Septembar

  

Merkur ulazi u Lava u svom retrogradnom kretanju i sudara se sa Marsom koji je isto u Lavu, direktan. Idu dani kratkog fitilja. Posebno u poslovnim relacijama, sa autoritetima, dakle šefovima, kolegama, roditeljima. Kako se Lav odnosi na decu, hvatajte sebe ako frustraciju zbog onoga što se dešava u nekoj areni spolja prenosite na kuću i odnos sa decom (nemate strpljenja, vičete, naredjujete, tiranišete). Svakako i deca mogu biti isto takva - tek da znate da i njihov glas može biti rika lava. Počinje i škola, i eto tuče na prvom velikom odmoru i kod dece. Dok je Mars tu, Lav je snaga, surovost života ogledana u večitoj borbi pa nam tih dana mogu izostati saosećanje, pažnja, ljubaznost, uljudnost. Lako se dvoje pobiju na ovakve tranzite, lako se u žestini sudare (pa za volan kad sednete prvo mantra, oče naš i ostalo... dakle dišite ako ste prethodno imali neki stres). Naravno da nekome može biti uspešan period, vrlo aktivan doduše sa dosta napora i iživljavanja nad sobom (ne drugima), malo spavanja, ni malo odmora, ali može biti gurka koja donosi satisfakciju. Ljudi smo i ima dana kada smo prosto nepodnošljivi drugima, lako iritantni, bahati, kad silujemo stvari da se dese, kad namećemo drugima, kad mrzimo one koje nam nameću. Da, kad mrzimo. Antagonizmi u svom gladijatorskom izdanju.

Aleksandra Perić

GREH NAD GREHOVIMA NA KOJE SVI SVETI UPOZORAVAJU: Najgore je ŠTO ljudi ovo ČINE IZ NAVIKE, a cena je PRESKUPA!

   

Najveći greh našeg vremena jeste gubljenje osećanja za greh. Ovo je najveća opasnost vremena u kome živimo.

Nije greh ono što najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu. Iako neprirodan i protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku.

Ono što užasava jeste pravo gubljenje osećanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i ozakonjenje zbog pretvaranja u naviku i njegovog čestog ponavljanja.

Naravno, činiti greh već je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osećanje greha i stida za greh je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog raspadanja i propasti.

Ako čovek greši i oseća svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajući to za nešto prirodno, zakonito, pravilno, čak zašto da ne – i za podvig, spretnost i sposobnost, to je ono što je “gore od svakog zla”.

Posunovraćenost i bestidnost su najniži pad do koga može dospeti čovek kao razumno biće i društvo kao zajednica ljudi. “Zlo je grešiti”, kaže sveti Jovan Zlatousti, “ali još je veće zlo ponositi se svojim gresima.”

Na jednom drugom mestu ovaj veliki znalac ljudske duše i anatom ljudskog društva dodaje i ovo: “Zlo je činiti gadosti, no ako postoji stid kod onoga koji ih čini, zlo je upola manje. A kad se neko njime kiti – to predstavlja vrhunac bestidnosti.

Ovaj prvi postajući svestan posle pada, vremenom se može i podići; onaj pak koji se hvali grehom, lišava sebe isceljenja koje daje pokajanje.”

Opasnost koja nastaje iz takvog odnosa prema zlu je očevidna. Nalazimo se pred unakaženjem moralnog čula, pred trijumfom duhovne okamenjenosti. Ta i takva duhovna klima i stav uzima u naše vreme uznemirujuće razmere.

Ona podmuklo i bezobzirno podriva temelje kako zajedničkog tako i društvenog života. Nisu u pitanju samo javni skandali pojedinaca i rasipanje društvenog novca, neosetljivost za moralna načela i javna bestidnost.

Radi se o oblikovanju “Novog morala” i tipa “novog čoveka za koga je svejedno dobro i zlo, vrlina i greh; za koga je bestidnost veća “vrlina” od stida, samoljublje i samoživost – jedini bog i gospod.

Nerazlikovanje dobra i zla rađa duhovnu otupelost i okamenjenost, raslabljenost sila otpora u čoveku; čovek prestaje biti imun na zlo i sile zla, na greh i bolest. Trulež i raspadanje ulaze u čovekove kosti, čovek postaje rob bolesne pasivnosti i nezainteresovanosti.

Takvo stanje je stanje narkoze koje vodi neminovno smrti duše i tela i raspadanju svih vitalnih unutarnjih čovekovih sila i pokretačkih impulsa.

Taj otrov duhovne neosetljivosti za greh i za zlo širi se kao kuga više od side ili bilo koje druge bolesti i truje pluća modernog sveta. Šta je strašnije i od najstrašnijeg? Kad i hrišćani obole od te bolesti na smrt.

Hrišćani kojima je pokazan put života i put smrti, koji su stekli dar razlikovanja svetlosti od tame, dobra od zla, Boga od đavola. Hrišćanin koji izgubi osećanje za greh, prestaje biti hrišćanin. A time prestaje biti čovek. Od tog duhovnog mrtvila do nečovečnosti je samo jedan korak.

