субота, 06. мај 2017.

Petar Božović: Brak me je prilično zategao

Slavni glumac, koji je ove nedelje proslavio prvu godišnjicu druge bračne zajednice, otkriva koliko mu radosti i briga zadaju unuci, kako se hronoishrana praktikuje u srpskoj pečenjari, čemu ga je naučio otac koji je robijao na Golom otoku i zbog čega se nada da mu je sin oprostio prvi razvod

foto: Vladimir Šporčić, Story Press
foto: Vladimir Šporčić, Story Press
Naći ćemo se u jedan u pečenjari kod Belog, to vam je na devetom kilometru od Ljiga prema Banji Vrujci – objasnio je telefonom glumac Petar Božović (70) razbijajući u paramparčad sve teorije o tome da ga je drugi brak, u koji je stupio prošle godine, suštinski promenio. Jer, kao što je poznato, svaka pristojna pečenjara oko podne skida sa ražnja prase i jagnje, a veliki maestro uživanja u životu sasvim sigurno ne bi odabrao neku nepristojnu. Hronoishrana, kojoj je pristupio na nagovor svoje supruge Snežane, ne predstavlja mu prepreku.
 

Božović čitavo leto, kad se izuzmu kratki izleti na filmske festivale i svečana uručenja nagrada, provodi u Banji Vrujci, kako i priliči jednom od najvatrenijih ideologa borbe protiv globalizma. Umesto zvučnih parola i oštrih rečenica, on svoj stav radije iskazuje ličnim primerom, bestidno uživajući u svemu što je tradicionalno, lokalno i nacionalno. U rakiji, pečenju, narodnoj muzici i seoskom krajoliku sa šumama, brdima i pašnjacima. Ipak, ne manjka mu ni oštrih reči kad se pomene politika. A pomene se uvek. I upravo je to onaj neodoljivi dualitet u njegovim nikad življim očima: s jedne strane reči su mu otrovne, a s druge položaj tela, način na koji prinosi čašu ili jagnjeću nogicu ustima, tonalitet u kom peva narodnjak koji dopire sa starog muzičkog uređaja, mekani su, nehajni i harmonični kao detinjstvo. Takav mu je i taj čuveni pogled koji je svakom liku koji je igrao udahnuo besmrtnost: ljut kao najljuća paprika na svetu i sladak kao čokolada. A nagledao se svačega.
 
Petar je rođen u Zemunu, ali majka mu je umrla još dok je bio veoma mali. Otac ga je podizao vrlo kratko, pošto je zbog svojih političkih stavova završio na Golom otoku. Zbog toga se Božović još kao dečačić preselio u ujčevinu u Kolašinu, gde je odrastao u ruralnom okruženju. Kad je došlo vreme da upiše fakultet, otac je bio oštro protiv toga da Petrov izbor bude glumu. Zato je skoro do samog kraja studirao španski jezik i italijansku književnost, ali je naposletku ipak završio na glumačkoj Akademiji. Kad mu je karijera bila u usponu, stupio je u brak sa glumicom Marinom Koljubajevom, s kojom ima sina Draška. Međutim, brzo su se razveli. Prošlo je dosta vremena dok se slavni glumac nije ponovo skrasio: posle sedam godina ljubavi, 2014. ponovo se oženio. Njegova druga supruga Snežana ima snažan karakter i vedrinu koja pleni. Svaki put kad pogleda u svog supruga, prisutni se ponovo sete šta zapravo znači reč ljubav.
 
Petar je na razgovor došao polako, sa štapom, krupan i dobro raspoložen. Tokom intervjua, nakratko su mu se pridružili supruga Snežana i unuk Nikolaj, a nakon ručka, oni su otišli na bazen. Naravno, pila se rakija šljivovica i jela jagnjetina.
 
Story: Nedavno ste primili priznanje u Nišu, šta vam ono znači?
 
