Силазак Св. Духа на апостоле - Духови - Тројица

ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.

Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.
То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).

Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.

Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.

Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).

Јовановска Педесетница и Дела апостолска

У Делима апостолским (Дап 2,1-4) описан је догађај Педесетнице, силаска Светога Духа на апостоле. У Еванђељу по Јовану описано је такође даривање Духа апостолима од стране Васкрслог Господа Исуса (Јн 20,22-23). Како се међусобно односе ова два описана догађаја? Да ли се ради о једном догађају описаном на два различита начина или је реч о два давања Светога Духа апостолима?
Сличност између догађаја Педесетнице (Дап 2,1-4) и давања Светога Духа апостолима од стране Господа Христа (Јн 20,22-23) је очигледна: без обзира на све разлике ради се о за историју Цркве кључном догађају силаска Светога Духа на апостоле. Догађај описан у Јн 20,22-23 често се у тумачењима назива јовановска Педесетница. У оба случаја испуњава се Христово обећање дато ученицима да ће по његовом „одласку" примити Духа. У Еванђељу по Јовану ово обећање поновљено је неколико пута (Јн 7,37-39; 14,16-17.26; 15,26; 16,7.13), док се у Лукиним приповестима (Еванђељу и Делима апостолским) такође обећава силазак Светога Духа на ученике (Лк 24,49; Дап 1,8). У оба случаја долазак Духа се повезује са Христовим одласком. У Еванђељу по Јовану Васкрсли узилази ка Оцу и дарује ученицима Духа: „Примите Дух Свети" (Јн 20,22), док у Делима апостолским Дух силази на апостоле и заједницу после вазнесења Господа Христа. Постоје, међутим и значајне разлике: у Еванђељу по Јовану Христос дарује Светога Духа десеторици ученика, пошто Јуда није више међу апостолима, а апостол Тома је одсутан. Директне последице примања Духа Светога нису описане. Господ даје апостолима пуномоћ да опраштају грехе (Јн 20,23) и одмах потом следи перикопа о неверном Томи.

КО ЈЕ ПРИМИО ДУХА СВЕТОГА?

У Делима апостолским се пак говори о једном ширем кругу прималаца Духа: „А када се наврши педесет дана беху сви једнодушно на окупу" (Дап 2,1). Овде је важно напоменути да у неким преписима стоји „сви апостоли", међутим ово читање је из низа разлога непоуздано, тако да изворни грчки текст највероватније гласи како је наведено: „беху сви једнодушно на окупу", што ако се узме у обзир Дап 1,15 („а беше народа на окупу око сто двадесет душа") значи да је силаску Светог Духа у Јерусалиму присуствовао већи број верника, мада су свакако главну реч водили апостоли (Дап 2,7.14). Лука такође описује директну последицу силаска Светога Духа која је била оспособљавање обраћања свим присутним на мноштву језика, тако да су сви могли чути поруку Еванђеља. Још једна значајна разлика је у томе ко даје Духа и ова разлика је играла велику улогу у каснијим догматским расправама. Наиме, у Еванђељу по Јовану је Христос тај који директно даје Духа апостолима, док се у Делима апостолским описује једно објективно искуство богојављања, али се оно не приписује Христу. Начин давања Духа Светога такође се разликује у две приповести. Док у Еванђељу по Јовану Христос „дахом" („дуну") даје Духа, што је очигледна алузија на обнављање даха живота датог првом човеку (Пост 2,7), у Делима апостолским имамо опис једног објективног, свима доступног религијског искуства, праћеног шумом са неба и дувањем ветра. Дух се даје у виду пламених језичака (Дап 2,2-3), што резултира говорењем непознатих језика (Дап 2,4). Коначно, са тематске тачке гледишта две приповести се разликују по томе што у Еванђељу по Јовану бива наглашена онтолошка и духовна димензија примања Духа у виду могућности праштања и задржавања греха, док се код Луке наглашава мисионарска димензија.

ЈЕДНА ИЛИ ДВЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ?

Имајући у виду сличности и разлике између две приповести, поставља се питање какав је њихов однос и да ли се ради о једном и истом догађају описаном на два прилично различита начина, или се ради о два давања Духа ученицима. Приликом трагања за одговором на ово питање, најпре треба рећи да обе приче на нивоу приповести Еванђеља по Јовану и Дела апостолских имају своје функције које су осмислили двојица приповедача. Обојица аутора су писали независно један од другог, стварали свој свет приповести са одређеном теолошком намером и свака хармонизација у овом погледу не чини се примереном. Проблем настаје тек када се оба текста нађу у једном канону Новог Завета и када се питање постави са историјске тачке гледишта: описују ли двојица приповедача историјски исти догађај или не? На овако постављено питање могућа су два одговора.
Први је да се ради о једном истом догађају који су двојица светих писаца на различите начине протумачили и укомпоновали у своје приповести. Велике разлике објашњавају се тиме што су двојица писаца пред собом имала различите верзије - писане или усмене - описаног догађаја. Ова претпоставка је проблематична пошто, поред наведених разлика, занемарује сведочанство апостола Јована који је морао бити присутан и на једном и на другом догађају. Међутим, Јован није као Лука писао наставак свог Еванђеља и постоји могућност да је догађај давања Светога Духа желео да смести у оквир своје еванђељске приповести, те га је сходно томе и наративно адекватно прилагодио. С друге стране, Лука је познат као историчар међу новозаветним писцима. Он сам каже да је пре почетка писања свог двотомног дела (Еванђеља и Дела апостолских) све добро испитао и да жели по реду да изложи догађаје (Лк 1,1-4).
Други могући одговор је да се ради о два различита догађаја од којих нам један описује Јован, а други Лука. Ово тумачење се често среће код Светих Отаца. У оквиру оваквог приступа сматра се да је давање Светога Духа у Еванђељу по Јовану опис давања свештеничке благодати апостолима, док је силазак Духа на јерусалимску заједницу даровање крштењске благодати целокупној пуноћи Цркве. У првом случају свештеничка благодат се пројављује у разрешењу или задржавању грехова, док се крштењска благодат остварује у мисији и сведочењу Христовог васкрсења свим народима.

