петак, 05. мај 2017.

Отац Серафим Саровски

Без нужде не треба другоме откривати срце своје. 
Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну.
Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.
 

Са човеком душевним, треба говорити о стварима људским, а са човеком који има разум духовни, треба говорити о стварима небеским.

Људи испуњени духовном мудрошћу, расуђују о духу неког човека сходно Светоме Писму, гледајући јесу ли његове речи саобразне вољи Божијој, и потом о њему закључују.


Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. 

У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита (у књизи о Небеској јерархији, гл. 2): поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер – како Писмо каже – није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. 
Треба држати на уму реч Господњу:
 Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас“ (Мт. 7, 6). 

Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи… А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: „Ја прослављам онога који је Мене прославио“ (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.  


                 





Нема коментара:

Постави коментар