понедељак, 23. јануар 2017.

Samoća - Miloš Crnjanski

Sve dok si strasna i bludna,
ma luda i gadna i čudna,
sa telom starim i sedim,
il pupovima zavijenim belim:
ja te grlim osmehom bledim
i branim.

Ja te želim.
Ruke mi drhte, ko suve grane,
sa kojih nebo jabuke pobra.
Ja ih pružam
klecajući ulicama malim,
tebi, prošla u svili ili krpi,
za san si dobra.

Samo kad me prošlosti sećaš,
i nešto novo i bolje obećaš,
rajske mi tajne nepoznate kažeš:
da hoćeš ko sestra bratu
da mi pomogneš...

Na mom se licu sve ugasi,
i đavo se javi u jednoj grimasi,
što se smeje i gadi.

Нема коментара:

Постави коментар