 Beogradskiportal

Istinska privlačnost prevazilazi fizičku i karakternu

  

Istinska privlačnost prevazilazi fizičku i karakternu, nju je tako teško definisati. Prava magija između dvoje ljudi je napisana u emotivnom čitanju srca koja i u kolapsu pronalaze harmoniju, ona se razumiju. 

To je takva privlačnost od koje se ne možete otarasiti čak ni zatvaranjem očiju.
​Poznato je da je za nauku veoma kompleksno izolovati varijable i uspostaviti korelacije radi boljeg razumevanja ljubavi, naklonosti ili privlačnosti.  

Međutim, najnovije istraživanje je jasno: tajna privlačnosti je u uzajamnom razumijevanju između dvije osobe.
Fizička privlačnost ne traje. Ona je intenzivna, prazna i prolazna, ali umna privlačnost i emocionalni svijet koji kuca u istom ritmu naše unutrašnje muzike nas transformišu u najbolje partnere u plesu ljubavi.
"Samo želim nekoga ko me razumije." Ovo je nesumnjivo jedna od najčešćih fraza koje očajnički ponavljamo kada odnos ne uspije. Ne tražimo nemoguće: naš zahtjev je pravičan i logičan. Zato što nijedna ljubav ne može biti autentična osim ako ne postoji takva empatija zasnovana na intuiciji i afinitetu.
Pozivamo vas da razmislite o tome.
Misterija privlačnosti između dvije osobe
Sjetite se fantastičnog filma "Nešto se promijenilo". Radi se o dvije potpuno različite osobe, različitog društvenog statusa i ličnih interesovanja. Iako između Melvin i Carol postoji neobjašnjiva privlačnost, lik koji glumi Helen Hunt očajava zbog ponašanja i stava lika kojeg glumi Jack Nicholson.
Ona traži "normalnog momka", nekoga ko je razumije. Sve dok ga u nekom trenutku, tokom jedne dramatične situacije, ona ne pita da joj da barem jedan razlog da ne ode odmah. U tom trenutku Malvin Udall, pisac romantičnih romana koji ima opsesivno kompulzivni poremećaj, otkriva iskreno "Ti me činiš boljom osobom."
Tu leži istinska misterija. Pored fizičke privlačnosti i nejasno definisane unutrašnjosti, svi skrivamo emocionalne potrebe koje odjednom budu otkrivene, razumljive, pa čak i riješene zahvaljujući blizini ovom divnom stvorenju prerušenom u normalnu osobu.
Istinska privlačnost leži u mozgu
Što više uspijevamo da stupimo u kontakt sa emocionalnim svijetom nekoga dok ne dešifrujemo svoja osjećanja, to je veća privlačnost. Ovo je zaključak grupe istraživača sa Univerziteta u Lubecku u Njemačkoj, čija je studija objavljena ove godine u časopisu "PNAS".
Ljubav uvijek znači radost, znači da morate dati najbolje od sebe dragoj osobi. Zato što ljubav koja poznaje samo patnju i bol nije ni dostojna, ni autentična ljubav. 

 

Najautentičnija privlačnost je ona u kojoj, na kraju, možemo razumjeti namjere i emocije druge osobe, i gdje jačamo naš lični rast i samopoštovanje, kao da su to korijeni drveta, koje ima svoje mjesto na svijetu, u tlu punom vode i hranljivih materija kako bi postalo veliko, jako i lijepo.

Svakako pronaći nekoga ko nas razumije i koga mi razumijemo nije jednostavano, ali kada se to desi, naš mozak uživa. To je ono što objašnjava neurolog i direktor istraživanja, Silke Anders:

• Da bi imali trajnu i srećnu vezu, ljudi su "prisiljeni" da konstantno ažuriraju i dekodiraju emocije i namjere svojih partnera. Tek tada će ih moći predvidjeti i postupiti u skladu s tim. "Izgleda umorno, sigurno je imao loš dan na poslu. Pripremiću toplu kupku i specijalnu večeru. "
• Ako ne uspijemo, ako naš neuronski sistem pogriješi u dekodiranju emocija, on stvara stanje stresa i dissonance u mozgu. "Zašto me odbija? Zašto je loše raspoložen ako sam učinila sve da se osjeća dobro? "

Ovo nam pomaže da razjasnimo zašto odnos sa nekim ko nas privlači fizički i s kim imamo nešto zajedničko ne daje dobre rezultate.
Ljudima je potrebna intimnija harmonija, tačka u kojoj neuronski rečnici govore isti jezik. U kojoj se potrebe dekodiraju kroz mudro, intuitivno i prije svega, hrabro emocionalno čitanje. Čitanje koje može dati pravi odgovor u bilo kom trenutku, a ne najprikladniji.
Moramo biti bolji ljudi a ne neshvaćeni koji su skriveni pod svojim usamljenim oklopom.
Prevod teksta: lamenteemeravigliosa.it 
Prevele: Ana i Beba Muratović - bebamur.com ​​

Izvor Bebamur
​

Поклоњење моштима Св.Нектарија Егинског, Св.Јована Руса, Св.Димитрија Со...

