Mirjana Bobić Mojsilović
Jedna mala anegdota, kaže da je Kleopatra osvojila Cezara tako što je bila odlučila!!! da bude srećna, najsrećnija na svetu, u svakom trenutku koji je provede sa njim. Cezar je tako pojam sreće, podsvesno, vezivao za nju. I legenda kaže da je ostao sa njom jer se ni sa jednom drugom ženom nije tako slatko i toliko mnogo smejao.
Jedna mala anegdota, kaže da je Kleopatra osvojila Cezara tako što je bila odlučila!!! da bude srećna, najsrećnija na svetu, u svakom trenutku koji je provede sa njim. Cezar je tako pojam sreće, podsvesno, vezivao za nju. I legenda kaže da je ostao sa njom jer se ni sa jednom drugom ženom nije tako slatko i toliko mnogo smejao.
Poznato je da je Kleopatra bila pametna žena. Ali ništa joj to ne bi vredelo da Cezar nije ukapirao.
Postoji slična, istinita priča iz nešeg sokaka. Divna.
Jedan čovek koji je godine provodio na splavovima, premijerama i u vip ložama, kako i nalaže njegov društveni status u društvu liberalnog kapitalizma i neprekidnog ličnog marketinga, čovek koji je, kako moderna vremena i zahtevaju, godine i godine svog života proveo praveći novac kojim je kupovao šta god da mu se prohte, novac uz koji su išle, naravno, neobavezne veze sa dugonogim lepoticama koje poštuju svaki cenovnik, i koje su osetljive na skupe parfeme, torbice, poklone, vip lože, skupa kola; lepotice spremne da se zaljube u baš takvog, za njih uglavnom istinski nezainteresovanog čoveka, koji je težinu platne kartice razblaživao lakoćom u međuljuskim odnosima; taj tipični Petar Pan koji je jurio Zvončice, i zevao, uglavnom, dok je preko njihovih glava u restoranima, na premijerama i koktelima posmatrao šta rade, kako se ponašaju i s kim su došli njemu slični –dakle, taj tipičan junak savremenog sveta – uradio je nečuvenu stvar: Ukapirao je!
Od svih žena koje su mu se bacale pred noge, posle toliko vremena, primetio je jednu koja za njegovu vrstu uopšte nije zainteresovana. Slikarka, koja sama gaji svoju ćerku tinejdžerku, opčinjena umetnošču i lepotom, strastvena u svome radu, toliko da ni ne stiže da se šminka, doteruje, pirlita, žena u srednjim godinama i cicanoj haljini, čudo svoga zanata, zagledana u boje i oblike, nije ga primetila.
Ali, primetio je on nju. Njene prirodne lokne, njeno ženstveno telo. Njenu umetničku strast. Njene veđe, skupljene, kad razmišlja, kad mašta, kad ocenjuje.
Mogla bih sada da izmislim kako su se upoznali, na nekoj izložbi, i kako ga je odjednom nešto štrecnulo, i kako ga ona nije uopšte primećivala, i kako mu uopšte nije palo na pamet da je na prvi sastanak izvede u neku kafanu na glasu, niti je imao nameru da je smesti u vip ložu, i kako je hteo da umre od neke zaboravljene radosti kada je otkrio kako njen obraz miriše na sapun, i moglo bi tu da se napiše nekoliko desetina maštovitih stranica. Ali, ovoga puta pisac ne mora ništa da izmišlja.
To se zaista desilo. Čovek koji je živeo rubrikama „Beograd noću“ ludo se zaljubio u sredovečnu umetnicu koja ne farba kosu, koja ne ide po kozmetičkim salonima, koja ne drži dijete i koja se ne može videti ni na jednom gradskom „događaju“. Zaljubljeni su i srećni, stvarno!
Osmeh mi, otkako sam pre nekoliko dana čula tu priču, ne silazi sa lica.
Život je negde drugde-
Postoji slična, istinita priča iz nešeg sokaka. Divna.
Jedan čovek koji je godine provodio na splavovima, premijerama i u vip ložama, kako i nalaže njegov društveni status u društvu liberalnog kapitalizma i neprekidnog ličnog marketinga, čovek koji je, kako moderna vremena i zahtevaju, godine i godine svog života proveo praveći novac kojim je kupovao šta god da mu se prohte, novac uz koji su išle, naravno, neobavezne veze sa dugonogim lepoticama koje poštuju svaki cenovnik, i koje su osetljive na skupe parfeme, torbice, poklone, vip lože, skupa kola; lepotice spremne da se zaljube u baš takvog, za njih uglavnom istinski nezainteresovanog čoveka, koji je težinu platne kartice razblaživao lakoćom u međuljuskim odnosima; taj tipični Petar Pan koji je jurio Zvončice, i zevao, uglavnom, dok je preko njihovih glava u restoranima, na premijerama i koktelima posmatrao šta rade, kako se ponašaju i s kim su došli njemu slični –dakle, taj tipičan junak savremenog sveta – uradio je nečuvenu stvar: Ukapirao je!
Od svih žena koje su mu se bacale pred noge, posle toliko vremena, primetio je jednu koja za njegovu vrstu uopšte nije zainteresovana. Slikarka, koja sama gaji svoju ćerku tinejdžerku, opčinjena umetnošču i lepotom, strastvena u svome radu, toliko da ni ne stiže da se šminka, doteruje, pirlita, žena u srednjim godinama i cicanoj haljini, čudo svoga zanata, zagledana u boje i oblike, nije ga primetila.
Ali, primetio je on nju. Njene prirodne lokne, njeno ženstveno telo. Njenu umetničku strast. Njene veđe, skupljene, kad razmišlja, kad mašta, kad ocenjuje.
Mogla bih sada da izmislim kako su se upoznali, na nekoj izložbi, i kako ga je odjednom nešto štrecnulo, i kako ga ona nije uopšte primećivala, i kako mu uopšte nije palo na pamet da je na prvi sastanak izvede u neku kafanu na glasu, niti je imao nameru da je smesti u vip ložu, i kako je hteo da umre od neke zaboravljene radosti kada je otkrio kako njen obraz miriše na sapun, i moglo bi tu da se napiše nekoliko desetina maštovitih stranica. Ali, ovoga puta pisac ne mora ništa da izmišlja.
To se zaista desilo. Čovek koji je živeo rubrikama „Beograd noću“ ludo se zaljubio u sredovečnu umetnicu koja ne farba kosu, koja ne ide po kozmetičkim salonima, koja ne drži dijete i koja se ne može videti ni na jednom gradskom „događaju“. Zaljubljeni su i srećni, stvarno!
Osmeh mi, otkako sam pre nekoliko dana čula tu priču, ne silazi sa lica.
Život je negde drugde-
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.