Sveti Georgije, vitez kojeg Srbi najviše slave

Legende kažu da je Sveti Georgije ubio aždaju na Pešteru i da je zaslužan za stvaranje nemanjićke države. Bio je oslobodilac zarobljenih, lekar bolesnih, zaštitnik siromašnih, borac protiv careva i velikomučenik

 

SVETI Georgije, Đorđe ili Đurađ je najčešća krsna slava kod Srba posle Svetog Nikole i Svetog Jovana. Slavi se dva puta, u proleće 6. maja po novom kalendaru kao Sveti Đorđe, koji je na ikoni predstavljen kao konjanik koji kopljem probada aždaju, a u jesen 16. novembra slavi se kao Đurđic, u spomen na prenošenje njegovih čudesnih moštiju.

Naučnici su još sredinom 19. veka primetili da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik“.

Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. Kad su ljubomorna braća okovala i zatočila Stefana Nemanju u pećinu, ovaj se molio svom svecu zaštitniku Georgiju da ga oslobodi. Čudo se desilo. Nemanja se našao na slobodi, postao je veliki župan, utemeljio je moćnu državu i sagradio veliki manastir Đurđeve stupove, na brdu iznad prestonog grada Rasa, na mestu današnjeg Novog Pazara.

Pećina iz koje je Sveti Đorđe spasao Nemanju postala je stecište monaha i u vreme Svetog Save tu se razvio veliki pećinski manastir. Njegovi ostaci i danas stoje u podgrađu moćne tvrđave na ušću reke Raške u Sebečevsku reku. Iz pećine se vide vidi nebo i breg sa belim zidovima Đurđevih stupova. Put u podnožju ovog čudesnog mesta vodi do vrela Raške, uz koje se nalazi Koštano polje, jer je po još živoj pešterskoj legendi tu kosti ostavila troglava aždaja koju je ubio Sveti Đorđe.

Ovde je prema legendi bio zatočen Stefan Nemanja

Srpske epske pesme vekovima su prenosile legendu o tome kako je sveti ratnik pogubio zmaja iz jezera kraj tvrđave Trojana i spasao kći gospodara grada. Sredinom 19. veka ti drevni stihovi postali su česta tema slavista koji su se divili narodnoj mašti. Zato je pravu senzaciju izazvao 1859. putopis ruskog diplomate Aleksandra Giljferdinga kome su na putovanju preko Peštera stanovnici visoravni pokazali zidine mitskog Trojana, na istoimenom planinskom vrhu.

- Najčudnije je to što na Pešteru jednu razvalinu nazivaju Trojan-gradom. Oko tog Trojana narod je fokusirao legendu o Svetom Georgiju. Pod gradom se nalazi malo jezero. Iz njega je izlazila aždaja i proždirala device iz cele okoline, dok nije došao red na kći bana Trojanskoga. Onda se je pojavio Sveti Đorđe, ubio aždaju i oslobodio devojku. Svake godine na Đurđevdan Arnauti-muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod Trojan-gradom da prinesu žrtvu Svetom Đorđu - zabeležio je Giljferding.

KULT SA ISTOKA PREDSTAVA Svetog Đorđa koji stoji s kopljem i štitom na kome je krst, po rečima istoričara umetnosti, starija je od one na kojoj je sveti ratnik prikazan kao konjanik koji ubija aždaju. Naučnici navode da je prikaz sveca kao konjanika nastao u 9. veku negde kod istočnih hrišćana, gde je kult Svetog Georgija bio veoma jak, a na Zapad su ga doneli krstaši.

 

Milovan Vidaković i Milan Đ. Milićević su zabelžili legende da je troglavi car-aždaja živeo u Trojanovom gradu na Ceru i imao kći Kosanu, koja je živela na vrhu Kosaninog grada. Igrom sudbine, najkrvavije borbe u Cerskoj bici 1914. odigrale su se baš na ta dva planinska vrha sa ruševinama rimskih utvrđenja. 
 
- Ne može biti sumnje da je legenda o Svetom Đorđu kao vitezu na konju i pobediocu aždaje, koji je spasao Trojan grad i ćerku bana tog grada, svojina usmene literature srpskog naroda - smatrao je veliki istoričar Stojan Novaković.