             

Retrospektiva 2

             

Poslije jednog zbogom, više nijesmo isti kao ranije

  

Kada kažemo zbogom nekim ljudima, nešto u nama se slomi. Moglo bi se reći da se fraktura odvija u našim iluzijama, našim nadama, našim osjećanjima.   

Od tog trenutka, dio nas nestaje zauvijek, ustvari, ponekad dolazi da nas muči.
​Stoga, oni koji su u životu morali da kažu zbogom nekome ili nečemu važnom, znaju da nakon zbogom, nikad više neće biti kao ranije. Ostaje neka nostalgija i žal.

Na kraju krajeva, zbogom je žal, bez obzira da li je prisiljen ili ne. To je proces napravljen od uzastopnih trenutaka, a neki od njih su bolni, zbog čega osjećamo potrebu da zgrabimo nešto nemoguće.Sve ovo može biti izvor preokreta, a ono što je ostalo od nas nakon toga zbogom će se promejniti.

Ništa nije trajno, sve se mijenja
Ljudi se mijenjaju, a sa njima i odnosi sa ostatkom svijeta. Mijenjaju se nasuprot želji i snazi da bude drugačije, čak i u onim situacijama kada moraju da se suoče sa momentom " pustiti da ode", kada su primorani da odustanu od nečega za šta misle da im je neophodno.
Ova poslednja tačka je važna, jer kao što je već rečeno u nekoliko navrata, ojsećaj neophodnosti ograničava našu slobodu, potčinjvajući nas očekivanjima i ponašanju drugih. Ako se ne pobrinemo za to, mi ćemo biti uništeni zbog toksičnih odnosa.
Sa druge tačke gledišta, zbogom je kao slatka osuda. Iako zvuči paradoksalno, odlasci su slatki, jer nam omogućavaju da osjetimo i okusimo gorčinu trenutka, a zatim nam nude priliku da uživamo u zadovoljstvu koje slijedi: emocionalna sloboda.

Ne zaboravite da zatvorite rane svoje emocionalne prošlosti
Uvijek je važno znati kada se završava neka faza života. Ako insistirate da se zadržite u toj fazi više nego što treba, gubite radost i osjećaj za odmor. Morate znati kako da okrenete stranicu, morate znati kako zatvoriti neka vrata, morate znati kako dovršiti određena poglavlja.
Važno je znati kako zatvoriti krug i pustiti neke trenutke života da se završe.
Ne možemo biti u sadašnjosti imajući nostalgiju za prošlošću. I čak se ni ne pitajući zašto. Šta se desilo, desilo se. Treba da iščezne, treba da bude otpušteno. Ne možemo ostati djeca zauvijek, niti tinejdžeri ili zaposleni u nepostojećim firmama, niti zadržati odnose sa onima koji ne žele da budu sa nama.
​

Činjenice prolaze i morate ih otpustiti.
Paulo Coelho

Prije nego što započnete novu fazu, morate naučiti da zatvorite mnoge druge. Zaceljivanje rana naše emocionalne prošlosti je bolan i komplikovan proces, a svako od nas ima barem jednu otvorenu ranu povezanu sa njegovom emotivnom i sentimentalnom prošlšću, rana koje ometa naš um i koja bi mogla da određuje našu budućnost.
Normalno je da doživite vrtoglavicu nakon jednog zbogom. Baš kao što moramo gledati dolje sa velike visine, ali naš um sprečava da to učinimo.
U ovim slučajevima, međutim, nešto je krenulo niz liticu emocija, i iako je sada nemoguće da se oporavi, neophodno je pokušati da se prikaže i prihvati ideja koja je uništena tokom pada. Odnosno da je od ključnog značaja da se vidi taj komad koji je bio dio naših života da bi povjerovali da se sada odvojio od nas, više nam ne pripada. Bilo je dobro dok je trajalo, naravno, ali je postalo bič koji nas sprečava da napredujemo na životnom putu.
Na kraju krajeva, kada morate da kažete zbogom nekome, budite zahvalni, jer svako zbogom vam daje priliku da naučite svoje osnovne potrebe kako bi ste se suočili sa onim što vam život priprema.
Zamislite kako možete da se vratite da čujete sebe, prihvatate i otpustite sve ono što vam više ne pripada, konačno uspjevajući da hodate lakim koracima. U rečniku nema riječi koje mogu opisati ovu senzaciju tako prijatnu i divnu ...

Prevod teksta:  lamenteemeravigliosa.it 
Prevele: Ana i Beba Muratović - bebamur.com
​

Хаљине им говоре да се Богу не моле

  

Још док дијете бијах, са страхом и уздахом, слушао сам прелијепу духовну, богомољачку пјесму, посвећену Пресветој Богородици, којом се Богомати премила, која нас је увијек штитила, моли да нас заштити и сада, „ево народ пропада“. Кроз пјесму се набрају разне неподопштине народне -(„Оставише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио, док је народ постио“) – због којих народ пропада, па се, између осталог и многог, вели: „Хаљине им говоре, да се Богу не моле“. Размишљао сам, како хаљине могу некога на безбожност подстицати. Тек сада, са свом овом бестидном распојасаношћу модних блесавости и безобразлука, увиђам како хаљине – мушке и женске, свеједно – могу бити развратне и богохулне.

