петак, 27. јануар 2017.

Protojerej-stavrofor Radovan Bigović: Sveti Sava je bio građanin Neba i čovek budućeg veka

Protojerej-stavrofor Radovan Bigović, jedan od najvećih teologa 20. veka u Srbiji, isticao je da je vera svetlost koja prožima i obasjava ceo život.

protojerej_stavrofor_radovan_bigovic_sveti_sava_je_sveti_sava_je_bio_gradanin_neba_i_covek_buduceg_veka_1.jpg

Sveti Sava je naša večita priča, nikad do kraja ispričana i završena. Svi Srbi znaju o njemu ponešto, ali niko ne zna sve, jer je njegova biografija istovremeno biografija Boga i Crkve u svetu i istoriji. U velikoj meri, to je biografija celog ovog naroda.

Sveti Sava je konkretna istorijska ličnost, Srbin od krvi i mesa, stanovnik zemlje, ali i građanin Neba i čovek budućeg veka. On je, kao što je rekao Vladika Nikolaj, "najlepše srpsko dete" koje je darovano Bogu, ali i najlepši srpski lik kroz koji se Bog nama pokazuje. Kroz njega je biće ovog naroda najbolje videlo i predosetilo Carstvo Božije i večni život. Nepoznati i daleki svetovi koji se skrivaju iza zavesa ovog sveta u njemu su se otkrili na najlepši način. Kroz njega je naš duh doživeo najdublju katarzu, a misao najveći uzlet. Naša burna priroda, često sklona razuzdanosti i destruktivnoj stihiji, Svetim Savom se oplemenjivala i pripitomljavala.

Srpski narod nema nesporniju ličnost i većeg prosvetitelja. Sveti Sava se umom uzdizao dokle su stizali najumniji ljudi njegove epohe, a srcem do samog Božanskog prestola. Napustio je carski dvor, odrekao se raskoši i otišao u "zemlju Presvete Bogorodice" da popravi i prosveti sebe, kako bi kasnije mogao da popravlja i prosvećuje druge. Celim bićem je težio ka Nebu, saživljavao se sa čudesnim vasionskim svetovima otkrivajući svet kao čudesnu poemu Večnog umetnika. Život mu je bio neprestana egzistencijalna dijalektika božanskog i čovečanskog. On nije samo "imitirao" Hrista. On je sa Njim u svemu "sarađivao".

Sveti Sava je bio "nebeski angel u telu". U njemu je goreo plamen večne božanske ljubavi. Njegovim bićem su strujale čudotvorne energije Duha Božijeg, širile se večne vrline i misli. Celog života je sakupljao "božanski med", hranio se božanskom hranom, pio "božansko vino", i sve to nesebično davao drugom ne tražeći priznanje, platu i nagradu.

Prema sebi je celog života bio strog, a prema drugima blag. Sve što je imao davao je drugima - živeo je za druge. Za sebe ništa nije tražio, a sve je dobijao i imao. Mogao je mnogima da vlada, ali je on izabrao da služi svima. Što se više odricao od često neograničenih potreba ljudske prirode, to je bolje potvrđivao sebe kao ličnost. Kod njega je sve bilo univerzalno, saborno, svečovečansko i sveobuhvatno - um, volja, osećanja, ljubav. Ljubav je širila njegovo biće do neslućenih razmera. Njome se oslobađao okova smrti, uskosti prirodnog rasta i procesa, ograničenosti nacionalne istorije i ideologije.

Kada je prvi put stigao u manastir Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu, u susret mu je krenula Bogorodica Trojeručica. Ona mu je, prema predanju tog manastira, otključala i otvorila vrata. Tu je ikonu dobio na dar i odneo je u Hilandar gde je postala igumanija i njegova stalna pokroviteljka i zaštitnica. Jerusalim se nije tako obradovao nijednom strancu, nijednom gostu.

protojerej_stavrofor_radovan_bigovic_sveti_sava_je_sveti_sava_je_bio_gradanin_neba_i_covek_buduceg_veka_2.jpg

Sveti Sava je zaštitni znak celog naroda

Sveti Sava nije ni mitsko ni "magijsko" biće, niti svetac koji stoji nasuprot "profanim" ljudima. On je samo celovita, ostvarena i dovršena ljudska ličnost koja je svoj ovozemaljski vek proživela crkvenim stilom života. Hristos i Crkva Božija su učinili da bude to što jeste, sveta i neprolazna ličnost, večna "ikona" Hristova. U njemu se Hristos ovaplotio, primila se drevna hrišćanska, ćirilometodijevska i svetogorska filosofija života, nastavila se sva minula hrišćanska pokolenja. Sabrala su se u njemu sva vremena, povezali vekovi, ukrstile se ljudske sudbine, progovorila sva naša pokolenja "jezikom lepšim od jezika i narečjem kojim je Gospod stvorio ovaj čudesni svet". U njemu je isto tako snažno odjeknuo i budući eon. Zato već toliko vekova, uverljivo i ubedljivo, svedoči da Bog "hoda" ovom zemljom i planetom, da je BOG sa nama.