Celu priču čini još neobičnijom podatak da je baš u Staroj Srbiji, na Pešteru, sačuvan deo moštiju Svetog Georgija. Mile Pešić, rodom iz sela Lopižnje kod Sjenice, godine 1880. je doneo u Crkvu Svetog Prokopija u Prokuplju kovčežić obložen purpurnim brokatom i bogato izvezen zlatnim koncem. U njemu su se nalazile koščice šake i deo kože glave sa plavim uvojcima Svetog Georgija. Pešić je ispričao da su mošti donesene iz Đurđevih stupova koje su 1689. Turci spalili. One su skrivene u crkvici Svetog Đorđa u Lopiži, a kad su Osmanlije spalile i ovaj hram, Pešići su preuzeli relikviju na čuvanje.

Stari kovčežić u kome su čuvane mošti Svetog Georgija

- Pešići su zavetovani su da mošti predaju najbližoj crkvi čim se Srbija oslobodi od Turaka. Sava Pešić je pred turskim zulumom otišao iz Lopižnje i doselio se u Pretrešnju kod Blaca. Zavet je preneo na sina Mileta koji je doneo mošti u crkvu u Prokuplju - navodi protonamesnik Nikola Ilić, starešina Crkve Svetog Prokopija.

Autentičnost moštiju Svetog Georgija potvrdio je 1929. akademik Radoslav Grujić. Na unutrašnjoj strani poklopca kovčežića bio je zalepljen grafički list sa prikazanim scenama mučenja sveca. To ne bilo čudo da grafika nije delo Hristifora Žefarovića, koji je živeo i radio u Beogradu, Vojvodini, Beču i Rusiji, u 18. veku. Ostala je tajna kojim je stazama putovao kivot s moštima iz Đurđevih stupova i kako se vratio u Staru Srbiju, da bi završio u hramu Svetog Prokopija u Prokuplju.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
LEKOVITO I KIćENjE BILjEM

TRADICIONALNO kićenje kapija, ograda, vrata, prozora, kuća, staja i torova biljem za Đurđevdan nije u srpskom narodu, kako bi se to površno dalo zaključiti - tek puki verski običaj obeležavanja jednog od najpopularnijih pravoslavnih praznika.

 

ĐURĐEVDANSKA KUPKA UOČI Đurđevdana, olistale grančice graba potope se u desetak litara provrele vode i ostave potopljene do jutra na sobnoj temperaturi. Na uranku, polovinom tečnosti obredno se polije celo telo, bez upotrebe sapuna, i brisanja peškirom. Potom se telo premaže za ovu priliku sačuvanim suvim šljivama koje je zahvatila plesan - divlji sojevi (plavog) penicilina, i najzad se sve spere preostalom polovinom grabovog ekstrakta. Na kraju ovakve kupke, meštani planinskih sela na Goču i Željinu ispijaju i po šolju grabovog ekstrakta koji, kao izvanredan eliksir, deluje na ceo. D. Stojić

Osim verskog obreda, kao terapije za dušu, đurđevdansko kićenje najraznovrsnijim, ali tačno određenim drvenastim, zeljastim ili cvetnim biljkama, ima jasnu ulogu i u očuvanju zdravog tela, pa i (iz)lečenju.

Kada se biljke kojima je domaćin okitio svoje domaćinstvo sasuše, odlažu se i čuvaju tokom cele godine radi napretka u kući, kao zaštitnici poseda ali, prevashodno, za spravljanje okrepljujućih eliksira ili čajeva za lečenje nekih bolesti.
Tako ovaj obred, uz već znana religijska značenja, pojašnjava poznati kraljevački biolog mr Živko Slavković koji je, proučavajući biljni svet svoga kraja, pre svega okolnih planina, beležio i narodne običaje vezane za kult biljaka, pa i - đurđevdansko kićenje.
- U selima na Goču, ili na Željinu, baš kao i na Stolovima i Kopaoniku grab je, recimo, omiljeno drvo od kojeg se pravi i okrepljujuća đurđevdanska kupka - napominje Slavković.
- Travka mlađa koristi se za spravljanje čaja protiv mučnine i drugih smetnji u organima za varenje, a od zdravca eliksir koji čuva imunitet. Na Đurđevdan se, ne samo običaja radi, telo „žari“ mladom koprivom...
Đurđevdansko kićenje ne uklanja se danima, pa i nedeljama, sve dok se biljke kojima su kuće, dvorišta i torovi okićeni - same ne sasuše.

Izvor Novosti.rs