---

У првој глави Прве књиге Мојсијеве, гдје се говори о устројавању свијета, овога и онога, вели се лијепо и јасно да је Господ Створитељ, на крају свега створеног, саздао „човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“. (1. Мојс. 6, 19) Садашња мода агресивно насрће на лик Божији у човјеку, разобличава га и преобличава га у супарника Божијег.Није то нимало случајно, не заваравајмо се. То, на крају крајева, води ка томе да кад се Антихрист појави, који ће чуда чинити али му лице неће благошћу сијати, он буде лакше примљен и прихваћен. Давно је прошло вријеме Снегуљица и Црвенкапица, и иних, племенитих и лијепих бајки; сад се дјеци намећу несподобе и ругобе, доведене од које куда, и из поднебесја, тако да те ругобе постају свакодневни пратиоци и другови наше дјеце и унучади. Већ одавно не гледам телевизију а кад ми се деси да, и за тренутак, та чудовишта видим, ужасавам се пред том подвалом која нам се, од малих ногу, сервира.

---

Не чини ми се случајним да, непосредно иза америчких борбених авиона, слијећу у душе окупираних продукти демонске америчке (не)културе. Исто тако, безобзирно и нападно, данашњи модни трендови прецртавају ту, од Бога зацртану разлику између мушког и женског; преодјевајући мушко у женско и xенско у мушко“. „Унисекс“ је творевина овог доба, суманутог.

---

„Иду двоје, не познајем ко је“, пјева једна лијепа шумадијска пјесма. „Не познајем ко је“ – мисли се на то да се не познаје: ко су, чији су, одакле су. Некад се то, Богу хвала, све знало и пратило. Данас, међутим, кад иду двоје, заиста се не познаје ко су: ко је од њих мушко а ко је женско. Колико пута се осјетимо нелагодно кад увидимо да је она сподоба, која би требало да буде мушко, јер носи кратко подшишану фризуру – у скорије вријеме до главе ошишана – у ствари женско а јадо, с дугом косом, репићем и машницом, и менђушама о увета објешеним, и панталонама до испод коже затегнутим, требало би да је „мушко“. Ето Господу Створитељу пркоса!

---

Гледам женску дјецу, обнажених стомака, како у ледене зимске дане (и ноћи) робују моди и питам се, кад ће и какво ће чедо на свијет то дијете, касније, донијети. Не пада ми на памет да је и ово случајно и безазлено. Модни „креатори“ од некога, ко се ђаволским послом „планирања раста човјечанства“ бави, добијају задатак да изуме такве фармерке у које, кад јадно женско чељаде хоће да уђе, мора да позове и тату и маму да је некако у фармерке утегну да ни корачати не може. У тако, утегнуто и стијешњено, створење никакав се људски заметак заметнути не може. А ако и то није довољно, чини се све да бубрези и материца, и сви унутрашњи органи премрзну и оболе па ето дупле вајде: докторима и апотекарским компанијама посла до гуше а радосног дјечјег жамора не овој грешној планети све мање.

---

Још је давних дана, и у његово, ипак, безазлено вријеме, Свети Владика Николај указао на комерцијални ефекат ондашњих модних трендова. Речено за јуче, још више вриједи данас. „Они што измишљају моду, и намећу је лаковреном свету, мисле искључиво о парама. При тој својој трговачкој работи не помишљају на културу и просвећеност ни колико жаба на звезде. То су обични великоварошки варвари, који на лукав начин долазе до пара… Исцрпљена духа до јехтичавости у измишљању нове моде, они су у наше дане почели наметати женском свету такав крој одела какав се коси са најобичнијим појмовима пристојности и стида као и са простим правилима здравља и домаћинства. Но зар се њих тиче морал света, и карактер људи, и стид девојачки, и здравље нације, и мале пензије матера? Паре и само паре – то је побуда и циљ модних творевина тих трговаца и војске њихових агената“.

---

Добри наш Свети Владика! У данашње дане, он би морао ићи и даље и дубље у процјени намјера „тих трговаца и војске њихових агената“. Данас је „мушка“ мода једнако бесрамна, и, рекао сам већ, богоборна, као и женска. „Исцрпљени до јехтичавости у измишљању нове моде“, тзв. креатори налазе инспирацију у Светом писму! Али не да буду сатрудници Божији у дообликовању творевине Божије него баш Богу на супрот, намећу маси неукус и бесрам.

