Rastanci - Jelena Lengold (jedan tekst iz Praskozora)

Preslušala sam ponovo sve svoje Praskozore sa Radio Zagreba, iz godine 2013, i nekako mi se, sa ove distance, najviše sviđa onaj poslednji, o rastancima. Bila mi je to poslednja emisija, razumećete. :) Ako vam se čita jedan patetični tekst, sa puno lepih citata, onda je to to.

Kad smo, pre tačno tri meseca, otpočeli ovo naše druženje u Praskozoru utorkom, izgledalo je kao da je pred nama jako mnogo vremena. Šta ću sve kazati u tolikim kolumnama, mislila sam! No, dok dlanom o dlan, eto nama i našeg poslednjeg, trinaestog, susreta. Četrnaestog utorka biti neće jer pada u novogodišnju šemu, poslednjeg dana u godini. Tako da se rastajemo sad, ovde, pa bili mi spremni za to, ili ne. Upoznala sam ih u međuvremenu nekolicinu koji će, po svemu sudeći, ovaj rastanak malo i otpatiti. Pa šta se tu može, kao da je meni lako, moj Kamilo. Što bi rekao onaj divni čarobni pesnik Jehuda Amihaj: "Kada je u pitanju moj život, ja sam uvek Venecija: sve ono što su u drugima ulice, u meni su tekuća i mračna ljubav." Pa mi tako, kao ni Jehudi valjda, ni najbanalniji rastanci ne padaju lako. Ima rastanaka ovakvih i onakvih. Najpodliji su oni rastanci kad se od nekog opraštate zauvek, a niste toga ni svesni. Tek posle ukapirate da ste se slikali, nasmejani, s rukom u ruci, sa ramenom naslonjenim uz drugo rame, spokojni, uvereni da je toliko toga još pred vama. A da ste u tom času bili junaci nekog horor filma, između vas bi se pojavila neka jeziva senka koja bi ispustila kikot od koga bi vam se sledila krv u žilama. Sećam se i svesnog rastanka u jednom staračkom domu. Dobro, to jeste iz sfere teške patetike, ali to je život, takođe. Ja sam rekla: "Je l' me možeš čuti?" On je klimnuo glavom. Onda sam rekla: "Neću više nikad doći, i više se nikad nećemo videti". On je klimnuo glavom. Onda sam rekla: "Ja sam tebi sve oprostila, a molim te oprosti i ti meni." On je i treći put klimnuo glavom. Mislila sam još i tad da je scena filmska i da ja izgovaram rečenice koje sam čula u filmovima toliko puta, ali, vidite, to je neobično - ima istinskih životnih situacija kad te filmske rečenice dobro dođu. Na primer, kad se zauvek opraštate od umirućeg oca.

