од философа-мистичара је назвао своју књигу: “Мудрост незнања”.
Свети оци уче да је основа свих грехова самољубље. Међутим, и овде можемо да нађемо духовни аналог. Обично се самољубље човека поистовећује с његовим телом и тежњи ка задовољењу његових страсти и инстинката. Оно се показује у жељењу богатства и власти, у тежњи ка комфору, понекад у прекомерној, ненормалној бризи за своје здравље, која подсећа на бригу фараона за мумифицирање свог тела у нади да ће себи обезбедити земаљску бесмртност и томе слично.
Међутим, постоји правилно самољубље: то је поистовећивање човека пре свега не с телом, већ с духом и брига за стање духа, ову искру вечности. Дух налази себе и открива своје силе у богоопштењу, због тога правилна љубав према себи не противречи љубави према Богу, већ се стиче у њој. Обично самољубље држи човека у стању непрекидног конфликта с људима који га окружују. Овај конфликт може да поприма различите форме: од отворених свађа до скривених противречности, кад логорска ватра која тихо тиња и испуњава атмосферу димом. Самољубље, засновано на страстима, условљава сукоб са страстима и претензијама других људи, рађа лаж и насиље и претвара живот људи у међусобну борбу.
Духовна љубав је слободна од подела на своје и туђе; где је она, тамо нема ни освајања туђег, ни губитка свог. Удео ове љубави је Бог, Који је јединствен и нераздељив. Онај ко је стекао благодат, самим својим постојањем помаже другима, већ самим својим присуством уноси небески мир у метеж који влада на земљи. Зато онај ко воли себе, своју душу, често постаје супарник и противник другима, а онај ко воли свој дух, постаје проводник, као зрак Божанске светлости – њихов доброчинитељ. Духу припада оно што је вечно, а души оно што је пролазно.
ИЗВОР: Пријатељ Божији
Свако лажно учење јесте бунт душе (тачније, душевних страсти и пре свега гордости и похоти) против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак посредством своје домишљате евристике и емоција. У овом замку, који је створила његова сопствена уобразиља човек живи до саме смрти.
Сам по себи душевни живот представља потпуно закониту страну земаљског постојања човека. Чак и више од тога: без њега човек не би могао да постоји. Али овде је неопходно поштовање строге хијерархије: ако је тело слушкиња душе, душа мора бити слушкиња духа. Уколико је ова суобрдинација нарушена, дух се затвара у себе, он као да се добровољно одриче онога што му по праву припада и уступа своје место освајачу. Слуга који је неочекивано добио власт не може да живи по ранијим законима. Због тога почиње поновно оцењивање претходних вредности. Као што се за време револуција уништава аристократски слој, интелектуалне силе земље, и њихово место заузимају популисти и лажљивци, тако после победе душе над духом човек губи способности духа као што су созерцање, прозрење, унутрашњи логос срца, духовне интуиције и способност да се разликују мрачне и светле силе које делују, како у космосу, тако и у његовој сопственој души. Ум затвара своје око окренуто ка вечности и душа остаје слепа. Овде почиње нови процес: измишљање и сачињавање вере.
Религија је савез Бесконачног с коначним, Вечног с оним што је створено у времену, Творца с Његовом творевином, Бога с човеком. Јереси желе да изврну поредак: да га претворе у савез човека с Богом, односно да не прихвате услове дате у Откровењу, већ да поставе Богу своје услове. Због тога је лажно учење одрицање Божанског Откровења и његова замена неким плодом измишљања страстног ума. Свако лажно учење је потурање уместо Божанског Откровења каснијих фалсификата и као што се Откровење чува у светом предању, тако се лажне традиције чувају реформаторством.
Религија је савез. Међутим, савез динамичан, који претпоставља зближавање и сједињење. Сједињење је могуће само кроз уподобљење, зато је религија пут уподобљења људске душе Божанству и борба с оним што води душу ка другом постојању, ка губитку образа Божијег, што се на словенском језику тачно назива безобразије.
Након што душа освоји област духа одговорност за “духовни живот” преузимају на себе
две најгоре страсти: гордост и похот. Гордост никако не може да уподоби човека Божанству, али га с успехом уподобљава демону. Похот не може да воли Бога и зато имитира религиозно осећање страсним поривима и надахнућем. У неким сектама ова танана космофилија се завршава падом у еротику.
Православном хришћанину је неопходно умеће разликовања духовног од душевног. Душевно је оно што нам органски припада, али је душа након пада у грех погођена болешћу и њене силе и осећања су стекли болестан карактер страствености; због тога дух треба да влада над душом, да је оживљава својим импулсима, да укроћује страсти, препорађа у њој оно добро које је остало неоштећено грехом. Зато реч “душевни” нема једнозначан, негативан карактер, то су силе и способности које су човеку дате ради живота на земљи. Душа налазећи се у стању болести као да се колеба између живота и смрти.
Међутим, не потчињавајући себе духу, она се одриче могућности препорода и онога што називамо вечним животом.
