НЕРВОЗА ТЕ МЕЉЕ, А НЕМИР ТЕ ПРАТИ У СТОПУ: Пробај да урадиш ОВУ ствар и донећеш МИР својима! (ВИДЕО)

 

 Неопходно је да се прође кроз невоље, разне животне трзавице, то је животна школа, савлађивање сваке непријатности миром и тишином.  

Ако смо физички здрави, али смо оптерећени са својим мислима, са својим бригама, немоћима, па нам се и ближњи жале на своје немоћи и онда ми учествујемо у томе, ако не умемо да се опустимо, значи да предамо своје немоћи, своје слабости и слабости ближњих, да предамо Господу, онда ми носимо то велико оптерећење и наш живчани систем временом постаје неиздржив, нервозни смо.     

Не можемо да подносимо ни себе па ни ближње и онда наравно и у друштву и у породици мучан живот, и на радном месту, свуда.     

Извор: Београдски портал

Pozitivne Misli - RADOST I SMEH, STOP MRGOĐENJU!! Vesna Biorac

           

L.N.Tolstoj - O duši

 
Kod nas je Tolstoj poznat više kao umetnik nego kao mislilac, premda je misao bila uvek u središtu njegova stvaranja. Poznat je po svojim velikim delima kojih se odrekao u jednoj od onih kriza što su ostale zagonetne do današnjeg dana, i sav se prebacio u istraživanje moralnih principa, u ispitivanje šta je svrha života čovekova na zemlji. Odrekao ih se, jer su mu se saznanja do kojih je dolazio preko umetnosti učinila lažna.  

U jednom trenutku duševne krize, koja je tako karakteristična po slovenski duh uopšte, on je prozreo laž u koju ga je sputavala umetnost, njega koji je uvek težio za istinom i koji je, još kao mald čovek, u svojim čuvenim "Sevastopoljskim pričama" rekao: "Moj glavni junak bio je, jeste i biće Istina!". I on je odbacio svu svoju umetnost i pošao za istinom.  

Tu istinu Tolstoj je tražio celog života. Tražio u sebi, oko sebe, u delima velikih filozofa, u učenjima velikih osnivača religija, i rezultate, prikupljane iz dana u dan, prerađivane i saobražavane svome shvatanju, on je sakupio u delo koje je u nas jedva imenom doprlo, a koje pretstavlja sintezu njegovog mislilaštva: "Put u život". Retko i neobično delo, najverniji izraz Tolstojevog učenja i najskupoceniji zbornik izreka plemenitih duhova čovečanstva, među kojima su Konfucije, Buda, Sokrat, Platon, Aurelije, Luter, Franjo Asiski, Paskal, Karlajl, Emerson, i toliki drugi.
 Sve do poslednjeg časa, do tragičnih trenutaka u zabačenom selu Astapovu, gde je sklopio svoje umorne oči, Tolstoj je neprestano radio na ovom glavnom, najvećem delu svoga života: da što bolje objasni sebi i celom čovečanstvu osnovne istine o pravom, višem smislu čovečijeg života, da osvetli put kojim jedino može da se ostvari ta istina u životu svakog čoveka i celog čovečanstva; a sa druge strane da objasni sve ono što ljudima smeta da tu istinu ostvare u svom životu; da Braći-ljudima otkrije puteve duhovne borbe protiv onih greha, sablazni i praznoverica koje čoveku i čovečanstvu smetaju da ispune svoje opredeljenje, svoje "poslanstvo" u ovom svetu....

DUŠA

Neopipljivo, nevidljivo, bestelesno, ono što daje život svemu i što je i samo u sebi zovemo Bogom. Isto tako neopipljivo, nevidljivo, bestelesno načelo, odeljeno telom od svega ostaloga i koje mi saznajemo sobom, zovemo dušom.

ŠTA JE DUŠA

1.Čovek koji je proživeo dug vek proživeo je mnogo promena: bio je najpre odojče, pa onda dete, zatim mladić, odrastao čovek, pa starac. Ali, ma koliko da se čovek menjao, on je uvek govorio za sebe ja. I to ja bilo je u njemu uvek jedno isto. Isto to ja bilo je i u odojčetu i u odraslom čoveku i u starcu. Eto, to nepromenljivo ja zovemo mi dušom.
 
2.Ako čovek misli da je sve što oko sebe vidi, sav beskonačni svet tačno onakav kako ga on vidi, onda se veoma vara. Sve telesno čovek zna samo zato što je u njemu takav, a ne drukčiji vid, sluh, pipanje. Kad bi njegova čula bila drukčija, sav svet bi mu izgledao drukčije. Prema tome, mi ne znamo niti možemo da znamo kakav je telesni svet u kojem živimo. Jedino što tačno i potpuno znamo to je naša duša.  

NAŠE „JA“ – DUHOVNA SILA

1.Dok ne saznamo šta je u nama, kakva nam je korist da znamo šta je izvan nas? A i je li moguće da poznamo svet, ako nismo poznali sebe? Može li da bude vidovit u gostima onaj ko je slep kod kuće? (Skovoroda)
 
2.Kao što sveća ne može da gori bez ognja, tako ni čovek ne može da živi bez duhovne sile. Duh živi u svim ljudima, ali svi ljudi to ne znaju.
Radostan je život onoga ko to zna, a nesrećan je život onoga ko to ne zna. (Braminska mudrost)

DUŠA I MATERIJALNI SVET
 
1.Mi smo izmerili zemlju, sunce, zvezde, morske dubine; mi silazimo u ponore zemljine za zlatom; pronašli smo reke i gore na Mesecu, pronalazimo nove zvezde i znamo veličinu njihovu; zatrpavamo provalije, gradimo čudesne mašine; kako koji dan, sve novi i novi pronalasci. Šta sve mi već ne umemo! Šta sve mi ne možemo! Ali nešto, i to najglavnije, ipak nam nedostaje. A šta je to nešto, mi ni sami ne znamo. Mi smo kao malo dete: oseća da mu nije dobro, a zašto mu nije dobro – ne zna.
 Nije nam dobro zato što znamo mnogo suvišnog, a ne znamo ono što nam je najpotrebnije: same sebe ne znamo. Ne znamo onoga ko u nama živi. Kad bismo znali i setili se onoga što živi u svakome od nas, život naš bio bi sasvim drukčiji. (Po Skovorodi)
 
 2.Konfucije je govorio: nebo i zemlja su veliki, ali imaju boju, oblik, veličinu. A u čoveku ima nešto što misli o svemu što postoji, i to nešto nema ni boje, ni oblika, ni veličine. Prema tome, to što je u čoveku, kad bi sav svet bio mrtav, jedino bi davalo život svetu.
 
