Sanja Perić
Kada je Venera u Škorpionu ‘pod kožom dolazi nam jesen’ kako je pevao Milan, želje nam se slivaju u donji stomak zajedno sa hladnim kišama, erotska fantazija buja, a eros i tanatos se rvaju o prevlast. Taman zaživimo radost ljubavnog bivstvovanja na planeti kad nas Tanatos otme svojim mračnim scenarijima na kraju kojih smo unapred ostavljeni. Nije poenta to što smo i da li smo sami, nego – biti ostavljen, biti zaboravljen kao što jesen ne misli na proleće dok cedi sokove prirode, kao što smrt ne razmišlja o životu. I evo nas gde nam se čini da je najbolje unapred ubiti u svojoj glavi svaku romantiku, svaki san i nežnost koji bar dok je Venera u znaku Škorpiona čine samo da osetimo svoju najkrhkiju, najranjiviju stranu bića. Biti slab, biti nemoćan je zastrašujuće ovde, pa zato smo skloni da teramo od sebe što dalje one čija nas ljubav plaši, one koje bismo rado voleli zauvek – kada se ne bi bojali te reči. Jer, ko još veruje u “Zauvek”? Kao i sve planete u Škorpionu i Venera ovde je princip protivrečnosti. Pa baš ona koja veruje u ljubavnu ideju da za svaku osobu postoji ona jedna – prava, u isto vreme veruje da je brzi kraj bolji nego prepuštanje još većim dubinama strasti. A strasti gutaju. Kao grotlo vulkana, kao virovi pomahnitalih reka.
Kod baš mladih je ovo priča o iščekivanju poljupca, prvog dodira, intimnosti i istovremeni jezivi strah od istog. Jer, tačno je deco. Ništa posle više nije isto. Sve što Škorpion dotakne – transformiše se tako da stari oblici nisu mogući. Zato će neko ovih nedelja da dotakne zrelost i da odloži dnevnike jer će život postati suviše gust, suviše realan za poveravanje ikome – pa čak ni papiru. Učimo se tajnama, dok pred drugima oponašamo one stare verzije sebe, bezbrižne, sa dečijim osmesima, dok u uglu oka sija prva suza, dok srce iznutra bubnji a krv jurca od nestrpljenja. No krijemo. Krije se sve sad kod mladih. A kod starijih ovo je vreme ljubavnih drama, raskida, pozdravljanja, opraštanja… ljubomore, osećaja nemoći, inferiornosti, slabosti. No treba reći, nekad sve to tek zato da bi dramom razvili krila vezi, iako će sve izgledati kao da je stvarno kraj. Negde je trn ostao duboko zariven u poverenje, negde u osećaj suvišnosti, neke čudne nedovoljnosti za sve što srce želi. A sve što je potrebno ovoj Veneri jeste da je neko neprekidno zove, da brine, da joj govori da je voli nepresušno i neizlizano – svaki put drugačije. Ovo je zato svakako poezija, ovo je ljubav ka tragičnom, neminovnom, i svo sladostrašće koje iz fatalnog vabi,’da od miline dusi polude!’ Ovo je najlepši filmski poljubac Vinone Rajder i Geri Oldmana u Drakuli. Ovo je Twilight saga za mlade, ovo je ljubav Romea i Julije. I Šekspir u kompletu. Ovo je drhtanje zbog ljubavi, budjenje Erosa (Venera) i Tanatosa (Pluton) koji sada ovde zagrljeni stoje. Ovo je kada Drakula kaže: “Da li veruješ u sudbinu? Da je najsrećniji čovek koji je ikada hodao zemljom onaj koji je pronašao pravu ljubav?”
I lako je kada su veze već ušemljene, kada postoji rutinica neka, šabloni, ali baš sad evo iskušenja i za takve koji ni ne sanjaju da jedan poziv menja sve, da eros ne može da se predvidi i da je jedna pukotinica bila dovoljna za provalu strasti. A onda, ništa nije više isto. Ne možemo se prepustiti rutini, ne možemo nikad ne sumnjati, ne bojati se. A neki stariji partner će upasti u paniku jer je partner pozlilo i oživeti onu esenciju erosa bez obzira na godine. Strah budi eros sada samo, strah od potencijalnog gubitka, pa ako je sve ok – onda filmujemo krajeve, raskide, kako će nas ostaviti onaj koga volimo, i tek tada je njegov osmeh, dodir i poljubac najveći poklon i mir.
Bluz je Venerina muzika. Nastao na delti blatnjavih voda, rodio se sa rečenicom “Bluz je kada se dobar čovek oseća loše.”
