Детинци; Материце; Оци; Коледарски дани; Коледо; Бадњи дан/вече; Божић-Сварожић, почетак нове календарске године;
22.12. Божић-Сварожић, почетак нове календарске године
Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Према неким веровањима, смрћу Коледа на Бадње вече завршава се његов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов који ће трајати исто толико (Купало умире на летњу дугодневницу). О смрти Коледа сведочи народна песма из 19 века:
„...Да
прославиш старога Коледа
Коледо
Коледо.
Да
сахраниш погребеш Коледа.
Коледо
Коледо.
И
дочекаш младог Сварожића.
Коледо
Коледо.
Сварожића
тог младог Божића,
Коледо
Коледо...“
Због тога често срећемо назив „коледо“ уместо „божића“. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса - круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама и о њима можете прочитати овде:
Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. (погледати књигу Александре Бајић - Календар предака). Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана!
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година. У гроздоберу (септембру) почињала је црквена нова година али пошто ми нисмо црквена организација не прихватамо тај датум као почетак године. Једно од мишљења је и да је Нова година била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан искључиво за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др Сретен Петровић који каже:
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Антропологија српских ритуала
„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена
„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар
"Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време."
Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар
Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:
„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“
Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице. Сличан прастари обичај постојао је и код балтичких Словена када се жрец, на празник Световида, крио иза велике погаче, питајући окупљене да ли га виде. Одговор је био исти као и код нас - ако га виде, да следеће године колач буде још већи како га не би видели.
На данашњи дан почиње 7523. година. Постоји сумња да календар који данас називају „ромејски“ или „византијски“ има много старије порекло. По неким теоријама „византијски“ (источноримски) владар Василије Други плански је усвојио тај (код балканских народа можда већ постојећи) календар како би хришћанство приближио и лакше наметнуо околним словенским народима. Ширење хришћанства имало је за циљ стварање нових поданика, јачање власти Василија Другог као и ширење византијског утицаја. Василије се посебно трудио да хришћанство прошири на „многобожачки“ словенски исток. Не заборавимо да је Русија у то време под кнезом Владимиром примила хришћанство.
Период стварања света од пре око 7500 година по тзв. ромејском календару поклапа са почецима старчевачке културе и трајним насељавањам становништва у пределе садашње Србије и околних земаља. Исто тако, период настанка света од пре 7500 година поклапа се са Рајан-Питмановом (Ryan-Pitman) теоријом о потопу по којој је Црно море некада било слатководно језеро окружено плодним земљиштем и насељено организованим људским заједницама. Приливом воде из Средоземног мора дошло је до великог потопа и велике сеобе преживелог становништва. У прилог тој теорији иду и новија откића истраживачке екипе на чијем челу је био проналазач Титаника, Роберт Балард. Истраживачи су у дубинама Црног мора нашли потопљену обалу као и слатководне биљне и животињске врсте чија је старост процењена на око 7.000 година. Истраживачи верују да је приликом потопа поплављено око 150.000 квадратних километара земљишта. Млађи слатководни примерци нису нађени јер су их замениле морске биљке и животиње. По Рајан-Питмановој теорији, велике миграције становништва допринеле су насељавању панонске области и ширењу неолитске цивилизације по целој Европи. Дошавши у наше пределе, преживели су вероватно почели да броје године од велике несреће која их је задесила и од новог почетка, односно, од насељавања на наше просторе.
Да се вратимо на Божић - Сварожић. Наш стари празник славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим планинским селима. Један од јутарњих обичаја је и умивање „јаковом водом“. То је вода која је на Бадње вече (тј. краткодневницу) узета са извора и верује се да има магијске моћи. Воду поздрављају са „добро јутро водице и срећан ти Божић“. По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се погача и над њом се домаћин обраћа боговима за здравље породице, а девојка која носи воду може у њој да види лик момка за кога ће се удати.
Божићних обичаја има толико да би се о њима могла написати књига. Празник обилује, старим, претхришћанским обичајима и њихово порекло не можемо тражити у аврамовским религијама него искључиво у старим индоевропским веровањима. Ево како је Вук С. Караџић описао слављење Божића:
„Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те ондје мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“
23.12. Божић славе и друге родноверне заједнице, међу којима је највећа украјинска „Об`єднання Рідновірів України“ на челу са Галином Лозко.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.