Из године у годину, око празника Рођења Господа нашег Исуса Христа, све
се више истиче оно што је наше људско, а све мање оно што је Божије. У
опасности смо од комерцијално-фолклорног празновања и слављења које
потискује суштину празника. Држањем само наших обичаја, наша срца,
погружена у властите немире и буре овога света, и даље ће остати далеко
од Господа, далеко од Богомладенца Христа.
Поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! - ми верујемо и исповедамо да се у Витлејему јудејском роди Христос, Помазаник Божији, Који је по Божијој вољи. Ми не само да верујемо, већ из искуства знамо и исповедамо да је Христос Емануил, што значи: С НАМА ЈЕ БОГ! Е, да би заиста и истински Бог био са нама, отворимо срца своја, очистимо их и претворимо у обитавалиште Божије. Нека срца наша данас постану нови Витлејем, нове јаслице у које ће се сместити Несместиви; облагодаћени орган у који ће се трајно сместити у Витлејему рођена Љубав Божија.
Ових радосних празничних дана, будимо домаћини Господу своме. Примимо Га и поздравимо у својим домовима, примајући оне најмање као Њега самога, не гледајући ко је ко. У својим храмовима прославимо Га на начин који Њему приличи и припада. Задржимо Га као Живот нашег живота, као Светлост нашег бића. Оно што је наше и само наше људско, нека се данас и заувек покори вољи Божијој, да и ми можемо, као Пресвета Богородица, рећи: Господе, ево слуге или слушкиње Твоје, нека и на мени и са мном буде воља Твоја.
Зашто то кажемо? Зато што из године у годину, око празника Рођења Господа нашег Исуса Христа, све се више истиче оно што је наше људско, а све мање оно што је Божије. Заиста, у опасности смо од комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника. Држањем само наших обичаја, наша срца, погружена у властите немире и буре овога света, и даље ће остати далеко од Господа, далеко од Богомладенца Христа.
Наше срце и наш живот створени су за Господа. Срца и душа испуњених миром Божијим моћи ћемо славити Богомладенца Христа песмом: СЛАВА БОГУ НА ВИСИНАМА, НА ЗЕМЉИ МИР, А МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА!
Неколико пута поновисмо да се Господ данас роди, и заиста је тако. Величина наших празника и јесте у томе што они, на чудесан начин, тај догађај чине поново присутним и стварним. То бива јасније ако имамо на уму библијско поимање памћења, сећања, што увек подразумева оприсутњавање тога догађаја. Наш свет и век у коме живимо готово да не признаје ову истину. Отуда овај, као и сваки други празник људи често доживљавају као успомену на нешто што се некада давно негде догодило, нечега што је лепо да се сећамо јер, како се то обично каже, то су наши лепи стари обичаји. Међутим, ПРАЗНИЦИ СУ ПОНАЈМАЊЕ ОБИЧАЈИ.
На првом месту, они испуњавају наш живот смислом, и то смислом постојања, освећујући време у коме живимо. Хришћани који знају да је Христос дошао, који су свесни Његовог присуства и у дому и на Светој Литургији, и који ишчекују Његов Други долазак, они имају сасвим другачији однос према животу, његовом смислу и вредностима, за разлику од оних који не размишљају на овакав начин, а траже некакав смисао у свету који их окружује. Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божије, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити Витлејемска пећина, у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи. Нека светлост Витлејемске пећине обасја све људе и све народе света, Вишњи мир дарујући свима и свакоме.
Патријарх српски Павле
Извор: saborna-crkva.com
http://www.prijateljboziji.com/
Поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! - ми верујемо и исповедамо да се у Витлејему јудејском роди Христос, Помазаник Божији, Који је по Божијој вољи. Ми не само да верујемо, већ из искуства знамо и исповедамо да је Христос Емануил, што значи: С НАМА ЈЕ БОГ! Е, да би заиста и истински Бог био са нама, отворимо срца своја, очистимо их и претворимо у обитавалиште Божије. Нека срца наша данас постану нови Витлејем, нове јаслице у које ће се сместити Несместиви; облагодаћени орган у који ће се трајно сместити у Витлејему рођена Љубав Божија.
Ових радосних празничних дана, будимо домаћини Господу своме. Примимо Га и поздравимо у својим домовима, примајући оне најмање као Њега самога, не гледајући ко је ко. У својим храмовима прославимо Га на начин који Њему приличи и припада. Задржимо Га као Живот нашег живота, као Светлост нашег бића. Оно што је наше и само наше људско, нека се данас и заувек покори вољи Божијој, да и ми можемо, као Пресвета Богородица, рећи: Господе, ево слуге или слушкиње Твоје, нека и на мени и са мном буде воља Твоја.
Зашто то кажемо? Зато што из године у годину, око празника Рођења Господа нашег Исуса Христа, све се више истиче оно што је наше људско, а све мање оно што је Божије. Заиста, у опасности смо од комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника. Држањем само наших обичаја, наша срца, погружена у властите немире и буре овога света, и даље ће остати далеко од Господа, далеко од Богомладенца Христа.
Наше срце и наш живот створени су за Господа. Срца и душа испуњених миром Божијим моћи ћемо славити Богомладенца Христа песмом: СЛАВА БОГУ НА ВИСИНАМА, НА ЗЕМЉИ МИР, А МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА!
Неколико пута поновисмо да се Господ данас роди, и заиста је тако. Величина наших празника и јесте у томе што они, на чудесан начин, тај догађај чине поново присутним и стварним. То бива јасније ако имамо на уму библијско поимање памћења, сећања, што увек подразумева оприсутњавање тога догађаја. Наш свет и век у коме живимо готово да не признаје ову истину. Отуда овај, као и сваки други празник људи често доживљавају као успомену на нешто што се некада давно негде догодило, нечега што је лепо да се сећамо јер, како се то обично каже, то су наши лепи стари обичаји. Међутим, ПРАЗНИЦИ СУ ПОНАЈМАЊЕ ОБИЧАЈИ.
На првом месту, они испуњавају наш живот смислом, и то смислом постојања, освећујући време у коме живимо. Хришћани који знају да је Христос дошао, који су свесни Његовог присуства и у дому и на Светој Литургији, и који ишчекују Његов Други долазак, они имају сасвим другачији однос према животу, његовом смислу и вредностима, за разлику од оних који не размишљају на овакав начин, а траже некакав смисао у свету који их окружује. Свако од нас треба да у личности другога човека види лице Божије, лице свога брата и вечног сабрата. Тада ће срце свакога од нас истински бити Витлејемска пећина, у којој се Христос увек изнова рађа. И што више буде таквих срца, свима ће бити боље и сви ћемо бити бољи. Нека светлост Витлејемске пећине обасја све људе и све народе света, Вишњи мир дарујући свима и свакоме.
Патријарх српски Павле
Извор: saborna-crkva.com
http://www.prijateljboziji.com/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.