No, vi sad kuvate kafu, pržite jaja, sipate pahuljice u nemasni jogurt, brzo, brzo, idemo na nešto veselije. Ovako vam je bilo kod mog prvog razvoda braka. To je bilo davno, tad se lako razvodilo, odete na sud, kupite neke taksene marke, izjavite da vi baš više i ne biste, oni vas pogledaju onako kao, eeeeee nikad od vas ništa neće biti kad ni instituciju braka ne poštujete, i kažu: potpišite ovde. I vi lepo potpišete. Propustila sam da vam kažem jedan bitan detalj: kad sam pošla tamo na taj sud, a bilo je leto, juli mesec, obukla sam neku lepu haljinu. I bila sam mlada, uz sve što tome pripada. U zgradi pored suda, negde gore, neki su radnici nešto pravili i sedeli na skeli. Kad sam prošla, oni su za mnom zviždali i dovikivali prostote, muziku za moje uši. Veselo sam utrčala u sud, misleći, pa šta fali razvoditi se dok ti majstori još zvižde sa skele? A posle, dakle, kad smo lupili te taksene marke i potpisali se, pošli smo peške ka gradu, svako na svoj posao. Nekako nas je put naveo na Tašmajdanski park. A tu u tom parku nalazi se čuvena kafana Poslednja šansa, koja je svoje ime dobila ne po tome što daje šansu upravo razvedenima, nego po činjenici da radi (ili je barem onda radila) 24 sata. Nema fajronta. Kad vas izbace iz svih kafana, uvek vas čeka Poslednja šansa. I tako smo mi, ne znam više na čiju inicijativu, seli u Šansu da popijemo još po kafu. Da sve bude kulturno, je li. Nismo imali ništa što bi trebalo deliti, dakle nije bilo ni razloga da se više ikada u životu sretnemo. On je tada kazao nešto veoma neobično, za šta mi je trebalo puno godina da razumem. Uopšte, za mnoge stvari koje je kazao trebalo mi je vreme da shvatim, valjda zato što je generacijski jaz među nama bio nepremostiv, bila sam naprosto premlada. Kazao je: "Znaš šta je napisao Mark Tven? Rekao je: oprost je miris koji ljubičica ostavi na stopalu koje ju je zgazilo." Ja sam pomislila nešto kao: "Gospode bože, šta ovaj čovek priča. Šta ovaj čovek stalno priča, i na kom jeziku uopšte priča?" Kasnije mi se u životu mnogo puta dešavalo da se osećam nekako tako: kao da govorim jezikom koji niko ne razume. Ali sam govorila, uporno sam govorila, a naročito onda kad je ljubav bila tu negde oko nas, jer, kako kaže Kundera: o ne, nijedna ljubav ne može da preživi ćutnju. I zato, bolje mi je da pričam bilo šta, pa makar bila i neshvatljiva, nego da pustim da bilo šta, živo, tu pored mene, umre od ćutnje.

Još sam vam ovo htela reći, na kraju: svašta se za ova tri meseca događalo, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, a bogme i na relaciji. I šta je sad trebalo, da ja to, kao, komentarišem? Je l' bi to šta promenilo? Naravno da ne bi. Dobro, mogla sam učiniti sebi uslugu, napisati 13 jezivo provokativnih političkih komentara i tako naterati Stankovića da me pozove u Nedjeljom u 2, te ispuniti sebi erotski san - ali to opet ne bi imalo nikakve iskrene veze sa dobrobiti čovečanstva, to bi bilo iz sasvim sebičnih i nečasnih pobuda. A i moglo bi mi se dogoditi da se na kraju provedem kao Vedrana i da mi kaže da sam matora, što i jesam. Mada ga je ne bih vukla za jezik, ja bih se ljubazno smeškala. Sve u strahu da mi ne kaže surovu zbilju. Tako da je bolje što do toga neće doći. Zagreb i ja ćemo nastaviti da se volimo tajno, kao u onoj Arsenovoj pesmi, kad kaže "njegovi ne bi sretni bili, a možda ne bi niti moji". Nekoliko ljudi u nekoliko kafana, u nekoliko mansardi, voleće iste pesme. Nije li to dovoljno?

Nismo li mi oni ljudi koji su već jednom mislili da su se zauvek rastali? I ljutito smo se pogledivali kroz nišane, prave ili metaforične, sve govoreći šta sve nikad oprostiti nećemo jer bi se kosti tog i tog u grobu prevrtale. Priznaću vam jedno: ja ne verujem da se kosti u grobu ikada prevrću. Kostima je svejedno, kad jednom dospeju u to stanje. A mi ostajemo ovde, gore, dok još jesmo, sada već sasvim spremni da se privremeno rastanemo onako kako smo smo se na početku septembra i upoznali, uz Arsenove stihove. Pošto smo dakle zaključili da sve u životu prolazi brzo, ja vam želim ugodan ostatak života uz ovu kratku poduku, iz majstorske radionice Dedić:

Ja ne mogu biti ni svetac ni monah Meni su najbolje koje daju odmah Koje daju svuda u nezgodne ure nježne, zadivljene i sluđene cure Ostavljeno dijete za druge ne haje Tko ne daje odmah kao da ne daje Al ne čuju mnoge ovaj strašni vapaj one tome daju neki viši značaj te se prenemažu uz priče preduge Griješe koje daju iz treće il druge Oduvijek sam bio ljubavni siromah Zato tražim malo ali tražim odmah

 

Izvor