3.Gvožđe je tvrđe od kamena, kamen je tvrđi od drveta, drvo je tvrđe od vode, voda je tvrđa od vazduha. A ono što ne može da se opipa, što se ne vidi i ne čuje, tvrđe je od svega na svetu. Jedino je ono bilo, jeste, i biće, i nikada neće propasti.   A šta je to? To je duša u čoveku.

 DUHOVNO I TELESNO U ČOVEKU

1.Ko si ti? Čovek. – Kakav čovek? Čime se razlikuješ od drugih? Ja sam takvih i takvih roditelja sin, kći, ja sam star, mlad, bogat, siromah.
 Svaki od nas je čovek, različit od drugih ljudi, muško, žensko, starac, dečko, devojčica; i u svakom od nas, odeljenom od ostalih, živi jedno isto duhovno biće. I kad mi kažemo: ja hoću, to ponekad znači da to hoće Ivan ili Natalija, a ponekad da to hoće ono duhovno biće koje je u svima jedno. Tako se dešava da Ivan ili Natalija hoće jedno, a duhovno biće koje živi u njima neće to, nego hoće sasvim drugo.
 
2.Neko dolazi na vrata. Ja pitam: Ko je tamo? On odgovara: Ja. – Ko ja? – Pa ja, - odgovara onaj što je došao. A došlo je jedno seljače. Ono se čudi kako može neko da pita ko je to ja. A čudi se stoga što oseća u sebi ono jedino duhovno biće koje je isto u svima nama, i zato se čudi kako može da se pita za ono što bi trebalo da je svakome poznato. Ono odgovara za duhovno ja, a ja ga pitam za prozorčić kroz koji gleda to ja.

SAVEST JE GLAS DUŠE
 
1.Glas strasti može da bude gromkiji od glasa savesti, ali glas strasti je sasvim drukčiji nego spokojni i uporni glas kojim govori savest. I ma kako da glasno viču strasti, one ipak strahuju pred tihim, spokojnim i upornim glasom savesti. Glasom tim govori ono večno božanstvo što živi u čoveku. (Čaning)
 
2.Filozof Kant govorio je da ga više od svega zadivljuju dve stvari: zvezde na nebu i zakon dobra u duši čovekovoj.  

3. Istinsko dobro je u tebi samom, u tvojoj duši. Ko ne traži dobro u samom sebi čini isto što radi pastir kad traži u stadu jagnje koje mu je pod pazuhom. (Indijska Vemana)   

BOŽANSTVENOST DUŠE

1. „Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje u onoga koji me je poslao, imaće život večni i na sud neće doći, nego je prešao iz smrti u život. Zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas sina Božjega, i čuvši oživeti. Jer kao što otac ima život u sebi, tako dade i sinu da ima život u sebi“. ( Jov. V, 24-26)
 
2. Kaplja kad padne u more postaje more. Duša kad se sjedini sa Bogom postaje Bog. (Angelus)
 
 3. Kad čovek iskazuje istinu, to ne znači da ta istina izlazi iz čoveka. Sva istina je od Boga. Ona samo prolazi kroz čoveka. Ako ona prolazi kroz ovoga a ne kroz onoga, to je samo stoga što je taj čovek umeo da se učini toliko prozračnim da istina može da prolazi kroz njega. (Paskal)
 
4. Bog govori: „Ja sam bio nepoznato blago. I zaželeh da postanem poznat. I gle, ja stvorih čoveka.“ (Muhamed)
 
5. Duša je staklo. Bog je svetlost koja prolazi kroz staklo.

ŽIVOT ČOVEKOV NIJE U TELU VEĆ U DUŠI. I NIJE U TELU I DUŠI VEĆ SAMO U DUŠI.

1. Nema tako snažnog i zdravog tela koje nikad ne može da oboli; nema takvih bogatstava koja nikad ne mogu da propadnu; nema te vlasti kojoj neće doći kraj. Sve je to prolazno. Ako čovek nalazi pravi život u tome da bude zdrav, bogat, uvažen čovek; ako čak i postigne to što želi, on će ipak strahovati, bojati se i žalostiti, jer će videti kako sve to u čemu je tražio život odlazi od njega, kako i on sam pomalo stari i približuje se smrti.
 Kako bi se moglo udesiti da čovek ne strahuje i da se ne boji?
Ima samo jedno sredstvo: ono je u tome da život ne tražiš u onome što prolazi nego u onome što ne prolazi i ne može da propadne: u duhu koji živi u čoveku.
 
2. Radi ono što hoće od tebe tvoje telo: stiči slavu, počasti, bogatstva, i život će ti biti pakao. Radi ono što hoće od tebe duh koji živi u tebi: stiči smirenost, milosrđe, ljubav, i neće ti trebati nikakav raj. Raj će biti u duši tvojoj.
 
 3. Čim osetiš u sebi strast, pohotu,strah, zlobu, seti se ko si: seti se da nisi telo nego duša, i odmah će se stišati ono što te je uzbudilo.
 
4. Sve naše nevolje potiču otuda što zaboravljamo ono što živi u nama i prodajemo svoju dušu za sočivušu čorbu telesnih radosti.
 
5. Da bi ugledao istinsku svetlost, onakvu kakva jeste, treba i sam da postaneš istinskom svetlošću. (Angelus)
 
  ISTINSKO DOBRO ČOVEKOVO JE SAMO DOBRO DUHOVNO

1. Svaki čovek poznaje u sebi dva života: telesni i duhovni. Telesni život počinje da slabi čim dođe do vrhunca, i sve više slabi i približuje se smrti. A duhovni život, naprotiv, od rođenja do smrti neprestano raste i jača.
Ako čovek živi samo telesnim životom, on i sav njegov život nije ništa drugo nego život čoveka osuđenog na smrt. A ako čovek živi za dušu, onda se ono u čemu on nalazi svoje dobro svakim danom sve više uvećava, i smrt mu nije strašna.
 