Za života je bio "putujući hram" i apostol, a njegove mošti su bile "lek besmrtnosti". Za života je učinio mnogo, ali je to nesrazmerno malo u odnosu na ono što čini u životu posle života. Kada je umro, kao da se tek rodio i počeo da živi. Tada je sve njegovo dobilo još čudesniju snagu i preobražavajuću moć. Tokom vekova se njegov žig utiskivao na sve što je srpsko. Postao je zaštitni znak celog naroda, njegov duhovni krvotok i ognjeni stub koji spaja narod sa Nebom. Ono što je za Zapad u srednjem veku bio Franja Asiški, to je Sveti Sava za Srbe i za sve balkanske narode.

Kada smo doživljavali najveće udese i pogibije, Savino smo ime prizivali u pomoć!

Sa njegovim imenom na usnama dolazilo se na ovaj svet. U najvećim posrnućima njime smo vaskrsavali. U zlokobnim dobima on je mirio zavađenu braću! U tragičnim seobama njega smo nosili kao najveću svetinju i amajliju i, kako kaže pesnik, "dokle smo se mi rasejali, dotle se njegovo ime proteglo i pepeo razvejao". Nijedno srpsko pokolenje nije bilo bezbrižno i spokojno, ali su ga sva slavila i radovala mu se!

Od Svetog Save niko nas nije lepše svetu predstavio i sa svetom pomirio. Gde se on pojavljivao, tamo su tuđini postajali srodnici, neprijatelji prijatelji, razbraćeni braća.

Sveti Sava je, čini se, po načinu mišljenja savremeniji od naših savremenika. Kao da mi živimo u njegovom, a on u našem vremenu. Zbog toga on nije naša prošlost nego naša budućnost. On je stvarao autentičnu i otvorenu srpsku kulturu, spremnu da od drugih primi sve ono što je dostojno da bude primljeno, ali istovremeno sposobnu da odbaci sve što skrnavi ljudsko dostojanstvo. Cilj mu je bio da njegova zemlja bude zemlja slobodnih, raznolikih i različitih ljudi koji će međusobno da sarađuju. Ideal su mu bili časni i sveti ljudi kojima sve treba da bude podređeno. Cilj mu je bila "sveta", a ne "velika" Srbija, jer je zemlja najveća kada je zemlja svetih i čestitih ljudi.

Načela pravde, prava, slobode, mudrosti i ljubavi ugradio je u temelje srpske države. Njegova politička filosofija je objedinila najbolje političkopravne i državne tradicije Atine, Jerusalima i Rima. Stvarao je državu za potrebe ljudi, a ne ljude za interese države. Nastojao je da se na svim nivoima uspostave prisni lični odnosi, a da se ukinu odnosi zasnovani na principu gospodar - rob i pretpostavljeni - potčinjeni. Gradio je slobodnu zajednicu različitih ličnosti, a borio se protiv prisilne zajednice sačinjene od istih ljudi u različitim grupama koje međusobno ratuju. Gradio je Crkvu Božiju celog života. Zbog svega toga su mnoga pokolenja bila na putu Svetog Save. Njime su se preobražavala i nadahnjivala. On im je bio putokaz, vizija, perspektiva i životna filosofija. Koji bi narodni i društvenopolitički ideali danas bili moderniji, napredniji, čovečniji?

U ovom veku se sve preokrenulo. Svetog Savu smo ili umrtvili ili otpisali iz života. Možda je manji greh onih koji ga otpisuju nego onih koji ga umrtvljuju. Za najveći broj Srba Sveti Sava je danas, u najboljem postati sadašnjost i veliko blago za iskorak u budućnost. Obogotvoriti prošlost nije ništa drugo do idolopoklonstvo, a negiranje prošlosti je zločin. Trezveno i odgovorno proučavanje prošlosti, usvajanje onog što je izdržalo proveru vremena i istorije i transponovanje toga u konkretni život - to je ono što čine odgovorni i zreli narodi. Ako svete Božije ljude, poput Svetog Save, posmatramo samo kao ljude prošlosti, a ne kao ljude budućnosti, uzore i ideale kojima težimo, na pogrešnom smo putu.

Izvor: Riznica srpska



Нема коментара:

Постави коментар