СРПСКО-РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ

Posted:  Ђорђе Бојанић, Срби и Руси
Ознаке:ДА НЕ ЗАБОРАВИМО

1

 

Аутори – Зорица Пелеш и Ђорђе Бојанић

Љубав свију нас Срба према Русији је до светости узвишена. Писмени извори о нашим међубратским везама одпочињу доста давно, а кренућемо од Светог Саве, родоначелника лозе Немањића, који се замонашио у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светоj Гори Атонској. Тамо су започете наше културне везе са Русијом, где се увелико гајила писменост и наука.

Најтеже време у историји руског народа, 13. и 14. век , ми у својој историји с правом називамо златним добом. Онда се  зачело наше свесно и присно словенско братство с руским народом  и у току свих даљих међусобних веза наших  ми смо поступали по оној народној „брат се брату у невољи нађе.“

      

  Када је  руски манастир Св.Пантелејмнона  дошао у крајњу пустош у 13 и 14 веку, лишен сваке материјалне помоћи Русије, која је у то време стењала под татрским игом, братска Србија је притекла руској браћи у помоћ. Логично је било да руски монаси потраже помоћ од Срба, најближих им по вери и крви. Српски господари били су у време монголске владавине у Русији једини добротвори и ктитори руске атонске обитељи и то скоро до савршеног ослобођења Русије.

       У овом манастиру сачувано је 16. дародавних повеља српских владалаца и великана. После великпг даривања  руског манастира Светог Пантелејмона од стране  српског великог жупана Стефана Немање, оца Светог Саве, који се касније замонашио у Светој Гори Атонској, као Симеон,писани извори говоре да је  и српски краљ Драгутин даривао цркве и манстире у Русији, „јер у тој земљи Руској имађаше си љубљеног пријатеља кнеза Василија“ (Константиновича), унука Јарослава Всеволодовича.

Када је први српски цар Душан Силни постао покровитељ Свете Горе Атонске, био је упознат са крајњим сиромаштвом руског манастира Св.Пантелејмона и одмах га је примио  у заштиту, снабдео га  богатим даровима, дао му изузетну самосталност и независнст од Прота атонског.

Косовски мученик,  свети српски кнез Лазар даривао је  царским повељама   1380. и 1381.године  руском манастиру Светог Пантелејмона у Светој Гори Атонској  цркву Спасову у Хвосну, на Космету , као и 4.села.

Узајамну везу српског и руског народа појачали су наши учени људи из манастира Хиландара, када је у Србији после цара Душана почело настајати тешко време. Први међу њима био је митрополит Кипријан, који је у Русију дошао 1373.године и после многих тешкоћа, успевши да уједини руску цркву, ступио је 1390.године на трон Московск митрополије. Он се у Русији појавио као установилац црквених канона и манастиорског поретка, састављач житија и похвала руским свецима и као писац историјских дела и ујединилац руске цркве и државе. Неуморно је радио на сједињавању Руске духовне и националне снаге о чему сведочи и руски летопис и Степенаја књига.

Битка на Косову (1389) била је почетак слабљења снажне српске средњевековне државе, са коначним падом 1459. године под турску власт.

         Друга личност, која је одгајана у српском духу , дошла из манастира Хиландара у Русију, био је Григорије Цамблак, који је пошао трагом митрополита Кипријана.. Русију је задужио великим бројем књижевних дела, у којој је написао велики број проповеди и похвалних слова. Један од писаца историје руске цркве каже да „у продужењу два столећа ( 13. и 14. век) није било у Русији ни једног писца – проповедника, који би се могао сравнити са њим по красноречју и по унутарњем достојанству својих састава.“

Трећи монах, који је дошао око 1440.године са Хиландара у Русију, био је Пахомије Логотет или Пахомије Серб. Он је био веома велико име међу старо-руским књижевницима и био је један од најплоднијих писаца старе Русије. У својим списима Пахомије први проводи мисао о уједињењу руске земље са Москвом. Он је писац знаменитог руског хронографа. Један слависта руски написао је како је својим великим радом у Русији Пахомије „одужио свој дуг, како братском народу, који га је примио у своја недра, тако и идеји братства и духовног јединства између два рођена словенска народа.“

         Своје везе са Русијом Србија је учврстила потом  преко својих династија, ступањем у сродничке везе са руском династијом Руриковича и тако су две земље укрстиле и своје крви.

