Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе Усамљене Жене. Очи су му се испуниле сузама.
Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног Сина. Заокупљени овоземаљским добрима, трпезом и обичајима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову. Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места.
А Пресвета Мајка није имала главу где да склони. “И роди Сина Својега Првенца, и пови Га, и положи у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк. 2, 7). Па зар се ништа није променило за два миленијума? Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа. Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо. И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот нам пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало. Тада је почео да се моли:
“Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.“
Е. Посељанин
Извор
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.