- Dobio sam nagradu Pečat grada Niša i postao počasni građanin. Hvala im na tome. Pitao sam da li možda tu ima nekih para, a oni kažu: Ne, to je počasno. Ako se sećate, Tito je pred smrt samo išao po varošicama, selima, zaseocima, zadrugama i sakupljao počasne plakete. Nije moglo da se živi od tih vesti. Na festival u Herceg Novi ne idem. To je divan grad, ali ima mnogo stepenica. Peo sam se dok sam bio mlađi i na tuđe trešnje, ali sad je drugačije.
 

foto: Vladimir Šporčić, Story Press
 
Story: Dok drugi umetnici kukaju, vi živite. Kako se to radi.
 
- Baš sam danas razmišljao o tome. Nije stvar samo u tome da ti sve znaš, nekad se učio i krasnopis, da to bude estetski. Ako si nešto intenzivno radio, ukoliko si našao svoj put, ne možeš da staneš i kažeš – evo, došla penzija. Svi bi glumci potajno voleli da umru na sceni. Mislim da je Bata Stojković otišao nesrećan jer mu to nije pošlo za rukom.
 
Story: Je li ovo vaša penzija?
 
- Glumačka penzija bila bi protiv profesije. Kad pronađe svoj put, čovek ide dok ne kljune. To je lepo osećanje i mnogo dragoceno. Ima ovih vrednih ljudi koji su strašno mnogo radili, uzmite primer nekog vrhunskog hirurga koji je spasavao živote i dnevno obavljao pet operacija. Kad mu kažu: Gotov si, hajde u penziju, šta on da radi, da gaji ruže?
 

 

Story: Ljudi oko vas tvrde kako imate dar da sve što radite izgleda kao najbolja stvar na svetu: ako pijete, pijete kao da je rakija najskuplji konjak, ako jedete, jedete kao da je reč o najboljem specijalitetu na svetu...
 
- Najgora su ona deca za koju majke i babe u detinstvu kažu: Dobar je, uči škole, ali zloran je! Dugo sam se pitao šta je to oko te hrane, zašto je neko zloran? U najmanju ruku, doručkuješ, ručaš i večeraš. To je vremenski okvirno između sat i po i tri dnevno. Ako se tu uključi i piće, onda je i mnogo više, ali da ostanemo na ta tri sata. To je nedeljno 21 sat, mesečno oko 90, godišnje oko 1.080 ili ukupno 45 dana. Dakle, četrdeset pet dana godišnje provedemo jedući. Koliko je to za ceo život? Odmalena tetke i strine gledaju detetu u nošu: Je l` žuto, je l` žuto? Žuto je, viče ona druga, pa svi odahnu. Muštuluk. A i kad čovek dođe u moje godine, ishrana i varenje od presudnog su značaja za zdravlje. I sad, kako čovek da se ne posveti ozbiljno jednoj tako važnoj stvari koja, zapravo, predstavlja gotovo čitav život? Ako bira da li će u tome uživati ili zakerati, onaj ko se opredeli da zakera, stvarno nije normalan.
 

foto: Vladimir Šporčić, Story Press
Story: Za razliku od većine glumaca koji na svako pitanje odgovaraju da je situacija teška, vi sedite u pečenjari, jedete jagnjetinu i pijete rakiju, kao pravi gazda. Kritikujete, ali ne saživljavate se previše sa patnjom?
 
- Pa čime mene uopšte iko može da kazni? Za čoveka u mojim godinama sa pet diskus-hernija, to spavanje na dasci u zatvoru i ne bi bilo tako loše, a ni redukcija ishrane.
 
Story: Ponekad se čini da, zapravo, uživate u svojim proporcijama?
 
- Uvek kad se pokrene tema kilaže, setim se jedne Nišlijke čiji je muž bio ogroman. Kad je umro, stavili su ga u sanduk i dok su ga vozili, ona poče da viče: Boško, nesi navik’o na teskobu. Njen sin mi priča, kaže: To i izdržah nekako, ali kad krenu majka: Ko će sad jesti pite, ko đuveči... E, na đuveči je prsnuo u smeh i pobegao.
 
Story: Pokušava li supruga da koriguje vaše ponašanje?
 