2. Kad je svet počeo da postoji, razum mu je postao mati. Onaj ko zna da je osnova života duh – zna da je izvan svake opasnosti. Kad bude stisnuo usne i zatvorio vrata osećanju na kraju života, neće osetiti nikakva nespokojstva. (Lao Ce)
 
3. Za besmrtnu dušu potreban je rad isto tako besmrtan kao što je i ona sama. A taj rad – beskonačno usavršavanje sebe i sveta – njoj je i dan.

 JEDNA JE DUŠA U SVIMA

Sva živa bića odeljena su telima svojim jedno od drugog, ali ono što im daje život jedno isto je u svima.

SAZNANjE BOŽANSTVENOSTI DUŠE SJEDINjUJE LjUDE
 
1. Nauka Hristova objavljuje ljudima da u svima njima živi jedno isto duhovno načelo i da su svi ljudi braća, i time ih sjedinjuje za radosni zajednički život. (Lamene)
 
2. Sećam se da mi je neko kazao da u svakom čoveku ima mnogo veoma doborog i veoma čovekoljubivog i mnogo lošeg i neprijateljskog; i prema tome kako je čovek raspoložen, javlja se čas jedno čas drugo. To je sasvim tačno.
 Gledanje tuđih patnji izaziva ne samo u raznim ljudima, nego i u jednom istom čoveku često sasvim protivno osećanje: ponekad saučešće, a ponekad kao neko zadovoljstvo, koje se vremenom pojača do najveće zluradosti.
 Ja sam na sebi opazio da na sva stvorenja gledam katkad s iskrenim saučešćem, katkad sa najvećom ravnodušnošću, a više puta sa mržnjom i čak sa zluradošću.
 To očigledno pokazuje da u nama ima dva različita, sasvim suprotna načina poznavanja. Jedan kada priznajemo sebe za odeljena bića, kad nam sva ostala stvorenja izgledaju tuđa, kada ona sva nisu ja. I onda ne možemo prema njima da osećamo ništa drugo osim ravnodušnosti, zavisti, mržnje, zluradosti. I drugi način poznavanja, kada priznajemo naše jedinstvo sa svima. Pri tome načinu poznavanja sva stvorenja izgledaju nam isto što i naše ja, i zbog toga pobuđuju prema sebi u nama ljubav.
 Prvi način poznavanja deli nas jedne od drugih neprobojnim zidom, drugi uklanja taj zid, i mi se spajamo u jedno. Prvi način uči nas da priznajemo da ostala stvorenja nisu ja, a drugi da su sva stvorenja to isto ja kakvo ja saznajem u sebi. (Šopenhauer)
 
3. Reka nije slična ribnjaku, i ribnjak nije sličan buretu, i bure nije slično kovi za vodu. A i u ribnjaku, i u reci, i u buretu, i u kovi je jedna ista voda. Isto tako su i svi ljudi različiti, ali duh koji u njima živi u svima je jedan isti.
 
4. U svakom čoveku živi onaj duh iznad kojega nema ničega na svetu, i zato, ma šta bio čovek na zemlji: velmoža ili robijaš, arhijerej ili prosjak, svi su jednaki, jer u svakome živi ono što je iznad svega na svetu. Ceniti i uvažavati velmožu više nego prosjaka isto je što i ceniti i uvažavati jedan zlatnik više od drugog zato što je jedan zavijen u belu, a drugi u crnu hartiju. Treba se uvek setiti da je u svakom čoveku ista duša kao i u meni, i da se, prema tome, sa svima ljudima treba ophoditi jednako, sa pažnjom i poštovanjem.
 
5. Deca su mudrija od odraslih. Dete ne pita za zvanje čovekovo, nego svom dušom oseća da u svakom čoveku živi ono što je jedno isto i u njemu i u svim ljudima.
 
 JEDNO ISTO DUHOVNO NAČELO ŽIVI NE SAMO U SVIM LjUDIMA NEGO I U SVEMU ŽIVOM.
 
1. Samilost prema svemu živome potrebna je najviše zbog toga da bi čovek mogao da napreduje u vrlinama. Ko je milostiv taj neće ni uvrediti ni ožalostiti, i oprostiće. Dobar čovek ne može da ne bude milostiv. A ako je čovek nepravedan i zao, onda on sigurno nije ni milostiv. Bez samilosti prema svemu živome ne može da bude vrline. (Šopenhauer)
 
2. Kad bi svi oni koji jedu životinje morali sami da ih ubijaju, više od polovine ljudi odreklo bi se mesa.
 
 ŽIVOT LjUDSKI JE TIM BOLjI ŠTO LjUDI JASNIJE SAZNAJU JEDINSTVO ONOGA BOŽANSKOG NAČELA KOJE U NjIMA ŽIVI.

1. Neki ljudi misle da samo oni istinski žive, da su oni sve, a svi drugi ništa. Takvih ljudi ima mnogo. Ali, ima i takvih ljudi, razumnih i dobrih, koji shvataju da je život drugih ljudi, pa šta više i životinja, isto tako važan sam po sebi kao i njihov. Takvi ljudi ne žive samo u svome ja nego i u drugim ljudima, pa čak i u životinjama. Takvi ljudi lako žive i lako umiru. Kad umiru, u njima umre samo ono čime su živeli u sebi; a ono čime su živeli u drugima ostaje. Međutim, oni koji žive samo u sebi, ti i teško žive i mučno umiru; jer kad umiru, takvi ljudi misle da u njima umire sve ono čime su živeli. (Po Šopenhaueru)
 
2. Lako je podnostiti bedu kad ona ne dolazi od ljudi nego od bolesti, požara, poplave, zemljotresa. Najviše boli čoveka kada strada od ljudi, od braće. On zna da bi trebalo da ga ljudi vole, a oni ga, umesto toga, muče. Ljudi, svi ljudi su isto što i ja, - misli taj čovek. – „Pa zašto me muče?“ Eto, zato i jest lakše podnostiti bedu od bolesti, požara, suše, nego od ljudske zloće.
 
  POSLEDICE SAZNANjA JEDNISTVA DUŠE U SVIMA LjUDIMA.

