Последње недеље пред Божић је Дан наших очева, кад се и они везују и морају да се "дреше" као мајке, и да се откупе неким пригодниом поклоном који ће обрадовати децу.
Ово обичајно везивање српске деце, мајки и очева има широко значење. Означује присну везу у породици, међу рођацима и суседима јер, везују се и деца, мајке и очеви и у непосредном окружењу, "комшилуку", што је посебно необично. На овај, тако оригиналан начин, потврђују се љубав, мир, пријатељство, слога и вера. Потврђује се тако важно и исто толико потребно дужно поштовање између деце и родитеља као и између самих супружника, мајке и оца, то јест мужа и жене, посебно тамо где су супружански односи помућени, поремећени. "Ево, ми се волимо и треба да се волимо!" као да "говори" овај леп српски обичај који треба неговати а који тако једноставно и искрено упућује људе једне на друге: заједно смо и у добру и у злу! А сам смисао везивања деце, мајки и очева - што мало ко зна јер се, нажалост, много штошта лепог, доброг и корисног губи пред којекаквим новотаријама, помодностима - треба потразити у одавно изгубљеној и сад, већ, сасвим ишчилелој из памћења речи “врв”, од које потиче рец врвца односно врпца. Само се сетите пупчане врпце па ће вам смисао одмах синути, и биће вам јасно.
Пошто ови наши предивни породични празници "падају" у време Великог поста, обавезан је постан ручак, а око кућне трпезе се окупи цела породица. Породица није само “основновна ћелија друштва”, него и темељ свакодневног живота, државе и Цркве.
Овим празником је заокружена целина која симболише присне односе у породици. На оригиналан наћин потврђује се љубав, мир, слога и вера, и тако важно и потребно дужно поштовање између деце и родитеља.
Света Петка Ђунис
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.