петак, 18. децембар 2015.

SVETI NIKOLAJ MIRLIKIJSKI CUDOTVORAC


SVETI NIKOLAJ MIRLIKIJSKI CUDOTVORAC


1. O TOME, KAKO JE SVETI NIKOLAJ CUDOTVORAC USAO U MOJ ZIVOT
 

Ranije nisam znala sta je to ikona. Nisam shvatala, sve dok se u nasem gradu nije pojavila ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Mnogi se toga secaju, mnogi su dolazili na poklonjenje u Vaznesenjski hram, gde se ona nalazila tih dana. Mnogo je napisano o cudesima, isceljennjima i o tome sta su ljudi osecali prilikom doticanja te Svetinje…Secam se da sam stajala u dugom redu za celivanje ikone, i sto sam joj se vise priblizavala, sve je bivalo vece uzbudjenje, neko odusevljenje, ocekivanje necega, neki neodredjen strah – od predstojeceg susreta, kao da cu u tom trenutku ugledati samog Svetog Nikolaja Cudotvorca – na javi. Polako sam se priblizavala – uzbudjenje raste, citam molitvu sa razglednice na kojoj je ta ista ikona. Ona mi se cini neobicnom. Ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca se odjednom pojavila preda mnom – kao udar zvona – kao ostar i kratak zvuk koji je prostrujio citavim mojim telom. Sveti Nikolaj Cudotvorac je ovde. Ziv je. Moj dragi, odavno poznati, moj Sveti Nikolaj Cudotvorac. Sta se dalje desavalo? Ne mogu svega da se setim ,kako sam celivala njegov Lik, kako sam se molila. Ali evo sta je zadivljujuce. Od toga dana je u moj zivot i zivot moje porodice usao Sveti Nikolaj Cudotvorac i postao njen clan. Mnogo, mnogo puta mi je pomogao. U velikim i malim stvarima. Desavala su se i cudesa. Uselio se u nas dom i postao nas prijatelj. Ikona, koju imam od tada je bila obicna, ali ono sto me dosad zadivljuje  - samo kada pogledam na nju – na predivno lice – voljeno, rodjeno, osecam sam da je on – Sveti Nikolaj Cudotvorac – ovde sa mnom i da me slusa. Ali i to nije sve. Cak iako ne gledate ikonu, vec samo prosto pomislite o svetom Nikolaju Cudotvorcu, vec osecate njegovo prisustvo. Kroz njega sam shvatila sta je to Svetitelj, sta je molitva i sta je Vecni Zivot i Ljubav.

Kada se radujem, ja osecam da tu radost mogu da podelim sa Svetim Nikolajem Cudotvorcem, kada sam tuzna, znam da je pored mene i da saoseca sa mnom i da ce mi pomoci. Kada radim nesto lose…sramota me je da pogledam na ikonu, ali kazem: “Oce Nikolaje, ja sam – grozna, gresna, ali me ti nemoj ostaviti, pomoli se za mene, jer ja po svojoj nemoci ne mogu sa svojom molitvom da se probijem do Gospoda – pomozi mi!” I on mi uvek pomaze. I u nasem Krstovozdvizenjskom hramu ima ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Ona je takodje veoma neobicna, i njena pojava u hramu je takodje cudesna. Kada sam prvi put usla u hram prvo sam ugledala tu ikonu. I svaki put, gde god da stojim u hramu, bez obzira kolika je guzva, u odredjenom trenutku ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca mi se pokazivala, i oci su nam se sretale. Sveti Nikolaj Cudotvorac i ja – i on kao da me pita – kako si danas? Naravno, ja shvatam da je ikona samo stvar, da nije ziva, ali…ona je ipak ziva. Nekako drukcije ziva – ziva je, kada joj se obracas u molitvi. Sveti Nikolaj Cudotvorac je postao moj prijatelj, zastupnik, otac. Verujem da ce mi uvek pomagati u ovom zivotu i po smrti da me nece ostaviti sve dok mu se molim. On, Sveti Nikolaj Cudotvorac, mi je otkrio smisao ikone i mnogo toga drugog. On mi je pomogao da shvatim da se treba stideti greha, a zavoleti trpljenje. Preko njega sam spoznala sta je to pomoc Bozija, i da na molitvu postoji odgovor.  Svetitelju Oce Nikolaje moli Boga za nas!

2. SAVREMENA CUDA


Pomoc Svetitelja Nikolaja


Prica svestenik Aleksej Timofejev

Ovaj slucaj sam upamtio za ceo zivot. To je bilo prve godine moje sluzbe u hramu. Tada mi je pomagao moj dobri prijatelj Mihail. U leto su se seoske vlasti konacno iselile iz kuce, koja je vec zvanicno bila predata Crkvi, i koja je tokom niza godina sluzila kao veterinatrska klinika. Bivsi domacini su nam ostavili nered, posebno u onom delu kuce u kojem nisu ziveli. Trebalo je izvrsiti hitne opravke jer se priblizavala jesen. Uskoro smo uspeli da nadjemo radnike i da se dogovorimo sa njima. Trebalo je samo da nabavimo odredjenu sumu novca. U hram je dolazilo malo ljudi, ali smo uspeli i Miloscu Bozijom skoro skupili novac. Kada smo to saopstili glavnom nadzorniku radova, od njega smo culi sledece:”Ili nam platatite za polovinu sume vise, ili mi odlazimo na drugi objekat”. Meni i Mihailu nije predstojalo nista drugo nego da udjemo u nas hram, sa ostecenom obloznom zidnom armaturom, da podignemo ruke k Nebu i obratimo se pravom Nastojatelju: “Oce Svetitelju Nikolaje, ti sve vidis. Neka bude onako, kako je tebi ugodno”. Nista nismo ocekivali. Nije proslo ni pet minuta, na vrata ulazi covek – mi smo bili zadivljeni – i poklanja onoliko novaca koliko nam je nedostajalo.  “Raduj se Nikolaje, brzi pomocnice i preslavni Cudotvorce”. Na jesen smo vec ziveli u Crkvenom domu.

3. SPASAVANJE BEBE KOJA SE DAVILA


U Kijevu su ziveli muz i zena, i imali su sina jedinca – bebu. Ti blagocestivi ljudi su narocito postovali Svetitelja Nikolaja i Mucenike Borisa i Gleba. Jednom, posle praznika su se vracali iz Visegrada, gde su se nalazile Mosti Svetih Mucenika. Kada su plovili Dnjeprom, zena je drzeci bebu na rukama zadremala, i ispustila dete u vodu. Nemoguce je opisati tugu jadnih roditelja. U svojim jadikovkama oni su se sa zaloscu posebno obracali Svetitelju Nikolaju. Uskoro su promenili misljenje, i shvativsi da su ocito necim razgnevili Boga, odlucili da se usrdnom molitvom obrate Cudotvorcu, moleci za oprostaj i utehu u tuzi koja ih je snasla.

Sledeceg jutra je crkvenjak Sofijskog Sabora u Kijevu, dosavsi u hram, cuo deciji plac. Zajedno sa cuvarem je usao u hram. Pred Likom Svetitelja Nikolaja su ugledali bebu, koja je bila potpuno mokra, kao da je malocas izneta iz vode. Vest o pronadjenoj bebi je ubrzo dosla i do roditelja. Oni su tog trenutka otrcali u Crkvu i tu se zaista uverili da je dete njihov sin koji se utopio. Vratili su se kuci radosni, blagodareci Boga i Njegovog velikog Cudotvorca. Svetiteljevu ikonu, pred kojom je pronadjeno utopljeno dete do dan danas nazivaju “Mokri Nikola”.

4. SPASENJE PATRIJARHA


Jednom, za vreme grckog cara Lava i Patrijarha Atanasija, Svetitelj Nikolaj se javio nekom blagocestivom starcu po imenu Teofan i rekao mu da ne okleva da ode kod ikonopisca Ageja i zamoli ga da naslika tri ikone: Gospoda Isusa Hrista, Presvetu Bogorodicu i Svetitelja Nikolaja, episkopa Mirskog. Teofan je trebalo da ikone pokaze patrijarhu, kada ih ikonopisac naslika. Kada su ikone bile gotove i donesene u Teofanovu kucu, domacin je priredio trpezu i pozvao u svoju kucu patrijarha sa celim saborom. Ugledavsi Svete Likove, patrijarh je pohvalio ikonu Spasitelja i Majke Bozije, a o Svetiteljevoj ikoni je rekao, da njegov Lik nije trebalo staviti pored ove druge dve, jer on dolazi sa sela, i bio je sin prostih ljudi Teofana i None. S tugom poslusavsi patrijarha, Teofan je izneo Svetiteljevu ikonu iz sobe, postavio je na prvobitno mesto i zamolio jednog crkvenosluzitelja da za sve vreme trpeze, koja je bila organozovana u cast patrijarha, stoji pred ikonom i molitveno proslavlja Svetitelja. Za vreme jela je ponestalo vina. Bojeci se da ga ne vide, Teofan je pao na kolena pred Svetiteljevom ikonom i zamolio ga za pomoc. Posle, dosavsi na mesto gde su stajali prazni sudovi, zadivljen, ugledao ih je napunjene predivnim vinom. Sledeceg jutra neki velmoza je molio patrijarha da dodje kod njega, kako bi nad njegovom cerkom, koja je bila posednuta zlim dusima, procitao Sveto Jevandjelje. Kada su plovili otvorenim morem, pocela je strasna bura, brod se prevrnuo i svi putnici su se nasli u vodi, moleci za spasenje Boga, Prevsetu Bogorodicu i Svetog Nikolaja. Neocekivano se pojavio Sveti Nikolaj. Hodajuci po moru, kao po suvom, on se priblizio patrijarhu, uzeo ga za ruku sa recima: “Atanasije, da li je tebi potrebna pomoc od mene, sina prostih ljudi?” Izvukavsi sve iz vode i stavivsi ga na brod, Sveti je postao nevidljiv. Brod je brzo stigao u Konstantinopolj, a patrijarh izasavsi na obalu, je posao u Crkvu Svete Sofije i poslao po Teofana, trazeci da mu donese ikonu Svetog Nikolaja. Kada je ikona donesena, on je pao pred nju na kolena i sa suzama rekao: “Sagresih, oprosti Sveti Nikolaje meni gresnom”. Celivavsi casni Lik, patrijarh i svi na saboru su svecano odneli ikonu u Crkvu Svete Sofije. Sledeceg dana su polozeni temelji novog hrama u Konstantinopolju u cast Svetitelja Nikolaja. Kada je hram zavrsen, osvecen je na dan praznovanja Svetitelja. Tog dana je Sveti Nikolaj iscelio 40 bolesnih muskaraca i zena. Mnogi su tu posle toga dolazili: slepi, hromi, gubavi, i poklonivsi se Svetiteljevoj ikoni, odlazili zdravi – Slava Bogu i Njegovom Cudotvorcu.

5. SPAS…Nikolaj Cudotvorac


Januara 1996-e godine sam zbog necega uzela da pregledam stare papire i fotografije, koje sam cuvala u kutiji. Uzela sam u ruke svoju komsomolsku kartu. Nekako odmah sam pocela da se secam dogadjaja iz mladosti. Januara 1956-e godine su menjali te karte za nove, to je bilo na dan Hristovog Rodjenja. Tada sam zivela u Tulskoj oblasti i bilo mi je svega 14 godina.

Rejonski odbor komsomola se nalazio 17 km od naseg seoceta. Rano ujutru su nas, djake, dovezli autobusom u rejonski centar. Ja i moja drugarica smo prve dobile nove karte. Ja nisam zelela da cekam, da svima zamene karte, i predlozila sam Ljusi (tako se zvala moja drugarica) da odemo do moje rodjake, koja zivi 4km od gradica. Brzo smo dosli do nje. Ona nas je ugostila i ja i Ljusa smo bukvalno “utonule” u knjige. Tetka je imala sabrana dela “Svetske istorije” i Veliku sovjetsku enciklopediju. To je u to vreme bila velika retkost.

Citajuci nismo ni primetile kako je dan proleteo. Brzo smo se obukle i otisle na autobusku stanicu na kraju sela. Smrkavalo se. Zakasnile smo na autobus; cekati sledeci – bilo je hladno, a ici peske – hladno i veoma daleko, vise od 12km. Moguce je bilo ici pored jezera, koje je sluzilo kao rezervoar za skupljanje vode, i time skratiti put za trecinu. Ne secam se koja je od nas dve to predlozila, ali smo skrenule na stazu koja vodi do njega. Primetila sam da niko tog dana nije prosao stazom – stope su bile zatrpane snegom. Ljusa me je umirivala: kazu da se staza vidi i pored jezera.

Ali kada smo dosle blize, zaprepastile smo se: bio je led, sa tamnim pukotinama, zloslutno blistajuci pod Rozdestvenim nebom, bez ikakvih otisaka stopa. Stajale smo cuteci, i ne znajuci sta da radimo. Autobus je otisao, peske je – i daleko i hladno, preko leda – strasno, moze se upasti u nesmrznuto mesto na jezeru.

O cemu je Ljusa razmisljala – ja ne znam. A ja sam stajala i prisiljavala se da se setim neke molitve, koju me je ucila baka. Nicega nisam mogla da se setim sem: “Nikolaje Ugodnice – spasi i sacuvaj nas”. Ponavljala sam i ponavljala te spasonosne reci. Tada je vec bilo sasvim mracno.

I odjednom, na 20-30m od nas ugledale smo na ledu muskarca u poodmaklim godinama, u staromodnom kratkom kaputu, sa stapom. On nam je mahao: sto stojite, treba da ste na drugoj obali. Idite! I mi smo posle za njim drhteci od straha i zime, drzeci se jedna za drugu. Nas putovodja je isao napred, ne dozvoljavajuci da mu se priblizimo, razdvajajuci nas u stranu, govoreci da cemo propasti kroz led ako budemo isle skupa. Tako smo i isle, drscuci kao jasikovi listovi, preskacuci preko pukotina. A putovodja nas je vodio samo njemu poznatim putem, po mrklom mraku, zaobilazeci nesmrznuta mesta. Sirina jezera je na tom mestu veca od 2km!

Kada je do obale ostalo 50m, mi smo pocele da trcimo, prestignuvsi naseg putovodju. Skocivsi na obalu, ja sam se zaustavila, da zablagodarim tome ko nas je spasao od sigurne opsanosti. Ali…nije ga bilo ni na ledu, ni na obali. Zanemele smo od straha. Postojavsi jos neko vreme, pocele smo da trcimo u selo. Cutke smo se razisle svojim kucama. Kada su nas sledeceg dana pitali, kako smo dosle kuci, Ljusa i ja smo bez dogovora odgovarale – autobusom. Ni kuci, ni prijateljima nismo rekle ni reci o tome sta se desilo. Setivsi se toga posle otprilike 40 godina, ja ne sumnjam, da nas je spasao Sveti Nikolaj Cudotvorac. Hvala mu za spasenje nasih dusa”.

Sveti Nikola je posetio svoj hram


U prolece 1976-e godine monahinja Olimpijada (sada pokojna) je ispricala da su se na drugi dan posle praznika Svetog Nikolaja Cudotvorca, na praznicnoj Bozanstvenoj Liturgiji u Sveto-Nikolajevskom hramu u gradu Kursku, nekoliko parohijana koji su se tu molili, udostojili da vide nesto sasvim neobicno.

U oltaru su sluzila dva svestenika, protojerej Anatolij Filin i Lav Lebedev (takodje sada pokojni – on je umro kao svestenik Ruske Pravoslavne Zagranicne Crkve). Posle Sluzbe jednog od njih su upitali:

-         A gde je treci svestenik koji je sasluzivao s vama?

-         Koji? Nije bilo nikog drugog sem nas dvojice!

Medjutim, nekoliko ocevidaca su kroz otvorena Carska Vrata, desno od njih dvojice, videli starca sede kose, koji je stajao u oltaru na arhjerejskom mestu, i usrdno se molio, i vrsio poklone. Njegova odezda je bila mnogo svetlija – bio je bolje obucen od preostale dvojice svestenika, i njegova riza kao da je svetlela. Jedno je izvesno: u riznici Sveto-Nikolajevskog hrama nema tako otmene odezde. Evo sta su pomislili oni koji su videli starca: bacuska iz glavnog grada je dosao u goste. Medjutim, Kurski Vladika Hrizostom je tog dana bio na putu. A ostalo je sve bilo kao i uvek. Samo sto je otac nastojatelj ponekad, prenebregavsi naredbu opunomocenika za pitanja religije, iznosio i postavljao za poklonjenje na analoj, cudotvornu ikonu Svetitelja  u beloj rizi. Ali cudesni svestenik nije izasao iz oltara da se pokloni Svetinji. Saznavsi o tajanstvenom posetiocu, bacuske su pocele da proveravaju, da li to nije bila refleksija svetlosti na staklu ikone, i pokusavali su da stoje na raznim mestima, ali nista slicno nisu videli.

-         Recite mi, sta je tu cudno! – rekao je tada, obrativsi se pojcima jedan od protojereja koji je sluzio tu Liturgiju.

-         Kako je imao blagii lik, usrdno se krstio, vrsio poklone, sve na Gornjem mestu. Mi smo pomislili da je to episkop Pimen Saratovski – odgovorili su pojci.

I tokom vremena su ljudi shvatili, da je treci svestenik tog dana u Sveto-Nikolajevskom hramu bio…Svetitelj i Cudotvorac Nikolaj!

6. SOCIVA


Idem iz hrama posle vecernje sluzbe. Zurim kuci, jer s posla idem pravo u Crkvu. Ispred mene idu polako dve bake. Idu, drzeci se jedna za drugu. Klizavo je. Pokusala sam da ih prestignem, i tad jedna baka govori drugoj: “To je pravo cudo”. Usporila sam korak i oslusnula. Baka prica: “Spremila sam se da izadjem iz kuce – vec sam se bila obukla. Setila sam se i uvidela da nema kljuceva na nocnom ormaricu. Mislim, pali su na pod. Ne, nema ih ni na podu. Trazila sam, trazila. Ne mogu da nadjem. Skinula sam kaput. Trazila sam i u dzepu, i u torbi. Nema ih nigde. Hocu da idem i ostavim otvorena vrata. Prisla sam ikoni Svetog Nikolaja Cudotvorca, da ga zamolim da mi pomogne da nekako nadjem kljuceve. Poklonila sam se. Ustajem. Podigavsi oci, ugledam da na ekseru pored prozora vise moje kljucevi. Nikada ih tu nisam kacila, vec sam ih uvek ostavljala na nocnom ormaricu u hodniku.

Jedva sam pretekla starice skoro trceci. Bolesna majka je kod kuce, a i sin treba da dodje sa posla. Dosla sam kuci i odmah pocela da spremam veceru u kuhinji. Dosao je sin. Dok je skidao kaput, ispricala sam mu sta sam cula na putu iz hrama. Sin je otisao u sobu, a ja opet u kuhinju. Minut posle deset cujem krik: “Mama!” Trcim u sobu. Moj sin je zbunjen. Ima los vid, ali ne nosi naocare, vec sociva. I jedno socivo je nekako ispalo. Socivo je – mali, potpuno prozracan listic. Na podu je tepih, a na krevetu kao pamuk mek, prekrivac. Mozda ces ga tu naci. A ja i ne pokusavam da trazim, jer ne vidim dobro. A on ne moze da nadje. Odjednom je moj sin pao na kolena pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca i poceo da mu se moli. A ja nisam htela da smetam, pa sam ponovo otisla u kuhinju. Mislim, nemoguce je naci to socivo. Treba kupiti nova. Ali on radi sutra. Sta ce da radi? Odjednom, dolazi moj sin kod mene u kuhinju, i pokazuje mi svoj palac:”Pogledaj mama. Pomolio sam se, i dok sam ustajao, oslonio sam se na krevet, a socivo se prilepilo za palac”.

7. ZIVO CUDO


40 godina je proslo od tad, a to cudo kao zivo stoji jos uvek pred mojim ocima. Dok sam ziva necu ga zaboraviti. Bilo je vrelo majsko jutro. Na pijaci se pocelo sa prodajom. Dug red se protegao pored trgovackih radnji. Pridjem sa Dunom Alekesejevom, kad tamo prodaju ikone na fotografskom papiru za 10 rubalja. Svi zele da kupe ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, ali se ne odlucuju. Ta ikona kosta 15 rubalja. Zene se cenjkaju, mole prodavacicu da im je proda za 10 rubalja. Prodavacica se ne slaze. “Ne –samo ja imam Nikolaja-Ugodnika”. Moja susetka i ja smo takodje zelele da kupimo tu ikonicu, i cak smo novac spremile, ali je bilo sramota da kupujemo preko reda. Jer su mnogi zeleli da je kupe. Ja sam stala sa susetkom Evdokijom na sam kraj reda. Cekamo s nestrpljenjem: nece biti dovoljno ikonica! Vreme je bilo toplo, mirno, bez vetra. Brisemo znoj sa lica. Niko ne zeli da da 15 rubalja za ikonicu. Polako se ubedjuju, mole prodavacicu, iscekuju: mozda ce popustiti. Ali trgovkinja je neumoljiva. I odjednom u potpunoj tisini ikonica je poletela, kao leptiric ili jesenji listic, i prilepila se pravo na moje srce. Veoma se obradovavsi, ja sam je levom rukom pritisla na grudi. Svi su istovremeno uzdahnuli:

-         Kako je to moguce? Pa cak nije bilo nikakvog vetra!

-         Eto sta je cudo! – rekla je prodavacica, skrstivsi ruke na grudi.

-         A zasto se nije na mene ili na nekog drugog prilepila? – ljutito je prozborila Evdokija. Ja sam ostavila novac na tezgu i otisla kuci. Dunjsa je isla za mnom, samo sto nije plakala. Dugo smo se nas dve secale tog cuda. Pricali o tome poznanicima. Ona vise nije medju zivima. Ali neka cuje mrtvim uhom: ja govorim istinu. Moze biti da se jos neko od ocevidaca seca ovog cuda.