           

Када је велики руски кнез Иван III Васиљевич остао удовац, оженио се Зораидом – Зојом, у Москви преименованом  Софијом Палеолог, која је била унука Србина Константина  Дејановић и праунука Теодоре Немањић. Постала је супруга московског великог кнеза у времену, кад је „као таква московском двору најпотребнија била.“ Она је била огорчена што је њен супруг Иван III плаћао данак пустињским варварима и она је прекинула ту зависност, рекавши му: „Зашто слушаш робове своје и нећеш да устанеш за част своју и веру своју.“ Она је тако сарађивала, као велика кнегиња Русије, на стварању јединства, независности и величини Русије. Допринела је и да њен супруг шаље обилату помоћ Митрополиту београдском Григорију, чије је седиште било у манастиру Успења Свете Богородице, задужбини Високог Стевана у Београду. Кнез је овом манастиру даривао  („жаловану“) грамату, са којом је Митрополит београдски, кад буде хтео, могао слати монахе овог манастира за помоћ.

 Велики кнез Василије III Иванович, син Софије и кнеза Ивана  III Васиљевича , који се оженио Јеленом Глинском, чија је мајка Ана била кћерка  чувеног српског  војводе  Стевана Јакшића, помагао је као и његови родитељи Митрополита београдског.

Српска деспотица Ангелина Бранковић ( касније смерна монахиња мати Ангелина)  послала је по свом духовнику Евгенију два писма  кнезу Василију III Ивановичу и у првом писму га моли да јој пошаље 100 дуката, како би подигла цркву у име Св.Јована Златоустог  и у њој сахранила  св.деспота Стевана и свог сина св.деспота Јована, чије му шаље „збори“ ( оружана опрема коњаника) .

У другом писму га моли за помоћ руском манастиру Св.Пантелејмона у Светој Гори Атонској, подећајући га да је то „његова очевина“ и да треба да га помогне.

И од тог времена Руси су узели формално у заштиту овај манастир.

Кнез Василије III јој је уместо  100.дуката послао 160 -самурових кожа и 4.000 кожа од веверице. Исто је и београдском Митрополиту Григорију за манастир Успења Свете Богородице послао помоћ у крзну: 120. самурових кожа и 3.000  кожа од веверице и један сребрни пехар, да имају када се моле Богу и да том приликом спомињу његове родитеље . Крзно је тада било изузетно скупо , а Русија је била најбогатија земља у крзнима и она је снабдевала остатак Европе најскупоценијим крзнима.

  

Јелена је родила великог руског цара Ивана IV Васиљевича  (васпитаван у духу српских обичаја) и ми Срби смо јако поносни што је он „крв наше крви“. Велики утицај на његово васпитање, сем мајке, која је рано преминула, имала је његова бака Ана, која му је развила љубав према српском роду. Био је ктитор манастира Хиландара, коме је даривао скупоцене поклоне, а посебно је прелепа једна завеса украшена бисерима и драгим камењем, која се као светиња чува у манстиру. Хиландарци су њега даривали мањим поклонима, као и иконама а и  сребрним принчевским крстом Светог Сав украшеног драгим камењем.. Цар је 1550.године писао турском сулатну Сулејману и молио га да Србе са Хиландара узме у заштиту и то је први дипломатски акт заступања Русије за нас Србе. Цар је учинио велико дело и дајући Подворје манстиру Хиландару у Москви 1566.г. : „Хиландару  на вечни поменак двор са свим присторјењима у новом граду Китају, с десне стране Богојављанског манастира поред устужског двора“, као „почетак господства српског св.Саве и Симеона, јер се „сви начелници српски изгубише.“

              

Драгоцени допринос у руској историји оставио је Србин гроф Сава Владиславич, Рагузински (1668-1738), који је због великог значаја у руској дипломатији добио титулу грофа, од руксе царице Катарине 1725.

Гроф Сава заступао је Русију у дипломатији, успостављањем дипломатсих односа Русије са  Цариградом, Ватиканом  и са Кином, и одликован је ореденом Александра Невског. Био је врло поштован у Русији, чињеница је да је сахрањен у Петрограду у царској гробници у крипти Благовештенске цркве.

Његовим великим ангажовањем и деловањем долази до Кјахтанског споразума 1725. који је био један од најважнијих међународних споразума Русије и Кине о разграничењу.

У Сибиру је основао град Троицосавск (данас Киахта) и тамо је подигао цркву Светог Саве српског Немањића.

            Братска Русија пружила је велику помоћ Србији у српско-турском рату 1876.г.када је у Срију дошло много руских добровољаца, на челу са генералом Михаилом Григоријевичем Черњајевим, који је заједно са легендарним пуковником Николајем Николајевичем Рајевским храбро бранио Србију од Турака. Том приликом погинуо је пуковник Рајевски недалеко од Алксинца. Српска краљица Наталија купила је земљиште у Горњем Адровцу недалеко од Алексинца и ту је саграђена дивна спомен црква  Свете Тројице, легендарном пуковнику Рајевског, који је био велика инспирација грофу Толстоју за његов роман „Ана Карењина“, који је пре неку годину  у целом свету проглашен за најбољи роман свих времена.

