субота, 12. мај 2018.

RUŽIČASTE NAOČARE

Mirjana Bobić Mojsilović



Za vikend su svi nekuda otišli. Ada, zavičaj, izleti. Nije bilo nikoga. U mojoj ulici, prazna parking mesta, čak ni na terasi preko puta, niko se nije pojavio. Napolju sunce, koje smo toliko dugo čekali, a u meni neki iznenadni oblak. Ta tišina na plus 30, i odjednom sam zimski usamljena. Nema ama baš nikoga s kim bih mogla da odem na piće, nema nikoga koga bih mogla da pozovem na ručak. Čak ni na putu od kuće do pijace i nazad, nikoga nisam srela. Svi su otišli i ostavili me.

O, kako malo treba da čovek sebe spusti, kako je lako sesti na taj tobogan koji vodi nizbro.
I, pogled mi pada na naočare za sunce, na trpezerijskom stolu, usamljene su i one. Ali, imaju ružičasti okvir. I odjednom, asocijacija – ružičasto i naočare, i nešto mi klikne u glavi. Zar nije sve onako kako mi vidimo? Ružičaste naočare su ružičaste naočare! 

Stavljam ih na lice, pogledam se u ogledalu, i osmehnem se. Veseli unutrašnji glas mi kaže: kad si poslednji put učinila nešto za sebe? Život je trud.

I, malo, majušno čudo počinje odmah.

Sa ružičastim naočarima za sunce na nosu, puštam muziku! Eros Ramacoti deluje kao prozak. I posle, sva ta divna muzika. Ne skidam naočare, seckam peršun, stavljam mlade krompiriće da se kuvaju, stavljam skušu na papir za pečenje pa u rernu, vadim novi stolnjak, postavljam sto, otvaram paket lepih salveta koje čuvam za goste, seckam čeri paradajz, dodajem blitvu u skoro obareni krompir, berem origano iz moje saksije, u prolazu bacim pogled na ogledalo i nasmejem se, jer odjednom igram, na trenutak pomislim kako bih mogla da napravim selfi u kuhinji, sa tim naočarima, ali odustajem od te ideje, jer nemam vremena od iznenadne radosti koja me je uhvatila, čak i pre nego što iz frižidera izvadim flašu belog vina, načetu pre mesec dana i popijenu do pola i, i zatim uzimam divnu tanku kristalnu čašu, i sipam sebi ledeno belo, i na radiju je sada Hulio Iglesias, nisam ga čula još od gimnazije, i trčim u kupatilo i stavljam karmin, i skuša je pečena, i stavljam je na lepi keramički oval, i otpijem gutljaj vina, nazdravljajući Huliu i genijalnom muzičkom uredniku na tom radiju, i sednem za sto, sama.

Skidam ružičaste naočare, jer mi više nisu potrebne. Nasmejem se. Gle, nisam sama! Ja sam sebe pozvala u goste, i bilo mi je fantastično. Vredelo je potruditi se.

I naučila sam mnogo veliku lekciju – tako je lako pasti, ali je hiljadu puta lakše dići se, pogotovo ako se setiš ružičastih naočara.

Нема коментара:

Постави коментар