8. OTPLATA DUGA


Ovaj dogadjaj se desio dve godine posle mog krstenja. Redovno sam odlazila u hram Boziji, molila se molitvama iz molitvenika, ali neku posebnu potrebu za obracanje Svetim Bozijim Ugodnicima nisam imala. I desilo se tako da sam prvo izgubila dobro placeni posao, a zatim smo ja i moje dete poceli neprimetno da oboljevamo. A jedna slepa starica je vec davno molila da se pobrinem za nju i govorila, da one koji se trude na njivi Bozijoj, Gospod nece ostaviti u nevolji. Ali moja dusa se nije rasplamsala hriscanskom verom, iako sam u Zitijima Svetih citala o raznim primerima blagocestivosti. I tako sam ja trazila posao sa velikom platom, a sirota baka je vreme provodila u molitvi, moleci za pomoc.

Jedno vece me je jedna porodica izbeglica zamolila da prenoci u mojoj kuci. Nimalo ne sumnjajuci, ja sam ih pustila u kucu, a sama sam nocevala kod poznanice koja je otisla da se pobrine za svog bolesnog oca, i meni ostavila svoje kljuceve. U nedelju sam otisla u Crkvu i dugo nisam zelela da se vracam kuci…Sve se desilo po Bozijem Promislu. Putnici, koje sam primila, su odneli sve sto sam stekla i sve vredno sto je moja drugarica imala (nasli su kljuceve).

Tada sam se pomolila Bozijem ugodniku Svetom Nikolaju Cudotvorcu, onako kako sam znala, da bi on molio Boga za mene gresnu.

Pomoc je dosla odande, odakle sam je najmanje ocekivala. Otisla sam kod svoje poznanice – jedne bake, da joj ispricam o svojoj nevolji (mojoj drugarici su odneli skupocene stvari). Ona se sa mnom pomolila i sve smo predali u Ruke Bozije. Kada sam sledeceg puta dosla kod nje, na stolu je stajao koverat za mene, i u njemu tacno onoliko novca, koliko je bilo potrebno za otplatu duga. Pokazalo se, da je stara bakina prijateljica slucajno putovala kroz Petrograd i ostavila taj novac zbog starog prijateljstva. Tada sam zablagodarila Svetom Nikolaju, sto je tako nesto izmolio za mene. Ostala sam da zivim sa tom bakom, i zajedno smo prozivele jos nekoliko blagoslovenih godina. Tako je Sveti arhiepiskop Mirlikijski Nikolaj Cudotvorac, postao moj pokrovitelj i zastupnik.

Kada su lekari nemocni…


Moj sin ima dve godine, i invalid je od detinjstva. Ranije smo ziveli u Ozerku. Kada smo krstili Igora u Suvalovskoj Crkvi, i bacuska mu jelejem pomazao obraze, na njima su se pojavili ekcemi. Od mame sam mnogo slusala o cudesima Svetog Nikolaja Cudotvorca. Na primer, jedna zena je propadala i molila je Svetog Nikolaja za pomoc. Cudo se desilo, i ona je posla u Crkvu i upalila svece pred svakom ikonom. Mi smo uskoro doputovali u centar grada. Ispricacu vam kakvo se cudo nama desilo. 13 septembra 1999-e godine ja sam resila da nahranim svoga malisana kravljim sirem – dala sam mu ga na vrh kasicice i on je odjednom poceo da kaslje, zatim da povraca, odnela sam ga u kadu, i on je poceo da otice, usne su mu se izvrnule, pogled mu je bio zamagljen, a ruke i noge potpuno otekle. Nikada tako nesto nisam videla. Sve se to desilo u roku od nekoliko minuta. Pozvali smo hitnu pomoc, a dete se gusilo. Susetka je skoro golog malisana obukla, i rekla da hitna pomoc nece skoro doci, vec da treba trcati u najblizu bolnicu. Ja sam vikala: “Igore, nemoj da umres, vici…”Ali Igor je vec skoro cutao. I tada sam ja pocela da se molim “Gospode pomozi, Sveti Nikolaje Cudotvorce ucini cudo. Ako Igor sad ozivi - ja to nikad necu zaboraviti, palicu u Crkvi svecu pred svakom ikonom.” Muz nas je kolima odvezao u najblizu bolnicu. Igora su stavili na reanimaciju. Lekari su mislili da se dete zagrcnulo, ali je on imao alergiju – otekao je, dakle uzalud je bilo sve sto su radili. Ali dete je ostalo zivo! Ja sam ispunila svoje obecanje, uzela odredjeni broj sveca, iako za mene to nije bilo jednostavno, i upalila ih pred svakom ikonom u Nikolajevskom hramu (to nam je najblizi hram). Hvala Gospodu i svim Svetima i Svetom Nikolaju za sve!

9. IDI ZA MNOM


Ovaj dogadjaj, koji se desio pre otprilike 20 godina, ispricala je Irina Ivanovna Ivanova, verujuca zena. Tada se ogromna pijaca nije nalazila kao danas, u Urjupinsku, vec u Povorinu. Iz svih delova Sovjetskog Saveza dolazili su nakupci koji su kupovali nase marame od paperja. I na taj nacin su mnogi seljaci uspevali da prezive. Narodu je sve na pijaci manje ili vise ocigledno. I cela grupa prodavaca marami je na neverovatan nacin bila prinudjena da se smesti u neveliki prostor, koji je visokom ogradom bio potpuno odvojen od tezgi sa prehrambenim proizvodima. Te nehumane uslove narod je odlucno podnosio, a istovremeno je to davalo slobodu mnogobrojnim dzeparosima. Irina je posla s majkom da prodaje marame, koje je isplela, kupivsi perje kod jedne seljanke, kako bi pomogla studije na institutu njena dva sina I vaspitavanje treceg, koji je jos bio djak. Otac im je rano umro od prekomernog rada. Prodavanje marama je bio jedini spas za porodicu. I tako prodavsi marame, Irina i njena majka su se kretale prema izlazu. Sa svih strana su isle zbijene mase ljudi. Majka je malo zaostajala. Kod Irine je bio sav zaradjen novac – pored samog srca. U ruci – prazna torba…I odjednom neki dugalija joj otima torbu, a s druge strane isto neki dugonja je vuce za maramu oko vrata. Ona jos nista ne shvata, kad se ispred nje, skoro licem u lice, pojavila treca osoba, smeseci se. Tad se ona silno uplasila, shvativsi da su to dzeparosi koji rade pod vidom flertovanja. A zarada od marama je na “skrovitom” mestu…Samo jedan pokret ruke tog dugajlije i…Irina je uoci puta vec slusala o slicnim slucajevima. Postalo je strasno. Potpuna bespomocnost…I ona je pocela da cita 90-i psalm, poznat u narodu kao psalm “Zive pomoci”. Moze biti da sam ga naglas citala – prica ona, - ne secam se, ali ono sto se dalje desilo je potpuno neverovatno. Dugonje su odjednom nestale, masa ljudi preda mnom takodje, napravio se uzan prostor taman toliko da moze covek da prodje, a ispred mene je bio – sedi starac sa bradom. Secam se kao da je danas bilo, kako mi je od tog trenutka sve bilo neobiucno lako. Starac mi kaze: “Idi, cerko za mnom” – i izveo me je iz guzve. Osvrnula sam se, mama se tesko probijala koz guzvu, kroz koju sam ja lako prosla. I kad sam se setila dobrog starca koji me je izveo iz guzve, njega vise nije bilo”. Taj neobican dozivljaj je podstakao Irinu da douci spasonosni psalm do kraja. A svog spasitelja je potom videla na ikoni, i saznala ko je.

10. ZA SVECU


Pise vam g.Gubkina, predavac nedeljne skole u Spaso-Preobrazenjskom hramu. Ispricacu vam o slucaju koji se desio mojoj baki, Ani Naumovoj Davidovnoj. Ona je 50-ih godina zivela s muzem Ivanom Zaharovicem u seocetu Tomarovka u Belgorodskoj oblasti. U porodici je jedino deda radio. I na dan praznika Svetog Nikolaja, kod moje bake je dosla susetka i pozvala je u hram. Ali baka je rekla da nema novca cak ni za svecu. Posla je na pijacu, i prolazeci izmedju redova, ugledala je pod nogama rublje, nosene vetrom. Kada ih je uzela, videla je da je da je to novcanica od 10 rubalja – u to vreme, ne mala suma. Ispricala je susetki o tome, a ova je rekla: “To ti je Njura, Nikolaj Ugodnik poslao!”

Staranje Svetoga Nikolaja


Rodila sam se u siromasnoj verujucoj porodici sa mnogo dece. Narocito smo postovali Svetog Nikolaja Ugodnika. Ispricacu vam slucajeve njegove cudesne pomoci. Kada sam bila trudna, plovila sam zajedno sa muzem, camcem po Volgi. Muz je pre toga popio pivo, te sa pocela da imam problema sa njim. Toliko je trzao camac da se skoro uspravio, postalo je strasno – ja sam se svake noci molila Gospodu i Svetom Nikolaju za sina. Camac se prevrnuo. I tada se preda mnom pojavio lik  starca sede kose u sirokoj kosulji. On me je pazljivo podizao sa dna. Ja sam isplivala i nasla se u cvrstom obrucu spasilackih motornih i nekoliko obicnih camaca. Kako su se oni pojavili na reci na kojoj nije uopste bilo nikoga u 9 sati ujutru? Eto kako se o meni pobrinuo Sveti Nikola Ugodnik. I jos jednom. Mi smo imali dva mala sina. Ziveli smo u staroj trosnoj kucici. I meni je dosla na pamet strasna misao da dignem ruku na sebe. Ali me je odlucan glas s Neba zaustavio u toj nameri. I vise od toga – da se takve gresne misli ne bi ponavljale - zastupnistvom Svetog Nikole sam dobila pismeni nalog za dvosobni stan. Tada sam cekala u dugom redu na salteru za pitanja poboljsanja zivotnih uslova. I iznenada su u fabriku stigla jos cetiri neodlozna pismena naloga. Gospod, Prevseta Bogorodica i Sveti Nikolaj mi pomazu tokom celog mog zivota. A mladji sin je sam jednom osetio pomoc naseg Svetitelja. Bio je u podvodnom ribolovu, ali je hvatao samo sitnu ribu. A tako je zeleo da me obraduje jednim saranom! Dosao je kuci samo da malo prezalogaji, i pozalio se da nije uspeo da ulovi sarana. Ja mu kazem – a ti se sine pomoli Svetom Nikolaju Ugodniku. Dala sam mu molitvu. Uskoro se vratio sa ogromnim saranom teskim 5kg. I dugo bio zadivljen snagom molitve…

Volim da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku


Moja baka, Aleksandra Filipovna, je umrla mnogo godina pre mog rodjenja. O njoj znam samo iz majcine price, i na zalost, to nije bas mnogo: ona je bila stroga, ali pravedna, govorila je ono sto je mislila, i nikoga nije pustala iz kuce, a da ga ne nahrani. Vreme je bilo tesko, ratno, glad je vladala u svim oblicima. Hramovi su bili zatvoreni, a ako se u njima i sluzilo, sumnjam da su ih ucitelji javno posecivali. Kako sam razumela - ni moja baka nije bila izuzetak. Da li je isla tajno u Crkvu, da li je postila i pricescivala se – o tome nisam pitala. Znam samo, da je veoma postovala Svetitelja Nikolaja, a njena smrt, je molitvama tog velikog Bozijeg Ugodnika bila sasvim neobicna. Evo sta sam cula iz majcinih usta:

-         Posle oceve smrti i mama se ubrzo razbolela. U narodu tu bolest nazivaju vodenom bolescu. Otekla je, jadnica, neverovatno. Mucila se strasno, tri puta su je operisali, izbacivali vodu. Ali ja od nje nisam cula ni jauk, ni roptanje. Bivalo je da lezi, i sve vreme tiho peva nesto zalsono, kao da place. Pridjem joj i pitam:”Mama, ti places?” Ona odmahne glavom – ne brini, toboze, a zatim uzdahne i kaze: “Ne kceri, to se ja molim. Volim da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku. On je moj omiljeni Svetitelj”. (Kasnije, buduci da sam i sam postao monah, svestenik, i ja sam poznao dubinu izrecenog: kada volimo da se molimo odredjenom Svetitelju, tom ljubavlju ulazimo u duhovno srodstvo i opstenje sa njim, i on se takodje moli za nas – prim.aut.). Tako je ona veoma stradala. Ja skoro i nisam zivela u svojoj kuci, vec sam sve vreme nocevala sa njom. Zavrsim svoje poslove, i brzo u bolnicu. I jednom tako majka mi je govorila: “Zoja, zamisli san, da li cu ostati ziva ili ne?” Plakala sam, plakala, namestila stolice, legla – i kao da sam u zemlju propala. Neki tamo san. U toku dana se toliko premoris, da ti nije do snova. Ujutru sam se probudila, i cujem kako me mama zove. Lezi, tako kao da svetli, smirena, i umilno, kao da se oprasta, pita:”I – jesi li videla nesto? Nista? A ja sam videla. Neki san! Slusaj. Ulazim u nepoznati, veliki i svetli hram. U hramu nema nikoga – samo jedna sveca gori na ciraku. Gori i skoro se dimi. I cujem glas, iako nikoga ne vidim: “Rab Boziji Nikolaj”. (Moj deda nikada nije ninakoga povisio glas, nije umro bez ispovesti, a zbog necega se nije pokajao, pa je zato sveca i dimila). I odjednom je nevidljiva ruka stavila novu upaljenu svecu. I pomislim – cija li je to pravedna dusa otisla Gospodu? I kao odgovor na tu moju misao dobijam odgovor: “Novoprestavljena Aleksandra!” I tu sam se probudila. Znaci uskoro cu umreti. Ne placi, ne placi, ne treba plakati. Ne treba zbog mene da tugujes, ja sam ovde postradala”.  (Kako je ona sve razumela!). Ubrzo posle tog sna, ona je zaista umrla. Kada je skoncala, nije vise bila otecena, lezala je u grobu kao ziva. Mlada, lepa. Jos je nesto interesantno! Kroz godinu dana na njenom grobicu su se pojavili veliki beli cvetovi. Niko ih nije sadio – sami su nikli. A zatim su se pojavili i po celom groblju. Trcim u skolu, a seljaci govore, eto kako je Mikolajevna brizna cerka – cak je i cvece posadila na grobicu. A mene je sramota da priznam, da mi u tuzi nije bilo ni do cega, pa ni do cvetova.

11. EKONOMIJA NIJE DOBRO ISLA


Jeromonah Roman (Matjusin) skit Vetrovo

Prepricacu pricu pokojne Marije Aleksejevne Belove, ziteljke Kirovska, koja je umrla nedavno u 91-oj godini zivota. Marija je rodjena i vaspitavana u seljackoj porodici na Sviri. Domacinstvo je vodjeno porodicnim trudom. Ziveli su siromasno, i otac je u kasnu jesen odlazio poslednjim parobrodima na zanat, a na prolece, u maju se prvim vracao kuci – obradjivao je zemlju. On je uveo obavezno pravilo: “za letnjeg Svetog Nikolu (22 maja) je pozivao svestenika u kucu i sluzen je porodicni moleban Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Posle takvog molebana u porodici je sve nekako postajalo skladno i rad je bio uspesan. Kada je Mariji bilo 15 godina, otac se zbog necega zadrzao na poslu i nije uspeo da dodje kuci za Nikoljdan. Bio je praznik. Majka govori kcerki: “ Manjka, hajde da ove godine ne sluzimo moleban – prolece je, vreme je lepo, ima mnogo da se radi na polju i u povrtnjaku”. Tako smo i odlucili. A otac se tog dana, vracajuci se kuci, spotakao, pao u tovarni deo broda i slomio dva rebra. Zato se i nije vratio kuci – odveli su ga u bolnicu, na duze. Tako da su majka i cerka morale da obave celu prolecnu setvu bez oca. Obe su se veoma namucile tog proleca-leta. Ustedeli su na molebanu, a koliko su snage i zdravlja izgubile bez muske pomoci! Tako su ih Gospod i Sveti Nikolaj urazumili. Od tad je u Marijinoj porodici moleban sluzen svakog proleca na Nikoljdan, i sve je u porodici bilo uspesno.

Ana Kirovsk


12. “PRESLAVNI U NEVOLJAMA ZASTUPNICE”

Ovu pricu o pomoci Svetitelja Nikolaja u nevolji ispricala mi je jedna tesko bolesna zena. Ona je i zapisana na osnovu njenih reci. “Pre 29 godina sam otisla sa 11-ogodisnjim sinom i sustekom i njenom 11-godisnjom cerkom u sumu za gljive, u seocetu Kiljdinstroj. Vec se smrkavalo, kisa je promicala, a mi smo zalutali. Deca su se umorila, bila su gladna i bilo im je hladno, a put nazad nismo znali. Isli smo po blatu, a kisa je padala. Na dozivanje niko nije odgovarao. Nismo imali sibice, da bismo se malo ogrejali. Ja sam se pomolila:”Sveti Nikolaje Ugodnice, sazali se na decu, spasi ih od propasti”- klecim usred blata i placem. Pomolila sam se i posli smo dalje. Pecuraka i ima i nema, ali ocito daleko smo otisli. Izasli smo na poljanu, a pored jednog grma stoji starcic, razaznajemo ga po pojasu. Ja mu prilazim: “Mili dekice, pomozi nam, odvedi nas medju ljude”. Potrcala sam prema njemu, a Tonja me ne pusta, uhvatila me za odecu. Ja opet: “Dekice mili, pomozi, pokazi nam put”. On stapom pokazuje navise, na vrh visokog brezuljka, gde nismo bili. Dekica nam je pokazao pravac i nestao - samo smo videli da su se grane malo zanjihale. Deca su pocela da placu – da li je dekica bio tu ili ne? Uplasila su se. Nismo mogli nista da uradimo. Poceli smo da se penjemo uz strmu planinu, pomalo odmarajuci. Cas sina ponesem, cas devojcicu, cas me Tonja vuce. Ali na dozivanje i dalje niko ne odgovara.

Popeli smo se na vrh iz doline i ugledali autoput. Automobili prolaze pored nas, niko se ne zaustavlja na nase dozivanje. Na koju stranu da krenemo? A vec je pala noc. Udruzili smo sopstvene snage - ja sam s Tonjom ponela veliki naramak drva, da bismo pregradili put. Zaustavio se jedan automobil - vozac se ljuti, ali nam je pokazao kuda da idemo. U prvoj kucici, koja je bila pored puta, je gorela vatrica. Domacica nas je uvela u kucu, nahranila, napojila, smestila na spavanje. Od nje smo saznali, da se to blatno podrucje naziva Lesak, i mestani ga obilaze. Zahvaljujuci molitvi i pomoci Svetog Nikolaja Cudotvorca, mi smo izasli iz tog blata. Tonja nije dozvolila da pridjem starcicu, jer je prepoznala Svetitelja Nikolaja, jer je imala njegovu ikonu. Deca imaju sad skoro 40 godina i jos uvek se secaju tog dogadjaja. “Za vaseljenu prinoseci molitve, od svakih mnogobrojnih nevolja i tuga izbavi nas sveti Nikolaje!” (kanon Svetitelju Nikolaju).

Zapisala raba Bozija Elizabeta

19 decembar

Desilo se to pre 14 godina. Ja sam se razbolela, i lekari nisu uopste mogli da odrede sta je u pitanju. Topila sam se kao sveca. Ponesto odradim, dodjem kuci, nista mi se ne jede. Odmaha sam legala u krevet, bila sam veoma slaba i takvo stanje je trajalo skoro mesec dana. I tako, lezim 18 decembra, suze mi teku iz ociju, i odjednom sam se setila da je sutra 19-i decembar – praznik Svetog Nikolaja Ugodnika. Govorim u sebi:”Svetitelju Nikolaje, zelim ili da ozdravim ili da umrem”. S tom mislju sam i zaspala. Ujutru sam se probudila - osecam se zdravom, povratio mi se apetit, brzo sam se oporavila. Od tada uvek u Crkvi prinosim svecu Svetitelju Nikolaju. Za mene je 19-i decembar  - moj drugi rodjendan. I jos, kada treba negde da putujem, ja se molim Svetom Nikolaju Ugodniku, i sve protice bez problema i brzo.

Tamara Majakova “Kako Bog da”

Skupljala sam gljive sa muzem, ali nas je kisa primorala da odemo iz sume. U automobilu smo shvatili da smo izgubili dokumenta. Trazili smo ih dugo, molili Boga, ali ih nismo nasli. Kroz nedelju dana sm posavetovala muza da se na kolenima pomolimo pred ikonom Svetitelja Nikolaja, i da ga zamolimo za pomoc. Muz se slozio, samo je upitao:”A sta da radimo posle molitve, da li da opet idemo u sumu?” Ja sam odgovorila:”Kako Bog da!” Kroz minut su nas pozvali telefonom i rekli, da su nasa dokumenta nadjena potpuno ocuvana, bez obzira na to sto je cele nedelje padala kisa. Nisu hteli da uzmu nikakav novac.

Rab Boziji Jovan i Fotinija, Kalingradskaja oblast

13. ZASTUPNISTVO SVETITELJA


U nasoj porodici se cuva stara ikona Svetitelja Nikolaja, Bozijeg Ugodnika, koga je narocito postovala moja prababa Darja Pavlovna. A zasto – o tome nam govori porodicno predanje.

Jednom je moja prababa, tada jos mlada zena, otisla na jutarnju sluzbu u Iverski Viksunski zenski manastir. Zivela je 15km od manastira u selu Veletma, i put do njega je vodio kroz sumu. Negde na pola puta, iz sume je neocekivano iskocio grozan kosmati muskarac, zagradivsi Darji put. Sta je mogla da uradi sama nezasticena zena? Ona je pocela usrdno da se moli:”Oce Nikolaje, pomozi!”I odjednom je iz sume izasao sedi starcic malenog rasta s palicom u ruci. Zamahnuo je palicom na stranu prema zlocincu, a prababi govori:”Ne boj se rabo Bozija”. Muskarac je pogledao na starcica, odmaknuo se, i zatim obracajuci se Darji rekao: “Zeno, moli se Bogu i svom Svetom zastupniku …” I nestao je u sumi. I starcic je takodje nestao, kao da ga nije ni bilo…Tako se na cudesan nacin projavila milost Svetog Bozijeg Ugodnika Nikolaja. Pricajuci o tom cudu koje joj se desilo, prababa je uvek plakala i usrdno se molila pred Svetiteljevom ikonom.

