У спомен на суботу после Распећа и Христов силазак у ад, Црква је
четири суботе у години посебно наменила молитвама за душе умрлих. Уочи
месних поклада, пред Васкршњи (Часни) пост су велике или зимске
Задушнице. Пред Свету Тројицу, педесети дан по Васкрсу су летње или
Духовске, док су уочи Михољдана (12. октобра) Михољске Задушнице. Пред
празник посвећен Светом великомученику Димитрију – Митровдан (8.
новембра) су Митровске или јесење Задушнице.
У суботу пред празник Духова, узноси се молитва за све умрле у свим временима, „од века“, јер се слављење силаска Духа Светога односи и на живе и на упокојене, како се и помиње у вечерњим молитвама, које се читају на крају Литургије и слушају клечећи.
Није познато од када потиче ово помињање умрлих уочи Духова. У најстаријим правилима нема спомена о томе, али се ове задушнице помињу већ од 12. века. Наводи се да се одлази на гробове блиских, да би се запалиле свеће и гробови окадили тамјаном.
Код нашег народа су ове задушнице, назване летњима, увек биле важне и држале су се широм српства.
Црква и верници се присећају умрлих, призивају се у спомен њихова добра дела и чврста вера, а узноси се молитва да им Господ буде милостив због греха, које су свесно и несвесно учинили, за време овоземаљског живота. Свети Јован Златоусти, један од највећих богослова IV века, каже: “Помозите покојнима и помињите их. Не оклевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих”. У манастирима се монаси, без туге, присећају свих својих знаних и незнаних претходника.
Осим за покојне, молитве чине добро и онима који се моле – осећају везу света живих и мртвих, њихово јединство у Господу.
У суботу пред празник Духова, узноси се молитва за све умрле у свим временима, „од века“, јер се слављење силаска Духа Светога односи и на живе и на упокојене, како се и помиње у вечерњим молитвама, које се читају на крају Литургије и слушају клечећи.
Није познато од када потиче ово помињање умрлих уочи Духова. У најстаријим правилима нема спомена о томе, али се ове задушнице помињу већ од 12. века. Наводи се да се одлази на гробове блиских, да би се запалиле свеће и гробови окадили тамјаном.
Код нашег народа су ове задушнице, назване летњима, увек биле важне и држале су се широм српства.
Црква и верници се присећају умрлих, призивају се у спомен њихова добра дела и чврста вера, а узноси се молитва да им Господ буде милостив због греха, које су свесно и несвесно учинили, за време овоземаљског живота. Свети Јован Златоусти, један од највећих богослова IV века, каже: “Помозите покојнима и помињите их. Не оклевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих”. У манастирима се монаси, без туге, присећају свих својих знаних и незнаних претходника.
Осим за покојне, молитве чине добро и онима који се моле – осећају везу света живих и мртвих, њихово јединство у Господу.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.