- Zamoli me žena, pred ovaj naš razgovor: Nemoj, Pero, opet o politici. Ja joj odgovorim: Neću, dušo, ali kako kad je to svuda oko nas? Kažeš šargarepa i već dođe do parlamenta.
 
Story: Pre nego što ste se oženili Snežanom, bili ste sedam godina u vezi, šta se tu promenilo samim venčanjem?
 
- Promenilo se to što sam mislio da ću ja njoj doakati kad se oženim, međutim, tu sam se zeznuo. Situacija je obrnuta. Ona je meni doakala. Ja sam joj govorio Doći će potpis, doći će potpis, a ona kaže: Dobro, u redu, i šta sad? Dao sam joj ključeve od svog života i ona tu radi šta hoće. Bog je tako uredio, hvala mu na tome, hteo sam normalno da završim život sa ženom, venčan.
 
Story: Izgledate li i sebi mlađe otkad ste se oženili, kao što drugi tvrde?
 
- Pa zateže me žena. Leka, na primer, ubada kosu i to reklamira... Ja to ne radim. Hteo bih uvek nešto da kažem, ali šta, stvari su uvek toliko jasne, šta ti tu imaš drugome da soliš pamet. Šta poručujem? Pa ništa, ono što je normalno. A šta je normalno? Sve što je bilo normalno, danas je nenormalno. Na primer, sve ono što je bilo normalno da mi jedemo, sad je specijalitet. A zbog čega? Zato što toga više nema, naterali su te da prosiš najgore proizvode koji se reklamiraju na stranim jezicima.
 

foto: Vladimir Šporčić, Story Press
Story: Vaš hedonizam veoma je privlačan, prelazi li polako na vaše unuke?
 
- Moja Anđelija ima osam godina, završila je drugi razred i sad je nutkaju svačim. Ona neće ovo, neće ono, a ja pitam sina: Draško, šta ona voli da jede? Pa, ona obožava pršutu i slaninu. Na dedu je, šta će. DNK. Nije za japanske alge ili suši.
 
Story: U više navrata kritikovali ste današnju ishranu, ostaju li vaši unuci imuni na brzu hranu, veštačke zaslađivače i slične stvari?
 
- Pasulj, bre. Slanina. Anđelija je već izašla na pravi put. Slanina tanka, sija se, oni je jedu kao čips. Sklanjamo im ove smokije i ostalo.
 
Story: Osim Anđelije, svojim unucima smatrate i decu Snežaninih sinova?
 
- Snežana ima dva sina, a od njih dvoje unučadi. Prvi ima Nikolaja, a drugi ćerku Nikolinu za koju svi pitaju kad su je pustili iz Sivog doma. Ti je ovde pozdraviš: Zdravo, dušo, kako si, a ona je već u spavaćoj sobi i ima kopču na glavi. Ima dve i po godine i sada ide samo sa kacigom. Nikolaj je dobro dete.
 

 

Story: Je li teško biti u braku sa lepom ženom?
 
- Teško, normalno da je teško. Kažem ja mom sinu, kad sam upoznao Snežanu: Sreo sam jednu ženu, čisto da znaš... Pita on: Kakva je? Ja mu odgovorim: Lepa, a on će na to: Znam, tata, imao si ti lepih žena i ranije, nego te pitam je l’ normalna. Oduševio me je. Mislim da ova jeste.
 
Story: Čime se bavi vaš sin Draško?
 
- On je završio muziku, klavir, predaje u školi u Mladenovcu. Voli decu.
 
Story: Koliko je povukao na vas?
 
- Možda je na njega uticao taj naš razvod. Nadam se da mi je dosad to oprostio. Trudio sam se koliko sam mogao. Ali, otac je otac. Kod mene kažu: Otac kolac, majka svetinja.
 
Story: Ovde, u Banji Vrujci, provodite celo leto, da li vam dolaze unuci?
 