Elena labeza Mi nismo sami

U gradu Zarajsku se izdaju “Nikoljski listici” – parohijski vesnik zarajske Crkve Svetog Nikolaja. Svetitelj Nikolaj je postao nebeski pokrovitelj starog grada od 1225-e godine, kada je u njega donesena njegova cudotvorna ikona iz grckog grada Korsuna. Po molitvama Svetitelja Nikolaja, ziteljima Zarajska se desilo mnogo cudesa kako u proslosti, tako i danas. O tome i mnogo cemu drugom se moze procitati u “Nikoljskim listicima”.

14. NE DAJ DA POGINEM


Desilo se to 1943-e godine prilikom prelaska preko Dnjepra. Zinovij Ivanovic Nemtirev je bio na svom redovnom vojnom zadatku. Naviknuvsi od detinjstva na poslusanje, on je spremno ispunjavao svaku naredbu komande. I rukovodstvo je imalo poverenja u njega, znajuci da on iz svake cak i najslozenije situacije nadje izlaz. Ali je taj slucaj zaista cudesan! Zinovij Ivanovic je sa sigurnoscu vozio automobil po pontonskom mostu preko Dnjepra. Neocekivano su neprijateljski protivavionski topovi otvorili vatru, i jedna od granata je pala na most. Automobil je poceo da tone. “Nikola, pomozi ne daj da poginem!” – procedio je kratku molitvu. Samo cudom je uspeo da se izvuce iz automobila. Ali do obale nije bilo daleko. Nece Zinovije uspeti da dopliva do obale! Odjednom je sa svoje leve strane, pod miskom, osetio veliku ribu. Priljubivsi se uz nju, srecno je dospeo do obale. I bez obzira na hladno jesenje vreme nije se uopste prehladio.

…Zinovij Ivanovic se i danas seca tog zadivljujuceg slucaja. I svaki put mu se oci pune suzama.

15. BLAGODATNA ISCELJENJA


Vekovima se kao Svetinja postuje Zarajski Beli Bunar. Njega posecuju pravoslavni sa svih strana. U davna vremena se nad svetim Izvorom nalazila kapela. Na dan donosenja cudotvorne ikone (11 avgusta) u Zarajsk, a takodje i za vreme narodnih nevolja, organizovani su krsni pohodi prema Belom Bunaru. Poznato je da su se za vreme epidemije kolere 1830, 1848 i 1871-e godine, zarajci u krsnom pohodu, sa cudotvornom Nikolajevom ikonom uputili ka izvoru. Tu su sluzili moleban Svetom Nikolaju Ugodniku, moleci za njegove molitve pred Prestolom Bozijim, za izbavljenje grada Zarajska od epidemije…I epidemija je prestala. Cak i u sovjetska vremena, kada su krsni pohodi bili zabranjeni, ljudi su pojedinacno ili u malim grupama nastavljali da posecuju Sveto mesto, moleci za pomoc i isceljenje. Isceljenja se desavaju i u nase vreme. Tako je 1988-e godine, 82-ogodisnja stanovnica Harkova, dotad bolesna od raka zeluca, saznavsi za isceliteljski izvor, s muzem doputovala u grad Zarajsk. Oni su se zajedno molili Svetom Nikolaju Cudotvorcu i pili vodu sa izvora. Zena se iscelila. Skoro pre deset godina, jedan stanovnik Zarajska je protojereju Valeriju Romanovu ispricao slucaj, koji se desio njegovom drugu koji je dosao iz Armenije. Njegov drug je dugo godina bolovao od kozne bolesti i nikako nije mogao da se isceli. Dosao je u Zarajsk nadajuci se u cudo. Prijatelj ga je doveo do Bunara i polio celim vedrom Svete Vode, od cega je on izgubio svest. Pozvali su hitnu pomoc, ali medicinska intervencija nije bila potrebna. Bolesnik je dosao k svesti i uvideo da je kozna bolest u potpunosti nestala.

16. SVETI NIKOLAJ URAZUMLJUJE

Trgovacki pomocnik jednog moskovskog trgovca je bio castan i savestan covek iz Sui. Trgovina pamucnom predjom je isla dobro. Ali putujuci iz jednog u drugo naselje, Vasilij Petrovic nije cak uspevao da proveri ni zaradjeni novac, ni kolicinu prodate robe. A to je obicno radio u krcmi. Jednom je primetio manjak novca za deset puda pamucne predje. Kako gazdi objasniti gubitak novca? I jadnik, odlucio je da se utopi u reci. Seo je u taljige, posao, i na putu zadremao. I u snu je ugledao starca, koji mu je rekao: “Sta to nameravas da uradis? Zaboravio si da si predju nekome prodao po fabrickoj ceni”. Trgovacki pomocnik se dosetio: tacno, dao je na zajam deset puda pamucne predje jednom kupcu, tacno - zapamtio je! Osvrnuo se unaokolo: reka je – iza, a konj je stao ispred vrata Sveto-Nikolo-Sartomskog manastira. A nad manastirskim vratima  - ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Postalo mu je jasno ko ga je urazumio.

17. “RUSITELJ BOGOPROTIVNIH UCENJA”

Jeromonah Sergej (Ribko), nastojatelj moskovskog hrama Silazak Svetog Duha na Apostole na Lazarevskom groblju, je ispricao sledeci slucaj: pocetkom 90-ih godina on je bio zitelj Optina pustinje. Jedna od hodocasnica mu je ispricala o tome kako je ona prisla veri. Bila je aktivan clan kompartije i bavila se antireligioznom propagandom. U snu je poceo da joj se javlja njen deda Stefan, bivsi svestenik. On je unuci pricao o nekim svojim i njenim zivotnim situacijama, koje ona cak nije mogla ni da pretpostavi. Delimicno joj je otkrio da njena majka nije bas takva zena kakvom se prikazuje, sto se kasnije i potvrdilo. A u jednom od snova je videla mucenicku smrt svoga dede, kako su ga tukli, vredjali i zivog bacili u bunar, gde je umro u teskim mukama, a porodicu – zenu i decu – su primoravali da po nekoliko dana i noci prestoje pored bunara, gledajuci njegove muke.

Posle ovih snova, ateisticki pogledi svestenikove unuke su se promenili, ali ne u potpunosti. I zatim se desio sledeci dogadjaj. Ta zena je imala cerku, koja je u to vreme cekala dete. Bila je u sedmom mesecu trudnoce, koju je morala da odrzava - dete je bilo veoma slabo, i lekari su ih upozoravali da se pripreme na gubitak deteta.

Cuvsi krajnji lekarski zakljucak, zena je dosla kuci i pala na kolena. U kuci nisu imali ikona – ona ih je sama skinula, kada je bila neverujuca. Ostala je samo jedna mala prasnjava ikonica Svetog Nikolaja, sva u paucini, viseci pod samim tavanom, gde se prakticno nije moglo prici. I tom Svetitelju je pocela usrdno da se moli. Kroz neko vreme je uvidela da se nad njenim desnim ramenom nalazi svetla zvezdica, koja se priblizila ikoni i usla u nju. Tako je zena shvatila da je njena molitva uslisena.

Uskoro je cerka srecno rodila dete, i kada su je otpustili iz porodilista, svi su zajedno posli kuci. Beba je bila u bakinim rukama. Uneli su je u sobu, skinuli pelene, i njegov pogled je pao na ikonu Svetog Nikolaja. Slabo, malo, nedovoljno razvijeno detence se radosno osmehnulo Svetitelju i pruzilo ruke prema njemu. “To je bio potpuno osmisljen gest. Tad sam odmah sve shvatila, bacila partijsku kartu i krstila se” – zavrsila je svoju pricu ova raba Bozija.

Tako je veliki Svetitelj razoblicio bogoprotivno komunisticko ucenje, priveo veri i izmirio s Bogom svestenikovu unuku. Neka Gospod upokoji njegovu dusu i pomiluje nas njegovim Svetim molitvama. Amin.

18. PLAC CUDOTVORCA

Iz Murmanske Crkve Prepodobnog Trifona na Zelenoj ulici, jos zvanoj i Morska, otisao je na svoj poslednji pohod, komandir posade “Kursk”, kapetan Genadij Ljacin.

Tog dana on je dugo stajao pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca – prica otac Andrej.  – Kasnije, kada je Genadij Petrovic izasao, ja sam prisao ikoni. Ikona je mirotocila. Cudotvorac je plakao. Samo po sebi to je veliko cudo, a istovremeno i strasno…

Mozda je to bio znak Ljacinu? Mozda je Cudotvorac na taj nacin pripremio kapetana za buducu tragediju?

Stvar je u tome da se Sveti Nikolaj Cudotvorac smatra pokroviteljem mornara…

Sam bacuska je – bivsi mornar. Jos pre dve godine otac Andrej je bio kapetan-latenat Severne flote Andreja Amelina.  Sluzio je na nosacu aviona “Admiral Gorskov”.

Tako sam umoran od stranaca – zalio se otac Andrej.  – zamislite, nedavno dolazi jedan od njih i pita me: “Da li vi mislite da je Putin kriv za tragediju podmornice, posto vodi drzavu u totalitarizam?” I to mene – svestenika! Ja nemam prava da govorim lose ni o kome, cak ni o okorelom ubici. Moja duznost je da pozivam ljude na sveprastanje, a ne da pricam o politici…

U Crkvi ima mnogo naroda. Bacuski prilazi sedi muskarac, koji drhtavom rukom brise suzu:

Gde da stavim svecu?

Stavite na policu. Kad se oslobodi mesto, ja cu je staviti u cirak. Vi mi samo recite ime – koga da pomenem?

Ne znam. Mnogo ih je poginulo na “Kursku”…

Pored jedne od ikona je stajala jedna starija zena sa zutim ogrtacem. Oci pune suza, pogled skamenjen. Sapce: “Gospode, zasto? Zasto si uzeo nase decake? Oni su bili tako mladi…Otac Andrej prilazi ka toj zeni. Tiho joj nesto govori. Ona podize pogled. Dugo slusa, a zatim se na njenom licu pojavljuje mali osmeh…

Dok ne saznam da je moj drug sahranjen, ne verujem u smrt – govori mladi covek, sudeci po drzanju, vojno lice.

Za Gospoda nema zivih ili mrtvih – za Njega su svi zivi! – objasnjava otac Andrej. – Podvodnicari su imali mucenicku smrt. Time su okajali svoje grehe. Nadam se da ih je Gospod prizvao k Sebi, u raj.

Ja sam dobro poznavao jos podmornicara sem kapetana Ljacina – prica otac Andrej. – I mnoge druge podmornicare “Kurska”. Admiral Popov mi je takodje bio blizak prijatelj. Pre dve godine sam od njega zatrazio razresenje da odem iz flote i posvetim se sluzenju u Crkvi. Dozvolio mi je. Popov je duboko verujuci covek. Njegove dve cerke pevaju u crkvenom horu u jednom od vologodskih hramova…Verujte, njemu je sad jako tesko. Kao i meni – i ja sam pomorac i shvatam sta su prezivljavali. Ipak, verujem da ih Bog nece ostaviti. On bira najbolje.

19. PRAVA REC


Sta je Sveti predskazao glumici Ljubavi Sokolovoj

Interesantno je da o susretima sa Svetim Nikolajem pricaju mnogi. Pre tri godine sam razgovarao o tome sa poznatom glumicom - Ljubavi Sokolovom i objavio njenu pricu u “Komsomolki”.

-31-og jula sam napunila 20 godina – prica glumica. Zivela sam u Lenjingradu. Na dan mog rodjenja sam posla sa svekrvom poslom u grad. Izasli smo iz vagona, krenuli ulicom, i odjednom mi prilazi stasit starcic s bradom. On me je zaustavio veoma nezno, zagledao se u moje oci i rekao: “Moje ime je Nikolaj. S mukom ces jesti, ali ces preziveti”. A mi tad jos nismo ni mogli da zamislimo da ce nastupiti glad. Dalje je rekao: “Nauci molitvu “Oce nas” i jos nauci na nemackom: “Gottes Mutter, hilf mir”. To na ruskom znaci:”Majko Bozija, pomozi mi”.

Rekavsi to, starac je otisao i nestao iza ograde, a moja svekrva se ukocila, govoreci: “To je Sveti Nikolaj Cudotvorac! Stigni ga!” Ja sam potrcala iza ograde, a tamo je bio samo prazan prostor i nije bilo nikoga…Obican covek ne moze tako brzo da nestane sa tog prostora. Zatim smo posli u Crkvu, i tamo sam u Liku na ikoni Svetog Nikolaja Cudotvorca odmah prepoznala tog starcica. Glad je odnela sve moje bliznje, pa tako i moju svekrvu. Jedino sam ja, suprotno svakoj logici - prezivela. Molitvu “Oce nas” i danas citam svako jutro.

20. Milostivi Cudotvorac

Ovu pricu o zastupnistvu Svetog Nikolaja sam cula od svoje svekrve, Evdokije Sidorovne Tereskovec. Njenog oca, tada jos mladica, su pozvali u rusko-turski rat. On je vec tada imao zenu, dete, svoje domacinstvo u selu Nicgale.Odazvao se pozivu i otisao u komandu. U toku puta njegovi drugovi su se smejali, salili, a on se sve vreme molio Svetom Nikolaju Cudotvorcu. U komandi je vrsena medicinska kontrola. Sidor je bio potpuno zdrav, ali ga je neko iz komisije odjednom upitao: "Hoces li ici u rat?" "Pa ionako cete sve da posaljete"-odgovorio je on.  Tada su ga pitali da li ima zenu, decu - i potpuno neocekivano pustili kuci. Od tad je on jos vise postovao Svetitelja Nikolaja u svu svoju decu - a njih je bilo dosta - je ucio da se mole ovom milostivom Cudotvorcu.  Mojoj svekrvi je sada osamdeset sedam godina, i ona brizljivo cuva veliku starinsku Svetiteljevu ikonu.

I jos jedan slucaj mi je ispricala moja svekrva. Kod njih u selu Nicgale je ziveo jedan bogat covek. Bio je ozenjen, ali nije imao dece; vodio je raspusan zivot - pio je i isao svukud. Njegova zena je uzela da vaspitava mladu bratanicu - ali je on i nju sablaznio. Zena je sve vreme plakala i molila se Svetom Nikolaju Cudotvorcu, moleci za pomoc. Jednom, kada ona nije bila kuci, muz je zaspao, i u snu su mu se javili demoni u vidu strasnih, ruznih muskarca. On se veoma uplasio i resio je da se pokaje, i usred noci je otisao k svesteniku. A demoni su mu govorili:"I mi idemo s tobom!"Bilo je strasno ici nocu, i on se u toku celog puta molio Svetitelju. Nikolaju. Na putu je bila reka. I odjednom su mu se ukazala dva mosta preko reke. Demoni su poceli da ga bodre:"Idi, idi.." Ali umesto toga, molitvama Svetog Nikolaja Cudotvorca, on se predomislio i uputio ka jednoj starici koja je zivela nedaleko. Dosao je do nje sav pobeleo od straha.  Ona ga je smestila pored ikone, i potom je on sam uvideo da nikakvih mostova nije bilo…

Od tad je prestao da pije i poceo je da vodi dobrodeteljni zivot. Kao zahvalnost za cudo kojim ga je Sveti Nikolaj spasao, on je narucio kod ikonopisca Svetiteljevu ikonu koju je zatim poklonio hramu. Moja drugarica je isla na hodocasnistvo u Elgavskuju pustinju, koja se nalazi pod Rigom, i tamo je cula sledecu pricu. Jedan covek je ukrao iz hrama ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Tada mu se Svetitellj javio u snu i rekao da vrati ikonu. On je poslusao samo sto je ikonu odneo u drugi hram, iz koga je ponovo poslata u manastir.

Olga Tereskovec

21. Citaj "Oce nas" Irina Savenko

Desilo se to pre 30 godina u seocetu Nazija Lenjingradske oblasti. Moja najstarija sestra Sofija je posle rodjenja cerke obolela od dijabetesa. Tada joj je bilo samo 20 godina. I jednom nocu javio joj se Svetitelj Nikolaj. Probudivsi se, Sofija je ugledala starcica, ali se nije uplasila posto je vec prepoznala Svetog Nikolusku. On joj je prisao i rekao:"Citaj "Oce nas"". Sestra je poslusala , i pocela, onako kako je mogla da cita "Oce nas" i zivela je jos 27 godina posle toga. Za sve to vreme ona je bila bodra, energicna, radno sposobna, da su se cak neprijatelji cudili:"Odakle joj snage za sve to?" A pomagali su joj Sveti Nikolaj Cudotvorac i molitva "Oce nas".

22. Rumeni djevreci

Nasa porodica je 1942-e evakuisana iz Lenjingrada u Jaroslavsku oblast. Tamo smo kupili malu kolibu. Mama je tad vec bila bolesna, a trebalo je nekako ziveti.Gladovali smo, i morali smo da napasamo stoku kako bi se nekako prehranili. Jednom zimi najmladja sestra je prisla majci s molbom da joj da djevrek. U kuci nije bilo cak ni brasna, ali je devojcica bila uporna. Tada ju je mama, izgubivsi strpljenje, okrenula licem prema ikoni Svetitelja Nikolaja i rekla: "Stoj, i moli se da ti Svetitelj posalje djevrek".
Dva dana posle tog razgovora je bila strasna vejavica. Nanela je toliko snega, da su se na ulazu u kolibicu nalazili ogromni snezni smetovi. Ujutru drugog dana, kada je zasijalo sunce, mama je cula lagano kucanje na ulaznim vratima. Poslala me je da otvorim misleci da je dosla susetka. Otvorivsi vrata, ugledala sam na ogradi veliku torbu sa rumenim djevrecima. Otrcala sam do majke i ispricala joj o tom cudu. Mama nije verovala, brzo je obukla mene i sestru i poslala u selo da saznamo da mozda nije neko zaboravio tu torbu.
Sneg tek sto je pao, nigde nije bilo nikakvih vidljivih tragova. Susetka takodje nije nista znala. Pitali smo zitelje sela, ali niko nije znao nista o torbi sa djevrecima. I tako ,ne nasavsi vlasnika torbe, vratile smo se kuci. Desilo se pravo cudo, jer niko od stanovnika sela nije mogao da nam pokloni takav poklon: gladovalo se u svim kucama. Kada smo dosle kuci, mama nas je dovela do ikone Svetitelja i rekla:"Zahvaliute Svetom Nikoljaju Cudotvorcu". I zatim nam dala po djevrek. U torbi je bilo dosta djevreka i dugo smo ih jeli.

Irina Soboleva

23. Zastitnik vojnika

Ja sam kozak u jednoim ogranku Orenburske kozacke vojske. Ucestvovao sam u borbama na nekoliko "vrucih tacaka". Za to sto sam dosad ziv treba da zahvalim Svetom Nikolaju Cudotvorcu - ikonicu sa njegovim Likom su mi blagoslovili u Moskovskom Donskom manastiru pred odlazak u Abhaziju 1993-e godine. Ikonicu sam uvek nosio u levom dzepu na grudima, i ta strana tela mi nije stradala. A u desnoj  sam imao devet parcica granate, metak i kontuziju od eksplozije - na desno uvo do dan danas ne cujem. U Ceceniji se desilo potpuno isto: ikonica se nalazila u levom dzepu, i leva polovina tela nije stradala, a u desnu sam bio pogodjen tako da sam sad invalid.

Kozak Aleksej

24. Pomocnik pastira

Zelim da vam ispricam nekoliko slucajeva cudotvorne pomoci Svetitelja Nikolaja Mirlikijskog. O njima mi je tog proleca pricao jedan svestenik, od koga sam dobila medaljon sa Likom Svetitelja Nikolaja. Nazalost, nisam ga pitala za ime. Znam samo da je iz Petergota. On mi je rekao:" Veliki i brzi pomocnik svim hriscanima je Sveti Nikolaj, koga ne nazivaju uzalud Cudotvorac. Znam mnogo slucajeva njegove pomoci; i meni gresnom je pomagao. Jednom, jos za vreme Velikog Otadzbinskog rata, nasao sam se na nekom pustom mestu sa dvojicom nepozantih muskaraca. Odjednom su oni otisli u stranu i poceli nesto da se savetuju. Uznemirio sam se: po njihovom govoru sam osetio opasnost. Tog casa sam se obratio za pomoc Svetom Nikolaju Cudotvorcu: "Oce Nikolaje, pomozi mi! Moj zivot je u opasnosti: ova dvojica su nesto naumili protiv mene". I odjednom, na jedno 20-30 metara od nas, pojavio se starcic, sav u belom. Ugledali su ga, i, sa recima "treba da idemo, nemamo ovde vise sta da trazimo"- otisli.
Evo jos jedan slucaj, koji se desio pre nekoliko godina. Putovao sam iz Petergota zeleznicom na krstenje. Trebalo je da izadjem na stanici "Aerodrom". I kada je voz vec stigao do te platforme, ja sam ispruzio ruku za torbu, u kojoj je bilo sve sto mi je trebalo za Svetu Tajnu Krstenja. Ali torbe nije bilo. Ostala je na peronu u Petergotu, na klupi. Eto sta je staracko pamcenje! Morao sam da se vratim nazad. Pomolio sam se Svetom Nikolaju, da bi on sacuvao torbu neostecenu na istom mestu. Kada sam izasao na stanici "Novi Petergot", moja torba je stajala na klupi i sve je u njoj bilo citavo i neosteceno.