1. Grančica odsečena od svoje grane, odvojena je tim samim od celog drveta. Isto tako i čovek, kad se zavadi sa drugim čovekom, tim samim otkida se od celog čovečanstva. Tu, granu odseca tuđa ruka, a čovek sam svojom mržnjom odvaja sebe od bližnjega i ne misli na to da time otkida sebe od celog čovečanstva. (Marko Aurelije)
 
  2. Nema takvog lošeg dela za koje bi bio kažnjen samo onaj koji ga je učinio. Mi ne možemo da se tako usamimo da ono zlo koje je u nama ne bi prelazilo i na druge. Naša dela, i dobra i zla, žive i deluju kao i naša deca, ne više po našoj volji, nego samo po sebi. (Džordž Eliot)   

Odlomak iz knjige L.N.Tolstoja "Put u život". Ja sam našla prevedenu knjigu bez potpisa prevodioca ovdje (to je manji dio izvorne knjige na ruskom)  A knjigu "Путь жизни" Лев Николаевич Толстой, ovdje:  

Tekst u celosti preuzet sa bloga Bebamur.com 

Čemu služi tuga i zašto ne treba sprečavati decu da budu tužna

Autor: Maša Karleuša Valkanou, MSc psiholog i psihoterapeut

Tuga je dragulj čija vrednost nije toliko poznata među svetom. Ne samo da odrasli ljudi na sve moguće načine izbegavaju da budu tužni, već tako uče i decu od malih nogu. Koliko puta ste videli ili doživeli situaciju da se detetu slomi igračka i kada dete počinje da plače, roditelji ga teše: “Ne plači, kupićemo drugu“ ili „Ne plači, ti si veliki dečko (devojčica) nećeš valjda da plačeš zbog igračke“ ili „Ne plači, to je samo igračka, imaš 100 takvih“ itd. Time šaljemo poruku da plač nije poželjan, kao i da treba na svaki mogući način da poreknemo svoj gubitak. Gubitak jedne igračke za dete je velika stvar, kao što je za odrasle gubitak drage ogrlice ili udarac na skupim kolima. Zato je ovakav događaj sjajna prilika da pokažete detetu kako da se nosi sa gubicima u životu.

Jedna od najtežih stvari u životu je prihvatiti život kakav jeste. To je čudno, jer izgleda kao vrlo jednostavna stvar. Nešto jeste i treba računati sa tim, kako bi se efikasno kretali kroz život. Ako je na našem putu slon ili ogroman krater, mi ne možemo biti efikasni ako ga ignorišemo i uporno pokušavamo da preko njega pređemo. Ljudi koji se stalno žale u životu: „Zašto se to uvek meni dešava, zašto ja nemam sreće…“ ignorišu slona na svom putu. To što nešto ne vidimo, ne znači da ono nije tu i da ne deluje na nas.

Naučili smo da poričemo činjenice života i da se pravimo da ih nema. Kada neko nama blizak ima problem najčešće kažemo: “Ne brini, biće sve ok“ ili „Nije to tako strašno“, „Moraš sad da budeš jak“ itd. Ove prazne reči nemaju moć da uteše. Ono što je mnogo teže uraditi, ali bi mnogo više značilo osobi koja se suočava sa stvarima koje su za nju strašne je samo biti tu i ostati u zagrljaju tuge. Ljudi se plaše tuge i trude se da pobegnu od nje. Na taj način lišavaju sebe unutrašnje zrelosti i duboke radosti življenja.

Možemo da zamrznemo jedan kadar iz svakodnevnog života roditelja, kada dete trči i padne, nekoliko milisekundi nastaje muk, a čim roditelji savladaju šok, brže bolje upućuju bujicu reči „Ništa! Ništa strašno! Skočilo dete! Super! Prošlo…“. Ovakva reakcija roditelja je sasvim prirodna u našem društvu, ali uči dete da je strašno osećati bol i da se on po svu cenu mora izbeći. Tako imamo čitave generacije mladih ljudi koji su potpuno nespremni da se nose sa životnim nedaćama, netolerantni na frustracije svakodnevnog života i duboko nesrećni što osećaju i najmanju nelagodnost.

Istraživanja su pokazala da veština našeg uma da neke emocije otkloni iz svesti je neselektivna, tako da potiskivanje tuge dovodi do potiskivanja i svih drugih emocija, naručito radosti života i uživanja te na taj način dolazi do bezvoljnosti, manjka energije i razvoja depresije. Iako tuga može biti za nekog neprijatna, tuga je zdrava emocija koja se javlja u situacijama gubitka. Gubitak može biti stvaran ili fantaziran. Rad tuge je dragocen za zdrav psihički život i bez njega nema razvoja, ni zrelosti. Kroz rad tuge mi prihvatamo realnost kakva jeste, priznajemo gubitak i dozvoljavamo sebi da taj gubitak otplačemo. Tek kada je gubitak otplakan, postiže se nova zrelost i ličnost postaje snažnija, otpornija i više integrisana. Zato sledeći put kada se vaše dete bude susrelo sa situacijom gubitka, umesto da kažete „Ništa strašno“, recite „Da, to je tako tužno, razumem“ i pustite dete da se isplače u vašem zagrljaju.

Muškarci mogu misliti da je plač „samo za devojčice“, da je tuga znak slabosti, a neki ljudi mogu izbegavati tugu iz straha da će ona onda večno trajati i da nikada neće iz nje izaći ako joj se prepuste. Ovo naravno nije tačno, tuga je proces koji ima svoj vrlo jasan početak, razvoj i na kraju čak i srećan završetak. Nasuprot tome, potiskivanje tuge traje beskrajno, jer se sprečava psihološko razrešenje. Postoji poremećaj koji se zove produženo tugovanje, u čijem slučaju treba uključiti i stručnjake, ali se rad opet usmerava na prolazak kroz tugu, a ne njeno negiranje.