- Evo, Nikolaj je tu, a prekosutra mi dolaze sin i unuka, dođu kada mogu. Vole oni da budu s nama, tako je to sa babama i dedama. Oni najviše povlađuju, kod njih sve može. Nema onog pedagoškog pritiska roditelja, a i kad su oni tu, možeš da kažeš: Hajde, ne viči na dete.
 
Story: Pokazuju li Nikolaj i Nikolina neku sklonost prema umetnosti?
 
- Oni su još mali, a Anđelija je dobra u svim sekcijama. Kad je pre nekoliko godina igrala balet, pokazivala mi je svoj čuveni sastav dok je plesala žabu. Deci treba pustiti sve. Mladost je zapostavljena. A opet, ima dokaza da se može. Evo, Nenad Jezdić ima četvoro dece, šljive, rakiju... Bojan Žirović ima petoro. Može se. Ima lepih primera.
 

foto: Vladimir Šporčić, Story Press
Story: Vaš otac robijao je na Golom otoku pa ste odrastali u ujčevini, a posle vam je branio da studirate glumu. Jeste li se, u odnosu sa sinom Draškom a i kasnije sa unucima, trudili da budete kao on ili sasvim drugačiji?
 
- To su druge okolnosti. Čovek u različitim okolnostima u životu različito reaguje. Sem toga, druga su vrednovanja postojala. Pre rata valjalo je biti sudija, lekar ili učitelj. Bilo je i sveštenika dok nisu ukinuti. Za ova ostala zanimanja narod nije imao vremena, bavio se prečim poslovima. Ja to potpuno razumem. Ovo su bitne stvari za svaku državu, školstvo, zdravstvo i pravosuđe. Na ta tri stuba počiva zdravo društvo. To su ova tri srušena stuba u našoj državi...
 
Story: Da ostanemo na lepim temama?
 
- Lepa tema su deca, mada i kroz njihovo odrastanje primećujemo manjkavosti društva koje nas okružuje. Radost je prirodna i normalna, a racio nam govori: gde će oni, kakva je njihova budućnost?
 
Story: Ipak, vaše unuke više će formirati ono što vide kod kuće nego bilo koji sistem, zar ne?
 
- Dodatni deo tragedije. Upoznao sam toliko dece koja su sada već momci od 25, 30 godina, obrazovani su, učtivi, normalni, a ne možeš nigde da ih vidiš. Nema mesta za njih osim ako postanu pripadnici vladajućih partija. Ukoliko to postanu, onda su maloumnici jednog sistema. A kako ćemo mi vaspitavati decu i postavljati im kao vrednosti demokratiju, pravo, slobodu mišljenja, ako naši očevi i njihovi očevi svojim primerom unapred pokazuju da je jedino moguće opstati ako se ide niz dlaku sistemu?
 


 
Story: Vaš otac je, očigledno, imao svoje mišljenje čim je završio na Golom otoku...
 
- Zato me je to i zamolio... To je jedino nasledstvo koje mi je ostalo od njega, ništa mi drugo nije ostavio. Rekao mi je: Samo bih jedno hteo da te zamolim, nemoj da se baviš politikom. I poslušao sam ga. Naravno, svaki čovek koji misli, u suštini, bavi se politikom, ali ono što je rekao odnosilo se na to da ne pripadam nijednoj političkoj partiji. A opet, dok je bio živ Sloba Stojanović rekao mi je jednu stvar. Spremao je nastavak ostvarenja Više od igre i u nekom razgovoru on mi kaže: Šta misliš, gde bi ti završio u ono vreme? Pa na Golom otoku, naravno. Tamo idu svi časni ljudi.
 
Story: Evo vas, ipak, ne na Golom otoku, već u Banji Vrujci, sa unucima koje podučavate lepoti...
 