Valentina

25. Prognavsi smrt

Desilo se to februara 1994-e godine. U to vreme sam bila u gostima kod cerke u seocetu Seksna, Vologodske oblasti. Desilo se da sam zbog obilnog krvarenja bila prevezena u bolnicu. Stanje je bilo kriticno, veliki gubitak krvi…
I u jednoj zabiti, na uskom komadu crnice, vidim zensku figuru, odevenu kao nevesta u belom. Zagledavsi se, primetila sam da su joj ruke crne. Bilo mi je strasno: shvatila sam da je to smrt. I tad se pojavio visoki svetli starac koji me je zaklonio, nagnuvsi se nad krevet. Zapamtila sam njegov Lik. Posle te vizije moje zdravlje se poboljsalo.
Pocela sam da odlazim u Crkvu i pazljivo posmatram Likove Svetitelja. Nasla sam onog, kog sam trazila. Bio je to sveti Nikolaj Cudotvorac. Danas odlazim u Crkvu Svetog Nikole u Vologdu.

Nina Rogulina


26. Spasavanje muslimana

Sredinom 80-ih godina jedan Rus je bio u pravoslavnom hramu u Taskentu. I tamo je video muslimana, koji se sa velikim strahopostovanjem neprestano klanjao, i palio svece pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca. I tako se pored ikone poveo razgovor medju njima, i musliman je ispricao o cudu, koje je ucinio Sveti Nikolaj.
Jedne zimske noci on je isao kroz stepu u udaljeno selo i odjednom, sasvim blizu je cuo zavijanje vukova. Kroz nekoliko minuta je bio okruzen coporom vukova. U strahu i ocajanju musliman je povikao: "Ruski Boze i Nikola, pomozite!" Iznenada je poceo da duva jak vetar - pocela je mecava. Zahvatila je copror u vihoru i odvela u stepu. Kada se vetar stisao, musliman je pored sebe ugledao sedog starcica, koji mu je rekao: "Trazi me u ruskoj Crkvi", - i nestao. Dosavsi u pravoslavni hram, musliman je sa cudjenjem i velikom radoscu u Liku Svetog Nikolaja prepoznao tog istog "dekicu", koji mu se te noci javio u stepi.
Monahinja Pelagija  
27. Cudesa u Estoniji
U Rusiji ima mnogo Bozijih hramova i medju njima je veliki broj posvecen Bozijem Ugodniku Svetitelju Nikolaju. Takvi hramovi postoje i u Estoniji. Jedna od njih je mala kapela, izgradjena od cigle pre vise od sto godina. Nalazi se na putu prema Cudskom jezeru, u podnozju Bogorodicine gore, na kojoj se po lepoti svojih kupola i zlatnih krstova izdvaja Pjuhtickij zenski manastir. Zaklonjena zbunovima, kapelica otkriva belinu svojih zidova pored okuke na putu i ponovo nestaje ispred ociju - zaista cudesna opticka varka.
Nekada je tu bila kuca, u kojoj je sa svojom porodicom ziveo Estonac Soares, a pored je bilo celo selo nazvano Sompa. To selo je izgorelo, a s njim i Soaresova kuca. I po predanju i letopisu Pjuhtickog manastira, seljak je poceo da gradi novu kucu. U to vreme se Soaresu u snu javio Boziji Svetitelj Nikolaj i rekao mu da se spusti u bunar i dohvati njegovu Svetu ikonu, pritom rekavsi: "Ti gradis kucu, imas krov nad glavom, a ja se vec toliko vremena nalazim u prljavom bunaru!"
Uplasen ovim Svetiteljevim javljanjem, Soares je brzo ispunio Svetiteljevu naredbu, izvadivsi iz bunara ikonu. Kako je ona tu dospela - ostaje tajna. Ocito, to je bilo potrebno za proslavljenje Svetog Nikolaja u tom kraju. Soares i cela njegova porodica su posle cudesnog javljanja prihvatili pravoslavnu veru, i kao posledica toga je na tom mestu izgradjena seoska kapela. Ikona je uramljena srebrnim ramom, i trenutno se nalazi u manastiru, u Nikoljskom sporednom oltaru Uspenskog hrama.Jednom godisnje, na praznik Svetog Nikole, u kapeli se pred ikonom skupljaju sestre i poklonici i vrsi se vodoosveceni moleban sa Akatistom Svetitelju. I ne samo kapela, vec postoji i veliki seoski hram u cast Svetitelja Nikolaja na manastirskom groblju, koji ostrim vrhovima svojih zvona, ukazuje umornim putnicima put ka zivonosnom izvoru. I u nase vreme, u srcima ljudi, zivi ljubav prema ovom Bozijem Ugodniku. Sam Svetitelj cini cudesa, pomazuci ljudima. On ne razlikuje nacije, on voli i zali sve.
Tako se nedavno razbolela Estonka po imenu Vivi, koja zivi nedaleko od manastira. Svi Rusi i Estonci su znali tu dobru trudoljubivu zenu i trudili se da joj pomognu koliko su mogli. Sama Vivi je mislila da su joj posle iznenadne muzevljeve smrti nervi oslabili, pa je zato i srce boli. Zivela je samo za decu: treba ih odgajiti, vaspitati, uciniti pravim ljudima. Vivi je uzimala lek za srce, ali se njeno opste stanje svakim danom pogorsavalo.
Jedne noci Vivi je u snu imala viziju da joj se javio Sveti Nikolaj kao starac blagog Lika, i rekao:”Rabo Bozija ti imas rak grudi!” Uznemirena, rastrojena, Vivi je ujutru otisla u gradsku polikliniku na prijem kod lekara-onkologa. Lekar je potvrdio dijagnozu Svetog Nikolaja, i predlozio joj operaciju srca, koja je mogla da pomogne, jer bolest jos nije uzela maha.
Operisali su je i stanje joj se popravilo. Iz bolnice je izasla zdrava, bodra, uverivsi se u Svetiteljeva cudesa. Vivi je primila pravoslavnu veru – zivi i radi u Slavu Boziju. Bog joj pomaze da vaspitava decu, i ona se raduje zahvaljuje Bogu i Njegovom Ugodniku Svetom Nikolaju za veliku milost. 
28. Moj prvi zastupnik

Nemoguce je opisati sva cudesa, koja se desavaju po molitvama Svetog Nikolaja Cudotvorca. Svaki covek dobija njegovu podrsku – i verujuci, i neverujuci. I najzadivljujuce je, sto Svetiteljeva pomoc uvek dolazi brzo. I meni je mnogo puta pomogao.

Buduci covek koji je ziveo potpuno odvojeno od Crkve, iako sam krsten, ja sam veoma sumnjao u postojanje zagrobnog zivota. Moja majka je uvek verovala u Boga i jednom mi je pokazala ikonu Svetog Nikolaja Ugodnika u Trojicinom hramu Aleksandro-Nevske Lavre. U teskim zivotnim trenucima, ja sam, po savetu svoje majke, odlazio u taj hram i palio svece pred tom ikonom. Na moje veliko zaprepascenje, pomoc je uvek dolazila veoma brzo.
Ako sam se ujutru posvadjao sa zenom, ja sam isao “Svetom Nikolaju”, i uvece je vec bio mir. Ako su se pojavljivali problemi na poslu, oni su posle molitve pred ikonom na cudesan nacin nestajali. Tako se odvijalo moje ocrkovljenje.
Ovaj slucaj koji sam zapamtio, se desio kad sam vec poceo da posecujem Bogosluzenja. Tog dana smo zena i ja dobili platu. Posto smo prebrojali novac, pokazalo se da nedostaje sto hiljada.Uznemirili smo se misleci da je novac izgubio svoju vrednost. Ali me je majka tesila: “ Pomoli se Svetom Nikolaju i idi na kasu. Mozda su napravili gresku.” Posle molitve sam resio da ako nadjem novac,od polovine kupim veliku ikonu Svetog Nikolaja Ugodnika – jednu koja mi se svidela u prodavnici ikona. I cudo se desilo: blagajnica je rekla – spasi je Gospode – da je posle isplate plate ostao visak novca – oko sto hiljada… Tako smo sada u kuci imali ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca.
A desio se i ovakav slucaj. Mog kolege prijatelja sin je bio u zatvoru. I moj kolega, neocrkovljen covek, mi se obrati sa pitanjem: “Kome njegova majka da se moli, kako bi mu bi na sudi smanjili godine pritvora?” Ja sam je posavetovao da se moli Svetitelju Nikolaju. Ne znam da li je ta zena odlazila u hram, ali je sud doneo mnogo blazu presudu nego sto su ocekivali.
Svetitelj Nikolaj je pokrovitelj naseg grada Kolpino. Tu je pronadjena njegova cudotvorna ikona, koja se sada nalazi u hramu “Kulic i Pasha”. Neka bi Sveti Nikolaj pomagao svim pravoslavnim hriscanima na putu ka Carstvu Nebeskom!
 

Andrej Iljin, g. Kolpino

29. Tajanstveni saputnik
Jedna devojka je kasno uvece isla kroz sumu u selo, da bi posetila svoju bolesnu majku i odnela joj belu zemicku, koja je u to vreme bila skuplja od zlata. Skoro se smracilo, i njoj je bilo strasno da ide sama kroz sumu. Devojka se setila kratke molitve – jedne-jedine koju je znala – a koju je naucila od bake. Pocela je da je izgovara, i strah je polako nestajao. I odjednom je ugledala da joj u susret ide stariji muskarac, u kome je prepoznala suseda svoje majke - Pavla Ivanovica. On joj je rekao da je posao u sumu kako bi obisao svoj stog sena – i jos joj je rekao da Bog cuva seno – bilo je na svom mestu. I tako razgovarajuci, oni su neprimetno dosli do sela. Stigavsi do majcine kuce, devojka se oprostila sa susedom i zahvalila mu na drustvu.
Ugledavsi cerku, bolesnica se obradovala, ali se odmah uznemirila: kako je mogla sama da ide tako kasno kroz sumu! Devojka joj je rekla da je kada se uplasila pocela da izgovara tropar Svetom Nikolaju “Pravilo veri i obraz krotosti”, te je zatim na putu srela suseda Pavela Ivanovica, pa su zajedno srecno dosli kuci.
Ujutru je majka zamolila cerku da zbog necega ode do Pavela Ivanovica, i devojka je ulazeci u njegovu kucu rekla: “Kako smo sinoc brzo i bez problema dosli do sela!” Na to je zacudjeni sused odgovorio: “Gde sam ja sinoc isao s tobom? Ja sam celo vece bio kuci, porubljivajuci pustene cizme.
30. Amajlija
Seoska kovacnica, u kojoj je radio moj otac, se nalazila svega nekoliko stotina hvata od stare seoske Crkve. Svestenik i kovac su se pozanavali i druzili. Crkevena zvona su bila skinuta, ali se sluzba nije prekidala cak i u surove, predratne godine. Skidanje zvona je izvrsila specijalna brigada. U narodu su te ljude nazivali “besposlicarima”.
1934-e godine “besposlicari” su se pojavili i u nasem selu i skinuli su tri zvona. Naravno vernici su protestvovali, ali sta da se radi: rejonska vlast je mocna. A parohijane je neophodno pozivati na sluzbu, narocito  na velike praznike. Selo je veliko, ne mogu se svi obici. I tad se bacuska setio svog druga-kovaca. Dosao je kod njega i rekao: “Atanasijevicu, spasavaj! Na tebe polazem svu nadu”.
Bilo je moguce okaciti parce zeleznicke sine ili stari raonik od pluga i udarati u njega, ali se to ni jednom ni drugom nije svidelo. Tada je kovac predlozio da se napravi puska i postavi na zvonik, i da se svaki put pred pocetak sluzbe ispale tri metka. Svesteniku se to mnogo vise svidelo i on se saglasio. Bivsi vojni kovacki majstor je iz iskustva znao kako se to radi. Dovukao je jednu cev od livenog gvozdja debljine ruke, jedan kraj je zalio olovom, gvozdenim obrucima podesio drveni stub (oslonac), probusio otvor za upaljac. Puska je bila gotova. Izneli su je na zvonik, ucvrstili i probe radi ispalili dva puta.
U znak zahvalnosti bacuska je zeleo da ugosti kovaca, ali on to nije prihvatio jer se plata ne trazi za Bogougodna dela. Tada je otac Aleksej skinuo sa sebe ikonicu-amajliju Svetog Nikolaja Cudotvorca na pletenom lancicu, stavio na grudi svom drugu i rekao: “Atanasijevicu, kada se budes nalazio u opasnoj zivotnoj situaciji, nosi je sa sobom. Osvecena je i cuvace te od svake nesrece”. Uskoro posle toga svestenika Alekseja su uhapsili. Ostala je ikonica kao secanje na dobrog coveka,punog razomevanja.
Poceo je rat. Zbog svojih godina starosti otac nije morao da ide na front, uzeli su ga u neboracku sluzbu, pod Muromom, gde je u to vreme bila odbrambena linija. Kopali su se protivtenkovski rovovi, podizalo protivtenkovsko kolje. Svi instrumenti, koje su koristili hiljade mobilizovanih mirjana, su podlegali jednodnevnom remontu Iipopravci. Vojna kovacnica, gde je bio upucen otac, je radila danonocno. Nemacki avioni-izvidjaci su ucrtavali u plan takve objekte i bombardovali ih. Neprekidno skupljanje ljudi i tehnike oko kovacnice ju je demaskiralo i povecvalo mogucnost napada.
Moja mama je,prateci muza u rat, saputala da ne zaboravi da se moli. Zasila mu je u kosulju rukom napisan Simbol vere. A setila se i ikonice-amajlije. Okacila mu je na grudi, prekrstila i dodala: “Ponesi je, i Svetitelj ce te sacuvati”. Bronzana amajlija, malo veca od kutije sibica, uvek je oca podsecala da je Sveti Nikolaj negde pored. I da ce u najtezem, smrtnom casu priteci u pomoc.
“Gospode, spasi! Svetitelju oce Nikolaje, pomozi!” – ponavljao je otac, dok su bezali u skroviste, spasavajuci se od bombardovanja. Eksplozije su bile neprestane. Svi su se sakrili, a otac je jednog trenutka zastao, da bi proverio da li je kovacnica citava. Eksplozivni talas ga je oborio i kao maljem udario u grudi. Osvestio se u sanitarnoj zemunici. Stariji lekarski pomocnik, koji takodje nije ucestvovao u borbi, ga je pregledao i zaprepasceno klimnuo glavom: “Pa kovacu, ti si rodjen srecan!”Pokazao mu je parce gvozdja velicine naprstka. “Zabio ti se u grudi, ali nije usao u telo: sprecila ga je bronzana ikonica. Svo tvoje sestoro dece je moglo da ostane bez roditelja”.
“Nije li to bilo cudo Svetog Nikolaja i Angela-cuvara?- pomislio je otac. – Nije li ikonica “preuzela” moju smrt na sebe?” Setio se oprostajnih reci svestenika Alekseja, i svoje zene, kada ga je ispracala u rat. “Zaista je Bog svemoguc!” – uveravao je otac. A ta amajlija se do dan danas cuva u nasoj porodici i predaje iz pokolenja u pokolenje kao Sveta relikvija.
 

Aleksej Neljubin

31. Pomocnik putnicima
Uvek pre nego sto bismo muz i ja posli na put, zakazivali bismo moleban Svetom Nikolaju, znajuci o njegovom posebnom pokroviteljstvu putnika. Oduvek smo osecali pomoc ovog Svetitelja nama gresnima. Ali bih posebno zelela da vam ispricam jedan slucaj.
Bilo je to pre tri godine. Moja mama je napunila 60 godina, i da bi joj cestitali rodjendan trebalo je da putujemo u Moskvu. O svemu smo se unapred dogovorili, kupili povratne karte. Ocekivali su nas kao najdraze goste.
Izasli smo iz kuce malo ranije, jer su nam ruke bile prepune poklona. Odlucili smo da cekamo trolejbus, kako ne bismo presedali, ali smo dugo cekali. Do polaska voza je bilo samo pet minuta kada smo stigli na stanicu. Ko se ranije nasao u slicnim situacijama, moze tacno da zamisli u kakvom sam stanju bila.
U ocajanju sam se u mislima pomolila: “Svetitelju Oce Nikolaje, pomozi nam!” I desilo se nesto neverovatno. Ne znam odakle mi snaga, ali sam uzela pola naseg prtljaga i potrcala prema vozu, a muz je trcao za mnom sa ostalim stvarima. Kada smo se popeli na most, sat je pokazivao da je nas voz vec otisao. Takodje, sa te visine su se mogle videti sve cetiri kompozicije. Ne znam kako da to objasnim, ali sam ja koja sam uvek bila oprezna i bojazljiva, sletela niz stepenice kao na krilima. Noge su me same ponele prema vozu. Uskocila sam u prvi vagon, i voz je polako krenuo. Muz je sa stvarima ostao na peronu. I dalje ne mogu da objasnim to kako su mog muza odjednom necije ruke uvukle u vagon.
Kada smo dosli do svojih mesta, voz je vec isao brzo. Iz mojih ociju su lile suze. To su bile suze radosti i zahvalnosti Bogu za projavljenu nam Milost, preko Njegovog Svetitelja Nikolaja.

Arhiepiskop Nikon   
32. Pokrovitelj monaha

Predosecajuci teska vremena u zapadnim krajevima drzave, prepodobni Kornilije, iguman Pskovo-Pecerskog manastira, 1565-e godine je ogradio svoj manastir kamenom ogradom, a na samom ulazu u manastir izgradio hram u cast Svetog Nikolaja. Moze biti, da je time prepodobni muz zeleo da pokaze, da  cuvanje vidljivog manastira predaje nevidljivoj zastiti i pomoci velikog Ugodnika. Naredni dogadjaji su uskoro jasno pokazali, da sveti muz nije pogresio u svojoj prozorljivosti i veri u Cudotvorca.

1581-e godine Batorijska vojska je opkolila manastir s namerom da ga primora na predaju. Vojska nije mogla da savlada manastirske zidine i posle dugog i beskorisnog logorovanja je odustala.

I dan danas se hram, koji je izgradio prepodobni Kornilije u cast Cudotvorca, nalazi na starom mestu, na samim svetim manastirskim vratima – slavan po svom dugogodisnjem postojanju i cudima koja su se tu desila.

Protojerej Oleg Teor, g.Psko

33. Na medjustanici
Desilo se to posle zavrsetka Velikog Otadzbinskog rata. Putovala sam vozom. Voz se zaustavio na medjustanici – ja sam izasla iz vagona, i malo se udaljila. Kada sam se vratila, voz je vec postigao brzinu, a vrata vagona su bila zatvorena. Uhvatila sam se za rucku, jednu nogu sam uspela da stavim na stepenik vagona, a drugu nisam mogla nikako – jako sam se udarila. Gubila sam snagu u rukama – mogla sam da padnem. I odjednom sam uskliknula:” Sveti Nikolaje Ugodnice, spasi me!”Voz se zaustavio. Svi putnici su bili zacudjeni, a ja sam od radosti zaboravila za svoj vapaj Svetom Nikolaju. Ali kada sam zadremala, on mi se javio u snu i rekao: “Ja sam te spasao, odsluzi moleban”. Posla sam u Crkvu i sve ovo ispricala svesteniku. Odsluzili smo zahvalni moleban. Poklonili su mi ikonicu Svetog Nikolaja Ugodnika, koja se sad nalazi iznad mog kreveta.
 
E.A.Larionova
34. “Mama, nisam se udavila!”
Bilo je to davno. Bilo mi je tad deset godina, sad mi je 74. Dosli smo na Jezerce. Posla sam da se kupam, ali nisam umela da plivam. Napravila sam nekoliko koraka i – upala u vrtlog. Ubrzo sam vec bila duboko pod vodom, a nad glavom je sve bilo – tamno. Gutam vodu i osecam da cu se udaviti. Slava Bogu – pomolila sam se Svetom Nikolaju Cudotvorcu, da me spase.
Kuci smo imali njegovu drvenu ikonicu. Bilo je i drugih ikona, ali sam se zbog necega setila bas Svetog Nikolaja Cudotvorca. I cujem kao kroz san:”Potrudi se iz sve snage da odskocis”. Odskocila sam – iznad mene je bila jedna zena. Uhvatila me je za prste i izvukla. Posla sam k majci, koja je plakala. Ta ikonica Svetog Nikolaja je uvek s nama – prezivela je i blokadu.
35. Pustanje na slobodu
Za vreme Otadzbinskog rata je u konclogor dospeo jedan mladi muskarac iz naseg mesta, po imenu Nikolaj. A tamo je vladao sledeci rezim: sve raslabljene su skupljali u jednu grupu i upucivali u “banju”. Svi su znali sta se pod tim podrazumevalo – smrt! Iscrpljen i iznuren, u tu grupu je dospeo i nas Nikolaj. Isao je poslednji: nema snage…
Ali, odjednom je silno pozeleo da ostane ziv. Pomolio se kako je znao Svetom Nikolaju: “Svetitelju Oce Nikolaje! Oprosti mi! Nisam te postovao – malo sam se molio. Ali se trenutno nalazim u velikoj nevolji. Kuci su mi ostali zena i dvoje male dece. Silno zelim da idem kuci! Ne zelim da umrem mlad! Pomozi mi!”
Odjednom se pojavila pomisao:”Padni”. Bila je jesen, lisce je kao tepih prekrilo zemlju. Pao sam. Strazar je mogao da me strelja. Nikolaj se nije pomerao. Lezao je tako neko vreme, dok se koraci vise nisu culi. Ustao sam i zapalio vatricu: bilo je kasno uvece. Dosao sam do sela, usao u prvo dvoriste i legao u senik. Ujutru je domacica dosla da nahrani stoku. Ugledavsi Nikolaja, uplasila se i pozvala muza. On ga je upitao: “Ko si i odakle si, kako si dospeo ovde? Govori istinu! Ukoliko budes lagao – ustrelicu te!” Nikolaj im je ispricao celu istinu – kako se molio Svetom Nikolaju. Domacin je naredio zeni da zagreje kupatilo, kako bi se Nikolaj okupao, da mu da da se presvuce, da ga posluzi slatkim cajem i da ga smesti pored peci da spava. Kroz dva-tri sata su ga probudili i posluzili soljom caja. Zatim, su ga opet kroz jedno dva-tri sata  ponovo probudili i opet dali caj s mlekom. Potom opet kroz neko vreme su mu dali solju mleka. Zatim su mu doneli parce hleba. I tako su nastavili jos tri dana da ga postepeno hrane, zbog prethodnog gladovanja.
Prilazi mu domacin i govori: “Ti cak nemas ni predstavu koliko si srecan! Ja sam nacelnik zarobljenickih logora u celoj Nemackoj. I dacu ti takvu propusnicu, sa kojom te nece ni nasi, ni vasi zadrzavati”. I tako su ga ispratili, snabdevsi ga svim neophodnim. Patrola na nemackoj granici je pregledajuci dokumente samo rekla: “Gut! Gut! Odlicno!” Nasi su, proveravajuci, bili zadivljeni, govoreci: “Kakav dokument! Kakav dokument!” Eto kakvu mu je propusnicu napravio Sveti Nikolaj!
 
