понедељак, 22. мај 2017.

Не побеђују моћни, већ неприметни

Колико људи тврди да су верници, а немају никакав осећај за Лепоту и Доброту! У њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини. А у вери, најважнија је љубав према Богу, а ови кротки, безазлени и ненаметљиви воле Бога јер воле Лепоту, Доброту и Истину – а све су то атрибути Божанства. 

“У овом суморном свету, сопствену сенку има чак и сјај сваке врлине. И, пошто смо увек склони да видимо најгоре, управо те сенке прво видимо, а понекад само њих и видимо. Нашем грешном погледу изгледа да кроткима недостаје снага и борбеност; они које привлачи молитва изгледају нам досадни и себични; великодушни и некористољубиви изгледају непрактични и екстравагантни, контемплативни (мисаони) нам изгледају лењи. Способност да се види мрачна страна свега - чак и онога што је добро - није баш доказ да тама заиста постоји тамо где замишљамо да јесте: то је пре јасни доказ таме у нама самима, грешности коју сви делимо” – наводи свештеник Александар Јељчанинов је, у својим дневничким и другим записима, обједињеним у сјајној књизи ''Дневник руског свештеника''.

Тако, некад бива да је муж гневан и груб према својој жени јер је доживљава као слабу и глупу, у случају да је она мирне, трпељиве и кротке нарави. И обрнуто, ако је муж кротак, простодушан и добродушан, жена се према њему односи са нетрпељивошћу, па чак и презрењем, сматрајући га неспособним и млаким. Бива и да родитељи, чије је дете такве, мирне, послушне и благе нарави, испољавају према њему незадовољство, контролорски однос и разне врсте притисака, не би ли од њега “направили” снажног, успешног и способног човека, спремног за пословне и друштвене изазове. Такав је став људи према благима и безазленима свуда око нас, па чак и према онима који обављају послушања у цркви. 

Запитајмо се колико смо пута и сами такве људе гордо (макар и несвесно) доживели као “мање вредне”. Како нам звучи реченица Св. Нектарија Егинског да су послови које друштво сматра најнедостојнијим - највећи у Божијим очима? Како се у овај сујетни свет медијских кампања, политичких трвења, маркетиншких агенција, информационих технологија и менаџерских амбиција уклапа Рођење Христово у скромној пећини и детињство проведено у учењу столарског заната? Да ли за нас истина да су Христови ученици били прости рибари, а не угледне личности, представља само лепу јеванђељску причицу или ипак налазимо у томе смисао и поуку? 

Шта кажемо данас познаницима када нас питају како нам породица, деца, посао? Зар не износимо одмах друштвено прихватљиве информације о дечијим петицама и бројним ваншколским активностима, о својим или супружниковим пословним успесима, квалитету стана у коме живимо, значајним “пројектима” на којима радимо? 

Зато ћемо тешко разумети оне благе, простодушне и честите рабе Божије, који живе скромно, увек у свом креативном нереду, који често нису добро организовани, немају дар говорништва, чија је духовна слобода несместива у беживотне оквире друштвених конвенција, а, како народ каже, “знају на чему небо стоји”. Да ли би нас мање радовао такав пријатељ од моћног и утицајног, и да ли се, пред погледом света, стидимо Христа у себи и својим најближима? 

О. Јељчанинов говори: “Неки људи имају предиван, рајски карактер, са душама као пре грехопада - попут детињих, у својој једноставности, не познајући лаж и злобу. А, то није резултат борбе и напора у њима самима; они су тако рођени. И, за дивно чудо, често се дешава да су ти људи ван Цркве. Они су исувише једноставни, исувише су целовити да би се упуштали у теолошке спекулације, а, такође, исувише скромни и стидљиви да би изражавали своја осећања речима или знацима. 

У религији, најважнија је љубав према Богу, а они воле Бога јер воле Лепоту, Доброту и Истину - а све су то атрибути Божанства. Колико људи тврди да су верници, а немају тај осећај за Лепоту и Доброту: у њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини - њено место је заузело десетак малих истина којих се поносно држе. 

Али, они други - истинске и једноставне душе које живе у радости чак и на земљи - након смрти сигурно ће ући у Царство Светлости и Радости. Слично их привлачи, и оне се налазе у свом природном елементу када су у друштву светаца - једноставних и благословених душа. Ми, тзв. “верници”, кажемо “Хоћу” (Мт.21,30) и не покренемо се, док они ништа не кажу, већ једноставно испуне Очеву вољу”. Речи су Старца Тадеја: “Синови овога света су мудрији од синова светлости јер у себи имају много лукавства. У овом свету људи стално подваљују један другом. Људи кажу: он се снашао у животу, можда се обогатио; док ови нису тако сопособни за живот овоземаљски јер немају лукавства у себи. Они су мирни, тихи и верују. Зато анђели најчешће опомињу таквог човека да избегне неку несрећу која му се у непосредној близини и будућности може догодити”. А песник Мирослав Антић написао је: “Не побеђују моћни, већ неприметни...”

Извор: saborna-crkva.com

Преузето са сајта Пријатељбожији

Нема коментара:

Постави коментар