уторак, 01. август 2017.

SVETI PROROK ILIJA




Veliki među svetim prorocima, Ilija, zahvaljujući svojoj nepokolebivoj veri i revnosti za Gospoda Boga, postao je i ostao obraz te nepokolebive revnosti još pre Hrista, i evo već više od dve hiljade godina nakon Hrista. Sav njegov život bio je u progonu, u stradanju, ali i u ognju vere kao nebeskog i spasiteljnog dara Božjeg, koji porađa onaj drugi oganj duhovni - oganj blagodatne revnosti za čistotu vere otačke, jedine vere u Jedinoga Boga u Trojici slavljenog. Ognjena vera i ognjena revnost za Boga proizvele su mnoga ognjena i druga čudesa koje Gospod preko ovog svetog Proroka satvori i ostavi zabeležena u Svetom Pismu za svedočanstvo i nauk svim potonjim pokolenjima koja se u istini klanjaju istinitom Bogu Savaotu.
Zato je život ovog divnog proroka bio sav u znaku ognja. 
Pripoveda se da je prilikom Ilijinog rođenja njegov otac video kako neki sedi starci plamenom povijaše novorođeno dete i davahu mu vatre da jede. Zato je njegov otac verovao da će njegov sin biti vatreni pobornik za pravu veru. Prorokovao je dvadeset i pet godina i bio je sin Sovakov iz plemena Aronovog, brata Mojsijevog, a rođen je 816. godine pre Hrista, u mestu Tesvitu, zemlji aravitskoj, zbog čega se i nazvao Tesvićanin.
  U to vreme u izrailjskom narodu bio je opaki car Ahav, koji je imao još opakiju ženu, Jezavelju. Ahav se svim silama trudio da njegov narod ostavi jedinog i istinitog Boga, te da veruje i klanja se bogu Valu (Balu), kome je podigao i hram u Samariji.
  U to vreme pojavi se veliki prorok Ilija da izrailjskom narodu prorokne da će nastati velika suša, kao kazna zbog otpadništva od Boga. A Bog Iliji reče da ide u planinu na potok Horat, i da tu čeka dalja naređenja. Sveti Ilija tamo provede godinu dana, pijući vodu sa potoka, a jutrom i večerom gavranovi su mu donosili hleba i mesa za hranu.  
Kada posle godinu dana od velike suše presahnu taj potok, Bog zapovedi svetom Iliji da ode u Sareptu Sidonsku i da tamo ostane dok ga ne pozove.
Ilija sveti ode u Sareptu, i vide u jednom dvorištu kako jedna žena, koja beše udovica, kupi suve grančice. Sveti Ilija je zamoli da mu donese malo vode i hleba. „Nemam pečena hleba ni zalogaja“, reče mu ona, „već imam još pregršt brašna u načvama i malo zejtina u zejtinjaci, i zato kupim ove grančice da zgotovim sebi i mome sinu obrok, pa posle da pomremo od gladi“.
No sveti Ilija joj reče: „Idi te umesi i meni jedan kolačić, i ne boj se, neće nestati brašna u načvama ni zejtina u zejtinjaci“. Žena tako uradi, i desi se čudo: brašna i zejtina nikako nije nestajalo, iako su svaki dan toršili, i svo troje se prehranjivali. Sveti Ilija se tu sasvim i nastani.
 