ДВЕ ДИМЕНЗИЈЕ ДАРИВАЊА ДУХА СВЕТОГА

Коначан одговор на ово питање тешко је изнаћи. Такви проблеми се јављају увек када се текстовима постављају питања на која они не могу да одговоре, зато што наша питања нису била њихова. Порука и једне и друге приповести, без обзира да ли се сам догађај одиграо једном или два пута, јесте да је Дух Свети послат у свет да оприсутњује Христа. Тако је Господ Христос испунио своје обећање: „Нећу вас оставити сироте" (Јн 14,18). Дарујући Духа Светога, Бог Цркви дарује залог пројаве вечног живота у свету и то кроз светотајински живот и мисионарску делатност. У оба случаја реалност вере у Васкрслог Господа продире у тварну реалност пролазности и смрти, увек изнова је преображавајући у нову реалност живота у Христу.
Православна Црква је Оваплоћење Христово и залог Светога Духа који јој је дат по Васкрсењу увек узимала озбиљно, посадашњавајући увек изнова и једну и другу духоносну димензију црквеног живота: оприсутњавање Христа врши се кроз апостолску пуномоћ истинских ученика кроз историју Цркве који Духом просветљени имају власт опраштања и задржавања греха, свагда имајући у виду заповест Господњу о апсолутном или преимућству праштања (уп. Мт 7,1-2).
С друге стране, мисија и проповед Еванђеља на свим језицима света - у дословном, али и у преносном смислу - остаје трајни задатак благодатне заједнице до краја света. На тај начин обе димензије које су наглашене у две приче о даривању Светога Духа бивају у Цркви оствариване.

др Предраг Драгутиновић

*************************************************************************************
„Празник силаска Светога Духа“. Изговарам ове – од детињства знане ми и блиске – речи и, гле, одједном осећам као да их први пут чујем у животу. Да, још као дете сам знао да хришћани од давнина празнују силазак Светога Духа десет дана после Вазнесења, а то значи – педесет дана после Васкрса. И знао сам да се тај празник у Цркви зове – Педесетница, а у народу – Света Тројица или Тројичин дан. На тај дан хришћани од памтивека украшавају цркве зеленилом и гранчицама, а црквени под застиру травом. На сам дан празника верни народ, на свечаној служби, стоји са цвећем у рукама и плете венчиће.
Педесетница је ушла и у руску народну свест и у руску књижевност као осунчана и светлошћу окупана светковина, као празник општега цветања, као дан радосног сусрета човека са Божијим светом у свој његовој лепоти и благодатности.
Све религије – а међу њима и оне првобитне и најдревније – знале су за празник летњега цветања, празник првих изданака, плодова и растиња.Ако је старозаветни парњак Васкрсу била Пасха као празник пролећног васкрсења света и природе, онда би старозаветни парњак Педесетници био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник козмичке пуноте. Но, у Старом Завету тај фактички општечовечански празник добија ново значење постајући празник свакогодишњег сећања на дан када се Мојсије попео на гору Синај где му се у чуду неизрециве и мистичке тајне јавио Бог, и склопио са њим Завет, и предао му Своје Заповести, и обећао спасење. Другим речима, религија је престала да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон и Своје заповести човеку, Бог је открио човеку Свој план о човеку. Бог је човеку показао пут. Пролеће, лето, јесен и зима – вечни природни круг тако постаје знак и символ духовне судбине самога човека и, њему заповеђеног, узрастања у пуноту знања, живота и савршенства… И, коначно, у последњем периоду Старога Завета тај празник – у учењу и визијама пророка – постаје празник који је сав окренут ка долазећем и последњем тријумфу Божијем у Његовој творевини. Ево како о томе говори пророк Јоил: „И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.“  (Дап. 2,17-21).
Тако је празник природе и космоса постао празник историје као открића Божије воље о свету и човеку, а потом и празник будуће Божије победе над злом, празник приближавања великог и последњег „дана Господњег“… Све то треба да знамо и свега тога треба да се сетимо да бисмо схватили како су први хришћани доживљавали, поимали и празновали Педесетницу и зашто је Педесетница постала један од главних хришћанских празника.
Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо. Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: „Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене…“.
И, гле, после десет дана – по речима јеванђелиста Луке – „бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап. 2, 1-4).
Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: „Него оно што је рекао пророк Јоил: ‘И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше…’“.
Педесетница, тако, за хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници! Христосје обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!
Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!

Протојереј Александар Шмеман

Категорија: Богословље