среда, 24. мај 2017.

Шта је то Бог?

О томе да Бог „постоји“ није потребно трошити речи. Међутим, када се упитамо: шта је Бог, долазимо у проблем шта понудити као одговор. Јер, све што се Њега тиче је потпуно неупоредиво са свим чињеницама које људски род сабира на гомилу коју називамо – знање. 

Да Бог, дакле, постоји, то је очито. Али, шта је Он по суштини и по природи, то је потпуно несхватљиво и непознато. А да је бестелесан, и то је очито. Јер како, иначе, тело може бити бесконачно, неограничено, неизобразиво, те недодириво, невидиво, једноставно и несложено? Како, опет, може бити непромењиво, ако је описиво и подложно страдању (страсти)? И како је бестрасно (нестрадално) оно што је саздано из елемената и на њих се опет разлаже? Јер сложеност је узрок сукобљавања, а сукобљавање је узрок раздвајања, а раздвајање је узрок разлагања; а разлагање је у потпуности противно Богу.

Међутим, како може стајати тврдња да Бог прониче кроза све и да све испуњава, као што каже Писмо: Не испуњавам ли ја небо и земљу?, вели Господ. Немогуће је, наиме, да тело кроз друга тела проходи не комадајући их и не бивајући комадано, не спрежући се и не бивајући противположно, као што се све што је течно слива једно у друго и постаје мешавина.
Иако неки веле да постоји невештаствено тело, такозвано „пето тело“, како су га назвали неки од грчких философа, што је немогуће, оно би, свакако, било у покрету, као што је небо, јер веле да је оно то „пето тело“. Ко је, дакле, тај који то све покреће? Јер све што се креће, стављено је у покрет од стране неког другог. А ко је то, заправо? И тако до у недоглед, док не стигнемо до нечега што је непокретно, јер оно што прво покреће другога је непокретно, а то је управо Божанство. Како, међутим, оно што се креће није могуће ограничити у простору? Само је, дакле, Божанство непокретно, и том непокретношћу све бива покренуто. Према томе, Божанство треба схватити као бестелесно.
Али нити је то у могућности да представи његову суштину, као ни појмови: нерођено, беспочетно, неизмењиво, непропадиво, и све што се тиче Бога, или се о Богу говори, јер они не означавају шта Он јесте, већ шта није. Јер онај ко жели да изрази нечију суштину, треба да каже шта она јесте, а не шта није; међутим, шта је Бог по суштини, немогуће је рећи. Прикладније је о Њему говорити кроз порицање свих особина, јер Он није ниједно од бића, не зато што можда не постоји, но што је изнад свих бића и изнад самога постојања. Јер ако постоје и знања о бићима, оно што је изнад знања јесте, свакако, и изнад суштине, и обратно, оно што је изнад суштине јесте и изнад знања.
Божанство је, дакле, неограничено и умом необухвативо, а оно што је једино умом обухвативо, то је његова неограниченост и необухвативост. Оно, пак, што о Богу говоримо на потврдан (катафатички) начин открива, не Његову природу, него својства те природе. Ако кажемо да је добар, праведан, мудар, или било шта друго, не говоримо о природи Божијој, већ о својствима Његове природе. Постоји, међутим, нешто што о Богу потврдно говоримо, а што има снагу превасходног одрицања, као када приписујући Богу мрак (примрак) немамо на уму мрак, већ то да Он није светлост, него је изнад сваке светлости; а када говоримо о светлости, мислимо тиме како Он није мрак.
Свети Јован Дамаскин
Извор: svetosavlje.org
 

Преузето са сајта Пријатељбожији. 

Нема коментара:

Постави коментар