недеља, 14. мај 2017.

Tople loptice

Jedan od najboljih pismenih zadataka o uzrocima hladjenja ljubavi napisan je u jednoj osnovnoj skoli.
 
   Davno, veoma davno, na Zemlji su ziveli samo patuljci. Vecina njih zivela je selu po imenu Svabedo i nazivala se Svabedovcima. To je bio srecan mali narod koji se siroko osmehivao i uvek medjusobno radosno pozdravljao.

   Ono sto su Svabedovci najvise voleli bilo je da daruju jedni drugima tople loptice. Oni su na svojim ramenima uvek nosili malu vrecu punu toplih krznenih loptica. Kad god bi se sreli, Svabedovci bi jedan drugome dali po jednu cupavu lopticu.Bio je to jedan od njihovih najlepsih obicaja - dati nekome toplu lopticu. To je trebalo da pokaze osobi kojoj se loptica daje kako je vrlo cenjena. Na taj nacin moglo se nekome reci - svidjas mi se. A svakako bilo je uvek prijatno primiti od nekoga toplu lopticu.Kad biste dobili toplu lopticu i uzeli je u svoje ruke, osetili biste toplinu koja vam miluje ruke. Mogli ste je prineti obrazu i zatim spustiti u svoju vrecu, osecajuci da ste voljeni i cenjeni.Tako su Svabedovci voleli da daju i primaju tople loptice i ziveli u sreci i zadovoljstvu.  
 


   Izvan njihovog sela, u hladnoj mracnoj pecini, ziveo je jedan zeleni div. Nije bas voleo da zivi sam i ponekad je bio usamljen. Nije se druzio ni sa kim, jer uopste nije voleo da razmenjuje tople loptice. Smatrao je to glupim.


   "To nije za odrasle." obicno bi govorio.


   Jednog dana, kada je div dosao u grad, sreo ga je mali, ljubazni Svabedovac i rekao mu: "Zar nije danas divan svabedovski dan? Evo ti jedna topla loptica. Narucito je lepa i nju sam cuvao bas za tebe zato sto te ne vidim cesto ovde u gradu."


   Div je gledao unaokolo da vidi da li neko moze da ga cuje. Zatim je stavio ruku na rame malog Svabedovca i prosaputao mu na uvo: "Znaj da ces jednog lepog svabedovskog dana ostati bez svojih toplih loptica ako ih budes tako delio!"


   Zapazio je izraz iznenadjenja i straha na licu ovog malog coveka i zatim je  zavirivsi u njegovu vrecu dodao: "Vidim da imas samo oko dvesta dvadeset preostalih loptica, Bolje zato pripazi kako ih delis."


   Posle ovoga div se odgegao dalje ostavljajuci zbunjenog i nesrecnog Svabedovca. Znao je on dobro da svi ovi patuljci imaju nepotrosivu kolicinu toplih loptica i da cim nekome das toplu lopticu, druga dodje u tvoju vrecu da zauzme njeno mesto, tako da nikad ne mozes potrositi tople loptice u celom svom zivotu. Ali, on je racunao sa poverenjem Svabedovca i sa necim sto je znao o sebi. Zeleo je da vidi da li je to nesto prisutno i kod ovih malih ljudi. Tako je izrekao svoju laz, otisao u svoju pecinu i cekao.


   I nije bas trebalo dugo cekati. Prvi covek koji je sreo malog Svabedovca bio je njegov dobar prijatelj koji je sa njim izmenjao vec mnogo, mnogo toplih loptica. Ali sada se iznenadio, jer kada mu je dao toplu lopticu, ugledao je samo neki neobican izraz na licu svog prijatelja. Zatim je cuo kako bi bilo bolje da pripazi jer mu moze ponestati toplih loptica i zatim se njegov prijatelj udaljio. Taj Svabedovac je vec iste veceri rekao trojici drugih: "Zalim, ali nemam toplih loptica za vas. Moram se osigurati da mi ne ponestanu."


   Sledeceg dana vest se prosirila po celom mestu. Svi su poceli da cuvaju svoje tople loptice. Dali bi jos poneku, ali vrlo pazljivo. Samo jako dobrim prijateljima.


   Mali Svabedovci poceli su da gledaju jedni druge sa nepoverenjem i da kriju nocu svoje vrece sa toplim lopticama pod krevete zbog straha da im ih neko ne ukrade. Pocele su da se javljaju i svadje oko toga ko ima najvise toplih loptica, a umesto da ih slobodno daju, ljudi su ih sve vise razmenjivali za stvari. Racunajuci da ima samo odredjeni broj toplih loptica gradonacelnik Svabeda proglasio je sistem razmene, pa su ljudi uskoro poceli da racunaju koliko je toplih loptica potrebno za obrok u necijoj kuci ili za prenociste. Bilo je cak i nekoliko kradja toplih loptica. dogodile su se u tamnim predvecerjima - u predvecerjima u kojima su Svabedovci ranije narocito voleli da setaju parkovima, pozdravljau se i daruju jedni drugima tople loptice. Sada vise nije bilo tako sigurno nalaziti se van kuce.


