Refren: poglavlje “Jedan trenutak tebe”

Koliko puta su mi neka usta rekla nešto? Koliko puta su me pogledale nečije oči? Koliko je energije potrošeno na sve te susrete, a većine se čak i ne sećam? Međutim, od svih energija samo je jedna ostavila blagi pozadinski trag u meni. Zašto? Zašto još uvek prija? Šta je to što nas veže za nekoga, to nešto što ostane?
Sećam se trenutka kada sam te pustio da odeš. Tada sam osetio najveći bol u ovom životu, koji je zauzeo moj oblik. Kako su dani prolazili, iz nanetog bola razvila se patnja koju sam prihvatio kao sasvim logičnu pojavu ispoljenu nakon prekida ljubavi. Međutim, sada znam da je ta patnja, jednim velikim delom, bila apsolutno pogrešna. Nakon prekida ljubavi patnja laže osobu da je nešto izgubila, pritom krijući kako ne može da vrati trenutke koji više ne postoje. Sada shvatam da zapravo ništa nisam izgubio, poput najlepšeg osmeha još uvek si tu. Negde duboko u meni tvoja energija je živa. Pustio sam te i drago mi je. Time sam učinio nešto jako važno – naučio sam te da promene ne donose ništa novo. Velika je iluzija to što mislimo da će se nešto bitno promeniti ako neko nov uđe u naš život. Da li se zaista nešto promeni ili je sve splet istog sa ponekom nebitnom nijansom različitosti koja je više vizuelna? Suština je da sve ostane isto, a mi i dalje verujemo kako smo otkrili nešto novo – nešto drugačije. I tako, poput svega što nema dovoljno vremena da nauči, mi stalno lutamo do sledećeg istog, sve do onog trenutka kada nas povodljivi um ne ubedi u ispravno ili nas godine opomenu da postaje kasno. Kada bi život trajao hiljadama godina, tek tada bismo shvatili kako prava osoba, zapravo, i ne postoji. Pitaš se, zbog čega je tako?
Znaj, ljubav je energija. Svaka energija s vremenom splasne i promeni se. To je normalno. Umesto da to prihvatimo, da u nama ostane trag nečeg lepog, mi patimo od želje za trenucima koji se nisu dogodili, o kojima smo maštali i kojima smo se u dubini sebe nadali, stvarajući od njih nekakav cilj koji se nije ostvario. Razmisli. Da je univerzum konstantan, ništa ne bi nastalo kroz njega, a sve što je nastalo kroz njega, baš kao i ljubav, samo je energija sklona promenama. Ljubav ne oseća, čak i kada mi patimo, jer ona ne zna da stvara patnju, baš kao što ne zna koliko ulepšava svet. Učini mi nešto, u ljubavi budi ljubav – raduj se! Samo jedan deo patnje iskoristi, onaj koji nas uči i daje nova znanja. Zato je važno razumeti: niko nije rođen za jednu osobu, veze su samo energija prolaznog momenta, svaka ljubav je jedina u datom trenutku, a samo jedna ostavlja trag u svakom trenutku. To si ti. Ti si trag u meni. Zbog toga i nisam tužan. Taj komad energije traje, tako je prelep i nesvestan sebe. Mi smo ti koji mu pružamo postojanje. Ti i ja. Ljubavi nema ako nema u kome da se javi. Na kraju, nije ni važno to što se tela raspadaju. Možda se neki komad nas jednom seti, nekada, kada drugi budu doživljavali svoje trenutke, ne znajući pritom da su naša tela odavno nestala i pretvorila se u nova sva. Pogledaće i oni ka nebu baš kao i mi. Život je pogubljen, a noć mi šapuće. Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.

Autor: Andrija Jonić
Izvor: www.andrijajonic.rs