Kada se sprečava tugovanje stvaraju se veliki problemi u psihičkom funkcionisanju. Potisnuta i neprepoznata tuga pretvara se u simptome anksioznosti, depresije, napetosti, strahova i ponašanja kao što su različite destruktivne i agresivne impulsivne reakcije, a zatim rizična ponašanja i bolesti zavisnosti. Odbrambena ponašanja koja služe da se osećaj tuge zamaskira su nešto što često imamo prilike da vidimo kod ljudi, na primer euforičnost, neautentična veselost, preglasan smeh, preterana akcija, izlaženje, promiskuitetno ponašanje, različita rizična ponašanja, kao i korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci. Kada sprečavamo sebe i svoju decu da budu tužna mi se udaljavamo od realnosti, odcepljujemo naša osećanja, a sa umrtvljavanjem tuge uspavljujemo i sve druge emocije, te ostajemo prazni, beživotni, ravnodušni, iscrpljeni i bez sposobnosti za ljubav, rad i radost svakodnevnog življenja. Bez tuge nema ni ličnog sazrevanja i napretka, što je razlog zašto su mnogi odrasli ljudi emotivno nezreli i ne mogu ostvariti kvalitetne odnose sa drugim ljudima.

Zato pustite decu da tuguju, jer tako rastu i sazrevaju, uče o sebi i životu i prihvataju život kakav jeste, što im omogućava da ga žive punim plućima.

Tekst u celosti preuzet sa sajta Mensa Srbije

Zasto je važno znati tugovati ?

  

Da bi odrastao, čovjek mora da nauči kako da tuguje. Ne da pati i ne da plače tek tako, već baš da tuguje. Treba dozvoliti tuzi da odradi unutra taj posao, zbog čega je predodređena.  

Ovaj posao je veoma važan. Na primjer, preko tuge se ostvaruje restrukturiranje sliku svijeta, što je realnije nemoguće. Prilagođavanje na gubitak. Pomirenje sa neizbježnim. Prihvatanje svoje usamljenosti. Mogućnost da se otpusti to što nije tvoje i prihvati ono što se ne želi da prihvati. 

​Na primjer, doživljavanje i otpuštanje neuzvraćene ljubavi ili prihvatanje činjenice da tijelo stari. Usporenje, punjenje, odumiranje i transformacija.
U naše vrijeme tuga, uopšte nije u modi. Ni akutna, ni hronična. Posebno tuga zbog toga što izgleda moguće zamijeniti, u savremenim uslovima, popraviti i obezvrijediti. Nije riječ samo o stvarima, već i o ljudima.
Jednom na sahrani šesnaestogodišnjeg dječaka čula sam savjet "što brže roditi dijete", upućen roditeljima preminulog. Čini se logično, ali nekako zvuči jezivo, zar ne? Zamijeniti jedno dijete drugim "što je prije moguće", kao probijenu gumu ili slomljeno prozorsko staklo.
Tuga se uvijek nalazi u tijelu. Čak i nakon 20 ili 30 godina, ona ostaje u vama, dok ne bude odrađena, izražena, proživljena.
Obezvređivanje tuge je veoma rasprostranjeno i mnogim ličnostima ne dozvoljava da sazru. Oni koji ne mogu da izdrže svoju tugu, često ne mogu da izdrže ni tuđu, predlažu sagovorniku da "zaboravi", "opusti se", "nađe drugu" ili "sabere se". Takve savjete obično daju oni čija je ličnost kao neduboka posuda, nije u stanju da smjesti sva osjećanja druge osobe, čak ni svoja sopstvena.
​

 

Strah od tuge i želja da se nešto što je prije uradi sa tim je razumljiva, jer je neprijatno doživljavati tugu. Ali ako ne znate kako to da uradite, možete se tu zaglaviti dugo vremena, dobijajući sekundarnu korist od patnje. Manipulisanje okruženjem.   

​Međutim, tuga, čak i oštra, završava se. A ti plodovi koje ona može donijeti, su vrijedni. Ona produbljuje, širi i jača. A to što ste preboljeli, više vas ne zabrinjava, podsjeća na sebi samo dečijim fotografijama i tugom. A otkrivaju se mogućnosti da se saosjeća sa dešavanjima drugih ljudi, oni postaju bliži.

Autor: Aglaja Datešidze
Izvor: ​ dateshidze.ru 
Prevela: Beba Muratović - bebamur.com

Čišćenje vezanosti za prošle odnose

 

Važno je da se pomirimo sa tim, da će nas bol prošlih odnosa progoniti još neko vrijeme, to je kao ožiljak, koji ponekad curi, boli, svrbi.  

Mi ne možemo da uklonimo iz sebe prošlost, možemo samo da je prihvatimo i da je učinimo dijelom svoje snage.
Stoga, ne borite se sa "bivšim" ne pokušavajte da ih zaboravite, da se oslobodite njih, da ih izbrišete iz sjećanja.

​Sjećajte ih se, dajte im mjesto u svom životu, oni su bili tamo, oni su uticali na vaše stanje, oni su vam dali važne realizacije i životno iskustvo, a to nije tako malo.
Na kraju krajeva, ovaj svijet - to je naša postavljena scena, mi smo ih sami pozvali zbog nekih lekcija. Ne možemo poricati i ignorisati učitelje zbog toga što loše učimo i ne ispunjavamo program.
Oslobodimo se iluzije da treba da zaboravimo bivše, da bi nam konačno počeo srećan život.
Jaka ličnost - nije ta, koja je bila u stanju da zaboravi i izbriše sve iz sebe, već ta koja sve pamti i živi mirno sa tim, svaki dan bira sreću i zdrave odnose!
Jačim nas čini prihvatanje, a ne odbacivanje.
Permanentno srećan život i vječno srećni odnosi, to je iluzija. Čak i kod najuspešnijih brakova, ima mnogo bola, testova, lekcija.
Samo toplih trenutaka tamo je više, više je zrelosti, pažnje i više dobra.
A što smo zreliji i cjelovitiji, tim su kod nas uspješniji odnosi.
Veoma je važno napusti destruktivne odnose, a još je važnije stvoriti novi fokus pažnje, i čuvati energiju ne za odbacivanje, već za prihvatanje.  