---

Прије неку годину, појавише се мушке главе, у круг ошишане. Преко ноћи, и стари и млади главе своје нагрдише. „Не стрижите косе своје уокруг, ни грдите браде своје“ (3. Мојс. 19, 27), наређује Господ. Ето „креатору“ идеје како Господу да пркоси. „Не ударајте на се каквих биљега“ (3. Мојс. 19, 28), опет наређује Господ. Ево идеје богоборцима да читаву индустрију обиљежавања маса развију. Док не научи ни прво слово да својом дјечјом ручицом извезе, дијете добије безброј прилика да се сво стикерима излијепи и по свом тијелу неке несподобе и ругобе оцрта и утисне. Погледајте око себе: на све стране људи – а медијске личности, рок-пјевачи, нарочито, унакажени некаквим змијуринама, ђаволима, симболима. Поведете дијете на какво дјечје збивање, утисну му печат на руку. Као да није било, и нема, других начина продаја улазница. Пође ли ваш син или кћерка на какву забаву, у клуб, и које куда, и тамо добије печат на руку. И гдје год да се крене, свуда печати. Лијепо. Кад Антихрист пристигне све спремно за њега. Људи од малих ногу, припремљени и сређени за примање његовог печата. Печат више или мање, врло важно, рећи ће.

---

Отворите, опет, Прву књигу Мојсијеву, главу 35, и прочитајте 4. стих па ће вам бити јасно откуда „креаторима“ идеја да мушкарце обиљеже минђушама. Библијски, дакле, Божији узор женске љепоте: „коса на глави као царска порфира, у боре набрана“, је управо повод да прекројитељи Божије творевине дођу на мисао да женску косу до главе острижу. Ако би по њиховом до краја било, у данашње вријеме не би било Марије, сестре Лазареве, да Господа миром помаже, ноге његове сузама окваси и косом главе своје да их отре. (Лк. 7, 37-38) За то вријеме би косе мушких, чворавих и боравих, глава до испод појаса лепршале. „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу – пита нас апостол Павле. А жени је слава ако има дугачку косу. Јер јој је коса дата умјесто покривала.“ (1. Кор. 11, 14-15) Ево, и овдје одговора зашто по њима мора супротно да буде. Неће жена покривало, знак покорности па макар то и Сами Бог наређивао. И кроз ово лудило, и многа друга, која нам се спремају, ми, који смо се Христовим именом означили, треба да прођемо, колико је могуће, неоскрвњени и неокрњени. Насупрот том лудилу око нас, морамо да чувамо лик Божији у нама. Само оно што је унутра у нама, оно вриједи и по томе ћемо бити суђени. Спољни оквир и суд ионако пропада и распада се. „Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије. Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоцјеније злато у тој кеси. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Није до телесног омота него до онога што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо, као хришћани, позвани да хитно пунимо свој телесни омот – без обзира на спољашност – „духовним златом којим се небо купује“ (Владика Николај).

Текст у целости преузет са сајта Василије прота Томић

Богомати премила, увек си нас штитила,

помози нам и сада ево народ пропада.

Дух паклени војује, многи народ робује,

невидљивом сатани нема нико да брани.

Одбацише људи пост, преко пакла паде мост,

што је к небу водио, док је народ постио.

Богомољу презреше, Богохулство почеше,

црни ђаво ликује, како народ робује.

Брат за брата не хаје, већ га суду предаје,

изгубише Божји страх, на срце им паде мрак.

Стид са земље нестаје, свет се моди предаје,

хаљине им говоре да се Богу не моле.

Сваког дана веће зло, а гнев иде одозго,

подигао Господ мач, да претвори све у плач.

Господ гледа с Небеса, сва се земља потреса,

али народ не хаје већ се греху предаје.

Сви ангели тугују, али људи не чују,

неће да се покају на суд Божји чекају.

Мрак нас тешко покрио, чуј Пресвета Маријо,

адску таму одагнај, грешне људе спасавај.

Ти си извор дарова и ризница Божија,

покајање даруј нам, докле сија јоште дан.

Без тебе смо пропали, Ти нас Мајко сажали,

чуј Пресвета болни глас, Твоја љубав нам је спас.

Увек си се молила и гнев Божји блажила,

Мол' се Дјево и сада, да сав народ не страда.

Срећан празник Успеније Пресвете Богородице!

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Тропар (глас 1):
В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја

 

Света Петка Ђунис

 

У сусрет празнику - Успење Пресвете Богородице

  

Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту

У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe.
Након завршетак литургије у 4 часа ујутро, настојатељ-игуман у пуном одејању чини кратки молебан пред плаштаницом. Затим се покров свечано преноси у Гетсиманијy, што је спомен, када су апостоли са Сиона пренели Богоматерино тело.
У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.
Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту
У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења.
Ходочасници пале свеће. Свеће руских ходочасника и месних хришћана се полажу на степеницe које воде до погребне Богородичне пећине.
Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх.
У време службе у Гетсиманији, у време Отоманске Порте, као што је описао А. А.Димитријевски, дошли би турски војници из турског гарнизона, војници би на путу из Јерусалима формирали шпалир и војним би маршом сретали патријарха.
Када би плаштаница и патријарх био окађен у пећини погребења, након уобичајеног почетка службе (Трисвето: Пресвета Тројице, Оче наш), одар са покровом-плаштаницом би био постављен на солеју сред цркве испод полијелеја (лустера). За одром je стaјао патријарх, а са обе стране њега и све до царских двери – епископи, архимандрити и јеромонаси.
Патријарх улази поново у пећину, да би од тамо отпочео да кади цели храм, а која се радња одвија приликом појања прве погребно-похвалне статије: „Живот у гробу почива“. Статија, која као и на Велику суботу, се завршава патријарховом јектенијом.
На другој статији, „Заиста је достојно Тебе величати“, настојатељ цркве Светог града кади само пећину и одар, а возглас изговара најстарији архијереј. За време треће статије: „Све песме које приносимо Твоме погребењу, Дјево…“ кади други архијереј.
Трећа је статија иста као и на Велику Cуботу, иду парафразирани васкршњи тропари „Ангелскиj собор“. Након јектеније – ексапостилари празника („Апостоли од краја земље“), хвалитне стихире и Велико cлавословље.
Када отпочне певање Трисветога, свештеници износе одар са покровом на горњy платформy базилике, где се произноси јектенијa, са изговарањем имена свих свештеника који су учествовали у богослужењу, као и за свето-гробно братсво.
Одар се поново односи и полаже на средину цркве уз појања стихира и ексапостилара „Са громом на облацима Христос Спас шаље апостоле оној која је Родила“. Патријарх затим чини отпуст. Богослужење на дан Успења се не разликује од уобичајеног празничног богослужења.
Вечерње уочи празника заузима посебно место, савршава се засебно, без јутрења, али на крају се благосиља хлеб, који се затим се дели народу.
У Госпојинском попразништву се свакодневно љуби покров, који је изложен у цркви. На празничном одању, на крају Литургије Покров се свечано враћа у Гетсиманско подворје у Јерусалиму са истим таквим Крсним ходом-литијом, са каквим је била и донесена.
Богородични покров преноси свештенство, на челу са Гетсиманским настојатељем-архимандритом.

Многи ходочасници, прилазе икони Успења Пресвете Богородице, у складу са древним обичајем, падају на колена и пролазе испод ње.
„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“!
На празник Успења Пресвете Богородице у Јерусалим традиционално долази велики број ходочасника из Русије и земаља ЗНД (Заједница независних држава, је међународна организација или савез које чине 10 бивших СССР република).
Након Свете Литургије у саборном храму Свете Тројице, Руска Православна Мисија савршава молебан.

 

Света земља – Јерусалим - Литија, Крсни ход са Богородичиним Покровом иде истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије

Нигде срце није толико тужно због раздвајања од Пресвете Богородице и нигде се толико много у усхићењу не радује, у уверењу да се Oна брижљиво заузима за цели свет.

  

Гетсиманија - Црква Успења Пресвете Богородице

На месту погребења је у V веку подигнута црква. Постоји предање, да је раније, света равноапостолна Јелена овде саградила базилику. Године 614, храм је био разрушен, али се Богородичина гробница сачувала.

Већина модерних зграда датирају из времена крсташа. То је подземни храм, у кога воде 50 степеника, са капелама св. Богородитеља Јоакимa и Анe и Јосифa Заручника, са стране окружене степеницама. Храм има облик крста: у центру је – Богородични гроб са два улаза, а на крају пећине је олтар. У каменом ћивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске исписана руским словима.
Храм припада Грцима и Јерменима. Овде, по традицији пред празник Успења из Мале Гетсиманије, a у близини цркве Светог Гроба, православни верници спроводе крсни ход, носећи Богородични Покров идући истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије.

 

  

Гробница Божије Матере 

  

Погребни Богородични лежај 

  

Икона Јерусалимске Божије Матере у Успењском Храму 

   

Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион

 

Празник Успења Пресвете Богородице са посебном свечаношћу је савршен у Гетсиманији, месту Њеног погреба. Нигде срце није толико тужно због раздвајања од Пресвете Богородице и нигде се толико много у усхићењу не радује, у уверењу да се Oна брижљиво заузима за цели свет.
Свети град Јерусалим је одвојен од Јелеонске (Маслинске) горе Кедронском долином или Јосафатском. У подножју Маслинске горе је Гетсимански врт, чија маслинова стабла и данас рађају и доносе плод.