   A najgore od svega, nesto je pocelo da ugrozava zdravlje ovih malih ljudi. Mnogi od njih poceli su da se zale na bolove u ramenima ili ledjima i, sto je vreme vise odmicalo, sve vise Svabedovaca bilo je pogodjeno cudnom bolescu poznatom pod imenom: omeksavanje kicme. Hodali su pogureno, ili u najgorim slucajevima, toliko pognuti da su im se vrece vukle po zemlji. Mnogi su u gradu govorili da  je tezina vreca prouzrokovala bolest i da je mnogo bolje da vrece ostavljaju zakljucane kod kuce. Nije bilo dugo i vec se vrlo tesko mogao pronaci Svabedovac koji nosi svoju vrecu sa toplim lopticama.


   U pocetku div je bio zadovoljan rezultatom svojih glasina. Zeleo je da vidi hoce li mali ljudi postupati i osecati ono isto sto i on kad je mislio sebicne misli pa je smatrao sebe uspesnim. Jer sada, kada je odlazio u grad, niko ga nije pozdravljao niti mu davao tople loptice. Sada su ga mali ljudi posmatrali kao sto su posmatrali jedni druge - sumnjicavo - i to mu se svidjalo. Za njega to je bilo suocavanje sa stvarnoscu. "Takav je u stvari svet." govorio bi.


   Medjutim kako je vreme odmicalo , dogadjalo se i nesto mnogo strasnije, Mozda zbog omeksavanja kicme, mozda zato sto im nikada niko nije dao toplu lopticu (niko ne zna) nekoliko tih malih ljudi je umrlo. Sva sreca napustila je sada selo Svabedovo, jer su svi oplakivali svoje umrle, Kada je div docuo za to, rekao je sam sebi: "Oh, ne! Samo sam zeleo da vide kakav je u stvari svet. Nisam hteo da umru!" Pitao se sta da radi i smisljao plan.


   Duboko u svojoj pecini div je otkrio kamenolom hladnih kockica. Proveo je mnoge godine vadeci hladne kockice jednake velicine. Voleo je njihov hladni dodir i kako gomila na koju ih slaze raste - svidjalo mu se sto su sve njegove. Odlicio je da ih podeli sa Svabedovcima. Napunio je na stotine vreca hladnim kockicama i odneo ih u Svabedovo.



          Сродна слика
  Kada su ljudi videli vrece hladnih kockica bili su zadovoljni i primali su ih sa zahvalnoscu. Sada su imali nesto sto su mogli davati jedni drugima. Jedina nevolja bila je u tome sto ni izdaleka nije bilo lepo davati hladnu kockicu kao sto je ranije bilo cupavu lopticu. Bilo je i to neki nacim da se bude uljudan, ali ne sa toliko prijateljstva i ljubavi. Primanje hladne kockice stvaralo je i neko protivurecno osecanje. Niste nikad bili sigurni sta je davalac stvarno mislio zato sto su kockice bile hladne i ostre. Bilo je lepo dobiti nesto  od drugoga, ali vas je to nesto ostavljalo zbunjenim i hladnih dlanova. Kada bi Svabedovac ranije dobio toplu lopticu, kazao bi: "Bravo!", a sada obicno nije govorio nista, vec samo: "Uh!"

   Neki od malih ljudi nastavljali su da daju tople loptice i to je, naravno, uvek radovalo i primaoca i davaoca. Mozda je postalo i neobicno dobiti od nekog toplu lopticu zato sto je vec bilo toliko hladnih kockica.


   Davanje toplih loptica nije se nikad vratilo kao obicaj u Svabedovo. Neki su od njih zakljucili da mogu nastaviti da poklanjaju tople loptice jer im se zalihe nikada ne trose, ali umetnost davanja loptica nije usvojilo mnogo ljudi. Umovima ljudi u Svabedovu vladala je sumnjicavost.


   Mogli ste to jasno cuti iz njihovih razgovora: "Topla loptica? Eh! Pitam se sta se krije iza nje!


   "Nikada neznam da li su moje tople loptice stvarno cenjene."


   "Dao sam toplu lopticu i zauzvrat dobio hladnu kockicu. Sigurno to necu vise nikad uraditi."


   "Sa Anom se nikad nezna. Topla loptica jednog minuta, a sledeceg hladna kockica."


   "Ako mi ne budes dao hladnu kockicu ni ja je tebi necu dati. U redu?"


   "Zeleo sam svom sinu dati toplu loptici, ali on je ne zasluzuje."


   "Ponekad se pitam da li dedino ime znaci u stvari tople loptice."


   Mozda bi se svaki stanovnik Svabeda radosno vratio predjasnjim danima kad je bilo tako uobicajno razmenjivanje toplih loptica. Ponekad bi neko od ovih malih ljudi pomislio kako bi bilo lepo primiti od nekoga toplu lopticu i zatim se resavao da izadje i da ih slobodno svima daje, kao pre.


   Ali nesto ga je uvek sprecavalo. Obicno bi bilo dovoljno da izadje i vidi "kakav je u stvari svet".
                           
                                           

     Nepoznati  skolarac

Нема коментара:

Постави коментар