Сама вера је процес исцељења. Поље душе на земљи је људско општење, породица, заједништво интереса и емоционалних веза. То је поље узајамне подршке и зависности, поље храпаво и колебљиво, поље на којем могу да се испољавају како племенита осећања, тако и ниске страсти душе, поље високог напона, које понекад обузима, као да гута човека, због чега се повлачи и престаје да делује његов дух, затварајући се у себе.
Поље духа је вечност. Оно је као излаз из земљине теже. То је усмереност ума ка Божанству, то је буђење логоса срца кроз молитву.
Нарочито често се мешају два појма – духовне и душевне љубави. Духовна љубав види у човеку вечно – образ и подобије Божије, што је за њу изнад свега и драгоценије од свега. Највећа радост за њу састоји се у томе да вољени припада Богу. Она не тражи своје, зато што је њен удео Бог, а у Богу има све. Она не може никога да изгуби, јер и не тражи узвраћеност. За љубав према човеку души Својом љубављу одговара Бог, или рећи ћемо на други начин: она мистички воли Христа кроз благодат која живи у човеку као у
Његовом образу, а не емпиријског, страсног, човека који се мења, којег је псалмопојац назвао лажју. Видећи величину човека као образа Божијег, а не болестан грумен нерава и плоти она се до самог краја нада његовом спасењу, сећајући се пролазности и несталности овог живота, у којем смрт све прождире. Она се не гневи и не љути; будући чиста и проста она верује ономе кога воли, иако би ова вера била преварена хиљаду пута. Ако је боли, не боли је због себе, већ због другог. Ова љубав је дар Духа Светог, и истовремено је природна људском духу, јер је човек рођен ње ради. У духовној љубави има више мудрости него у свим књигама које су философи написали. У њој има више лепоте него у свим уметничким делима скривеним иза музејских врата. Ова љубав је истински човеков живот.
Душевна љубав је зависност од онога кога волиш, у њој нема слободе. То је љубав према плоти, а пошто је плот трулежна подлеже трулежности и све је у њој трулежност, душевна љубав мења реалност за фантазију, она види оно што жели да види, а не оно што јесте у стварности. У њој су непрекидно присутни немир и забринутост: немир – како стећи, забринутост – како не изгубити; разочарење, кад се човек освести од сопствених фантазија.
Душа која је “искључена” из духа налази се у непрестаном трагању, она тражи много, али се не задовољава ничим
Душевна љубав нема ослонац у самом човеку, то је ватромет осећања који почевши да блиста изненада, исто тако изненада може да се угаси. Како се често душевна љубав смењује равнодушношћу и отуђењем, како често прелази у мржњу! Душевна љубав се не исцрпљује телесном привлачношћу: постоји, на пример, пријатељска љубав. Али како је лабава ова љубав! Како често она не издржава ни најмање искушење и разбија се као кристална чаша од лаког ударца. Како често успешни друг среће свог некадашњег пријатеља и гледа на њега потпуно другим очима, као да су новац или власт његово срце учинили каменим, и пријатељ осећа да је између њих настала дистанца која се не може измерити ни хиљадама врста. Практично сва поезија је плач због неузвраћене или изгубљене љубави. У основи готово свих позоришних представа је прича о разбијеној љубави која доводи до патње, очајања или освете.
Хришћанин мора да се издигне изнад душевне љубави. Он не сме да се налази као сужањ у њеној власти. Само борба са страстима може да открије пут ка духовној љубави, само духовна љубав ће ако не освети, просветлити душевну љубав.
Дух тражи Бога, због тога се на земљи задовољава малим. Духовна љубав даје човеку срећу као унутрашње стање. Он може да буде срећан малим. Душа која је “искључена” из духа налази се у непрестаном трагању, она тражи много, али се не задовољава ничим. Зато је колебају, као таласи површину мора, два осећања: страх и гнев. Кад се човек плаши или мрзи некога, то је сигуран знак да у њему оскудева духовни живот и да је упао у живо блато душевности.
Нарочито велика искушења за духовни живот представљају власт и богатство. Човек уздајући се у њих престаје да се узда у Бога и заједно с уздањем губи веру и љубав. И отвара се директан пут за то да човека поробе његове сопствене страсти. Страст је незасита: пошто је задовољена она затим устаје с новом силом. Због тога богатство и власт најчешће погубљују оне који су их се дочепали. Зато је тешко наћи љубав међу богатима и онима који поседују власт. Што се више човек пење у гору, тим му је теже да дише. Међутим, овде главна препрека за љубав нису власт и богатство сами по себи, већ везаност за њих, уздање у њих, њихово оваплоћење у оно чудовиште које гута људско срце.
Господ је рекао: мир Мој дајем вам. Овај мир је благодат Духа Светог. Да је прими може само људски дух како би затим осенио светлошћу душу у којој су присутни стални немир, смена емоција, супротстављање мисли. Сама суштина аскетике се састоји у умећу да се човек потчињава душу духу, а дух – благодати. Хришћанин треба да уме да разграничи област душевног и област духовног како би дао цару царево, а Божије Богу: свету – онај данак који треба да му плати посредством живота своје душе, Богу – оно што треба да Му да кроз стремљење духа ка вечности и Вечном, кроз једино чиме човек може да оправда своје име и призвање.
