Руси обелодањују истину о пореклу Срба путем србског обелиска са уклесаним законима из VIII века пре Христа!
У сарадњи са нашом великом патриоткињом, Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујем овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова»,
који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају
ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на
обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у малој
Азију, у данашњој Турској. Положај данашњег Ксантоса можете погледати на овој мапи».
Е, сад, ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби
населили, по званичној „историји“, на Балкан у VII веку (626 године) из
своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у
средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко
Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније. Локацију Карпата на мапи
Европе можете погледати овде».
Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово
је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени
не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб
П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације”
(од могућих хиперборејских корака до данас)” доказао да су у
ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу „велике и масовне сеобе“ народа у VII веку
ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве! Тај део можетескинути и прочитати, а можете га прочитати и са овог линка».
Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у
VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре
нове ере, јер ако користимно само податке званиче „историје“, пре VII
века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се „доселили на
Балкан из своје прапостојбине иза Карпата“. Само то, а шта су радили
пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна.
Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина,
јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у
VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили
податке званичне „историје“ и овог сазнања о постојању Срба још у VIII
веку пре нове ере… испада да су се срби прво са простора мале Азије
одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије,
заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове
ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да
се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом
претходне „селидбе“ из мале Азије, и, од тада, они по званичној
„историји“ постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни
подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог
уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом
језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.
Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да
званична „историја“ дебело лаже, по њој „цап-царап“… и народ се
преселио, масовно, као кад пређеш улицу, јер напросто не објашњава ништа
више о томе, како се уопште хранио тај народ приликом те
масовне сеобе и како је било могуће уопште теглити толику храну са собом
приликом преласка толике километраже, годинама и годинама… да
се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у VII
веку после нове ере, неке иоле напредне технологије и технике није били
ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се
народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио, јер у питању је било хиљаде
и хиљаде километара пешачења.
Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен
1907, у Босанском Грахову, село Угарци), после овог преведеног текста,
додао сам видео прилог где наш историчар и палеолингвиста Радован Дамјановић говори
нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и
археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа
који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је
то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени
сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.
Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија
користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.
В. А. Чудинов,
чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних
Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру
античке и средњовековне Русије, директор је Института за за
старословенску и староевроазијску цивилизацију.
Са руског превла Сава Росић
Институт за старословенску и староевроазијску цивилизацију
О српском камену из Сирбина са законима из VIII века
Историјско обавештење.
Слика 1. Општи изглед обелиска из Сирбина (Ксантоса) (4)
Сава Росић, преводилац овог значајног текста.
„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно
стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских
посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира
Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе.
Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос)
био престоница и највећи од градова (1). Личани су најпре били познати
под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је
Сарпедон довео са Крита и населио у Лици (2). Сарпедон је основао и град
Милет као насеобину критског града Милета (3)“.
Слика 2. Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке (7)
„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду
Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на
сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне
стране, приказан је на слици 1, а на сликама 3. до 6. детаљније су
приказане западна, јужна и источна страна. Ликијске текстове је сакупио
крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка (5). Тумачење текста
грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од
стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из
Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје
дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста
Калинке (6) (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је овде на слици
2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским
писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.
Слика 3. Поглед на споменик са западне стране (северна је лево) (9)
„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао
‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре
2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са
других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’
под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја
старих Срба’ (8), где су искази приказани у облику одредби законика,
које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика
и броја реда за сваку од одредби“.
Слика 4. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево) (10)
„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и
древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и
допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић (13). Одредбе су сврстане у
16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и
реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом
– задатак државе; (2) Хуманитарне дужности државе; (3) Слобода занимања
и рада; (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође; (6) Дужности
бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети;
(9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде; (11)
Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне; (13) Васпитање
деце; (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити;
(16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.“
Слика 5. Натпис на обелиску из Сирбина, поглед са југа слева и са истока здесна
„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину,
навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине
ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом;
задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе
завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће –
требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз
цијели живот’ итд.“
Слика 6. Део натписа на обелиску из Сирбина (12)
Кад камен говори – дискусије нема.
„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина,
нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје,
има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим
доста.
Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка
сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају
ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом?
Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се
покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или
покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово
понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле
на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је
место на стубу срама!“
Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога
није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на
савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола
руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.
Град који се сада зове Ксантос.
Википедија о њему пише: „Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и
средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем
Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског
културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере.
Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века
пне. улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г.
пне. био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око
180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је
42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске
провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део,
откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу
најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени
надгробни споменици, којих има две врсте:
- уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда,
- високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.
Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне.,
назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа
мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског
храма на високој основи из V века пне. Оба споменика спадају у
најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи
споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г.
пне.)“.
Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника, (14) и (15).
Слика 7. Моје читање натписа на основици обелиска са југа
Моје читање натписа.
Привукла ме је основица обелиска, на којој сам видео натписе. То је иста
фотографија која је и на слици 5, поглед са југа. На избоченом камену с
осветљене стране може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда
(горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини
написана је реч ЯРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР ЯРА (ЈАРОВ
СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту у белом оквиру, могу се
прочитати речи РУСЬ ЯРОВА (РУСКА ЈАРОВА – Руска: стари назив Русије).
Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да
је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски
улазио у Јарову Руску.
Слика 8. Моје читање натписа на основици обелиска са запада
Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од
њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног
спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати
реч РОД, а испод оквира – реч ЯРА (ЈАРА). У доњем делу лава може се
видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч
РОД. Горе десно налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод
браде је исти натпис – РОД.
На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је
натпис МИР ЯРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради – ЛИК МИМЫ (ЛИК МИМЕ). Горњи
десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође налик на
животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је
написано ЛИК ЯРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира налази се нешто
искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока миме Јара налази
се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У
висини браде може се прочитати натпис МАРА ЯРА (ЈАРОВА МАРА). Сматрам да
то још нису сви ликови и натписи.
Слика 9. Ернст Калинка
Разматрање.
Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним
конгресима о доћириловској писмености. Сада он има сопствени сајт, тако
да се можемо упознати са његовим истраживањима и пре него што дође на
Конгрес.
Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина
(тј. „Српски“) у Ликији (Људеји), који је потом добио назив Ксантос.
Тамо и дан-данас стоји обелиск са мешовитим натписом на руско-српском
језику. Нажалост, сада је натпис нечитљив због тога што су слова
многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав
Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да
се он чита управо онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и
није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска, на којој
сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним
каменовима. Другим речима, те плоче су вероватно још старије од самог
обелиска. Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли
је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли постоји још
неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском
језику.
Закључак.
Број светих каменова које сам истраживао постаје све већи, па и на плану секундарног коришћења.
Литература
ДЕР: Деретић Јован С. Србски Законик из VIII века п.н.е. 18. новембра 2010. године. Сајтhttp://www.serbijana.com/Istorija/zakonik%20VIII%20vek.php
1 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
2 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.10, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
3 Strabon : „Geographie“, XIV, 1.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
5 Kalinka Ernst: „Tituli Liceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae“,
collecti et editi auspiciis Academiae Litterarum Vindobonensis, v. 1-2,
Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften.
Philosophisch-Historische Klasse) – Nr. 1-2
6 Sventon ( Svetislav) S. Bilbija: „The Mummy of Zagreb and other
Atruscan, Lydian and Lycian Written Monuments“, pp. 70-105, The
Institute of Etruscan Studies, Chicago, 1989.
8 „CatenaMundi– Српска хроника на светским веригама (зборник)“, уредио
Предраг Р. Драгић – Кијук, Том II, с. 901-911, Ибарске новости – Краљево
и Матица Срба и исељеника Србије – Београд, 1992.
13 „Обелиск из Ксантоса: Законик правних, обичајних и моралних начела
Срба пре 2600 – 2800 година), Ликија (Мала Азија), превео Светислав С.
Билбија“, приредио Радомир Д. Ђорђевић, Сербона, Ниш, 2003.
14 Тreuber O. Geschichte der Lykier, 1887
15 Houvink ter Cate Ph.H.J. Тhe Luwian population groups of Lycia and Cilicia Aspera during the Hellenistic period, Leiden 1961.
http://dzonson.wordpress.com/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.