Telo čovekovo
Čovek je kao slika Boga stvoren po liku Svemira. Sve što se nalazi u Svemiru odraženo je u čoveku. Zbog toga se čovek označava kao mikrokosmos nasuprot makrokosmosu Svemira. Celokupna priroda pojavnog se manifestuje u čoveku.
Telo čovekovo, sastavljeno od niza organa nije ništa drugo nego um sam. Ovo je drevno učenje o telu. Pojavno (fizičko) telo je spoljašnji grubi izraz uma (fizička manifestacija), dok je um, suprotno, tanani izraz pojavnog tela (suptilna forma fizičkog tela). Um koji razmišlja o telu (kontemplacija) postaje samo telo i tako poistovećen sa njim proživljava sve telesne nadrazaje. Svako telo ima svoje sedište u umu. Kada bi um bio oduzet (mentalna paraliza), telo ne bi bilo u stanju da živi, isto kao što ni biljka ne bi mogla opstati bez vode. Um je taj koji obavlja sve poslove i on je telo u pravom smislu. Umno delanje je jedino istinsko delanje. Um sva dela izvodi veoma brzo na pojavnom, telesnom nivou Zemaljske ravni, ali u Zvezdanoj (Astralnoj) ravni, um dela dvostruko i trostruko brže jer tamo izuzetno brzo treperi (vibrira).
Čovek je kao slika Boga stvoren po liku Svemira. Sve što se nalazi u Svemiru odraženo je u čoveku. Zbog toga se čovek označava kao mikrokosmos nasuprot makrokosmosu Svemira. Celokupna priroda pojavnog se manifestuje u čoveku.
Telo čovekovo, sastavljeno od niza organa nije ništa drugo nego um sam. Ovo je drevno učenje o telu. Pojavno (fizičko) telo je spoljašnji grubi izraz uma (fizička manifestacija), dok je um, suprotno, tanani izraz pojavnog tela (suptilna forma fizičkog tela). Um koji razmišlja o telu (kontemplacija) postaje samo telo i tako poistovećen sa njim proživljava sve telesne nadrazaje. Svako telo ima svoje sedište u umu. Kada bi um bio oduzet (mentalna paraliza), telo ne bi bilo u stanju da živi, isto kao što ni biljka ne bi mogla opstati bez vode. Um je taj koji obavlja sve poslove i on je telo u pravom smislu. Umno delanje je jedino istinsko delanje. Um sva dela izvodi veoma brzo na pojavnom, telesnom nivou Zemaljske ravni, ali u Zvezdanoj (Astralnoj) ravni, um dela dvostruko i trostruko brže jer tamo izuzetno brzo treperi (vibrira).
Jedina osobina grubog tela je zaletljivost (inercija) u kretanju i
nesposobno je za išta drugo. Čak i kada se grubo telo raspadne nakon
smrti, prosvećeni um će brzo preuzeti novo telo po svojoj volji, dok će
se um poistovećen sa telom nesvesno uneti u novo telo prema Zakonu
Uzročnosti. Iz ovoga proizilazi da je telo sklop koji je um napravio za
svoja sopstvena uživanja, za izlivanje svoje energije putem koje stiče
različita iskustava u ovom pojavnom svetu posredstvom pet energetskih
staza, odnosno, pet čulnih organa opažanja i spoznaje.
Misli oblikuju telo
Umno delanje jedino je istinsko delanje. Delanje tela nije delanje, jer samo po sebi telo je ne delatno. Telo su zapravo misli čovekove, njegova raspoloženja, ubedjenja i osećanja, opredmećena kako bi bila vidljiva oku u pojavnom svetu. Veoma je važno reći da se svaka ćelija tela stvara, raste, zreli, pati i nestaje, primajući životnu iskru ili iskru smrti posredstvom svake misli koja udje u um, zbog toga što čovek teži da izraste u lik o kojem najviše razmišlja.
Kada se um okrene ka nekoj odredjenoj misli i neko vreme boravi u njoj, uspostavlja se izvesno treperenje tvari (vibracija materije) i što se ta misao češće izaziva, to više ima namernost (tendenciju) da se ponavlja, sve dok ne preñe u naviku i ne postane samosvojna (automatska). Telo prati um i odražava (imitira) njegove promene. Kada čovek usredsredi svoje misli (koncentracija) oči se ukoče (fiksiraju).