© Julija Sudakova ( frgmenti   seminar "Čišćenje vezanosti za prošle odnose")

Izvor: vk.com/womansanga 
Prevela: Beba Muratović -  bebamur.com 

Света Земља, Јелеонска гора - место Вазнесења Господњег

Вазнесење је чудесна круна Христовог богочовечанског живота и рада на земљи. Свети апостоли били су на овом месту на Маслинској Гори, сведоци пред светом велике истине да је Исус као човек вазнесен на небо. На овом месту се и данас назире обрис Христовог левог стопала које поклоници побожно целивају. Место је пронашла царица Јелена и начинила цркву са отвореним кровом. Међутим место је под патронатом арапских муслимана од 1187.године. Они су изнад олтара царице Јелене подигли потпуно озидану куполу са кровом. Осмоугаони темељи Константинове цркве остали су до данас. 

 

Исусе, Који си се вазнео, узнеси и душе наше у Царство Небеско!  

О, Премилостиви и Најчистији Исусе, Који си дело нашега искупљења на земљи извршио, Који си из мртвих васкрсао и са пречистим телом, кога си примио, и са славом на Небо узишао, прими ову захвалност коју Ти приносимо од сваке душе наше, и пошто поново треба у слави да дођеш, удостој нас тада да станемо са десне стране Твоје и са хоровима праведних да Ти запевамо: Алилуја!

   

Света Земља, Јелеонска гора - место Вазнесења Господњег

 

Поглед са места Вазнесења Христовог на Мслинској Гори

Света Петка Ђунис  

 

Срећан празник Вазнесење Христово - СПАСОВДАН!

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Тропар, глас 4. Вазнео си се у слави Христе Боже наш, радост учинивши ученицама, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.  

 

 МОЛИТВА прва ВАЗНЕСЕЊУ

Спаситељу Христе, Који си се на Небо вазнео, молимо Ти се смирено: подигни ум наш од временских и сујетних жеља светских ка вечноме блаженству на Небу, које си припремио онима који воле свете Твоје заповести и који их чувају, да надањем на неисказана она блага и учвршћивањем силом Твоје благодати, узмогнемо да избегнемо страсти дела на славу Пресветога имена Твога. У другоме и славноме доласку Твоме, да радосно сретнемо Тебе Спаситеља и Судију нашега, и да чујемо најслађи Твој глас, који праведне призива на наслеђе Царства Небескога и да са свима онима који су Ти у векове угађали уђемо и ми у пресветлу дворану Твоју и да Те тамо прославимо са Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин.  

  

МОЛИТВА друга Захвална

Благодаримо Ти Христе Боже, Спаситељу наш, што нас пале ниси оставио да изгинемо до краја, него ради неисказанога Твога човекољубља дошао и спасао си нас, и нас заблуделе поново си привео Оцу Твоме, и даровао си нам слободу да будемо деца Божија и наследници вечнога блаженства у Царству Небеском, и сада нам пошаљи Господе да се истрајно подвизавамо против ђаволских искушења, и да не паднемо поново у тешко ропство греха, коме смо и раније робовали. Да тако Твојом благодаћу утврђени, сви добијемо спасење и прославимо Тебе са Оцем и Светим Духом у бесконачном Царству Твоме у векове векова. Амин.  

  

ЦРКВА ВАЗНЕСЕЊА НА МАСЛИНСКОЈ ГОРИ

Тропар, глас 4. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Кондак, глас 6. Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.  

  

МОЛИТВА трећа ВАЗНЕСЕЊУ

Јединородни Сине и Слове Божији, Који си ради нашега спасења примио тело и смрт претрпео, сада по преславном Твоме Вазнесењу на Небо, са пречистим телом на Престолу са Оцем седиш и целим светом управљаш, не заборави Твојим милосрђем нас, који смо на земљи и које кушају многе напасти и тегобе, ако смо и веома нечисти и недостојни, него у Тебе Господа нашега и верујемо и другога посредника и нада на спасење не знамо. Како си чак до ада са Крста сишао са пречистом душом Својом, да нас од власти и мучења адова ослободиш, сећајући се свега: да се чувамо од греха и страсти, који су узрок љутих страдања и смрти Твоје, да волимо правду и врлину више од свакога дара, што је Теби од нас најпријатније и најмилије, јер се у свему искушавамо. О, Свеблаги, Сам знаш како је велика немоћ тела и духа нашега, а непријатељ је као лав који риче и тражи некога да прогута. Не остави нас без Твоје свемоћне силе и помоћи, и буди с нама увек чувајући нас и покривајући, упућујући и храбрећи нас, радујући и веселећи дух наш. Наслањајући се на крила Твоје доброте и љубави сав живот наш временски и вечни Теби предајемо, нашем Владики, Исусу и Господу и Искупитељу, молећи из дубине душе да Ти који знаш свачију судбину учиниш да пређемо без опасности долину овог мрачног живота, и достигнемо боголепни Твој дворац који си обећао спремити свима онима који верују у Име Твоје и који следују Божанственим стопама Твојим. Јер си Ти наша нада и утеха и Теби славу узносимо са Оцем и Светим Духом у све векове. Амин.  

Света Петка Ђунис

 

У сусрет празнику ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО:

 

Исусе најслађи, Војводо изабрани, Ти који си Својом смрћу разрушио царство смрти и Својим Вазнесењем отворио рајска врата онима који верују у Тебе. За толика добра Твоја, која си учинио роду људском, приносимо Ти ову захвалну песму:

Исусе, Који си се вазнео, узнеси и душе наше у Царство Небеско!  

  

Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: "Светитељу Божји, заступи нас"! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата". И одмах - о, чуда - једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: "Шта сте чудно видели?" Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо!

Свети Пајсије Светогорац 

  

24. Мај - Срећан празник СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ! Срећна слава свима који славе, на многаја љета!

Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.
Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.  

  

Тропар Кирилу и Методију, глас 4.

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.  