Свети Богоотац Јоаким се представио као 80-то годишњи старац, неколико година после увођења-Ваведења у храм Пресвете Богородице. Света Ана, оставши удовица, прешла је из Назарета у Јерусалим и живела је у близини цркве.
У Јерусалиму je стекла два имања: првo на Гетсиманској капији, а другo – у долину Јоcафат. На другом је имању начинила крипту за преминулe члановимe породице, где је већ био сахрањен Јоаким. Ту, у Гетсиманском врту, Спаситељ се често молио са Cвојим ученицима.
Пречисто тело Матере Божје је било погребено на породичном гробљу. Од самог Њеног погреба, хришћани су се са страхопоштовањем односили према гробу Мајке Божије, да су чак на том месту и храм подигли. У тој су цркви чували драгоцени вео којим је повито пречистo и благоухано Њено тело.
Празник Успења Пресвете Богородице, припада броју великих празника, које називамо заједничким именом „Дванаест празника“, и слави се 15. августа по старом календару (28. августа по новом календару).
На данашњи дан Црква спомињe праведну смрт Пресвете Богородице – догађај, који нам осликава у исто време тугу, због краја животног пута Заступнице за људски род, али и радост због сједињења Пречисте Мајке Божије са Господом, Сином Њеним.
О земаљском животу Пресвете Богородице након смрти на Крсту и Спаситељевом Васкрсењу, знамо из Светог Предања. До прогона, које је Ирод подигао на Цркву, Богородица је била у Јерусалиму, а затим се преселила, заједно са апостолом Јованом Богословом у Ефес.
Док је тамо живела, одлазила је у посету Светом Лазарy на Кипар и Светy Горy, којy је благословила као Cвој део. Непосредно пре смрти, Богородицa се вратила у Јерусалим.
Приснодјевa je често бивала на тим местима, која су била повезана са најважнијим догађајима у земаљском животу Њеног Божанског Сина: Витлејем, Голгота, Свети Гроб Господњи, Гетсиманија, Маслинскa горa. Тамо би се усрдно молила.
Према предању, Јудеји су, по првосвештеничком налогу, покушали да Jе убију и то на тај начин, што су у Свети Гроб Господњи, поставили стражара, али у моменту када би тамо долазила Пресвата Богородица, војници би губили вид, тако да Богородицу никада нису могли видети.
Једног дана, док се молила на Маслинској гори, три дана до њене кончине, Архангел Гаврилo je Известио Мајку Божју о Њеном упокојењу и дао Јој jе рајску гранчицу мира и радости – симбол победе над смрћу и труљењем (распадањем).
Богородица је о томе, шта се догодило, казала апостолу Јованy Богословy, а он је известио апостола Јакова, брата Господњег, а преко њега и целy Јерусалимску Цркву, у којој је и сачувано предање о Успенијy Пресвете Богородице.

Пре уснућа, Пресвета Богородица је сву своју оскудну имовину завештала удовицама које су јој пpислуживале и наредила да буде сахрањена у Гетсиманији, недалеко од гробовa Cвојих родитеља и праведног Јосифа заручника.

 

 

У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe. 

 

У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења. 

 

Након завршетка литургије у 4 часа ујутро, настојатељ-игуман у пуном одејању чини кратки молебан пред плаштаницом. Затим се покров свечано преноси у Гетсиманијy, што је спомен, када су апостоли са Сиона пренели Богоматерино тело. 

 

Молитва поред покрова-плаштаницe Пресвете Богородице у Гетсиманском врту

  

У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења. 

 

У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.

  

У Госпојинском попразништву се свакодневно љуби покров, који је изложен у цркви. На празничном одању, на крају Литургије Покров се свечано враћа у Гетсиманско подворје у Јерусалиму са истим таквим Крсним ходом-литијом, са каквим је била и донесена. 

  

Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх. 

  

Гробница Божије Матере

„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“! 

  

Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион 

 

Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион 

 

Крипта Пресвете Богородице у месту Њеног Успења. Сион 

 

Света земља – Јерусалим. Празник Успења Пресвете Богородице 

  

На дан Успења Пресвете Богородице, на чудесан начин из свих крајева васељене били сабрани око самртничке постеље Пресвете Богородице у Јерусалим, готово сви апостоли, који су већ отишли у различите земље са задатком да проповедаjy Реч Божију. По промислу Божијем, тада није стигао само апостол Томa.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.

Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота.

 

  

Зашто смрт Божје Мајке називамо Успењем?

Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".
Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје". У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.
Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."

  

Једном, када се Пресвета Марија тако молила на гори Елеонској, јавио се Њој архангел Гаврило, са рајском урмином гранчицом у рукама, и рекао је Њој радосну вест, да ће се кроз три дана окончати Њен земаљски живот и да ће Је Господ узети к Себи. Пресвета Богомајка неизрециво се обрадовала тој вести. Она је саопштила о њој Своме именованом сину, Јовану, и почела је да се спрема за Свој крај. Остали апостоли у то време нису били у Јерусалиму, они су се разишли по другим земљама да проповедају о Спаситељу. Богомајка је желела да се опрости са њима, и Господ је на чудесан начин сабрао све апостоле к Њој, осим Томе, преневши их Својом свемогућом силом. Тужно је њима било да се лише Госпође и заједничке Мајке своје, када су дознали, због чега их је Бог сакупио. Али Божија Мајка их је утешила, обећавајући да ни њих, као ни остале хришћане, неће оставити после Своје смрти, и да ће се увек молити за њих. Затим их је све благословила.

  

Плаштаница Успеније Пресвете Богородице

Када апостоли отворише гроб Пресвете Богородице, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, мноштвом ангела окружена, и рече им: "Радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века. 