Све религиозне заблуде су фалсификат реалности, коју прихвата дух који не машта, не анализира, већ види, душевним осећањима, силом уобразиље или фантазијама логизирајућег ума и рационалном моралистиком.
Готово сва душевна осећања имају своје духовне аналоге, који се сада, након грехопада осећања, подвргнути деградацији, тешко се уочавају. Супротност љубави представља мржња. Ово је мрачно осећање које човека чини потенцијалним убицом који “вежба” убиство непријатеља у својим мислима, осећања, које тако често доживљавамо као свој духовни аналог. То је концентрација, усредсређивање духа у молитви, кад он не прима туђе помисли и утиске и мрзи их бестрасном мржњом. То је сила с којом дух одбија нападе демонских сила на душу.
Мржња је способност духа да мрзи оно што му је туђе по природи, што спречава његов једини циљ – богоопштење. Духовна мржња је стално анатемисање демона и граха. Што је јача духовна љубав, то јаче човек мрзи све што може да је угаси или смањи. Што јаче дух тежи ка Богу, тим више човек мрзи све што служи као препрека на путу ка Њему. Духовна мржња се испољава као аскетско делање – бдење и трезвење ума над срцем, које одбацује и одбија као непријатеља све што прониче у светлосно поље молитве.
Господ не говори само о љубави, већ и о мржњи према ближњима. То је бестрасна, рекли бисмо, света мржња која не даје духу да се поробљава земаљском, телесном везаношћу, ставља човека изнад душевне љубави. У овој мржњи је стални подвиг аскета који су се одрекли света ради Јединог Бога. Света мржња не руши породичну и пријатељску љубав, већ је ставља под контролу духа, даје јој место које јој припада у хијерархији вредности, ослобађа човека од ропства везаностима, од безвољног потчињавања емоцијама и страстима.
Духовни човек је више од душевног пажљив према својим пријатељима, одговорнији је у свом раду, дубље осећа дужност пред својом породицом и истовремено је слободан од насиља ових унутрашњих веза које му тако често одузимају вољу и приморавају га да чини грехове и злочине ради оних које воли слепом, душевном љубављу.
Човек има циљ ван граница овог света, идеал који се увек налази испред њега, као да му се помало открива из вечности. Зато свет не види као једину и самодовољну вредност, већ као слику, која је изображена на позадини вечности, и сам земаљски живот као пут ка вечности.
Свети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка, за њега непотребном, многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.
Међутим, ма како чудно било на први поглед, ово незнање такође има духовни аналог. Дух је око душе, устремљеност ка Богу. За дух је највише знање и мудрост – созерцање. Оно се састоји од пажње (устремљености духа ка Божанству), пребивања (задржавања духа у овом стању, односно молитвеној усредсређености) и доживљаја невидљиве светлости Божанства које се такође може назвати приближавањем Богу и преображајем човека. Созерцање је везано за вољну жељу да се не зна оно што је испод богопознања, ограничавање душевног многознања и његово свођење само на неопходно. Овде се духовно знање супротставља душевној радозналости.
Подвиг исихаста се темељи на овом вољном неприхватању и свођењу спољашњих утисака на минимум, како би се ослободиле силе духа за богопознање. Један од философа-мистичара је назвао своју књигу: “Мудрост незнања”.
Свети оци уче да је основа свих грехова самољубље. Међутим, и овде можемо да нађемо духовни аналог. Обично се самољубље човека поистовећује с његовим телом и тежњи ка задовољењу његових страсти и инстинката. Оно се показује у жељењу богатства и власти, у тежњи ка комфору, понекад у прекомерној, ненормалној бризи за своје здравље, која подсећа на бригу фараона за мумифицирање свог тела у нади да ће себи обезбедити земаљску бесмртност и томе слично.
Међутим, постоји правилно самољубље: то је поистовећивање човека пре свега не с телом, већ с духом и брига за стање духа, ову искру вечности. Дух налази себе и открива своје силе у богоопштењу, због тога правилна љубав према себи не противречи љубави према Богу, већ се стиче у њој. Обично самољубље држи човека у стању непрекидног конфликта с људима који га окружују. Овај конфликт може да поприма различите форме: од отворених свађа до скривених противречности, кад логорска ватра која тихо тиња и испуњава атмосферу димом. Самољубље, засновано на страстима, условљава сукоб са страстима и претензијама других људи, рађа лаж и насиље и претвара живот људи у међусобну борбу.
Духовна љубав је слободна од подела на своје и туђе; где је она, тамо нема ни освајања туђег, ни губитка свог. Удео ове љубави је Бог, Који је јединствен и нераздељив. Онај ко је стекао благодат, самим својим постојањем помаже другима, већ самим својим присуством уноси небески мир у метеж који влада на земљи. Зато онај ко воли себе, своју душу, често постаје супарник и противник другима, а онај ко воли свој дух, постаје проводник, као зрак Божанске светлости – њихов доброчинитељ. Духу припада оно што је вечно, а души оно што је пролазно.
ИЗВОР: Пријатељ Божији
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.