  

МОЛИТВА светом МЕТОДИЈУ и КИРИЛУ,
равноапостолним учитељима словенским

О, преславни народа словенских учитељи и просветитељи, свети равноапостолни Методије и Кириле, к вама, као деца ка оцу, светим учењем и списима вашим просвећени и у вери Христовој утврђени, сада усрдно притичемо и са скрушеним срцима нашим се молимо. Ако и завете ваше, као деца не усвојисмо, не сачувасмо, и да угађамо Богу како учисте, не трудисмо се, и од једномислија и љубави према словенима, као браћи у вери и по телу, како сте нам добро завештали, отпадосмо, као у давнини за време живота вашег неблагодарне и недостојне нисте одбацили, но добром им за зла узвраћасте, тако и сада, не одбаците молитве, грешних и недостојних слугу ваших, но, као они који имају велику смелост пред Господом, приљежно Га молите, да нас упути и обрати на пут спасења, расправе пак и раздоре, који су изникли међу једноверном браћом, умирите, отпале опет ка једномислију приведите и да сви ми будемо сједињени у једном духу и љубави у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Јер знамо, познато нам је, да много може да помогне молитва праведника код милосрдног Владике, ако се и за грешне људе приноси. Не оставите нас, ради грехова наших, сетну и недостојну децу вашу. Паства ваша од вас сабрана, а сада непријатељством раздељена и саблазнима од иноверних прелешћена, умањи се, од мислених вукова гоњене, овце ваше словесне се растурише. Дарујте нама, вашим молитвама, да будемо ревносни православци, да православљем загревани, отечаска предања добро сачувамо, устав и обичаје црквене да се трудимо да одржимо, да се удаљавамо од сваког лажног учења и тако да се трудимо живећи богоугодним животом на земљи, и да се живота рајског на небесима удостојимо, и тамо са вама заједно Владику свих, у векове векова, у Тројици Јединога Бога прослављамо. Амин.  

  

Кирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били грчка браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији. Својим радом они су помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“. Они су направили глагољицу, прво писмо Словена. Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад.

Године 851. Ћирило је, због свог познавања арапског и хебрејског језика, постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари да би са арапским теолозима расправљао о принципу Свете Тројице и да би побољшао односе између абасидског калифата и Византије, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на планину Улдаг звану мизијски ,,Олимп" у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило.Њихово писмо се звало глагољица

Међутим, по налогу византијског цара Михаила III и Патријарха Константинопоља Фотијуса, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији да би спречили ширење јудаизма.Ова мисионарска мисија је била неуспешна, пошто је касније хазарски Каган поставио јудаизам као националну религију.Непосредно након повратка из Русије Ћирило се запослио као наставник филозофије на цариградској високој школи, а Методије je постао игуман у манастиру где је пребивао.Две године након мисије у Русији (860. године) браћа су ангажовани за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености. Њихови ученици Климент и Наут су саставили писмо Ћирилицу.  

  

Кондак Кирилу и Методију, глас 3.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. 

Света Петка Ђунис  

Шта је то Бог?

О томе да Бог „постоји“ није потребно трошити речи. Међутим, када се упитамо: шта је Бог, долазимо у проблем шта понудити као одговор. Јер, све што се Њега тиче је потпуно неупоредиво са свим чињеницама које људски род сабира на гомилу коју називамо – знање. 

Да Бог, дакле, постоји, то је очито. Али, шта је Он по суштини и по природи, то је потпуно несхватљиво и непознато. А да је бестелесан, и то је очито. Јер како, иначе, тело може бити бесконачно, неограничено, неизобразиво, те недодириво, невидиво, једноставно и несложено? Како, опет, може бити непромењиво, ако је описиво и подложно страдању (страсти)? И како је бестрасно (нестрадално) оно што је саздано из елемената и на њих се опет разлаже? Јер сложеност је узрок сукобљавања, а сукобљавање је узрок раздвајања, а раздвајање је узрок разлагања; а разлагање је у потпуности противно Богу.

Међутим, како може стајати тврдња да Бог прониче кроза све и да све испуњава, као што каже Писмо: Не испуњавам ли ја небо и земљу?, вели Господ. Немогуће је, наиме, да тело кроз друга тела проходи не комадајући их и не бивајући комадано, не спрежући се и не бивајући противположно, као што се све што је течно слива једно у друго и постаје мешавина.
Иако неки веле да постоји невештаствено тело, такозвано „пето тело“, како су га назвали неки од грчких философа, што је немогуће, оно би, свакако, било у покрету, као што је небо, јер веле да је оно то „пето тело“. Ко је, дакле, тај који то све покреће? Јер све што се креће, стављено је у покрет од стране неког другог. А ко је то, заправо? И тако до у недоглед, док не стигнемо до нечега што је непокретно, јер оно што прво покреће другога је непокретно, а то је управо Божанство. Како, међутим, оно што се креће није могуће ограничити у простору? Само је, дакле, Божанство непокретно, и том непокретношћу све бива покренуто. Према томе, Божанство треба схватити као бестелесно.
Али нити је то у могућности да представи његову суштину, као ни појмови: нерођено, беспочетно, неизмењиво, непропадиво, и све што се тиче Бога, или се о Богу говори, јер они не означавају шта Он јесте, већ шта није. Јер онај ко жели да изрази нечију суштину, треба да каже шта она јесте, а не шта није; међутим, шта је Бог по суштини, немогуће је рећи. Прикладније је о Њему говорити кроз порицање свих особина, јер Он није ниједно од бића, не зато што можда не постоји, но што је изнад свих бића и изнад самога постојања. Јер ако постоје и знања о бићима, оно што је изнад знања јесте, свакако, и изнад суштине, и обратно, оно што је изнад суштине јесте и изнад знања.
Божанство је, дакле, неограничено и умом необухвативо, а оно што је једино умом обухвативо, то је његова неограниченост и необухвативост. Оно, пак, што о Богу говоримо на потврдан (катафатички) начин открива, не Његову природу, него својства те природе. Ако кажемо да је добар, праведан, мудар, или било шта друго, не говоримо о природи Божијој, већ о својствима Његове природе. Постоји, међутим, нешто што о Богу потврдно говоримо, а што има снагу превасходног одрицања, као када приписујући Богу мрак (примрак) немамо на уму мрак, већ то да Он није светлост, него је изнад сваке светлости; а када говоримо о светлости, мислимо тиме како Он није мрак.
Свети Јован Дамаскин
Извор: svetosavlje.org
 
Преузето са сајта Пријатељбожији. 

СВЕТА БРАЋА КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ 24. мај

 

  

У једној од црквених песама о похвали свете браће Ћирила и Методија која је отпевана на овом вечерњем молитвеном скупу, црквени песник испољава читаво одушевљење побожности са неколико речи: „Са каквим похвалним венцима да овенчамо богомудре учитеље, који светлошћу Јеванђеља просветише словенске народе, који су се налазили у тами незнања и сенци смртној." Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и незна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се много струко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испу ниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди" (Јов. 12, 24).