- Unucima se sad bave roditelji i babe. Deda postaje figura tek kad počnu nešto da shvataju, ali neću ništa direktno da im govorim. Bolje da im usadim ljubav prema lepoti, a to je i ljubav prema istini. Prevashodno mislim na lepotu koja se može sagledati u umetničkom delu, u bilo kom vidu, bez obzira na to da li je reč o muzičkom ili likovnom stvaralaštvu, a pogotovu ako je u pitanju knjiga, ona je najjednostavnija za tako nešto. To je najvažnije kod dece, bitnije od svih ovih informacija i vesti iz spoljnog sveta, društvenopolitičkih zbivanja. Ona dođu, odu i uglavnom naprave štetu.
 
Story: Koje su vaše pedagoške metode?
 
- Pamtimo druge ljude po onome što su dobro uradili: pisce, muzičare... Niko ih se ne seća po neuspešnim stvarima, samo po onom najboljem. Sećam se, u Crnoj Gori jednom je sin pitao majku, a bilo ih je jedno sedam, osam u porodici: Ne pitah te majko, je li tata ikada bio nježan prema tebi, pošto ti u porodici ne možeš da vidiš krljanje jezikom i te stvari. Jes’ jednom, kaže ona. A kad, majko? Kad sam mu posipala na bunaru vodu da se opere i u jednom trenutku učinje ovako, malo me poškropi vodicom s ruku. A danas trista psihologa objašnjava kako treba postupati sa detetom, pokazati mu ovo ili ono... Ma, detetu treba ljubav i kraj. Kao i svakom čoveku, celog života. Jok, nego će doći neka nevladina organizacija da mi objasni kako treba da volim dete. Kao ovde što kažnjavaju ugostitelje: Nemate ovo... Šta? Imam sve, čisto je... Pa nema uputstva za pranje ruku! I eto kazne zato što ne učite ljude kako da peru ruke.
 
 
 

foto: Vladimir Šporčić, Story Press
Snežana Božović: Petar je odličan savetnik u kuhinji
 
 
Petrova supruga Snežana ponosna je na svog muža. Ne samo zato što je veliki umetnik, već i zbog njegove strasti prema svemu što radi. Iako je uspela da ga nagovori da redukuje ishranu, ona ne pokušava da umanji njegovu ljubav prema jelu i piću. Naprotiv. Povremeno čak u kuhinji i sama sledi njegova uputstva ili ga pusti za šporet.
 
- Pokaže on kako nešto treba da se uradi, ali voli i da kuva. Na primer, nedavno je spremao smočani kačamak, a pre toga cicvaru, to je slično, samo bez krompira. Ali, pošto sam i ja uvek raspoložena da spremim ono što bi on voleo, Petar mi uglavnom pomaže savetima. Ima vrlo suptilne načine da stavi do znanja šta mu nije po volji. Na primer, kaže: Sledeći put možda bi mogla malo više ovog ili malo manje onog i nemoj, dušo, sledeći put da soliš, vidiš da ti ta so ne ide od ruke. Stvar je u nežnom otvaranju posude u kojoj se ona nalazi...
 
Petar Božović i hronoishrana na prvi pogled deluju kao dva suprotna kraja univerzuma. Ipak, Snežana objašnjava da to nije baš tako.
 
- Hronoishrana predstavlja veoma jednostavan koncept, samo je bitno da uđete u režim i četiri do pet sati ne jedete ništa, a kad počnete, morate da izbegavate namirnice koje su vam stvorile problem. Pre toga bitno je da se pregledate kako bi vam isključili ono zbog čega ste, recimo, gojazni ili imate visok pritisak. Petar više ne jede kao pre. Kad smo se upoznali, bio je baš veliki gurman, obožavao je teška jela i konzumirao ih je u velikim količinama. Pored toga, imao je brojno društvo oko sebe u kom nikom ništa nije trebalo, a njemu je trebalo da povede računa. Kad se toliko jede i pije, jetra je opterećena i ne stiže da razgradi sve te masnoće, a dodatnu prepreku predstavljaju gazirana pića i hladna voda, na primer špriceri. On se sada mnogo lepše hrani, ako ja smem tako da kažem. Ovo što jedemo u pečenjari kod Belog, ako pojede meso i salatu, opet je u režimu. Naravno, ono meso koje sme.

Нема коментара:

Постави коментар