Muddy Waters pevaju,
“Baby please don’t go
Baby please don’t go
You know I love you so,
Baby please don’t go…”
Te Muddy Waters, blatnjave vode nalaze nam se u stomaku, ispod pupka, kao močvarica jedna u kojoj larve obećavaju život, ali treba izdržati bol natopljen strahom i svim silnim komešanjima punim nemira. Neko će se rastati na par dana zbog puta, ali ovog puta će biti drugačije. Sumnje ophrvavaju telo, nemiri muče srce.
Ovo je još i trulo voće na vašem stolu i cvet koji je vreme da bacite. Ovo je poklon koji ide uz zavet večnosti. Sve veze na daljinu koje ne vide više smisao. Sve veze bez strasti koje će nešto dobro protresti do kraja meseca. Ovo je Jesenjin koji vas je gospodjice “voleo, bez reči i nade čas strahom čas ljubomorom mučen.” Ovo su svi dvoboji ikada, ovo je gitara u rukama najstrastvenijih muzičara, ovo je i Marina Abramovic koja ima Veneru u Škorpionu - ali ovo je i ona, a i njena ljubav sa Ulajem. Jednom su mi pričali da je ova ljubav okončana tako što su u svom poslednjem zajedničkom umetničkom performansu krenuli ona sa jednog kraja Kineskog zida a on sa drugog, i onda kada su se sreli, pružili su jedno drugom najtopliji mogući zagrljaj, poslednji za oproštaj i nastavili dalje svako svojim putem. Od tada se nisu videli 30 godina sve do njene čuveke postavke “Umetnik je prisutan” kada se Ulaj pojavio is vi smo već plakali i gledali taj video.
Zato učimo od najhrabrijih. Volimo dok imamo koga da volimo, ne štedimo na ljubavi. Predjimo granice, srušimo barijere ega, gordosti, predrasuda. Koncepta Ina i Outa. Ne slušajte Marsa koji je u Vagi koji se poput petlića kočoperi i u stanju je da se na silu smeje dok mu se srce kida. Ne budimo gordi i toliko ponosni. Isplačimo blatnjave reke suza, i ne zaboravimo da je dodir prva informacija koju dobijemo kada se rodimo da smo živi.
Kada je Venera u Škorpionu ‘pod kožom dolazi nam jesen’ kako je pevao Milan, želje nam se slivaju u donji stomak zajedno sa hladnim kišama, erotska fantazija buja, a eros i tanatos se rvaju o prevlast. Taman zaživimo radost ljubavnog bivstvovanja na planeti kad nas Tanatos otme svojim mračnim scenarijima na kraju kojih smo unapred ostavljeni. Nije poenta to što smo i da li smo sami, nego – biti ostavljen, biti zaboravljen kao što jesen ne misli na proleće dok cedi sokove prirode, kao što smrt ne razmišlja o životu. I evo nas gde nam se čini da je najbolje unapred ubiti u svojoj glavi svaku romantiku, svaki san i nežnost koji bar dok je Venera u znaku Škorpiona čine samo da osetimo svoju najkrhkiju, najranjiviju stranu bića. Biti slab, biti nemoćan je zastrašujuće ovde, pa zato smo skloni da teramo od sebe što dalje one čija nas ljubav plaši, one koje bismo rado voleli zauvek – kada se ne bi bojali te reči. Jer, ko još veruje u “Zauvek”? Kao i sve planete u Škorpionu i Venera ovde je princip protivrečnosti. Pa baš ona koja veruje u ljubavnu ideju da za svaku osobu postoji ona jedna – prava, u isto vreme veruje da je brzi kraj bolji nego prepuštanje još većim dubinama strasti. A strasti gutaju. Kao grotlo vulkana, kao virovi pomahnitalih reka.