Uspenski hram, grad Helsinki
36. Izlazak iz pakla
Slucaj, o kojem zelim da vam pricam, mi je ispricala moja mama, a njoj – njena poznanica, s kojom zajedno ide u Crkvu. On svedoci o tome, da Sveti Nikolaj pomaze svima, pa cak i ljudima koji su daleko od vere i Boga. Desilo se to u Belorusiji, na samom pocetku rata. Muz jedne zene je bio oficir. Ziveli su na teritoriji Bretske tvrdjave. Kada je pocela bitka za tvrdjavu, zena je sa novorodjenim detetom na rukama samo cudom uspela da pobegne iz vojskom opkoljene tvrdjave.
Kada se osvestila, shvatila je da se nalazi u sumi, na nepoznatom mestu – a kuda dalje da ide nije znala. Zapala je u ocajanje. U rukama joj je dete koje place, a okolo suma – izgubila je svaku nadu da ce naci put. Ali odjednom se odnekud pojavio starcic sa stapom i pokazao joj: “Idi na tu stranu, tako ces se spasti!” I neocekivano nestao. Zena je posla na tu stranu, na koju joj je starcic rekao da ide, i kroz neko vreme je izasla na farmu. Tamo su joj u susret izasli stariji muz i zena.
Ceo rat je, zajedno sa detetom, zivela na toj farmi. Tu nije bilo Nemaca. Po zavrseku rata, zena je otisla u Crkvu i tamo ugledala ikonu “starcica”. To je bio Sveti Nikolaj. “Od tad uvek idem u Crkvu, i nikada ne zaboravljam da se pomolim Svetitelju”, prica ta zena.
 
Elena Cistikina
37. Majcina rec
Prateci sina na front, majka mu je rekla: “ Kolja, kada ti bude tesko, pozovi u pomoc Svetog Nikolaja Cudotvorca, i on ce ti pomoci.”
Jednom se desilo da su sin i njegov prijatelj bili u zasedi. Dan je bio topao, sneg se topio. A nocu, kada su resili da izadju iz zasede, shvatili su da su toliko promrzli da nemaju snage da se izvuku. Kolja se setio majcinih reci i poceo da se moli Svetom Nikolaju Cudotvorcu za pomoc.
U to vreme su dva skijasa posli na zadatak. Jedan od njih je hteo da ide pravo, a drugi ga je nagovarao da idu okolo. I tako su nasli dvojicu promrzlih i spasli ih. Slava i zahvalnost Svetom Nikolaju Cudotvorcu.
 
Raba Bozija Ana, Petrograd
38. Spasitelj utopljenika
Zelim sa vama da podelim radost koju mi je doneo Sveti Nikolaj Cudotvorac, spasivsi me od fizicke smrti. Bilo je to pre 13 godina. Tada sam bila mlada, bezbrizna i vodila ne bas pravednicki zivot, iako sam od detinjstva nosila krstic, molila se, isla u Crkvu, istina, ne cesto. Zivela sam u to vreme u gradu Toljati.
Jednom sam se zajedno sa dvoje mladih ljudi vozila motornim camcem po Kujbisevskom moru. Camac se prevrnuo na jednoj od naglih okuka, i ja sam pocela da tonem. U nekoliko delica sekunde mi je kroz glavu prosao ceo moj zivot, i ja sam sa strahom pomislila o svom malom sinu i mami: ona ne bi mogla da podnese moju smrt – srce ce joj prepuci i sincic ce ostati siroce. I ja sam se iz dubine duse pomolila: “Sveti Nikolaje Ugodnice, spasi me!” I evo starcica, malo pognutog, oslonjenog na stap, prilazi mi, i polako me za nogu vuce navise. Ja sam tog trenutka isplivala iza camca, uhvatila se rukama za njega i tako ostala u zivotu. Camac nije potonuo, jer je bio na vazdusnim jastucima.
Kada sam prvi put u mladosti napustala roditeljsku kucu, mama me je blagoslovila ikonom Svetog Nikolaja. Ta ikonica je uvek uz mene, nosim je na sva svoja putovanja, i Sveti Nikolaj me stalno cuva. A kad sam posla da se vozim camcem, nisam imala tu ikonicu.
U davnim posleratnim godinama Sveti Nikolaj je pomagao i mojoj mami. Jednom se desilo da je morala da putuje kamionom. Ljudi je bilo mnogo vise nego sto je tovarna nosivost kamiona. Sofer je bio pijan, i vozio je velikom brzinom. Put je bio krivudav, planinski.
Ljude je obuzeo strah, te su poceli da kucaju soferu u kabinu, kako bi vozio sporije, ali je on samo povecavao brzinu. Moja mama se glasno molila Svetom Nikolaju. I na jednoj od ostrih krivina, teret je po inerciji krenuo prema ivici, oborivsi kamion. Kamion se prevrnuo, i ljudi su popadali kojekuda… Kada se mama osvestila, shvatila je da sedi na putu potpuno nepovredjena. A okolo su ljudi stenjali, prignjeceni stvarima…Od svih koji su putovali kamionom, jedino je moja majka prezivela jer je prizavala u pomoc Svetog Nikolaja.
Bilo je jos mnogo slucajeva u nasim zivotima, kada se nije moglo izbeci nesto strasno, ali nas je Bozijom pomcu spasavo Sveti Nikolaj.
 
Tatjana
39. Ispovest zatvorenika
Pise vam covek koji se trenutno nalazi u zatvoru. Ne treba se bojati ovih reci. Bog sve vidi, ja sam cist pred Njim i pred ljudima. Greh, zbog koga sluzim kaznu – ne postoji. Mozda me Gospod iskusava, ne znam…
Molitva i knjige su mi spas, ali sto vise citam, to imam sve vise pitanja. Zelim da vam ispricam o dogadjaju koji se desio u Sverdlovskoj oblasti.
U prolece 1994-e godine je u toj oblasti vladala epidemija avitaminoze. Svaki dan je neko umirao: smrt nije stedela ni stare, ni mlade. Dosao je red i na mene. Oslepeo sam (kokosije slepilo), otekle su mi noge, zubi poceli da ispadaju, nisam mogao da jedem. A sto je najgore bio sam pun vasi. U sanitetskom odeljenju nije bilo lekova. Shvatio sam da se vec ne racunam u zive. Samo me je cudo moglo spasti. I ono se i desilo.
U Boga nisam verovao, nisam shvatao da je bolest – plata za moj predjasnji zivot. I jedan dobar covek mi je doneo papirnu ikonicu Svetog Nikolaja Ugodnika, rekavsi: “Moli se i kaj se. On ce ti pomoci”. Molitve nisam znao. Taj covek mi je objasnio: “Razgovaraj s njim. Kao sa mnom – sa njim podeli ono najtananije i najskrivenije u svojoj dusi, sto ne mozes meni da kazes. Ispovedaj se pred njim za svoj neposten zivot.”
Nastupila je noc. Strasna i uzasna. Shvatio sam: ujutru necu ustati. I pomolio sam se. Korak po korak, malo po malo, otvarao sam svoju dusu Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Ne znam da li je to bio san ili java, ili kosmar. Ali sam ispred sebe video dva ogromna oka koja su me skroz pronicala – od njih nisam mogao da se sakrijem. I osmeh na sedoj bradi. Gledajuci to dobro lice i osecajuci potpunu iznemoglost, zavetovao sam mu se, da ukoliko ostanem ziv, necu sici sa puta na koji sam trenutno stao.
Nastupilo je jutro. Prvo suncano, radosno – posle mnogo kisnih dana. Tako sam zeleo da zivim, da se radujem suncu, travi, ljudima. Dusa je bila zahvalna za zivot u ovom prekrasnom svetu. Shvatio sam da sam preziveo. Pojavila su se stremljenja, zelje. Bukvalno sam se ponovo rodio. Oslanjajuci se na stap, resio sam da se ogrejem na suncu. I shvatio sam, na svoje cudjenje, da mogu da hodam i bez njega. Svakog sata mi se snaga vracala. Na kraju dana sam shvatio da cu i dalje ziveti. To se desilo 28-og aprila 1994-e godine. Ponovo sam se rodio. Najvaznije je – da sam pronasao smisao svog nepotrebnog, unistenog zivota. Samo vera spasava coveka – cini ga cistijim, boljim, osetljivijim na neciji bol i tugu.
 
V.N.Piskun, g.Nevjansk
40. Nije dopustio ponizavanje  
Jedna zena je ispricala slucaj, koji se desio u njihovoj porodici kada je njoj jedva bilo sest godina. Njena mama je bila veoma pobozna, a otac, naprotiv, buduci komunista, odnosio se neprijateljski prema Crkvi. Mama je morala u tajnosti od oca, negde u ormanu, medju stvarima, da cuva ikonu Svetog Nikolaja, blagoslov od njene majke, moje bake.
Jednom je dosla sa posla i pocela da lozi pec. Drva su vec bila unutra – samo je trebalo da se upale. Ali joj to nikako nije polazilo za rukom. Drva ne gore i – tacka! Tada je pocela da ih vadi i zajedno sa cepanicama izvukla je iz peci i Svetiteljevu ikonu, koju je muz nasao u ormanu i resio da je unisti zeninim rukama.  “Ko se za tebe moli?”
Kada sam ja bila mala, u nase selo je kod svojih roditelja dolazio kapetan prekookeanske plovidbe. Njegovu pricu sam zapamtila za ceo zivot.
“Nas brod, - prica on- je kao i obicno, krenuo u ribolov. Bilo je tiho, mirno. Odjednom, ni sami ne znamo odakle, dunuo je jak vetar, i pocela je bura. Oborila je jedra, brodom se vise nije moglo upravljati, nakrenuo se na stranu i samo sto se nije prevrnuo. Ogromni talasi su bacali brod, kao kutiju od sibica. Pomoci nije bilo niotkuda, i svi su ocekivali neminovnu pogibiju. Odskocio sam i s podignutim rukama, glasno kroz plac, poceo da se molim, moleci Svetog Nikolaja Cudotvorca za pomoc. Ne znam koliko je vremena proslo, ali se bura stisala. “Deco – vicem mornarima – zatezite jedra!” Oni odgovaraju ravnodusno: “Sve je uzalud: dno je probijeno, voda vec ulazi u brod”. Ja sam bio uporan. Nas troje smo nategli jedra za nekoliko minuta, iako s njima obicno tesko rukuje i deset ljudi. Bura je prestala. Kada smo sisli u potpalublje, videli smo da je rupu zatvorila velika riba. Mornari su me placuci okruzili i upitali:”Kapetane, reci nam, ko se moli Bogu za tebe?” Ja im odgovaram: “Baka i mama se mole za mene, a evo ko je nas spasao”, - i izvadio je iz dzepa novcanik, u kome je bila mala ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca.
Rukovodstvo me je nagradilo vanrednim dopustom, a mornari su me zamolili da im kupim ikonice Svetog Nikolaja i odsluzim u Crkvi zahvalni moleban. Svi, koji su bili na brodu su se poklonili mojoj baki i mami niskim zemnim poklonom za njihovu molitvu”.
L.N. Goncarova
41. Jesenje vece
Desilo se to 1978-e godine kada mi je bilo devetnaest godina. Jedne veceri sam duze ostala kod drugarice. Kada sam dosla do svog kraja, bilo je vec jedanaest sati uvece. Okolo je sve bilo pusto i mracno. Po lakomislenosti, koja je svojstvena mladosti, nisam se nicega bojala, misleci, da mi se nista lose ne moze desiti. I nisam pridavala znacenje tome da su vrata jednog od glavnih ulaza bila poluotvorena i kroz njih je provirivao neki covek.
Kada sam prosla vrata, on je posao za mnom. Osecajuci nelagodnost, pocela sam da trcim ali nisam uspela: vec me drzala jaka ruka. Stigavsi me, taj muskarac je poceo da me vuce u glavni ulaz. Ja sam se suprotstavljala, ali nije vredelo. Pocela sam da ga molim: “Pustite me!” On je odgovorio: “Sad cu te ubiti”. Naokolo – nikog zivog. Pomoci niodakle. Tada sam podigla oci k nebu i u sebi se pomolila: “Gospode, Sveti Nikolaje Cudotvorce! Zastupite, pomozite!” I desilo se cudo. Prsti, koji su cvrsto drzali moju ruku, su bili olabavljeni. Ja sam osecala da sam slobodna. Muskarac, koji je nesto zlobno pretio, vise nije progovorio ni reci. I nije vise ni pokusao da me prati. Stajao je na jednom mestu, bukvalno skamenjen. Dosla sam do kuce bez problema. Proslo je mnogo godina od tada, ali ja nikada necu zaboraviti to jesenje vece kada sam na sebi osetila snagu cudesnog zastupnistva Gospoda Boga nasega i Svetog Nikolaja Cudotvorca.
 
