петак, 20. јануар 2017.

ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ која је крстила Господа Исуса Христа

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.
Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.
А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, Амин.



Судбина рукe Светог Јована Крститеља, руке која је крстила Господа Исуса Христа


No automatic alt text available.  

 Како је једна од највећих хришћанских реликвија стигла у Београд двадесетих година прошлог века. Краљица Марија била уплашена да не падне проклетство на Карђорђевиће. Ковчежић с руком је у тајности пребачен из Острога у Цетиње

Када је краљ Петар II Карађорђевић, после бекства из земље и каирске одисеје, у јесен 1941. године стигао у Лондон, прво што га је мајка, краљица Марија, упитала било је шта је с великом светињом, руком Светог Јована Крститеља, која је после руске националне катастрофе 1917. године дата на чување и у надлежност њеном мужу краљу Александру.

Тај догађај, који је, можда, утицао и на судбину целе породице Карађорђевић, био је дубоко урезан и у сећање краљевића Томислава.

– После страдања царске породице Романов, десна рука Светог Јована Претече нашла се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору са митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку светог Јована у Београд је, крајем двадесетих година прошлог века, донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично је предао мом оцу – забележено је у књизи аутора овог текста “Последња исповест краљевића Томислава”.

После ове одлуке краљице мајке, на неформалном састанку инелектуалне и војне елите белогардејаца у Паризу, родила се идеја да се краљ Александар прогласи за свесловенског цара.

У знак захвалности, краљ Александар је Тимурасу понудио висок чин у југословенској војсци. Међутим, овај необични Рус то није желео, инсистирао је да почне све из почетка и да прво заврши Војну академију. Тако је и било – био је најпре питомац, па тек онда официр у краљевој гарди.

Првих година рука је била у храму старог двора, одакле је, по завршетку цркве на Дедињу, пренета и тамо чувана у ризници, а за време сваког празника изношена је у краљевску капелу.

– Кад је мама чула да ковчег у коме је била реликвија није понет, била је врло тужна и забринута. Плашила се да због изгубљене руке на нашу породицу не падне тешко проклетство. И касније, нарочито пред смрт, знала је често да се упита да ли су сва породична страдања и туробан живот у изгнанству последица баш тога што наша краљевска кућа није сачувала руку која је крстила Исуса Христа – остало је забележено сећање краљевића Томислава.

Кад су 1941. године Влада и краљ Петар почели да се повлаче пред најездом немачке армије, рука светог Јована понета је из Београда и сакривена, заједно са још неким драгоценостима, у манастир Острог. Зашто је краљ Петар није понео и даље, никада није званично објашњено.

Замршени су били историјски путеви којима је ова светиња путовала кроз векове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, где се данас налази.

Руку која је некада у Јордану крстила и самог Исуса Христа, први хришћани су поштовали као велику светињу. Велики апостол и јеванђелист Лука, обилазећи са Христовом проповеди разне градове и насеља, затекао се у самарићанском граду Севастију, где је било сахрањено обезглављено тело светог Јована Претече.

Пут га је даље водио у Антиохију и изразио је жељу да понесе и мошти великог пророка, предосећајући да ће оне бити спаљене по заповести римског императора Јулијана Отпадника.

Међутим, иако Севастијци нису хтели да се растану са овим драгоценим благом, Светом Луки су, одвојивши је од моштију, ипак дали нарочито поштовану десну руку. Када су Арапи овладали Антиохијом, рука је кришом пренета у Цариград. За време царева Константина Порфирогенита и Романа, била је смештена у цркви царског двора, посвећеној Богородици Фарској. Ту је била до 1484. године, кад су је, због безбедности, витезови Јовановог реда са Родоса пренели на Малту.

Кад је Наполеон заузео Малту, једини у целини сачувани део моштију Светог Јована Крститеља (рука са три делића часне главе), 1798. године доспеће у Русију, као света реликвија малтежанског реда Светог Јована Јерусалимског. За ово доброчинство руски император Павле Петрович Романов добија звање великог магистра Јовановог реда.

Свечана церемонија предаје реликвија била је одржана у дворској цркви Гачинског дворца – омиљеној ванградској резиденцији. Руски Синод је прогласио и посебан празник поводом преношења реликвија са малтежанског острва у Гачину. Тај дан обележавао се 12. октобра по старом календару.