    

Чудотворна икона Пресвете Богородице у манастиру Малеви на Пелопонезу

Манастир Пресвете Богородице звани Малеви налази се на гори Парнону (Малевон) на југоисточној страни Пелопонеза, у области званој Кинурија. Пореклом је још из осмог века. У близини овога манастира, или можда и у њему самом, подвизавао се у ранија времена Свети 

Нил Мироточиви (његов спомен 12 новембра) и својим подвизима, молитвама и сузама натопио и обрадио земљу овога краја. Данашњи пак манастир подигнут је 1616 године, и током турског ропства више је пута био пљачкан, паљен и рушен, али је опет био изнова обнављан. Служио је као прибежиште православном народу овога краја у тешка времена агарјанског ропства. Од године 1949, када је последњи пут обновљен, претворен је у женски манастир и такав је и до данас. У овом манастиру постоји храм Успења Пресвете Богородице[20] и у њему чудотворна икона Успења Богоматере, рађена на обичном дрвету, из које од 1964 године непрекидно и изобилно тече свето миомирисно и чудотворно миро. По предању, ово је једна од оних седамдесет светих икона Пресвете Владичице Богородице које је урадио свети Апостол и Еванђелист Лука.[21] Још пре године 1964 почео се осећати свети мирис од ове свете иконе, и то су приметили и побожни хришћани и сестре монахиње из манастира. Онда је потекло свето миро и до данас тече непрекидно у толикој мери да често у капљицама испуни и цео дрвени стол (у којем је смештена ова иначе невелика света икона), па се спушта и до самог зида и до пода храма. Мирис од светог мира испуњава не само храм кад се у њега уђе, него се дивно осећа и у целом манастирском простору напољу. Ово свето миро сакупљају свештеници, игуманија и монахиње у памучну вату, коју онда раздају побожним поклоницима, који са свих страна долазе ка овој светињи и измољавају пред иконом Богоматере благодатну помоћ себи и својима. Уколико су поклоници побожнији и уколико бива усрднија молитва пред овом светом иконом, утолико изобилније тече свето миро из ње. Од времена појаве течења светог мира из чесне иконе Мајке Божје, многи су верни добили благодатну помоћ и чудотворно исцељењс од помазивања њиме. Тако су се чудесно исцелиле неке сестре из овог манастира и многобројни хришћани из ближње и даљне околине. Навешћемо овде само нека од чуда која су се тамо десила. Једна сирота удовица из села Варвице код Спарте имала је ћерчицу тешко болесну од опаке болести менингитиса. Лекари нису могли ништа да учине за спас овог јадног детета које у страшним мукама и боловима беше на самој ивици смрти. Побожна мајка удовица плакаше и мољаше се дан и ноћ Пресветој Богородици за спас свога детета. Једне ноћи изненада у собу где је дете лежало уђе једна прекрасна непозната Жена, обучена сва у црно, и пришавши тихо девојчици помаза је крстолико по глави, па се окрете и пође натраг ка вратима. Мајка изненађена скочи и зграби овог чудног Посетиоца за хаљину, па је упита: Која си ти? Жена јој на то одговори: "Ја сам Панагија (тј. Пресвета) Малеви, да дођеш мојој кући". И рекавши то, Ње одједном нестаде. Сутрадан рано дођоше кући удовичиној свештеник и лекар да виде шта је са девојчицом. Али они бише веома изненађени када видеше девојчицу да је потпуно оздравила, и зачуђено упиташе удовицу о томе. Она им онда исприча о чудесној посети Пресвете Богомајке Малеви. Али како сама не знађаше где је то место Малеви, она мољаше свештеника да јој каже где је то да одмах иде тамо. Дознавши од свештеника где се налази тај манастир, она затим отиде и поклони се чудотворној икони Пресвете Владичице, топло јој из све душе благодарећи за чудесно исцељење своје ћерчице. Други један човек по имену Циропулос, из места Долиана, боловаше у болници "Евангелизмос" (= Благовести) у Атини од једне неизлечиве болести. По предвиђању лекара, његова се смрт очекиваше са часа на час. Када за то дознаде побожна жена једнога од лекара, она одмах дође овоме болеснику и са ватом натопљеном светим миром из иконе Богомајке Малевиске закрсти болесника и помаза га. Од светог мира он одмах оздрави и од све душе благодарно прослави Пресвету Спаситељку своју. Жена једна по имену Метаксија Фуртуни, из села Свети Петар на Пелопонезу, беше обузета ђаволом и доведена њиме до врло очајног стања. Мучена тако ђаволом, она се једнога дана некако нађе пред манастиром Богородице Малеви. Када је ту видеше манастирске сестре ухватише је и некако је уведоше у манастир. Када затим из свете иконе јаче потече миомирисно и чудотворно миро, игуманија њиме помаза ову јадницу Метаксију и она, о! чуда, кроз неколико дана сасвим се ослободи демона и постаде потпуно здрава. После тога она је из захвалности долазила у манастир Богоматере Малевиске и бесплатно служила у њему пуне две године.

 

Радуј се, Обрадована, Ти нас у успенију Свом не остављаш!

Света Петка Ђунис