Kod baš mladih je ovo priča o iščekivanju poljupca, prvog dodira, intimnosti i istovremeni jezivi strah od istog. Jer, tačno je deco. Ništa posle više nije isto. Sve što Škorpion dotakne – transformiše se tako da stari oblici nisu mogući. Zato će neko ovih nedelja da dotakne zrelost i da odloži dnevnike jer će život postati suviše gust, suviše realan za poveravanje ikome – pa čak ni papiru. Učimo se tajnama, dok pred drugima oponašamo one stare verzije sebe, bezbrižne, sa dečijim osmesima, dok u uglu oka sija prva suza, dok srce iznutra bubnji a krv jurca od nestrpljenja. No krijemo. Krije se sve sad kod mladih. A kod starijih ovo je vreme ljubavnih drama, raskida, pozdravljanja, opraštanja… ljubomore, osećaja nemoći, inferiornosti, slabosti. No treba reći, nekad sve to tek zato da bi dramom razvili krila vezi, iako će sve izgledati kao da je stvarno kraj. Negde je trn ostao duboko zariven u poverenje, negde u osećaj suvišnosti, neke čudne nedovoljnosti za sve što srce želi. A sve što je potrebno ovoj Veneri jeste da je neko neprekidno zove, da brine, da joj govori da je voli nepresušno i neizlizano – svaki put drugačije. Ovo je zato svakako poezija, ovo je ljubav ka tragičnom, neminovnom, i svo sladostrašće koje iz fatalnog vabi,’da od miline dusi polude!’ Ovo je najlepši filmski poljubac Vinone Rajder i Geri Oldmana u Drakuli. Ovo je Twilight saga za mlade, ovo je ljubav Romea i Julije. I Šekspir u kompletu. Ovo je drhtanje zbog ljubavi, budjenje Erosa (Venera) i Tanatosa (Pluton) koji sada ovde zagrljeni stoje. Ovo je kada Drakula kaže: “Da li veruješ u sudbinu? Da je najsrećniji čovek koji je ikada hodao zemljom onaj koji je pronašao pravu ljubav?”
I lako je kada su veze već ušemljene, kada postoji rutinica neka, šabloni, ali baš sad evo iskušenja i za takve koji ni ne sanjaju da jedan poziv menja sve, da eros ne može da se predvidi i da je jedna pukotinica bila dovoljna za provalu strasti. A onda, ništa nije više isto. Ne možemo se prepustiti rutini, ne možemo nikad ne sumnjati, ne bojati se. A neki stariji partner će upasti u paniku jer je partner pozlilo i oživeti onu esenciju erosa bez obzira na godine. Strah budi eros sada samo, strah od potencijalnog gubitka, pa ako je sve ok – onda filmujemo krajeve, raskide, kako će nas ostaviti onaj koga volimo, i tek tada je njegov osmeh, dodir i poljubac najveći poklon i mir.
Bluz je Venerina muzika. Nastao na delti blatnjavih voda, rodio se sa rečenicom “Bluz je kada se dobar čovek oseća loše.”
Muddy Waters pevaju,
“Baby please don’t go
Baby please don’t go
You know I love you so,
Baby please don’t go…”
Te Muddy Waters, blatnjave vode nalaze nam se u stomaku, ispod pupka, kao močvarica jedna u kojoj larve obećavaju život, ali treba izdržati bol natopljen strahom i svim silnim komešanjima punim nemira. Neko će se rastati na par dana zbog puta, ali ovog puta će biti drugačije. Sumnje ophrvavaju telo, nemiri muče srce.
Ovo je još i trulo voće na vašem stolu i cvet koji je vreme da bacite. Ovo je poklon koji ide uz zavet večnosti. Sve veze na daljinu koje ne vide više smisao. Sve veze bez strasti koje će nešto dobro protresti do kraja meseca. Ovo je Jesenjin koji vas je gospodjice “voleo, bez reči i nade čas strahom čas ljubomorom mučen.” Ovo su svi dvoboji ikada, ovo je gitara u rukama najstrastvenijih muzičara, ovo je i Marina Abramovic koja ima Veneru u Škorpionu - ali ovo je i ona, a i njena ljubav sa Ulajem. Jednom su mi pričali da je ova ljubav okončana tako što su u svom poslednjem zajedničkom umetničkom performansu krenuli ona sa jednog kraja Kineskog zida a on sa drugog, i onda kada su se sreli, pružili su jedno drugom najtopliji mogući zagrljaj, poslednji za oproštaj i nastavili dalje svako svojim putem. Od tada se nisu videli 30 godina sve do njene čuveke postavke “Umetnik je prisutan” kada se Ulaj pojavio is vi smo već plakali i gledali taj video.
Zato učimo od najhrabrijih. Volimo dok imamo koga da volimo, ne štedimo na ljubavi. Predjimo granice, srušimo barijere ega, gordosti, predrasuda. Koncepta Ina i Outa. Ne slušajte Marsa koji je u Vagi koji se poput petlića kočoperi i u stanju je da se na silu smeje dok mu se srce kida. Ne budimo gordi i toliko ponosni. Isplačimo blatnjave reke suza, i ne zaboravimo da je dodir prva informacija koju dobijemo kada se rodimo da smo živi.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.