Ljudmila
42. Nebeski kupac  
60-ih godina nije bilo mnogo aktivnih Crkava, a najbliza od njih se nalazila 45km od naseg sela. Moja baka se spremala da ide u Crkvu. A moram da kazem, da smo ziveli veoma siromasno i majka je u slobodno vreme plela marame od paperja za prodaju. Majka govori baki:” Ponesi i marame. Mozda prodas nekoliko na pijaci”. Baka je spustila glavu: “Kako tako da radim? Pijaca i Crkva – to ne ide jedno s drugim. I sta ako marame niko ne kupi, a ja ne odem u Crkvu. Ja hocu da idem u Crkvu!” – rastuzila se ona. A mama je uporna. Sta da radi? Baka je uzela marame – desetak – i na put. Preplakala je ceo put, moleci Svetog Nikolaja za pomoc. Zelela je da proda bar jednu-dve – inace ce mama biti nezadovoljna. Ali najvaznije je – da ne zakasni u Crkvu…
U nedelju je dosla rano na pijacu, moleci se da ne zakasni u Crkvu. Na pijaci je bilo malo ljudi. Odjednom joj prilazi jedan starcic i pita:”Koliko imate marama i koliko kostaju?” Baka odgovara. Ne gledajuci marame, on je uzeo sve, dao joj novac i … nestao. Zacudjena i srecna, dosla je Crkvu jos dok nije bila ni otvorena.
Kada se baka vratila kuci, i dala majci kesu sa novcem, kojeg je bilo vise nego inace, majka nije mogla da poveruje: nikada se tako nesto nije desilo. Baka joj je ispricala o cudnom stracicu. I tada je mama zaplakala:”Da, to je bio sam Sveti Nikolaj Cudotvorac!”
Irina Hajlukova, g.Krasnodar
43. Ispravljanje nepravde
23-eg decembra 1908-e godine se upokojio poznati moskovski pravnik F.N.Plevako. Evo dirljive price tog verujuceg, visokoobrazovanog coveka, iz vremena njegove mladosti – o tome kako mu je Sveti Nikolaj Cudotvorac, veliki milostivi Svetitelj, “napisao peticu na ispitu”, kako sam kaze sada vec pokojni Plevako.
“Studirao sam pravni fakultet na Moskovskom Univerzitetu. Moja majka nije imala sredstava za moje studije, pa sam ja zaradjivao davanjem casova. Jednu zimu sam cak morao da provedem u porodici jednog ucenika u Berlinu, gde sam slusao predavanja poznatog pravnika iz rimskog prava. Vrativsi se u Moskvu, prijavio sam ispit, naravno pripremisvsi odgovore iz lekcije o berlinskim znamenitostima. Rimsko pravo je tada na nasem univerzitetu predavao pravi Rus – Nikita Ivanovic Krilov.
Prozvao me je i rekao da izvucem pitanje. Ja sam izvukao. Dosao je red na mene – cinilo mi se da dobro odgovaram. Ali – ne, uzas – profesor mi je dao jedinicu…Nisam smeo nista da mu kazem, iako nisam shvatao sta to znaci, a protesti, slicni danasnjim, tada nisu bili u modi. Vratio sam se kuci i nikome nisam nista rekao. Ujutru mi majka kaze:
-         Fedja! Zar ti ne ides na ispit?
-         Ispit nije danas – odgovaram.
Bilo mi je zao da uznemirim staru majku tuznom izjavom, da sam vec pao najvazniji predmet na fakultetu. Nastupilo je vece. Ona me je opet pitala za ispit.
-         Sutra, mama – odgovorio sam joj mahinalno, samo da nekako izbegnem dalja pitanja.Sutradan, zvizducem po kuci i mislim: “Na srecu, moja stara je zaboravila za ispit”. A ona ce opet:
-         Nije li vreme da ides na fakultet?
-         Uvece imam ispit – odgovaram.
Nastupilo je i vece.
-         Pa vreme je da ides Fedja – podseca me ona.
-         Sad idem, mama – rekao sam i poceo da se spremam.
-         Odvezcu te do fakulteta – kaze majka.
Moram nesto da preduzmem. Ziveli smo na Ostrozniki. Prolazimo pored hrama Hrista Spasitelja. Majka kaze: “Idem Fedja u kapelicu Svetog Nikolaja: on ce ti pomoci.
Idem i u kapelicu, koja se nalazi na drugoj obali reke Moskve, pored Kamenog mosta. Majka je usla, uzela svecu i pocela da se moli kolenopreklonim molitvama. I tako mi je bilo zao sto obmanjujem straicu! I u mislima sam se obratio Svetom Bozijem Ugodniku Nikolaju:”Bacuska, Ugodnice Boziji! Istina, nisam zeleo da je obmanjujem, ali znam da cu je strasno rastuziti kada joj kazem istinu. Ti je Sveti Ugodnice Bozji utesi!”
Pomolivsi se majka je rekla:
-         Idemo sad sine!
Dosli smo do fakulteta i majka mi kaze:
-         Idi Fedja, i ja cu malo posedeti kod Lomonosove statue i sacekacu te.
Opet moram nesto da uradim: treba da udjem u zgradu fakulteta. Mislim: “Ucicu u salu. Hocu da poslusam kako moji drugovi odgovaraju”. Zalazece sunce me je obasjalo svojim zracima, dok sam ulazio u salu. Odjednom cujem zvonki glas Nikite Ivanovica, koji me zove po prezimenu:
-Plevako!
Prisao sam ka stolu.
-         Zbog tebe nisam spavao celu noc- izgrdio me je laskavim recima.
-         Pa dobro – hoces li da odgovaras?
Ja kazem da ne znam nista bolje od onoga sto sam juce odgovarao, jer sam se spremao po lekcijama profesora…
-         A ti si hteo da se pohvalis, da znas nemacki i da ucis iz originalnih knjiga! A lekcije svog ruskog profesora nisi cak ni pogledao?!
Tada sam objasnio profesoru zasto nisam znao lekcije koje je on predavao i da sam smatrao da se moze odgovarati i po lekcijama nemackih profesora.
-         A ja nekako znam gde si ti bio zimus – vec snishodljivo-dobrodusno kaze profesor i naredjuje da izvucem pitanje.
Ja sam uzeo, odgovorio perfektno, i profesor je prepravio moju jedinicu na peticu! Tako mi je Sveti Nikolaj dao peticu, - zavrsio je pravnik”.
44. "Umesto tebe stoji Sveti Nikolaj"
Bile su to teske godine gradjanskog rata. V.P. - tada mlada devojka - je stajala u dvoristu svoje kuce, dok ju je jedan muskarac nisanio iz puske (tada su se po celoj Rusiji seljaci razracunavali sa vlastelinima). Devojka je sa strahom stavila ruke na grudi i usrdno se molila sa velikom verom i nadom:
-Bacuska, Svetitelju Hristov Nikolaje, pomozi, zastiti.
I sta se desilo? Seljak baca pusku u stranu i govori:
-Odlazi gde hoces i ne izlazi mi vise na oci.
Devojka je pobegla kuci, uzela neke stvari, otrcala na stanicu i otputovala u Moskvu. Tamo su je rodjaci nasli posao. Proslo je nekoliko godina. Jednom neko zvoni na vrata. Susedi otvaraju - stoji mrsav, sav u ritama seljak i sav se trese. Pita, da li tu zivi V.P. Odgovaraju mu, da je tu. Zovu je da izadje. Kada je V.P. izasla, taj covek joj pada pred noge i kroz plac je moli za oprostaj. Ona se zbunila, ne znajuci sta da radi, pocela je da ga podize, govoreci da ga ne poznaje.
- Mati, V.P. kako me ne poznajes? Pa ja sam onaj isti covek koji je hteo da te ubije. Podigao sam pusku, uperio i samo sto nisam opalio iz nje - kad vidim, umesto tebe stoji Sveti Nikolaj. I nisam mogao na njega da pucam. I opet je pao pre njene noge.
- Evo koliko vremena sam zabrinut i odlucio sam da te pronadjem. Peske sam dosao iz sela.
V.P. ga je uvela u sobu, umirila i rekla da mu je sve oprostila. Nahranila ga je i dala mu cistu odecu da se presvuce. Rekao je da sad moze mirno da umre. Pozlilo mu je i legao je na krevet. V.P. je pozvala svestenika. Seljak se ispovedio i pricestio. Kroz nekoliko dana je mirno otisao Gospodu. Kako je samo V.P. plakala nad njim…
45. "Brzi pomocnik"
U nasoj porodici je dugo zivela kucna pomocnica - jedna veoma blagocestiva zena. Radila je po ugovoru, i mi smo joj placali osiguranje. Kada je zena ostarila, otisla je da zivi kod svoje rodbine. Kada je izasao novi zakon o penzijama, baka je doputovala kod nas, da bi uzela dokumenta koja su joj bila neophodna za dobijanje penzije. Ja sam ih brizljivo cuvala, ali kada sam pocela da ih trazim, nisam nikako mogla da ih nadjem. Trazila sam tri dana, pregledala sam sve kutije, sve ormane - i nigde nisam mogla da ih nadjem. Kada je baka ponovo dosla, ja sam joj s tugom saopstila da nisam uspela da nadjem dokumenta. Baka se jako rastuzila, ali je mirno rekla: "Hajde da se pomolimo Svetom Nikolaju, da nam pomogne, a ako i posle molitve ne nadjete, onda ocito treba da se pomirim sa tim da necu dobiti penziju". Uvece sam se usrdno pomolila Svetom Nikolaju, i te iste veceri sam pod stolom pored zida primetila neki papirni zamotuljak. To su bili dokumenti koje sam trazila. Pokazalo se da su se dokumenti zaturili iza ladice pisaceg stola i ispali su odatle posto smo se usrdno pomolile Svetom Nikolaju. Sve se srecno zavrsilo i baka je dobila penziju. Tako je uslisio nasu molitvu i pomogao nam u nevolji brzi pomocnik Sveti Nikolaj.
46. "Da ti nisi Angel Boziji?"
Parohijanka naseg hrama Ekaterina je ispricala slucaj koji joj se desio 1991-e godine. Ona je iz grada Solnecnogorska. Jedne zime je setala obalom jezera Senez i resila da se malo odmori. Sela je na klupu da bi posmatrala jezero i uzivala u prirodi. Na toj klupi je sedela jedna baka, i njih dve su pocele da razgovaraju. Razgovarale su o zivotu. Baka je ispricala kako je sin ne voli, snaha je vredja, te za nju nigde nema "mesta".
Ekaterina je blagocestiva pravoslavka, pa se prirodno zapodenuo razgovor o Bozijoj pomoci, o veri, o Pravoslavlju, o zivotu po Bozijem Zakonu. Ekaterina joj je rekla da treba da se moli Bogu i od Njega da trazi pomoc, podrsku. Baka je odgovorila da nikada nije isla u Crkvu i da ne zna kako da se moli. A Ekaterina je ujutru, ni sama ne znajuci zasto, stavila Molitvenik u torbu. Setila se toga, izvadila je Molitvenik iz torbe i poklonila baki. Baka ju je zadivljeno pogledala: "Ej, ti mila moja, neces valjda sad da nestanes?" "Sta vam je?"- upitala je Ekaterina. "Da ti nisi Angeo Boziji?" – baka se uplasila i ispricala sta jos se desilo pre nedelju dana.
U kuci je bila takva situacija da se ona osetila potpuno suvisnom, i resila je da izvrsi samoubistvo. Dosla je do jezera i sela na klupu, pre nego sto ce se baciti kroz pukotinu na ledu. Prisao joj je jedan veoma uctiv starcic, sed, kovrdzave kose, veoma blagog lika, pitajuci je: "Sta si namerila? Da se utopis? Ne znas koliko je strasno tamo gde si se spremila da podjes! Tamo je hiljadu puta strasnije, nego sto se tebi trenutno cini tvoj zivot". Malo je zacutao i ponovo upitao: "A zasto ne ides u hram, zasto se ne molis Bogu?" Ona je odgovorila da nikada nije odlazila u hram i da je niko nije ucio da treba da se moli.  Starcic je opet pita: "A jesi li gresna?" Ona odgovara:"Koji su moji gresi? Nemam ja nikakvih posebnih grehova". I starcic je poceo da nabraja njene grehe, losa dela - cak joj je spomenuo one za koje je i ona sama zaboravila, a koje nije mogao znati niko drugi sem nje. Mogla je samo da se cudi i uplasi. Na kraju je upitala:"A kako da se molim kad ne znam nijednu molitvu?" Starcic joj je odgovorio: "Dodji ovde za nedelju dana i dobices molitvenik. Idi u Crkvu i moli se". Starica je upitala:"A kako se vi zovete?", a on je odgovorio: "Vasi me zovu Nikolaj". Tog trenutka sam se zbog neceg okrenula na drugu stranu, i osvrnuvsi se ponovo videla - da vise nema nikoga pored mene.
47. "Brzi pomocnik u nevolji"
Znala sam jednu blagocestivu radnicku porodicu, koju su cinili muz, zena i sedmoro dece. Ziveli se u predgradju Moskve. Slucaj koji zelim da vam ispricam se desava pocetkom Velikog Otadzbinskog rata, kada se hleb izdavao na kartice i to u veoma ogranicenim kolicinama. Pritom, mesecne kartice koje nisu bile iskoriscene u toku tog meseca nisu vise vazile.
U toj porodici je u prodavnicu po hleb isao najstariji decak, Kolja, koji je imao 13 godina. Zimi, na praznik Svetog Nikolaja, je poranio po hleb, koga je bilo samo za prve kupce. Dosao je prvi i cekao pred vratima prodavnice. Vidi - idu cetiri mladica. Primetivsi Kolju, uputili su se pravo k njemu. Kao munja mu je kroz glavu sevnula misao: "Otece mi kartice za hleb". A to bi znacilo gladovanje cele porodice. U strahu, je u mislima zavapio: "Sveti Nikolaje, spasi me!" Odjednom se pored pojavio starcic koju mu je prisao i rekao: "Podji sa mnom". Uzima Kolju za ruku i pred ocima iznenadjenih i ukocenih mladica, vodi ga kuci. Pored kuce je nestao. Sveti Nikolaj je "brzi pomocnik u nevolji".
48. "Ti spavas?"
Evo sta je jednom svesteniku ispricao ucesnik Velikog Otadzbinskog rata po imenu Nikolaj.
-Uspeo sam da pobegnem iz nemackog zarobljenistva. Nocu sam se probijao kroz okupiranu Ukrajinu, a danju sam se negde krio. Jednom, lutajuci nocu, zaspao sam pred jutro u razi. Odjednom neko pocinje da me budi. Vidim pred sobom starcica u svestenickom odelu. Starcic govori: "Ti spavas? Sada ce ovde doci Nemci."
Uplasio sam se i upitao:
- Kuda da bezim?"
- Svestenik odgovara: Vidis onu tami sikaru, brzo bezi tamo."
- Okrenuo sam se, poceo da trcim, shvativsi najednom da se nisam zahvalio svom spasitelju, okrenuo sam se…ali njega vec nije bilo. Shvatio sam, da je sam Sveti Nikolaj - moj zastitnik - bio moj spasitelj.
Skupio sam svu snagu i trcao prema sikari. Ispred sikare, vidim - tece reka, ali nije siroka. Skocio sam u vodu, obreo se na drugoj obali i sakrio u zbunju. Gledam iz zbunja - Nemci idu sa psom kroz raz. Pas ih vodi pravo na ono mesto gde sam ja spavao. Napravio je nekoliko krugova i poveo ih prema reci. Tad sam ja tiho poceo da bezim kroz zbunje sve dalje i dalje. Reka je psu zamela moj trag, i ja sam srecno izbegao poteru.
49. Krst - unakrst
Ovaj dogadjaj se desio na samom pocetku Velikog Otadzbinskog rata. Ispricao mi ga je jedan moskovski svestenik. Desilo se to jednoj njegovoj bliskoj rodjaci. Ona je zivela u Moskvi. Muz je bio na frontu i ona je ostala sama sa malom decom. Ziveli su veoma siromasno. Tada je u Moskvi vladala glad. Ziveli su veoma dugo u teskim uslovima. Majka nije znala sta da radi sa decom - nije mogla mirno da posmatra kako stradaju. U nekim trenucima je dolazila u stanje krajnjeg ocajanja i spremala se da okonca sebi zivot. Imala je malu ikonicu Svetog Nikolaja, iako ga nije nesto narocito postovala, i nikada mu se nije molila. U hram nije odlazila. Ikonica joj je verovatno bila nasledje od majke.
I tako je ona prisla toj ikonici i pocela prebacuje Svetom Nikolaju, vicuci: "Kako ti mozes da gledas na to kako se ja sama mucim? Zar ne vidis - moja deca umiru od gladi? A ti apsolutno nista ne cinis, kako bi mi pomogao!"Zena je u ocajanju istrcala na stepeniste, i verovatno se vec uputila ka najblizoj reci ili je jos nesto namerila da uradi sa sobom. I odjednom se spotakla, pala, i ugledala pred sobom dve novcanice od 10 rubalja postavljene krst-unakrst. Zena se uznemirila, i pocela da trazi: mozda je neko izgubio- da li ima nekoga u blizini, ali vidi: nema nikoga. I shvatila je da ju je Gospod pomilovao, i da joj je Sveti Nikolaj poslao taj novac.To je na nju ostavilo tako snazan utisak, da je taj dogadjaj bio pocetak njenog obracenja Bogu, i Crkvi. Naravno, nije vise imala zlih misli, vratila se kuci, stala pred svoju ikonicu, pocela da se moli, place i zahvaljuje. Za novac koji joj je poslat je kupila sve sto je trebalo od hrane. Ali je najvaznije  - da je pronasla veru da je Gospod pored i da On ne ostavlja coveka i u takvim teskim situacijama, kada je coveku neophodna pomoc, Gospod je obavezno pruza. Potom je pocela da odlazi u hram. Sva njena deca su postali ocrkovljeni pravoslavci, a jedan sin je cak postao svestenik.
50. "Spas majke i deteta"
Nize sela u kom je zivela moja baka protice reka Veletma. Reka je trenutno mala i uska - najdublja mesta su deci do kolena, a ranije je Veletma bila bujna i duboka. I recne obale su bile mocvarne, blatnjave. I desilo se tako - da je trogodisnji Vanjecka pred ocima svoje majke skliznuo u to blato i poceo da tone na dno. Elizaveta je skocila prema njemu, bacila se u blato i uhvatila sina. A sama nije znala da pliva. Shvatila je to kasno. Poceli su oboje da tonu. Pomolila se Svetom Nikolaju moleci za spasenje njihovih gresnih dusa. I desilo se cudo. Bukvalno ih je talas, kao veliki bujan potok podigao iznad blata i spustio na suvo oboreno drvo, koje je pregradjivalo mocvarno mesto - bukvalno kao most. Moj deda Vanja je jos uvek ziv – trenutno ima 70 godina.
51. "Sada mi je potrebna pomoc"
Kada je obnavljan Nikolajevski hram u Zelenogradu - dosla je da pomaze u radovima jedna starica od 70 godina. Svi su se zacudili: "Kako ti mislis da nam pomognes?" Ona kaze: "Dajte mi bilo kakav fizicki posao". Svi su se nasmejali, a zatim vide: ona je zaista pocela nesto da tegli, birajuci najteze poslove. Upitali su je sta ju je podstaklo na to. Ona je ispricala da joj je jednom u toku dana jedan starcic usao u sobu i rekao: "Slusaj, ti si mene toliko molila za pomoc, a sad je meni potrebna pomoc"…Ona se zadivila. Zatim se setila da su vrata njene sobe bila zatvorena. Po Liku je prepoznala Svetog Nikolaja i shvatila da je on dosao da je pozove da pomogne. Ona je znala da se obnavlja Nikolajevski hram i eto dosla je…  
52. “Sveti Nikolaje, pomozi rodjeni!”
Marija Petrovna je posle jednog slucaja poverovala u Boga, a posebno u pomoc Svetog Nikolaja. Spremila se da ide kod sestricine u selo. Nikad pre nije bila kod nje, ali posto su cerka i zet u julu otisli na Krim, a oba unuka na turisticko putovanje, ostavsi sama u stanu, Marija Petrovna je pocela da se dosadjuje i odlucila: “Otputovacu kod svojih u selo”. Kupila je poklone i poslala telegram, kako bi je sutra ujutru cekali na stanici Luzka.
Doputovala je u Lusku, osvrtala se, ali je niko nije cekao. Sta da radi?
-         Mila ostavi svoje stvari u prostoriju za cuvanje prtljaga – posavetovala je Mariju Petrovnu zena koja radi u garderobi – a ti idi pravo ovim putem osam ili deset kilometara, dok ne dodjes do brezovog sumarka, a pored njega na brezuljku, potpuno odvojeno, se nalaze dva bora. Skreni s puta prema njima i ugledaces stazicu, a iza nje je – mocvara. Predji mocvaru i izacices ponovo na stazicu – njim ces doci do sume. Jos malo ides pored brezika i izacuces pravo na to selo, koje trazis.
-         A da li ima vukova?- bojazljivo je upitala Marija Petrovna.
-         Ima draga ne mogu da te slazem, ima. Ne pojavljuju u toku dana, ali predvece mogu da se uznemire. Ali mozda ces proci brzo.
Marija Petrivna se zaputila prema selu. Zivela je na selu, ali se za 20 godina zivota u gradu odvikla da mnogo hoda i brzo se umorila. Isla je 10 ili 15 kilometara a nije ugledala ni borove ni brezov sumarak. Sunce je polako zalazilo i postajalo je hladno. “Nema nikog zivog”- pomislila je Marija Petrovna. Nikoga! Uplasila se: a sta ako se sad pojavi vuk? …Mozda je ta dva bora vec odavno prosla, a mozda su oni veoma daleko…Potpuno se smracilo…Sta da radi? Da se vrati? Do stanice bi mogla da se vrati samo po danu. U kakvoj sam nevolji!
“Sveti Nikolaje, pogledaj sta mi se desilo, pomozi mi rodjeni da me vukovi ne rastrgnu negde na putu – pomolila se Marija Petrovna i od straha zaplakala. A okolo je sve tiho, nema zive duse, samo je zvezdice na nebu “posmatraju”. Odjednom je od negde cula zvuk tockova.
-Da li to ipak neko prolazi kroz mocvaru – pomislila je Marija Petrovna. Trceci je ugledala dva bora s desne strane – i pored njih vodi stazica. A evo i mocvare! Kakva sreca!
A putem prolazi nevelika pokrivena dvokolica, sa jednim upregnutim konjem. U dvokolici sedi stracic – vide mu se jedino ledja i glava – kao beli maslacak, a oko nje oreol…
-Sveti Nikolaje, pa to si ti! – povikala je Marija Petrovna, i ne znajuci put pokusala da stigne dvokolicu, ali je ona vec zasla u sumu. Skupivsi svu snagu pocela je da trci i vice: “Pricekaj!…A dvokolica se vise i ne vidi. Izasavsi iz sume ugledala je pred sobom kolibu, pored koje su sedeli stariji ljudi i pusili. Upitala ih je: Da ste videli sedog dekicu u dvokolici?
-         Ne mila niko nije prosao mi ovde sedimo vec skoro sat vremena. Noge su je izdale – sela je na zemlju i cuti –samo joj srce jako kuca i suze joj teku niz lice. Posedela je, pitala gde se nalazi sestrina koliba i polako posla prema njoj.
53. “Sisao je s ikone kao po lestvici”
Prababa nase prijateljice Ale je veoma pobozna zena. Ona je imala veoma mnogo velikih starih knjiga i ikona. I pored toga njena cerka je odrasla posle revolucije i bila je neverujuca.
Kada joj je bilo nesto manje od 50 godina, dobila je cir na zelucu. Njeno stanje je bilo veoma tesko – mogla je da umre. Operisali su je i uskoro otpustili iz bolnice. Lekari su je upozorili da ukoliko ne bude jela da ce umreti. I pored svega ona nije nista jela: nije mogla i nije htela. I polako je sve vise i vise slabila.
U uglu – gde se nalazila njena postelja, se nalazilo mnostvo ikona. Jedna od njih je bila i ikona – Svetog Nikolaja. Jednom ona vidi kako Sveti Nikolaj silazi s ikone kao po lestvici – ali je tako malog rasta kako je naslikan na ikoni. Priblizivsi joj se, poceo je da je tesi i uverava: “Draga moja, treba da jedes kako bi ostala u zivotu”. Zatim je otisao prema ormaricu s ikonama i vratio se na svoje mesto na ikoni. Tog dana je pokusala da jede i pocela je da se popravlja. Zivela je do svoje 87-e godine i otisla sa ovog sveta kao prava istinska hriscanka.
54. Troicko cudo
“Znamenje koje nam je Gospod dao je za nase urazumljenje i pokajanje” – rekao je Visokopreosveceni Jov, mitropolit Celjabinski i Zlatoustovski, koji je rukovodio komisiju eparhijalne uprave, koja je nedavno boravila u Sveto-Trojicnom hramu u gradu Troicka. Posle odsluzenog molebana sa Akatistom, koji je sluzio sadasnji arhijerej, clanovi komisije su pristupili brizljivom izucavanju pojave Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca na staklu kivota. Zakljucci komisije, zajedno sa foto i video-materijalima, kao i izvestajem nastojatelja hrama, svestenika Andreja Alesina, su poslati Svjatijejsem Patrijarhu moskovskom i cele Rusije, Alekeseju II, koji je pokazao veliko interesovanje za Troicko cudo. U nastavku objavljujemo clanak glavnog urednika nasih novina o pojavi Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca u Sveto-Trojicnom hramu, u gradu Troicko, Celjabinske eparhije.
Za vreme rada na redovnom broju nasih pravoslavnih novina “Hram Svete Trojice”, dobili smo dokument iz Orenburskog arhiva o tome, da se pre revolucije u gradu Troickom nalazio muski Nikolajevski manastir. A u nasem hramu se vec dve godine nalazi ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca koju su restaurirali troicki slikari, i na kojoj je nalazi natpis da je ona iz Nikolajevskog manastira i da se smatra kopijom Cudotvorne ikone. Mi smo o tome pisali u nasim novinama “Krsni put”, poslali jedan primerak mitropolitu Celjabinskom i Zlatoustovskom Jovu, i dobili njegov Blagoslov za posebnu molitvu pred ikonom Svetog Nikolaja.
Poceli smo pred ikonom da sluzimo molebane sa Akatistima, da je iznosimo u litije, a parohijani su kupili novo skupoceno kandilo. I tako smo nastavili u toku tri nedelje.

U vezi s tim, da je ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca postala veoma postovana u nasem hramu, a njen veoma taman Lik poceo da svetli (o tome postoje i ranija svedocanstva parohijana), odlucili smo da obnovimo deo zivopisnog sloja koji je otpao na mestu izobrazenog Svetiteljevog Lika. Zbog objektivnih okolnosti, njena restauracija je nekoliko puta otkazivana, a njen pocetak  (kao “slucajno”) se poklopio sa praznikom prenosa Nerukotvorenog Lika (s Ubrusa) Gospoda Isusa Hrista. Ujutru 16/29 avgusta 2001-e godine, ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca je skinuta zbog restauracije i prenesena u trpezariju hrama. S velikim naporom su slikar – ikonopisac Genaduje Ivancin i radnici u hramu skinuli staklo kivota, a kada je oko 11 sati rad na restauraciji ikone bio zavrsen, odluceno je da se staklo ponovo stavi na svoje mesto. Ono se slikaru ucinilo prljavim, te je presao palcem preko njega (na pozitivu i negativu Lika se vidi prazno izbrisano mesto u predelu ispod Svetiteljeve brade) I zamolio zenu koja je stajala pored da dobro izbrise staklo kivota. Olga Kalina – blagocestiva samohrana majka cetvoro male dece, stalno dolazi na Sluzbe u hram, je uzela to staklo I u odbijenim svetlosnim zracima ugledala na staklu srebrni Lik Svetog Nikolaja. Pozvali su nastojatelja hrama. Kada je on dosao, odmah je preneo staklo sa Likom u oltar I pristupio njegovom pazljivom proucavanju.

Mikroskopske uljane kapljice srebrne boje su obrazovale Lik na prozracnom staklu, kopirajuci i u najtananijim detaljima ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sloj izobrazenog Lika je toliko tanak, da ga je moguce videti samo na tamnoj pozadini sa strane. Uljana tecnost, koja obrazuje Lik, se nije susila niti je mirisala, ali kada sam poceo da brisem tragove slikarevog palca na Liku, osetilo se predivno blagouhanje. Treba napomenuti, da se staklo, na koje je presao Lik, nalazilo na rastojanju 1-2 cm od ikone. Najzadivljujuce je bilo to, da je na staklu bilo izobrazeno ono, cega nije bilo na ikoni (gde se svetlela prazna ploca i gde nije bilo zivopisnog sloja) i zbog cega se nameravalo da se zapocne sa restauracijom.
Napravljen je foto i video snimak ikone Svetog Nikolaja i njegovog Nerukotvorenog Lika. Setili smo se pronalaska Lika Gospoda Isusa Hrista na Turinskoj Plastanici i zato su uradjeni negativi sa snimaka naseg stakla.  I…na negativu se pojavio pozitiv Lika Svetog Nikolaja to jest samo staklo i Nerukotvoreni Lik predstavljaju negativ realnog Lika Svetitelja. Pri prelazu najsitnijih detalja ikone na staklo, izraz lica i ociju na ikoni i negativu se veoma razlikuju. Ako je na ikoni izraz Svetiteljevog Lika milostiv, onda je na staklenom Liku – strogo i saosecajan.
Ocevidci pojave Nerukotvorenog Lika Svetog Nikolaja Cudotvorca su bili svestenici u nasem gradu (pri cemu su neki od njih osecali predivno blagouhanje u hramu), igumanija zenskog manastira Ksenija, desetine parohijana.
U danasnje vreme, Nerukotvoreni Lik veoma postuju parohijani hrama, verujuci ljudi u nasem gradu, mnogobrojni poklonici iz drugih gradova. Veliki interes su takodje pokazala mnogobrojna sredstva masovnog informisanja kako elektronska tako i stampa.

Mi smo napravili specijalni kivot za Nerukotvoreni Lik Svetog Nikolaja, i u odredjenom trenutku sama ikona i Lik su otvoreni za poklonjenje u Sveto-Troickom hramu grada Troicka Celjabinske eparhije.
 