По специјалној наредби врха Руске православне цркве, 1799. године, новодобијене свете реликвије – десна рука и три делића часне главе Светог Јована Крститеља – биле су пренете у Петербург, где су уз највише церемоније биле смештене у велики дворски храм Светог спаса, поред императорског Зимског дворца.

Кад је 1801. године умро император Павел Петрович, његов наследник император Александар Први одрекао се титуле великог магистра, а 1817. године и потпуно укинуо Јованов ред малтешких витезова у Русији. Међутим, за време владавине императора Николаја Павловича, када је завршен с изградњом и свечано освећен нови павловски градски храм у Гачину (1852. године) обновљено је празновање.

Сваке године, 11. октобра по старом календару, светиње су биле преношене из Саборне цркве Зимског дворца у Петербургу у гачинску дворску цркву, где се одржавало свечано целоноћно бдење. Ујутро, на сам празник, после литургије, литија је са светињом ишла у Павловски храм, где се одржавао молебан (благодарење) а реликвије су овде остајале десетак дана.

По завршетку Другог светског рата, како се није знало где се налази светитељева рука, почеле су да колају разне приче и мистификације. Једна од тих је кренула из Шпаније, по којој је до руке дошао лично Геринг. Он је, наводно, поклонио Хитлеру, а овај генералу који је организовао спасавање Мусолинија. После тога је, неким путем, завршила у Шпанији.

Када је Томислав Карађорђевић 1955. године боравио у Мадриду, посетила га је група људи и понудила му да откупи руку за милион фунти.

– То је у оно време било огромно богатство. Не само да нисам имао те паре, већ нисам имао ни коме да се обратим за тај новац. Можда је и боље што је било тако, јер да сам имао тај новац, ја бих га дао – испричао краљевић Томислав.

Међутим, реликвија је све време била у Југославији.

По завршетку Другог светског рата, један од калуђера из манастира Острог испричао је новим комунистичким властима шта се налази у њиховим келијама. У најстрожој тајности ковчежић с руком Јована Крститеља пребачен је у Цетињски музеј. Тек 1968. године један од полицајаца који је учествовао у тој акцији, ношен грижом савести, обавестио је игумана Марка, старешину манастира, о томе где се налазе реликвије.

Титов режим је био на врхунцу свог успона, те о враћању реликвије Цркви није било ни говора. Међутим, тајним договором између директора музеја Станислава Рака Вујошевића и митрополије, мимо знања политичара, манастиру на Цетињу биле су предате неке неименоване “црквене ствари” које нису биле интересантне за музеј.

Шта се крило под називом “црквене ствари” сазнало се 24. октобра 1994. године, на Архијерејском сабору Српске патријаршије. Рука која је крстила господа и даље је на Цетињу. Данас, када смо сведоци враћања културних добара, између бивших југословенских република, можда би могло да се размишља да се рука Светог Јована коначно врати “кући”, односно тамо где је краљица мајка, Марија Фјодоровна и упитила, у краљевску капелу на Дедињу.

 No automatic alt text available.  

Део руке Светог Јована Крститеља у Манастиру Ватопед на Светој Гори 

No automatic alt text available.  

Глава Светог Јована Крститеља Господњег

Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, и телом и душом. И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу његове душе. Ни глад. ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних виђења. Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно предао вољи Божјој.
Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. Невидљива крма свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да изађе из пустиње и пође у сусрет Господу, вели се: „бысть глаголъ Божїи Іоанн?“ (Лк. 3, 2). Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са силама небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме посла да крстим водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом светијем.
И ја видјех и засвједочих да је овај син Божји (Јов. 1, 33—34). Како нежно и просто говори он о небеским предметима! А како је страшан, као лав, кад говори против неправде људи, против Ирода и Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу.
Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас грешних у пустињи овог живота као што си управио живот св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин

No automatic alt text available.   

Кивот са зубима, косом и пепелом Светог Јована Крститеља Господњег

No automatic alt text available.  

Глава светог Јована Крститеља у цркви Светог Јована Милостивог - Тутаев - Русија 

No automatic alt text available.   

Светиње Цетињског манастира: нетрулежна десница Св. Јована Крститеља, комадић Часног и Животворног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филеримусе 
  
Света Петка Ђунис
 

Нема коментара:

Постави коментар