Русија је непосредно помагала и велики устанак у Србији 1804. године, који је против Турака подигао Карађорђе Петровић. у коме су значајног удела узели и руски војници послани у помоћ Србима од стране цара Александра Првог Романова. У бици код Варварина Руске војнике предводио гроф Орурк. У овом жестоком сукобу, у коме су заједничке руско-српске војне формације до ногу потукле многобројнију турску војску, животе за слободу Србије положили су и многи Руси.

Само због напада  Наполеона на Москву 1812. године, изостала је још већа руска помоћ српском устанку који је значајно уздрмао темеље османлијске власти на Балкану.

Руси су Србима доста помогли и  у добијању аутономије српске државе и Српске цркве 1830/33. године. Да није било сталних и упорних руских дипломатских притисака на Турску царевину и Цариградску патријаршију, тешко да би Срби у то време тако лако добили своју државну и црквену аутономију.

Промена династија на српском престолу 1903. после Мајског преврата и долазак Карађорђевића на власт представљало је златно доба односа Србије са Русијом. Романови су се у многоме повезали са две тадашње српске династије, Карађорђевићима и Петровићима, тако да су све три породице међусобно ородиле.

               

 У нашим српско-руским везама, посебну улогу одиграо је последњи руски цар, свети мученик Николај II Романов ,који је због Србије ушао у Први светски рат и 1916.године у Одеси дозволио формирање Прве српске добровољачке дивизије. На жалост, у вихору безумне и злочиначке бољшевичке револуције, и сам Свети Цар Николај са читавом породицом мученички ће пострадати.

Русија је уласком у Велики рат изгубила близу 3 милиона становника и сопствену Царевину.

Српски народ му је бескрајно захвалан и ускоро ће му бити откривен споменик у Београду.

 

Остаће забележене речи руског цара Николаја Другог Романова, изречене током здравице пред представницима европских држава неколико недеља пред почетак Првог светског рата: “ПОДИЖЕМ ОВУ ЧАШУ У ЧАСТ СРБИЈЕ, ЈЕДИНОМ САВЕЗНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ РУСИЈЕ У ЕВРОПИ!” Представници запада овим су били запрепашћени.

               Ево и шта је Никола Пашић у Москви 1916. године рекао: „Тежња Москве да нам помогне никада се није угасила. У Москви су наши монаси добијали богате дарове од царева московских, и по повратку на Балкан говорили да на северу постоји моћна држава, моћни народ православни, који говори на сродном језику, народ велике душе, благородног срца, руски народ, рођени брат, на који је српски народ полагао још тада велику наду.”

            

 После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре (Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције), у нашу земљу је после ове крваве револуције избегло педесет хиљада Руса. У том чину велику улогу одиграо је и патријарх српски Варнава, петроградски студент, као и његов профеоср прота  др Стеван  М.Димитријевић, који је тражио запослење и смештај за руску браћу. Прота  Димитријевић је у време велике глади однео у Русију  54. вагона помоћи српског народа болесној и гладној руској браћи и сестрама и у децембру 1923.г. је као изасланик српског патријарха Димитрија боравио у Москви, са задатком да успостави поновни однос српске и руске православне цркве.

 Православни Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију.

  

У Сремским Карловцима била је Руска Загранична црква и митрополит Антоније Храповицки живео је у патријаршијском двору, поштован од свих Срба. У Сремским Карловцима је био и генерал Петар Врангел (1878-1928), сахрањен је у Руској цркви у Београду ( по његовој жељи ). Срби су помогли у изградњи ове цркве, као и прелпог Руског дома у Београду. У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и других многих. Врангел је наустио Русију 1920 године, због неслагања са бољшевичком влашћу, у почетку је живео у Истамбулу а преко Туниса је стигао у братску Краљевину СХС где постаје вођа свих руских избеглица у Краљевини СХС. Српски народ га је обожавао и ценио.

 У Југославији су живели директни потомци: Суворова, Пушкина, Љермонтова, Лава Толстоја, рођени брат Михаила Булгакова, рођака Константина Станиславског – балерина Марија Оленина, либретиста опера Римски Корсакова – Владимир Бељски, унук познатог сликара Ајвазовског, и други.

 Срби и Руси, као и у Првом, тако и у Другом светском рату били су на истој страни, која је од 1941 године била окренута против наци-фашистичке коалиције Немачке и Италије. Српски народ је у пролеће 1941. године, учинио руском народу  велику услугу и помоћ, јер су Срби демонстрацијама ( пучем ) од 27. марта. 1941 године, а за Хитлера изненађујућим, свргавањем  режима у Београду, за неколико недеља одложили већ спреман план за напад на Совјетски Савез.

 – Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања, битисања и православља, он постаје  руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао. Зато чувајмо и учимо своју СРПСКУ И РУСКУ историју !

 Браћо Руси хвала Вам за све!

 Аутори – Зорица Пелеш и Ђорђе Бојанић

 СРПСКА ИСТОРИЈА

Извор СРПСКА ИСТОРИЈА