Georgij Nikolajev

55. “Znala sam da ce pomoci”

Bilo mi je 11 godina kada sam se krstila. Uskoro posle toga moja mama se razbolela. Postavili su joj ozbiljnu dijagnozu i bila je potrebna operacija. To je bila vec treca operacija – mamin zivot je bio u opasnosti. Ja sam to shvatala posto sam nedavno bila kod nje u bolnici. Nije bilo izvesno hoce li ostati u zivotu…Secam se neprestanog osecaja praznine i straha u kuci. Cula sam za Svetog Nikolaja Cudotvorca i shvatala da nam moze pomoci jedino cudo.

Tog dana kada je otac povezao mamu u bolnicu, ja sam ostala kuci sama. Secam se da sam plakala ceo dan, i klececi na kolenima molila se Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Ja ne samo da sam molila za cudo, vec sam u potpunosti bila uverena u njegovu pomoc. Znala sam da ce on pomoci posto nije bilo druge nade. Istina, tako iskreno se nikada pre nisam molila. Ocito da se tako mogu moliti samo deca.

Nekoliko sati je proslo neprimetno. I cudo se desilo! Moji roditelji su se vratili radosni. Desilo se nesto neverovatno: nove analize su opovrgavale prethodnu dijagnozu, pa operacija vise nije bila potrebna. Lekari su se veoma zacudili. Od tada sam znala da me Sveti Nikolaj Cudotvorac nikada nece ostaviti.

Posle sedam godina posle tog dogadjaja ja sam se razbolela. U pocetku je bolest bila veoma slicna obicnom bronhitisu, ali se stanje pogorsavalo. Doslo je do krvarenja – sto je veoma los znak. Analize su ukazivale na tipicnu tuberkolozu. Smestili su me u bolnicu da bi postavili tacnu dijagnozu. Treba reci, da su moji roditelji vec tada bili u bolnici sa istom dijagnozom. Niko nam nije dolazio. Ali su se molili za nas. Ja sam imala ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca.

Jednom je lekar rekao, da ce mi sutra uraditi ponovni snimak, od cijeg rezultata ce zavisiti da li cu ostati u bolnici godinu dana ili ce me otpustiti. Uvece sam se dugo molila pred ikonom Svetog Nikolaja. Nisam imala tako cistu molitvu jos od detinjstva. Ali sam verovala u cudo i jedina nada je bila u Boga. Molila sam Svetog Nikolaja Cudotvorca da se sazali na mene gresnu i isceli me. U jednom trenutku sam osetila da me je cuo. U dusi mi je bilo lako i mirno. Zaspala sam sa ikonom Svetog Nikolaja u rukama – svojom jedinom nadom.

Kada su mi ujutru uradili ponovni snimak, nije bilo nicega. Lekari su bili izbezumljeni – hteli su da pisu clanak o tome. Svi su se slozili u misljenju da smo moji roditelji i ja imali neku nepoznatu infekciju, koja veoma lici na tuberkolozu. Uskoro je cela porodica bila kuci. Znam da me je spaslo cudo koje nisam zasluzila. U dusi su mi bile Isusove reci: “Idi i vise ne gresi da ti ne bi bilo gore (Jn. 8, 11). Bilo je strasno…

Poslednji slucaj je bio nedavno. Opet se mama razbolela. Ako uzmemo u obzir prethodne operacije, jasno je da joj je zivot bio u opasnosti. Ponovo se povratio strah i briga. Opet sam se molila sad vec sa ocem. Ali kako se ta molitva razlikovala od decije! Umesto molitve nije prestajao ropot:”Zasto?” Ali je bilo jasno zasto. Gusile su me besmislene suze ocajanja. Ali sam znala da suzama i zlobom necu pomoci majci. Samo me je to podsticalo na moju slabu molitvu. Otac i ja samo se molili Svetom Nikolaju Cudotvorcu, i Majci Bozijoj pred Njenom Ikonom “Neocekivana Radost”, citali kanone za bolesnicu. Molili smo bliznje da se mole. I moja ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca je opet visila nad krevetom bolesnice. Opet nam je moglo pomoci samo cudo! I ono se desilo!

Od sveg srca blagodarim Gospodu nasem Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Nikolaju Cudotvorcu. Slava Bogu za sve! Shavtila sam da ukoliko mi ne tezimo zdravlju, uspehu, ljubavi, Gospod nam svakog momenta to moze oduzeti, ili suprotno – podariti. I nijedan covek nema vlast da upravlja svojim zivotom cak nimalo. Ali ako on s verom zamoli Gospoda, On ce ga uslisiti.  



Darja, 18 godina, grad Sant-Peterburg

56. Vracanje izgubljenog

Desilo se to kad je moj muz radio kod gazde u kiosku za prodaju hleba. Ja sam tad ostala bez posla, i bili smo veoma siromasni. Cerka je sa porodicom u to vreme zivela u Vorkutu. Bukvalno sa poslednjim novcem me je pozvala i rekla da se trenutno resava mnogo toga u njihovom zivotu, i da mi je o svemu napisala u dva pisma. Mozete samo zamisliti, sta sam ja sve zbog nje prezivljavala i kako sam cekala ta pisma! I ona su stigla!

Jednom sam muzu nosila rucak i stavila sam pisma u dzep od kaputa. Ali, kada sam se vratila pisama nije bilo u dzepu. Ocito sam ih usput negde izgubila! Sta se sa mnom desilo!…Potrcala sam nazad, pregledajuci svaki centimetar puta, ali pisma nisam nasla. Vratila sam se kuci, pala na kolena pred ikone, zaplakala i pocela da molim Svetog Nikolaja Cudotvorca da mi pomogne. Molila sam ga da mi vrati pisma. Govorila sam ridajuci, da su ona od mog nesrecnog deteta, i da bi mi lakse bilo da izgubim bilo koliko novca, nego ta pisma.

I u jednom trenutku u moju dusu se uselio mir – bukvalno sam cula odgovor na svoju molitvu. Sutradan su u postanskom sanducetu bila oba pisma. Necija dobra ruka ih je donela i tu ubacila. Ja sam svim srcem zahvalila Gospodu i Svetom Nikolaju Cudotvorcu za veliku milost prema meni. Ali to nije bio kraj cudima.

Uvece je muz dosao s posla – ne podizuci pogled. Pokazalo se da je primio laznu novcanicu od pedeset hiljada, dao hleb i kusur, a tad je taj novac skoro bio njegova cela plata. Isao je kuci i nije znao kako da mi to saopsti: to je znacilo da cemo gladovati ne jedan dan, a ja sam i tako ekonomisala sa svakom kopejkom. Ali u mojoj dusi je bila takva radost zbog podarenih mi pisama, da ne samo da se nisam uznemirila, vec sam jos jednom zajedno sa muzem, zahvalila mom brzom pomocniku i velikom Cudotvorcu za njegovu milost prema nama. Sve se desilo prema mojim recima: zar nisam rekla da su mi pisma draza od novca. Kako sam onda mogla da dosadjujem muzu za taj novac?

I tada se desilo drugo cudo: gazda nam je oprostio manjak i dao mom muzu celu platu. Kazem: “cudo”, zato sto taj covek nikada nije oprastao ni mali gubitak, a u to vreme pedeset hiljada je bila velika suma. I ja sam duboko uverena, da se to cudo ne bi desilo, da sam ja zaboravivsi na svoje reci izgovorene u trenutku usrdne molitve, zazalila za tim novcem i okrivila muza za nepaznju.

To je bilo iskusenje nase vere, i Slava Bogu, sto nam je dao snage da ga izdrzimo. Neka je blagosloven Sveti Nikolaj Cudotvorac! Njemu niski poklon i velika zahvalnost za pomoc nama, gresnima i slabima.

 

Tatjana Iljina, grad Sant-Peterburg

57. Pokrovitelj nase porodice

Jednom sam kupila malu ikonu Svetog Nikolaja i okacila na zid. Mene cesto boli zeludac. U cetiri sata ujutru, iznemogla od boli, klekla sam i pomolila se: “Ako me cujes Sveti Nikolaje Cudotvorce, pomozi – nemam snage”. Bolovi, koji su me mucili nekoliko nedelja, su prestali. Zdrava, puna snage, ocekvala sam svoj jubilej kroz pola godine.

A kroz dve godine zbog grehova mojih – isla sam u goste u vreme Velikog Posta, zabavljala se – ponovo sam se razbolela. I opet sam se pomolila pred ikonom Svetog Nikolaja Cudotvorca: “Pomozi Sveti Oce Nikolaje! Ne mogu da hodam, i sama necu moci svoju bolest da iznesem. Tada sam u Nikolajevskom hramu, ispred svake ikone pored koje se nalazi svecnjak, palila svecu”.

Bol je pocela da popusta. Treci dan sam vec mogla da ustanem i zajedno sa cerkom odem iz Sestrorecka, gde zivim u Petrograd, u Nikolajevski hram. Sveti Nikolaj mi je i tamo pomogao. Dolazim i vidim da su ostale samo skupe svece, a svecnjaka ima puno. Uplasila sam se da necu imati dovoljno novca. Kupila sam vise sveca, pocela da obilazim po Crkvi i stavljam svece pred ikonama. Ali osecam da uskoro necu imati vise sveca, a ne mogu da kupim toliko koliko je potrebno – ne mogu da ispunim svoje obecanje. Odjednom me cerka zove:”Mama, tamo su doneli male jeftine svece”. Kako sam bila srecna! Zahvalila sam Svetom Nikolaju za brzu pomoc. Htela sam da kupim te svece i za kucu, ali su se vec prodale.

Treci put mi je u bolesti pomogao Sveti Nikolaj Cudotvorac, kada sam mu se u Pashalnoj Nedelji obratila usrdnom molitvom:”Isceli me radi Vaskrsenja Gospoda nasega Isusa Hrista!”

Jednom, kada sam vec nosila medaljon s Likom Svetitelja Nikolaja, on mi je u snu pokazao veliku opasnost, koja je pretila mojoj cerki u vezi s njenim poslom. Cerka je hitno dala otkaz, a kroz tri meseca je nasla dobar posao, blizu kuce.

Sveti Nikolaj me je spasao kada mi je na ulici prisao zao covek. Vracala sam se iz prodavnice, a on me je snazno uhvatio za ruku i poceo da govori gadosti. Uvek mi je u takvim situacijama uspevalo da se izvucem iz neprilika, a ovaj put – nikako, cak sam zaplakala od ocajanja. Pomislia sam da ce me odvuci u prolaz, usred bela dana i da niko nece ni primetiti. Podigla sam glavu k nebu i rekla:”Sveti Nikolaje Cudotvorce, pomozi mi da odem od njega!” Muskarac mi je pustio ruku, a ja sam trkom presla put. Okrenula sam se – osecala sam da se s njim nesto desava, i brzo sam otisla.

 

Larisa, grad Sent-Peterburg

58. Odolevanje neprijateljima

Za vreme rata je selo Plavsk, u kojem je zivela moja stara tetka Valentina Jevgejevna Ozerckovskaja, bio okupiran fasistima. Jednom uvece su Nemci provalili u kucu i trazili hranu. Mi nismo imali nista. “Nema? Onda pogledaj! – rekli su nepozvani gosti. Usli su u dvoriste i poceli da seku vocnjak. Pred domacicinim ocima su jedno za drugim padala omiljena stabla, koje je otac posadio, medju kojima su narocito bile lepe jabuke starih sorti. Vratili su se i opet trazili proizvode. Odbijam. “Onda daj kerozin: posto nas nije nahranila spalicemo kucu”. Kerozin je bio sakriven i tetka je rekla da ni njega nema.  “Onda cemo te ubiti”.

A otac Valentine Jevgenjevne je bio mesni protojerej, koji je mnogo godina sluzio u seoskoj Crkvi. On u to vreme vise nije bio ziv, ali su ikone u kuci sacuvane. Nasa porodica je posebno postovala veliku ikonu Svetog Nikolaja, koja je po predanju bila cudotvorna.

Ta ikona je bila  zamotana tkaninom, i nad njom je bio civiluk. Pored nje je stajala moja tetka, drhteci od straha, kada su u sobu usla dvojica fasista sa automatima. Ona je odstupila jedan korak i okrenula ledja “civiluku”. Nepozvani gosti su poceli da pucaju. Bio je izresetan ceo zid i plafon, ali nijedan metak nije pogodio ni domacicu, ni ikonu.

Ali Nemci se nisu uznemiravali. Narugavsi se oni su izasli. S mukom su pronasli malo benzina i ubacili prethodno posutu slamu kroz pukotinu na kuci, pocevsi da pale kucu. Nije se razgorelo! U zidu, koji su fasisti pokusali da zapale se nalazila ikona Svetog Nikolaja. Tako je Sveti Nikolaj Cudotvorac spasao i kucu protojereja Evgenija, i njegovu cerku. Tetka je posle rata poklonila tu ikonu Crkvi, u kojoj je njen otac sluzio mnogo godina. Ali je hram kroz dve nedelje bio zatvoren i razrusen. Neizvesno je gde je nestala ikona.

N. Ozereckovskaja

Grad Sant-Peterburg

59. Kazna za drskost

Jedna mlada zena je na praznik Svetog Nikolaja cistila dvoriste. Njen deda, bivsi dirigent crkvenog hora, ju je molio da prekine ciscenje, upozoravajuci je da Sveti Nikolaj moze da je kazni. Drsko i s podsmehom je odgovorila:”Nece biti nista!”

Uskoro je zena pocela da trazi Petenku, svoga trogodisnjeg sina. Nigde ga nije bilo! Svi su se uznemirili: gde je nestalo dete. Uskoro su ga pronasli u jami, u koju su bacali splacine i vodu od ciscenja. Oprosti nam Sveti Nikolaje, sto nismo postovali tvoj praznik!

Monahinja Marija, grad Helsinki



60. Pored Krsta

Rodila sam se u ateistickoj sredini. Porodica, skola, knjige, televizija i novine su nasem pokolenju zatvarale put za poznanje Istine. Perestrojka i propast starih stereotipa su me usmerili na mukotrpno traganje za smislom zivota. Posle demobilizacije sam shvatio da su ideali koji su u armiji izgledali jasni i neizmenljivi, u “civilnom” zivotu su izgledali pogresni.

Moje duhovne rastrzanosti su slicne traganjima mnogih mladih ljudi: rok-muzika, neformalni skupovi, i na kraju masonstvo – slava Bogu, samo zalostan njegov oblik – i sektastvo. Na kraju krajeva sam resio da prekratim zivot samoubistvom. Ali me je Gospod spasao. Posle bolnice sam mnogo poceo da citam Dostojevskog, zatim Solovjeva, Iljina, i na kraju mitropolita Sant-Peterburskog i Ladozskog Jovana. Ali glavnu ulogu u mom ocrkovljenju je imao Sveti Nikolaj. Bilo je to 1991- e godine. Zavrsivsi institut, bio sam rasporedjen u daleki grad u tajgi. Morao sam da putujem preko grada Mineralne Vode, i nekoliko dana sam se zadrzao u Kislodovsku. Poslednjeg dana svog boravka tamo besciljno sam setao po gradu.

U dzepu mi je ostala neka sitnina, i odlucio sam da udjem u konditorsku radnju. Tamo je bila pauza. Neocekivano sam se nasao pored nevelikog drvenog Krsta, na kojem je visila tablica, sa objasnjenjem da ce na tom mestu biti izgradjena Sveto-Nikolajevska Crkva. Pored Krsta je stajao svecnjak. Pored sanduka za paljenje sveca je dezurala svecarka.

Vec sam se spremio da odem, kada su Krstu prisle dve zene, majka i cerka, koje su se razlikovale od okoline po neobjasnjivom prirodnom aristokratizmu. Protiv svoje volje sam se zagledao u njih i zadrzao se pored Krsta. One su ne zureci kupile svece, upalile ih u sanduk za prinosenje zrtava i pocele da se mole. To je za mene bilo nesto neshvatljivo, i u to vreme neponovljivo lepo. Devojci su po licu tekle suze. Njihove molitve su bile usrdne i iskrene. Ne znam zasto ali i meni se plakalo. Dusa se ispunila dosad nepoznatim umiljenjem. Ja sam odjednom svim srcem osetio nesto jako vazno za cim je zedjala moja napacena dusa.

Te zene su davno otisle, njihove svece su davno dogorele, davno je zavrsena pauza u konditorskoj radnji, a ja sam sve vreme stajao pored Krsta malog, neuglednog, koji mi je u jednom momentu postao drag. Izvukavsi iz dzepa svu sitninu, dao sam svecarki: “Nemojte da se ljutite na mene sestro. To je sve sto imam”. Ona se osmehnula i ispricala pricu o siromasnoj udovici i njenoj lepti. Od tad je to mesto u Kislodovsku narocito sveto za mene. Tamo se sada uzdizu zidovi velicanstvenog hrama. Svaki put mu prilazim sa trepetom u dusi, kao da se susrecem sa samim Svetiteljem.

Kasnije je Sveti Nikolaj Cudotvorac spasao mog sina. Upravo njemu sam se usrdno molio da sacuva zivot jos nerodjene bebe. Danas mi je tesko i da zamislim sta bi bilo sa mnom, da me tog letnjeg dana Boziji Ugodnik Nikolaj nije doveo do malog Krsta, u trenutku mi otkrivsi pokrov najvece tajne stvorenog sveta, cije je ime – Istina.  

61. “Moja vera je postala jaca”

Kada sam dobila prevremene grceve, ponela sam sa sobom u bolnicu molitvenik i ikonice Spasitelja, Presvete Bogorodice i Svetog Nikolaja Cudotvorca. Sebe sam umirivala samo time da moje dete nece umreti na praznik. Skoro nedelju dana beba se nalazila na granici zivota i smrti, i svih tih dana sam bila veoma povucena u sebe – stavila sam ikone pred sebe i molila se, molila, molila… 

20-og oktobra se rodio sin. On je sam poceo slobodno da dise – lekari su rekli da je to cudo. I disao je samostalno dane i noci: u bolnici nije bio nijedan slobodan aparat za vestacko disanje. Govorili su mi da budem spremna na sve. Ja sam se molila. Zatim je 10 dana i 10 noci bio na reanimaciji, na decijoj klinici – imao je izliv krvi u mozak, bio je slabasan, lagan…Shvatala sam da mi je to iskusenje od Boga. Moja vera je ojacala. Moj muz je poverovao i krstio se. Uspeli smo da krstimo sina u bolnici i dali smo mu ime Nikolaj. Uskoro se dete oporavilo i otpustili su nas kuci.

Kroz mesec dana su u nas grad doneli ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca, naslikanu s tom, koja se nalazi pored Svetiteljevih Mostiju, za hram Hrista Spasitelja. Naravno ponela sam i sina sa mnom. Detetu su predskazali invalidnost i mnogo hronicnih oboljenja. Ali evo ima vec godina kako je ziv i zdrav. S neobicnim za bebu trepetom pricescuje se Svetim Darovima. Ozbiljan je pred ikonama.

“Sveti oce Nikolaje, moli Boga za nas!”

Julija, grad Ekaterinburg

62. Kandilo koje se nije gasilo

U nasoj celiji u Derjabinku sacuvana je neostecena velika ikona Svetog Nikolaja. Stajala je pored zida na sredini celije i od prvih dana naseg boravka bratija-staroobrednici su vodili posebnu brigu o njoj. Uspevali su da na neki nacin nabave ulje za kandilo, odrzavajuci stalno plamen u njemu. Za praznike su donosili crkvene svece i stavljali ih pored ikone. Ne samo vernici, vec i bezboznici su se sa strahopostovanjem odnosili prema ikoni i kandilu koje je neprekidno gorelo, i nijednom niko nije dopustio ne samo huljenje, vec cak ni odnos bez postovanja prema nasoj Svetinji. Svi smo bili uvereni da dok je ikona sa kandilom s nama, dotle nas Svetitelj cuva i zastupa, ali nece se smilovati na onoga ko bogohuli ili cak ugasi kandilo.

I zatvorska uprava je svakodnevno ujutru i uvece prolazila pored ikone, trudeci se da ne pokaze da primecuje ikonu i kandilo. Samo nedelju dana pre mog izlaska iz Derjabinki, rano ujutru, mom lezaju je prisao jedan brat-starobrednik i nervozno-uznemireno rekao da je protekle noci nacelnik Derjabinki, prolazeci po celiji prisao ikoni i ugasio kandilo. Gledam na stranu i dalje u pravcu ikone i vidim grupe ljudi, koje zucno raspravljaju. Jednoglasno su svi odlucili da ponovo upale kandilo.

I zaista, za samo dva-tri dana, uprava je bila smenjena, pritvorena zbog nekih sluzbenih prestupa. Taj dogadjaj je snazno uticao cak i na nevernike. Molili smo se pred ikonom svi zajedno, tako reci kao u Crkvi, pocevsi na inicijativu samih bogomoljaca.

Protojerej Mihail Celjcov



63. Ikone su vracene

Jedna pravoslavna hriscanka je odlucila da predje u sektu. Napustila je Crkvu, i pocela da posecuje skupove sektasa, i slusa ono sto oni pricaju. Od njih je saznala da ikone ne treba postovati. Dosla je kuci i pobacala sve ikone. Spremala se da ide na molitveni skup, i primetila je da joj je ostala jos jedna ikonica – Svetitelja Nikolaja. Uzela ju je, iznela na dvoriste Iibacila je na djubriste govoreci: “Tu ti je mesto!”

Kasno uvece, kada se zena vracala kuci, na ulici je bilo hladno i mracno. Padala je kisa. Prilazeci kuci, ugledala je pored vrata mokrog i ozeblog starca. On ju je posmatrao. “Deda, zasto stojite na kisi? Udjite u kucu” – “Ne mogu gazdarica me je isterala”. Zena se zagledala bolje i prepoznala u starcu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Gorko je zaplakala, pokajala se i vratila ikone u kucu.