Posle godinu dana, razbole se sin te udovice, i umre. Žalosna udovica poče prebacivati svetom Iliji da ga je on umorio, te sveti Ilija uze dete, položi ga u svoju postelju, pomoli se Bogu, a on se smilova te se povrati detetu duh i ono ožive. Udovica, videći to čudo, priznade da je sveti Ilija čovek Božiji.  
Za sve to vreme, velika nevolja i dalje pritiskivaše izrailjski narod: ne beše kiše ni rose, zemlja beše popucala, drveće se osušilo, mnogi izvori presahnuše, a mnogo ljudi i stoke je od gladi i žeđi pomrlo.
  Kada dođe vreme, reče Bog svetom Iliji da ide caru i da mu kaže da će uskoro pasti kiša. Čim ga Ahav ugleda, povika: „Evo onoga što donosi nesreću narodu!“ Sveti Ilija mu odgovori da nesreću ne donosi on, već car i carica, koji narod nagone da se klanjaju idolima.
  Potom sveti Ilija predloži caru da se na gori Karmil okupi 450 Valovih žreca i 400 Astartinih, i mnogo naroda i da se pomolimo, reče, ja mojem Bogu, a oni njihovima, za kišu, pa čiji Bog posluša molitvu i pusti kišu, toga da priznamo za pravoga Boga. Car prista i svi se iskupiše na gori Karmil.  
Kad se okupiše reče sveti Ilija: „Dajte nam dva junca, pa žrečevi neka zakolju jednoga i iseku na komade i metnu na drva, a ja ću takođe jednog, pa da se pomolimo svaki svome Bogu, i na čiju žrtvu siđe vatra s neba i zapali je, toga Boga da priznamo“. Žreci prvi zaklaše junca, staviše ga na žrtvenik i povikaše na sav glas: „Vale, Vale, poslušaj nas!“ Skakali su tako od jutra do podneva oko žrtvenika ali, niti vatre niti odgovora. Sveti Ilija im se poče rugati: „Vičite jače, može biti da se vaš bog nešto zamislio, ili spava, ili je na putu, pa vas ne čuje“. Oni se počeše još jače derati, i jedan drugog bosti noževima, da bi se na njihove jade Bog smilovao, ali opet ne bi ništa.  
Tada sveti Ilija uze dvanaest kamenova, prema broju plemena izraelskih, načini žrtvenik i svud unaokolo iskopa jendek. Namesti ozgo drva, a povrh njih stavi komade isečenog junca, pa reče narodu: „Napunite četiri vedra vode i sipajte na žrtvu i drva“. Tri puta tako učiniše, dok ceo žrtvenik ne ogreznu u vodi. Tek tada sveti Ilija pristupi žrtveniku i poče se moliti: „Bože Avramov, Isakov i celog Izrailja! Učini neka ovaj narod pozna da si Ti Bog njegov, te da se srca njihova obrate k Tebi“... Još sveti Ilija svoju molitvu nije ni završio, a pade vatra s neba i svu žrtvu sažeže. Sav narod koji to čudo gledaše, poče u glas vikati: „Gospod je Bog naš!... Gospod je Bog naš!“  
Sve žrece Valove pohvataše, odvedoše ih na potok Kison i tu ih poklaše, a zatim se nebo zamrači od silnih oblaka i vetra i pljusnu velika kiša.
Kada je carica Jezavelja čula šta je sveti Ilija uradio sa žrecima, vrlo se rasrdi i posla glasnike svetom Iliji da mu jave da će ona s njim učiniti ono što je on uradio sa žrecima. Da bi se sklonio od osvete Jezaveljine, ode sveti Ilija čak na planinu Horiv i skloni se u jednu pećinu. Ali jednog dana, zaduva jak vetar, začu se grmljavina i sevanje munja, i sveti Ilija začu tihi glas Božji: „Ilija, a šta ćeš ti tu?“ Sveti Ilija mu odgovori da se plaši osvete izrailjskog naroda, ali mu Bog reče da istraje, i da nastavi svoj proročki rad.
 
