KIFLICE

Mirjana Bobić Mojsilović

Znam da ću zvučati staromodno, dosadno, nazadno, izvan duha vremena, besmisleno i domaćički, ali evo, svečano javljam – nema doma bez rerne! Pogotovo, nema jeseni i zime, bez rerne u domu. To znači da sam malo zasukala rukave. To znači da me ništa ne mrzi. To znači da sam počela da mesim.

Vidite, za kuvanje je najvažnije radovanje. Za život je najvažnije ustati sa troseda, napustiti loše vesti i mračne filmove na televiziji, i skoknuti do kuhinje. Kuhinja je, sigurno, najkreativnije mesto u kući, za onoga ko je spreman da se igra. Tvrdim da ljudi koje ne mrzi da ponekad nešto umese, skuvaju, ispeku, čak i kada im ne dolaze gosti, imaju u sebi mnogo radosti, i da umeju, čudesno, da se opiru stvarnosti.
Lako je otići iza ćoška, u samoposlugu i kupiti hleb, ili do poslastičarnice i kupiti kolače, ali moja rerna je moja rerna i sinoć mi je došlo, u pola deset uveče, da umesim kiflice sa sirom, da vidim da li umem. Nikada ranije nisam to pravila, ali svaki put – čini prvi korak. Oklagija i ja!
Mali krš po radnoj ploči, komadi testa su svih mogućih oblika, osim onoga koji je slikan na youtube, ( dobro, poznato je da sam ekspresionista!!!) ali ja se radujem kao dete, kad sam pravila kolače od blata, motam testo kako znam i umem, u neke sam čak zaboravila da stavim sir, ali zato na njih stavljam kim odozgo, nema veze, kažem, važno je igrati se.

I jeste važno. Najvažnije. 

Jer, kad se igraš, učestvuješ u životu. Igra je, da se pekarski izrazim, kvasac života. Ako se ne igraš, ako po nekada ne uzmeš sam da mesiš testo, tebe će mesiti život. Ti ćeš biti kiflica, jedna od miliona, na pokretnoj traci.

Dok sam ih pravila, smeškala sam se, vodeći sa sobom, testom i životom jedan vrlo prijatan razgovor.
I evo, nasmejana, dragi prijatelji, dajem vam recept:
 
Odokativno umesiti testo sa malo margarina, mleka i kvasca. Da bude mekano kao ušna resica. Razvući ga oklagijom, i zavijati kiflice, koje na kraju namažete jajetom. Mogu da se pune sirom, džemom, ili maštom.

Prijatno.