Tatjana Komisarova, grad Cistopolj



64. Lekovito miro

Moj sin nije prihvatao hranu dok jos nije imao ni dve godine. Zena me je pozvala na posao i rekla da se nalazi u teskom stanju. Imao je visoku temperaturu koja se postepeno povecavala. Lekar ce doci posle rucka, i ako detetu pozli do njegovog dolaska, treba pozvati hitnu pomoc. Odmah sam posla kuci. Sin je lezao u krevecu, unezvereno gledajuci u plafon i nikoga ne prepoznavajuci. Kada sam se nagnula nad njegovu glavicu, srce mi se zaledilo od straha: bio je otkriven kao novorodjence. Zena je bila u predstresnom stanju, citala je “Bogorodice Djevo” i svu nadu polozila samo na Boga. Klekla sam pred ikone u uglu na kolena i pocela usrdno da se molim. Zatim sam se vratila kod sina, i stavivsi mu ruku na stomak, citala “Oce nas”. Resili smo da ne zovemo hitnu pomoc. Kada je lekar dosao, detetu je postalo bolje, a temperatura mu se snizila. Lekar je rekao da dete ne mora da ide na reanimaciju, vec samo da mu se daju lekovi koje ce mu prepisati. Posle odlaska lekara, ja sam uz molitvu pomazala decakovo malo celo i stomak uljem iz kovcega u kojem su se nalazile relikvije Svetog Nikolaja Cudotvorca sa dodatkom mira od njegovih Mostiju. Bio je cetvrtak – dan posvecen tom Svetitelju. Sin je zaspao. Zena je otrcala u apoteku po lekove.

Kroz sat vremena dete se probudilo. Imao je normalnu temperaturu, na licu mu je bio osmeh i bio je pokriven. Shvatili smo da se desilo cudo. Sin je ozdravio, ne pocevsi da uzima lekove. “Da li ti je neko dolazio u snu?” – upitala sam. “Da” – odgovorio je muz. Sveti Nikolaj Cudotvorac je iscelio nase dete.

Sergej, grad Samara



65. “Mnoge spasavsi od pogibije”

Kada je poceo rat, nasa porodica je zivela u Gatcini. Morali smo da se evakuisemo na Ural sa jednim brojem ljudi iz Putilovske fabrike, gde je radio otac. Rano ujutru smo izasli iz kuce na konju. Uvece smo dosli do Aleksandrovke, gde nas je zasutavila vojna patrola. Morali smo da se uselimo u praznu kucu na kraju sela. Nije bilo svetla. Mama je stavila neke stvari na pod i sve nas smestila u desni ugao kolibe.

Uvece je poceo intenzivan napad: Nemci su napredovali prema Pulkovu. Nasa protivavionska odbrana je odgovorila. Bilo je veoma strasno. Skupili smo se u ugao i poceli da se molimo:”Gospode pomozi!” Kada je deo granate osvetlio sobu, mama je uzviknula i pogledala u suprotan ugao. Tamo je zbog odbleska svetlosti mogla da vidi ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Njemu smo se pomolili.

Odlazeci iz Aleksandrovke mama je ponela ikonu sa sobom. Prosla je s nama ceo rat, a mi smo morali da prodjemo kroz tri koncetraciona logora. Sveti Nikolaj Cudotvorac nas je cuvao i vratili smo se zivi.

Nina Sokolova, grad Sankt-Peterburg



66. Ikona s mongolskim likom

Desilo se to pre trista godina. U to vreme nas kraj je bio divlji, sa malo ljudi, bogat sa divljaci i zverima. Danas se mnogo toga izmenilo I samo su Sajani sacuvali nepristupacnost i velicanstvenost. 1674. godine su na ta mesta dosli drzavnici i izgradili  naseobinu “na najboljem i najprijatnijem mestu”. U nju su se nastanili kozaci. Tu se zavrsavala ruska zemlja, a dalje je bila zemlja Mongola.

Ali Mongoli nisu hteli da daju tu lepu dolinu ruskom Caru, napadajuci mestane i zarobljavajuci ih. Medjutim nisu imali uspeha u borbama s Rusima, jer su Rusi imali “vatreno oruzje”, a Mongoli – “svetlosno”.

Jednom je dosla vojska iz mongolske zemlje – deset hiljada konjanika. Razbili su privremeno nomadsko naselje na obali reke Irkut, koje ze nalazi nasuprot naseobine. “Prilazili su mu tri dana i tri nocu zestoko napadajuci”. U naseobini je bilo 34 vojnih lica. Kozacima je nestao barut, pa je prestala paljba. Mongoli, osetivsi blizinu pobede, su poceli da se prebacuju preko reke Irkut. U njihovom stanistu se culo likovanje. Kozaci su postavili strazu na vratima. Skupili su se u Crkvu na molitvi. Oni su unapred znali da ih cekaju mucenja: Mongoli su tako uvek postupali sa zarobljenicima. 

I desilo se cudo. Vrata su se otvorila i iz tvrdjave je izasao nepoznati konjanik. Oko glave mu je svetleo oreol. Mongoli su krenuli kroz otvorena vrata, ali su ih zaustavile sprave za mucenje, zbacivajuci ih na zemlju. Strele, koje su pustene na konjanika su se vracale i pogadjale one koji su ih pustali.

Pocela je panika: konji su rzali, zastrasujuci ljude. Mongoli su u strahu okrenuli konje, odstupili uz reku i napustili naseobinu. Od tad se niko od clanova mongolske vlade nije usudio da narusi granice drzave. Strazari, su izbezumljeni jednoglasno tvrdili da je Sveti koji je izasao licio na mestane. Krupnih jagodica, tamnoput, zrikavih ociju. Prezivevsi opsadu i radost pobede, kozaci su zeleli da se zahvale za cudesno spasenje.

Prvo su narucili ikonu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Ikonopisac je naslikao Svetiteljev Lik tacno po recima strazara. Na najvisem mestu, na obali Irkuta se sagradili drvenu Crkvu u cast Svetog Nikolaja Cudotvorca , veoma retkog arhitektonskog stila, koja je imala oblik koji je podsecao na Krst. Vremenom je ovde nastalo bogato Nikoljsko  kozacko selo.

Popova, Burjatija  

67. Povratak u zivot

Udala sam se rano. Uskoro su dosla deca: cerka i dva sina– blizanci. Ali porodicni zivot mi je bio tezak: muz je pio, vikao. Kada su deca posla u skolu i ja sam pocela da pijem. Morala sam da promenim mnogo radnih mesta. I ja i muz smo shvatali da ne radimo dobro, ali nista nismo mogli da uradimo. Mene je cesto vozila hitna pomoc u narkolosku kliniku. Bilo mi je veoma zao dece, i trebalo je jos samo malo pa da pocnem sistematski da se opijam. Osecala sam da tonem, i da ne mogu da se izvucem iz tog pakla. Svi su ocekivali moju smrt.

…Bilo je to pre tri godine. Otisla sam na posao i koleginica mi je poklonila ikonicu Svetog Nikolaja Cudotvorca, rekavsi:”Lena, moli se. Gledaj u oci Svetom Nikolaju i moli za pomoc”. Dala mi je i Svetu vodu. I ja sam pocela da se molim za svoju napacenu dusu. Molila sam se svuda – kuci, na ulici, u prevozu – ikona je stalno bila kod mene. Slava Bogu, moje molitve su uslisane. Slomila sam nogu – bolelo me je. Zatim sam otisla u Crkvu i sve ispricala svesteniku. On mi je objasnio da treba hitno da se ispovedim i pricestim. Posle primanja Svetih Tajni sve se promenilo. Gospod mi je dao snagu i trpeljivost. Prestala sam da pijem. Ceo zivot je poceo da se menja na bolje. Pocela sam da odlazim u Crkvu i u kapelicu Svetog Nikolaja Cudotvorca. Po profesiji sam pekar-konditer i ceo dan sam na nogama. A noga me je posle preloma jako bolela. Doslo je do artroze krvnih sudova i trebalo je da idem hitno na operaciju. Osam meseci sam bila u bolnici. Nekako smo s Bozijom pomoci preziveli to vreme. Samo je muz i dalje pio. A ja sam se molila. Lekari su mi na otpustu rekli:”Treba pothitno da promenite posao”. Dobila sam invalidninu, ali nisam mogla da dobijem i drugi posao. Posla sam u Nikoljsku kapelicu i kupila knjigu o podvizima i cudesima starca Zaharija. Iz nje sam saznala za Bogorodicino pravilo i pocela sam da ga citam. I desilo se cudo. Dosla sam u Crkvu Hristovog Vaskrsenja, ispovedila se i pricestila. Posle sluzbe sam prisla ocu sa molbom da me blagoslovi i pomoli se za to da mi Gospod da odgovarajuci posao. Svestenik je malo cutao, a zatim rekao:”Nama je potreban kuvar. Da li zelite to da radite?” Ja sam bila uznemirena, jer je trebalo da na prethodnom radnom mestu uskoro dobijem stan: nas petoro zivi u jednosobnom stanu. Ali naravno pristala sam: taj posao mi je poslao Gospod, jer sam se molila Presvetoj Bogorodici. Moji ukucani su se slozili sa tom mojom odlukom, a poznanici i kolege su me osudili. Trenutno ja radim kao crkveni kuvar. Slava Bogu ne pijem vise alkohol i drzim postove. Moj muz se nedavno ispovedio i pricestio. Nadamo se da ce i nasa deca prici Gospodu. To je nasa krivica sto mi nismo isli u Crkvu i njih nismo poducavali. Zivimo u slozi – tesno nam je, ali se ne svadjamo.

Elena, grad Cerepovec

 

68. Urazumitelj

Sveti Nikolaj Cudotvorac mi pomaze u toku celog mog zivota. On je moj putevoditelj. 1960. godine sam upisao vojnu skolu. Nikako nisam mogao da polozim radiotenhiku. Nisam shvatao sta su to elektroni. Mojim kolegama sa kursa je to bilo jasno, i oni su se trudili da mi objasne, ali sam ja samo tupo gledao u formule. Naravno, krivio sam sebe za svoju bespomocnost. Samo sam se nadao u pomoc Svetog Nikole. Doslo je vreme ispita. “Nabubao” sam samo jedan deo, a drugi nisam nikako mogao da shvatim. I dosao je dan ispita. Usao sam u salu, predstavio se i spremao da uzmem pitanje. Sa njim sam povukao i ostala pitanja, koja su bukvalno bila zalepljena jedno za drugo. Neki unutrasnji glas mi je rekao da treba da ostavim to pitanje. Kada sam uzeo drugo pitanje i procitao ga, mojoj zadivljenosti nije bilo kraja: to je bilo isto ono pitanje koje sam “nabubao” uoci ispita. Odgovorio sam uspesno i upisao sledeci kurs. I sto je bilo jos zacudjujuce neke moje kolege koje su ucile tokom cele godine su pale ispit. Gospod je na sledecem kursu prosvetlio moj um, i nadalje sam uspesno ucio. Zavrsio sam skolu kao jedan od najboljih djaka.

Vitalij Orlov, grad Novgorod 


69. Vracanje duga

Jednom je kod mog muza dosao jedan njegov prijatelj. On je zaradio mnogo novca i hvalio se pokazavsi ogromnu sumu. Zatim je rekao:”Uzmi ovaj novac. Ostavljam ih u zalog, a Oleg ce, - tako se zove moj muz, - ostalo sve odraditi sa kamenom”. “A ako se on ne slozi sa sumom?” – upitala sam. “Nista, dogovoricemo se”, - bio je odgovor. Dao mi je manji deo novca i otisao. Sledeceg dana sam otisla u Crkvu i tamo ugledala veliku ikonu Svetog Nikolaja. Bila je skupa, ali sam je ja ipak kupila. Zatim sam, posto sam kupila svece, setila se da novac nije moj vec muzevljevog prijatelja. Ali Olegu nisam nista rekla. Kada je dosao Vitalij, prijatelj mog muza, upitao me je za novac koji je ostavio u zalog. Muz se uznemirio. Tek tad sam mu sve objasnila. Nismo imali od cega da vratimo dug. Oleg je odbio da radi za tu sumu koju je predlozio Vitalij: rad sa kamenom je zamoran i tezak posao. Obojica su bili ljuti na mene. Ja sam zaplakala. Pocela sam da se molim Svetom Nikolaju Ugodniku: pomozi mi ispasce jos da sam ukrala…I jednog prelepog jutra se budim – i vidim novac. Tacno onoliko koliko mi je trebalo. Odakle? Pitam mamu:”Da li je ovo tvoj novac?” – “Ne”. A ja odem do Olega: “Odakle je ovaj novac?” “Istina, susetka nam je vratila dug”. Odlazim do nje – ona kaze da to nije njen novac. Tada sam shvatila od koga je novac. Dosao je Vitalij i sve smo oduzili i sve se sredilo.

Svetlana, grad Perm

 

70. Vaspitavanje dece

U nasu kapelicu posvecenu Svetom Nikolaju je dosla jedna starija zena. Dugo se molila, a u ocima su joj blistale suze. Evo sta je ona ispricala:” U nasem selu je postojala velika i lepa Crkva. Ona je zatvorena u vreme sovjetske vlasti. Tacnije bila je zatvorena za vernike, a otvorena za nevernike. Krst je skinut, prozori poizbijani, Svetinje unistene. Vrata hrama nisu zatvarana, pa su deca posle skole odlazila u Crkvu da se igraju loptom. Pela su se na zvono, igrala se zmurke, vikala, i lomila jos to sto je preostalo u Crkvi. Kuci me je majka ukorevala:”Ne idi Ninuska da se loptas u Crkvi. A ako prodjes pored – prekrsti se i pokloni se”. Moji vrsnjaci su se spremali da posle casova idu u Crkvu i mene su zvali. Ja sam se bojala zbog majcinih reci. Krenem pa se zaustavim. A svi drugovi su vec u Crkvi: trce tamo, smeju se. Pomislila sam:” Mama nece saznati…” Otisla sam u Crkvu. Otvorila sam neka vrata, skrenula u hodnik, i zaustavila se. Okrenula sam se i nisam znala odakle sam dosla. Hocu da izadjem, a izlaz nikako ne mogu da nadjem. Gde god krenem svuda je corsokak. Isla sam tako, isla i vec se smracilo i postalo strasno. Vicem, ali se niko ne odaziva. Sela sam na stepeniste i zaplakala. Mislim:”Nisam poslusala mamu i niko me sad nece naci”. Odjednom ugledam da pored mene stoji starac. Samo sam htela da ga pitam kako da izadjem, a on mi je cutke pokazao rukom. Skocila sam i posla tuda. Okrenula sam se, a starca vec nije bilo. Nestao je. Izasla sam, otrcala kuci i nikome nista nisam pricala. Kroz kratko vreme sam na ikonicama koje je mama zavila u salvetu prepoznala starca koga sam srela u Crkvi. Ispricala sam mami o tome. Ona me je malo ukorila za neposlusnost, a zatim je rekla da je to Sveti Nikola Cudotvorac. Celivala sam njegovu ikonicu, ponovo zavila i uzela je”.

Zinaida Pavlova, grad Cerepovec

 

71. Cudesa s mojim bliznjima

Zelim da ispricam dva slucaja cudesne pomoci Svetog Nikolaja mojoj baki, Glikeriji Prokopjevnoj Kazimovoj i njenoj sestri Mariji Prokopjevnoj. Na zalost meni su o tome pricali tek posle njihove smrti. Baki Glikeriji se to desilo 1930. godine. Zivela je u selu Kameni Bor, Nikolajevskog regiona, Samarske gubernije. Baka je poticala iz duboko verujuce porodice, i njen otac je cak bio crkveni staresina. Njeno trece dete Vasilije je bilo tesko bolesno. U narodu tu bolest nazivaju “pseca starost”. Jednom je u kucu svratio sedi starac malog rasta, s belom bradom i upitao: “Da li je sin bolestan?” Baka je kroz suze odgovorila:”I zivi i ne zivi, i umire i ne umire”. Starac je na to odgovorio:”Ozdravice i bice tvoj hranitelj u starosti i sahranice te”. Rekavsi to – starac je otisao. Glikerija je shvatila da starcu nije dala milostinju i potrcala je za njim. Ali ga nije bilo ni u dvoristu, ni na vratima. Posle cudne posete Vasji je bilo bolje, i reci cudesnog starca su se ispunile u potpunosti.

Starijoj Glikerijinoj sestri – Mariji – cudesna pomoc Svetog Nikolaja se desila kada je bila u zatvoru zbog lazne krivice. Marija Prokopjevna je u koloniji morala da radi kao pralja, cistacica, pastirka. Cak je radila i u pilani. Jednom su joj se ovce razisle po sumi i ona je pocela da se moli Bogu za pomoc. Kroz neko vreme je podalje ugledala sedog starca sa stapom, koji je skupljao ovce u stado. Kada su se ovce skupile, starac je nestao. Ona je tad shvatila ko joj je pomogao i pocela da zahvaljuje Bogu i Svetom Nikolaju.

Nina Keljcina, Samarska oblast

 

72. Cudesno upozorenje

Otac mi je pricao o cudesnoj pomoci Svetog Nikolaja Cudotvorca, koji mu se javio u detinjstvu. Rastao je u siromasnoj porodici sa mnogo dece u selu Kumak Orenburske oblasti. Deca su uglavnom gladovala i radila od malih nogu. U to vreme je ocu bilo 10 godina. Sa mladjim bratom je skupljao seno za stoku u stepi. Volovi, taljige pune trave. Pored je prolazila zeleznicka pruga. Dan je bio vreo, na nebu je bilo samo nekoliko oblacaka. Odjednom, neznano odakle – pojavio se starac s belom bradom do pojasa. Imao je dobre oci. Rekao je:”Sakrijte se decice u jarak pod taljige – procice uragan”. I otisao je. Moj otac je rekao bratu:”Ja tog dedu nisam nikad ranije video”. Potrcao je za njim. A iza zeleznickog nasipa nije bilo nikoga. Samo se kovilje njise. Zatim je naisao uragan neverovatne snage, sa kisom i gradom. Drvece je cupano iz korena. Zeleznicki nasip je podriven na tom mestu gde je starac prosao, i sine su razdvojene. Braca su se spasla po njegovom savetu: legli su pod taljige i iskopali zemlju.

Nadezda Kostjusko, grad Celjabinsk

 

73. Majcin BLAGOSLOV

Ja sam iz Lenjingrada, ali vec 30 godina zivim daleko od rodnog grada. Kada mi je bilo 20 godina, napustila sam Piter, i mama me je blagoslovila malom ikonicom Svetog Nikolaja, rekavsi:”Kada ti bude tesko, obrati se njemu – pomocice ti”. Stavivsi ikonicu u torbu, odavno sam zaboravila na nju.

I zaista, nastupila su teska vremena za mene. Jedne noci sam se setila Svetiteljeve ikone. Meni je i dan danas cudno kako se tako mala ikona nije zagubila. Nasla sam je i placuci pocela da se zalim i trazim Svetiteljevu pomoc. Nisam znala nikakve molitve, molila sam se svojim recima. Molila sam se nekoliko dana, i sve lose stvari su nestale. Od tad sam pocela da vodim racuna o svojoj Svetinji.

Kada sam se jednom posvadjala sa sestrom i naljutila na nju, u snu mi se javio Sveti Nikola Cudotvorac – izgledao je kao na ikoni. Mnogo toga mi je ispricao. Kada sam se probudila, secala sam se samo jednog: ne sme se ljutiti ni na koga. Kada sam na leto dosla kuci, odmah sam otisla kod sestre i pomirile smo se.

Sad vec ima 7 godina kako sam parohijanka hrama Vaznesenja Hristovog, gde se nalazi i cudotvorna ikona Svetog Nikolaja. Moze biti da sam po njegovim molitvama i prisla Crkvi: iako kada mi je majka dala njegovu ikonu nisam nista znala o Bogu.

Nadezda Gamzeva, Tatarstan

 

74. Zadivljujuci susret

Zahvaljujuci Svetom Nikolaju Cudotvorcu desio mi se zadivljujuci susret. Isla sam s mamom na poklonicko putovanje u obilazak moskovskih Svetinja. Dosli smo u Donski manastir. Poklonile smo se Donskoj ikoni Majke Bozije i Svetim Mostima Patrijarha Tihona. Mama je znala da se tamo nalazi i jos jedna retka Svetinja – mirotociva mozaicna ikona Svetog Nikolaja. Ali mi nigde nismo mogle da je nadjemo. Vec smo se spremale da idemo, kad je majka prisla jednoj bedno odevenoj starici i upitala je za ikonu. Ona je sa zadovoljstvom zelela da nam pomogne. Tu setnju po Donskom manastiru sa njom, koja je znala i volela svaki njegov kamen, pamticu za ceo zivot.

Ugledale smo i malu kapelu posvecenu Svetom Nikolaju. Unutar nje je divnom toplinom zracila mozaicna ikona Svetog Nikolaja Cudotvorca. Pred njom je mirno gorelo kandilo, i cuo se lagani povetarac. Zelele smo da svaki dan ovde dolazimo. Nasa starica je veoma volela da bude tu. Pitali smo je za ime kako bismo je pominjali u molitvama, ali ona nije odgovorila i tri puta je molila za oprostaj zbog toga.

Dovela nas je do Spasiteljeve statue. “Izaberite mesto pored Njegovih nogu. Oh, nezahvalnih ucenika Tvojih Gospode!” – govorila je ona sa suzama. Zatim je dodala:”Ko se od sveg srca moli, njemu se daju suze”. Kakav je to dar – suze pokajanja i umiljenja pred Bozijom Miloscu i Blagodacu! Tvrdo srce ne moze prolivati istinske suze pokajanja, koje su Boziji dar.

Starica je rekla da joj je vreme da ide, pozelela nam je Angela-Cuvara i otisla. Dugo smo gledale za njenom krhkom figurom u ustopanim starim sandalama i starom ogrtacu. Nikada necemo zaboraviti njeno dobro lice sa cistim, jasnim ocima. Ko zna da li ce nas Gospod jos nekad u zivotu udostojiti da sretnemo nekoga tako smirenog.

Jovana, grada Vologda




Нема коментара:

Постави коментар