Срећа Радмила Лазић

Аутор: Радмила Лазић

 

Скоро сам својој доброј другарици причала о заједничкој познаници – да је у бедаку, да се не осећа добро, да је нешто депресивна . „Уф! Шта јој фали! Добила награду, па јој није добро! Успешна је, има кућу, има лову...“. Убеђивала сам је да баш није све тако... да се човек може осећати лоше и поред свега тога. „Ајде молим те, призната је, шта још хоће, а и „пуни су ко брод“, моја ће другарица. Било ми је криво што тако брзоплето реагује, она иначе моја оштроумна другарица.

Јер, тешко је судити о нечијем животу, поготову на основу спољашњих манифестација. Никада не знамо које све проблеме може тај да има у приватном животу, можда интимне, породичне, у социјалној комуникацији...

Шта кога усрећује или унесрећује велико је питање. Такозвани успех није све.

Обично мислимо да је само нама тешко, да само ми немамо, да нама не иде... Други увек лакше живи, и боље, лакше добија, и више, обично не својом заслугом. Лако је њему „у условима у којима живи“ и ја бих, и више и боље. Ником не пада напамет да се „услови“ стичу, завређују, зарађују, и да не зависе само од среће, нити се стичу само нечасним радњама. Како се иначе уобичајило да коментарише.

Сматрам да се ниједна успешна биографија није написала сама. Написале су је одрицање, труд, и дар. Није лако ни шетати по писти. Склона сам да тврдим да нема незаслуженог успеха, иако сматрам да има незаслужено неуспешних. Под успехом подразумевам оствареност човека (оним што ради, чини...), али и адекватну признатост коју има од заједнице у којој живи.

Али што сте успешнији то сте више „на мети“ мање успешних, неостварених, осујећених, оних који се сматрају „закинутим“, оних завидљивих. А завиди се због материјалних добара, поседовања овога и онога, али и на професионалном плану. Што се тиче Срба, мислим да су они ту „прваци“. Завист је поред „чувеног“ српског ината најраспрострањенија људска особина у Срба. Тешко се прихвата да је неко бољи и успешнији од нас. Па се каже: ма, он је „изабраник богова“, или имао је „вражју срећу“, што му изгледа дође на исто. Тек, лакше је поверовати у дејство натприродних сила неголи признати некоме да је заслужено успешан.

По том „српском обичају“ успешном (или успешној) су „средили“ мама и тата, или пак љубавник, накрао се и „нафатирао“ бавећи се сумњивим пословима, или се продао, ради за неку службу, или иза њега стоји партија, „педерски“ или „јеврејски“ лоби… Тек, нису чиста посла. Па се каже тај „живи ко бубрег у лоју“, или „упала јој кашика у мед“, лако је њој! Лако је сваком другом који није ја. Коцкарски речено: „извукао је џокера из шпила“, како написа једна списатељица о светски познатом и признатом песнику. Као некада и данас у „некој кафани или пригодном часопису“ срешћемо оне који једни другима куде „име и част“, да парафразирам познатог мађарског писца Шандора Мараија, тек да би се задовољио осакаћен его, и увек гладна уста чаршије. Тада се инсинуира, фалсификује, дисквалификује...

Професионалне, колегијалне похвале, су реткост, и намах сумњиве. Ту скоро похвалих јавно једног колегу песника, кад ће мени, једна друга, другарица: „Боже, ти мора да си у њега заљубљена. Не видим други разлог. Иначе се то не ради.“. Кажем вам ја „српска посла“!

Елем, драги читаоче/читатељко, ако сте успешни а депресивни, не верују вам, ако сте успешни и добро расположени, навлачите гнев, вређате напаћену околину, провоцирате завидљиве. Једино се исплати бити просечан, и аутсајдер. Радите на томе, и да вас не боли глава.

Извор Политика