Ми не знамо како да изразимо скрушеност побожног срца и недоумицу ,,са каквим похвалним венцима да овенчамо... и са каквим похвалним песмама да узнесемо богомудре учитеље!" Из баште побожности можемо набрати много цвећа да бисмо исплели најлепше венце, којима ћемо да украсимо светитељски лик двојице равноапостолне браће Ћирила и Методија. Али ми смо немоћни да опишемо сву лепоту те духовне велелепности коју можемо да сакупимо из баште побожности.

Света браћа Кирило и Методије, као просветитељи словенских народа, толико су пријатни Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови; због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне. Словенске народе они су про светили светлошћу Јеванђеља. И тако, они народи који су седе ли у тами духовног незнања, где су дуго чезнули, били су обасјани светлошћу Божанске науке. Ето откуда долази одушевљење побожном срцу пред делом свете браће, ето откуда долази молитвено поклоњење пред њиховом светошћу! Засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству и настаде дан нове духовне историјске судбине за словенске народе. Јер је многобоштво било мрак незнања и из тога мрака света браћа су извела словенске народе у пределе духовног знања и начинила их народима способним за културни и државни живот.

Мрак незнања, религиозног, моралног, друштвеног незнања, мрак без просвећености јесте сенка смрти. То се види у судбини свих људи и народа. Они људи који не напуштају мрачан живот остају неплодни, како за себе, тако и за друге. Они одлазе из овога света не додавши било какав добар допринос заједничком животу, те да на тај начин украсе себе великом чашћу сарадника у Божјем свету. И народи, који су стајали по страни живота и које није обасјала светлост, распадали су се и полако нестајали. Тамо, у мраку незнања, пропадају стваралачке силе и постају неплодне.

Али, ето, света браћа Ћирило и Методије, просвећујући огромни свет Словена светлошћу Христове науке, изведоше тај океан људи из сенке смрти и начинише их живим светом про свећених и културних народа. Снажно се подижу таласи просвете и духовних тежњи на бескрајном океану Словена у току многих векова. Високо се издижу врхови силних таласа духа, по кретани дубином океана, који се узбуркава помоћу речи Христове и благолатних сила Духа Божјега. Вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства.

У истој молитвеној песми, која је ове вечери прозвучала сводовима Божјега храма, каже се даље да је и наш народ као дивља маслина био од стране свете Браће пресађен на оплемењени корен Православља. Видите ли како се са мало речи описује необорива историјска истина да је наш народ, кроз хришћанство био облагорођен и духовно препорођен, да би родио благе плодове просвете и врлине. Наш је народ имао духовне моћи, имао је стваралачке способности које му је Бог у душу усадио. Али да исте не би избујале у лоше плодове, потребно је било да народ буде пресађен на здрави корен хришћанства, те да тако донесе благе плодове вере и духовне културе, духовног и моралног живота. Кроз хришћанство је оваплоћена душа нашег народа. Да би била здравау стваралачком смислу и да би се уздигао целокупни народни живот. Тако је наш народ забеле жио необичан напредак и дао значајан допринос за напредак целокупног словенства.

Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Ћирила и Методија, како за наш народ тако и за све словенске народе. Света Браћа, покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали су се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима.
Они су превели с грчког на словенски језик свештене и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нов живот. Створио се почетак благодатно просвећене црквености, помоћу које је као с јаким тврђавама била чврсто заштићена, како јеванђељска вера, тако и национална судбина нашега народа. У православном словенском свету подигнуте су цркве, које су биле светионици у огромном и нерукотворном дому тих народа. И тако, поред осталих словенских народа, и наш је народ чврсто ступио на пут једне боље судбине коју прати благослов Божји.

Дело свете Браће Ћирила и Методија продужили су њихови ученици с новим значајним успесима, који су златним словима записани у историјском летопису нашег народа. Споменимо само Охридског учитеља, епископа и чудотворца Климента пре славног, чије дело значи неизмеран допринос просвети словенских народа и јачању народног духа и народне свести. Тај изданак ћирило-методијевског стабла, који је укорењен дубоко у животну снагу корена Јесејева (Ис. 11, 10), који је Христос Господ, шири се гранама својим над нашом земљом, као њен заштитник и надахнуће.

Кирило-методијевском делу наш народ дугује своје државно уређење, а у вековима искушења и ропства - дугује силу верске и народне отпорности против нападача на земљу и душу његову. Због тога је наш народ, који је преко дела ове двојице браће просветитеља ушао у дворове Господње. очувао сећање на њихову изванредну молитвену успомену, призивајући у усрдним молитвама њихову помоћ и заступништво пред Богом.

И сада наш народ, кога је црквени песник био описао као дивљу маслину, црпећи животну снагу из стабла дубоко укорењеног у Ћирило - Методијевску Богу пријатну службу, расте као огромно дрво, благодатно повијено и украшено добрим плодовима, да под његовим хладом деца његова увек налазе одмор и утеху у тешким бедама, а благодатни сокови тог оплемењеног дрвета народног бића јесу сокови стваралаштва, уздизања и духовног преображаја. И црквени песник завршава: ,,Од Бога добисмо мир и богату милост." Какав необухватни мир примише словенски народи кроз хришћанство, какав необухватни мир прими и наш народ, те унутрашње измирен силом Христовом да ствара чврсту везу свога јединства - друштвеног, државног, духовног и културног.

И још много богатих милости прими наш народ! Његова далека и ближа историја нас учи, да од Божјег благослова долазе милости кадгод се Ћирило - Методијевски народ побожности обраћао Оцу светлости, од Кога долазе сви савршени дарови.

Дакле, молимо се Богу, призивајући помоћ свете браће Ћирила и Методија, како нам на небу не би била оскудна милост Божја, да се међу нама и око нас освежава пут Господњи и да цео свет буде благословен богопознањем, миром и благословом. Амин!

Кирил, Патријарх бугарски
Текст преузет из књиге ПУТ ГОСПОДЊИ, Ниш, 1970. 

Извор: Епархија бачка

ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО:

 

Вазнесење - Спасовдан

 

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.  

 

Извор