Jednom car Ahav požele da kupi vinograd nekog Navuteja, ali ovaj ga nikako ne htede prodati, jer mu to beše nasledstvo od oca. Ahav sa Jezaveljom smisli plan da je Navutej ružno govorio protiv Boga i cara i po carskoj zapovesti Navuteja zasuše kamenjem, što je bila jevrejska kazna za jeretike. Ahav potom prisvoji njegov vinograd.  
Ali Bog reče svetom Iliji: „Idi u Navutejev bivši vinograd. Tamo ćeš naći Ahava gde se po vinogradu širi, proreci šta će njemu i njegovoj ženi biti do posletka“. Sveti Ilija posluša Boga, ode i nađe Ahava i proreče mu: „Kao što su psi lizali krv Navutejevu, tako će psi lizati krv tvoju, a Jezavelju će psi izesti ispod zidova gradskih“.  
Posle tri godine u ratu sa Sirijcima, Ahav bude ranjen i od toga umre, a njegovu krv su psi zaista lizali.  
Kad je posle smrti Ahava, car izrailjski postao njegov sin Ohozija, on se jednom teško razbole pa posla poslanike u Akaron da pitaju boga Velzevuva (Belzebuba) hoće li ozdraviti. Po naređenju anđela, sveti Ilija presretne poslanike i zapita ih: „Zar nema Boga u Izrailju, već idete da pitate boga u Akaronu? Zato po volji Božjoj neće se car dići sa svoje postelje, nego će umreti“. Poslanici se vratiše natrag i rekoše caru sve što su čuli, a ovaj shvativši da je to bio Tesvićanin Ilija, posla pedeset vojnika da ga nađu i dovedu. Oni ga nađoše na visu jednog brda i pozvaše ga da pođe s njima, ali Bog posla vatru s neba i sve ih popali. Car pošalje novu pedesetoricu, i njima se desi isto. Kad je i treću pedesetoricu car poslao, i kad su oni našli svetog Iliju, pedesetnik kleče na kolena pred svetim Ilijom i zavapi: „Čoveče Božji! Smiluj se na moju dušu i ovih pedeset slugu tvojih, i nemoj ih pogubiti kao onih dva puta po pedeset puta što si pogubio“. A anđeo Božji šapnu svetom Iliji: „Idi s njima i ne boj se“. Sveti Ilija se diže i pođe. Kad je sveti Ilija došao u carev dvor, priđe caru i reče mu u oči: „Ovako veli Gospod: za to što si slao poslanike u Akaron i od Velzevuva tražiš pomoći, kao da nema Boga u Izrailju, pridići se nećeš, već moraš umreti“. Tako se i dogodi: nedugo zatim car Ohozija preminu.
  Pred kraj svoga života sveti Ilija je našao sebi i jednog učenika Jeliseja. Kad beše došlo vreme da Bog uzme svetog Iliju k sebi na nebo, pođoše obojica do Jordana, i kad dođoše do reke, skide sveti Ilija svoj ogrtač, udari njime po vodi, voda se rastavi i oni po suvom pređoše na drugu stranu. Malo zatim naiđoše odnekud vatrena kola i vatreni konji, pa sveti Ilija sede u kola, koja u vihoru uzleteše na nebo i nestadoše. Kad se Jelisej razabra od čuda, ugleda Ilijin ogrtač pored sebe, te s njime opet rastavi vodu jordansku i vrati se natrag. Sa ogrtačem pređe sa svetog Ilije na Jeliseja i proročki dar, te i on posta prorok.
  Sveti Ilija je, dakle, živ otišao na nebo, i zato će se pre drugog dolaska Hristovog, na zemlji ponovo pojaviti, sa Enohom, koji se takođe živ uzneo na nebo. Sveti prorok Ilija se pojavio prilikom preobraženja Gospodnjeg na Tavoru.


Molitva Svetom proroku Iliji

O prehvalni i predivni proroče Božiji Ilija, koji si zasijao na zemlji životom ravnoangelskim, vatrenom revnošću prema Gospodu Bogu Svedržitelju, znamenjima i preslavnim čudima, zatim po uzvišenoj Božijoj milosti prema tebi nadprirodno uznesen telom na nebo na ognjenim kolima, udostojivši se govoriti sa Spasiteljem sveta preobraženom na Tavoru, i sada stalno prebivaš u raju i stojiš pred prestolom Nebeskog Cara. Usliši nas grešne i nekorisne koji sada stojimo pred tvojom svetom ikonom i usrdno pribegavamo tvome zastupništvu. Moli za nas čovekoljupca Boga da nam daruje duh pokajanja i oproštaj naših grehova i svojom svesilnom blagodaću da nam pomogne da ostavimo put.


Нема коментара:

Постави коментар