Želja....

Postoji onaj trenutak kada se muškarac i žena dotaknu. To nije ni u krevetu, ni misaono, već onaj dodir bića kada prestaju da smetaju jedno drugom, i kada počinju da dele prostor bez nelagodnosti.
Kada on njoj ne smeta da radi svoje, kada pored njega ima punu koncentraciju za sebe.
Kada ona njemu ne smeta da radi svoje, kada i on pored nje ima punu posvećenost sebi.

To je moguće putem poverenja, razumevanja, kada znaš da si sa nekim načisto.
Kada ga pogledaš i vidiš pogled podrške, odobrenja.
Kada je pogledaš i vidiš nežnost, ljubav, lakoću, blagost.
Kada on oseća njenu patnju, i svojim prisustvom je leči, i obrnuto.
Takav odnos nije samo intelektualni, u stvari, najmanje je intelektualni. Radi se o spoju dva bića koja nisu izgubila sebe, a opet uživaju u onom drugom.
Takav odnos nije smetnja, takav odnos je život.
Nema se osećaj da se nešto posebno ulaže već se uvek iznova dobija i raduje.
I kada se ne priča puno oseća se gotovo sve…
Ona razume njega, njegove istine i borbe, on razume nju, njene istine i borbe.
Oni nisu samo ljubavnici, već i saborci, saputnici na životnoj stazi koji mogu zajedno, a mogu i odvojeno.
Nemaju onaj osećaj da im život prolazi, da nešto propuštaju, ona nekog posebnog, ili on neku posebnu, ne, oni su posebni jedno drugom.
Njima forma braka ne znači ništa, kao ni mešanje drugih u njihov odnos. Oni uživaju gde god da su. Ona neguje njega, on neguje nju.
Prisustvo, a i ponos, onog drugog pričinjava najveću moguću radost.
Najlepši osećaj je upravo ona uzajamnost koja se dešava, pesma duše koja isijava iz njih dvoje.
I koliko god da je čovek daleko od takvog ideala, treba da ga čuva u sebi, u nadi da će da sretne nekog takvog, i da oseti nešto slično.
Ako ne i bolje od ovoga, ako bolje od ovoga uopšte i može.

https://www.facebook.com/stefan.simic3