Svaka promena u mislima stvara treperenje u umnom telu (mentalna vibracija) i kada se ona prenese na pojavno (fizičko) telo, to izaziva dejstvo u nervnim ćelijama mozga. Ovo dejstvo uzrokuje mnogobrojne električne, magnetične i hemijske promene. Ovo znači da misaono delovanje izaziva promene na pojavnom (fizičkom) nivou. Ovde se odražava dejstvo Zakona Privlačnosti po kojem umno treperenje ne samo da oblikuje tvar, već i privlači isto ili slično treperenje energije iz okruženja. Zakon Privlačnosti deluje po odreñenju „slično privlači slično“ i nema vezu prožimanja (kauzalitet) sa Zakonom Suprotnosti. To znači da misao o „nečemu“ uzrokovana bilo privlačnošću bilo odbijanjem privlači to „nešto“. Ako je čovek u strahu od bolesti glavobolje, on bolest glavobolje privlači, ali isto tako i ako tvrdi da neće imati glavobolju, ili izražava želju da nema glavobolju, on bolest glavobolje privlači. Samo um u kojem ne postoji misao o bolesti glavobolje, zauvek odbija bolest glavobolje. Ovo znači da nema privlačnosti ukoliko nema misaone prijemčivosti.
Misli oblikuju telo
Umno delanje jedino je istinsko delanje. Delanje tela nije delanje, jer samo po sebi telo je ne delatno. Telo su zapravo misli čovekove, njegova raspoloženja, ubedjenja i osećanja, opredmećena kako bi bila vidljiva oku u pojavnom svetu. Veoma je važno reći da se svaka ćelija tela stvara, raste, zreli, pati i nestaje, primajući životnu iskru ili iskru smrti posredstvom svake misli koja udje u um, zbog toga što čovek teži da izraste u lik o kojem najviše razmišlja.
Kada se um okrene ka nekoj odredjenoj misli i neko vreme boravi u njoj, uspostavlja se izvesno treperenje tvari (vibracija materije) i što se ta misao češće izaziva, to više ima namernost (tendenciju) da se ponavlja, sve dok ne preñe u naviku i ne postane samosvojna (automatska). Telo prati um i odražava (imitira) njegove promene. Kada čovek usredsredi svoje misli (koncentracija) oči se ukoče (fiksiraju).
Svaka promena u mislima stvara treperenje u umnom telu (mentalna vibracija) i kada se ona prenese na pojavno (fizičko) telo, to izaziva dejstvo u nervnim ćelijama mozga. Ovo dejstvo uzrokuje mnogobrojne električne, magnetične i hemijske promene. Ovo znači da misaono delovanje izaziva promene na pojavnom (fizičkom) nivou. Ovde se odražava dejstvo Zakona Privlačnosti po kojem umno treperenje ne samo da oblikuje tvar, već i privlači isto ili slično treperenje energije iz okruženja. Zakon Privlačnosti deluje po odreñenju „slično privlači slično“ i nema vezu prožimanja (kauzalitet) sa Zakonom Suprotnosti. To znači da misao o „nečemu“ uzrokovana bilo privlačnošću bilo odbijanjem privlači to „nešto“. Ako je čovek u strahu od bolesti glavobolje, on bolest glavobolje privlači, ali isto tako i ako tvrdi da neće imati glavobolju, ili izražava želju da nema glavobolju, on bolest glavobolje privlači. Samo um u kojem ne postoji misao o bolesti glavobolje, zauvek odbija bolest glavobolje. Ovo znači da nema privlačnosti ukoliko nema misaone prijemčivosti.
Lice je slika uma
Kao što je pojavno (fizičko) telo spoljašnji grubi izraz uma (fizička manifestacija), tako je um, suprotno, tanani izraz pojavnog tela (suptilna forma fizičkog tela). To znači: ako je um grub i telo je grubo. Kao što čovek grube pojave kod drugih ljudi ne izaziva nežnost i ljubav, isto tako čovek grubog uma ne može ni kod koga izazvati ni ljubav ni privlačnost. Um vrlo jasno odražava na licu svoja različita stanja koja razuman čovek može lako da pročita. Lice je slika uma, prepuno znakova, i kao što je knjiga prepuna slova i može je čitati onaj ko slova poznaje, tako i lice može či- tati onaj ko znake na licu razaznaje.
Telo prati um. Ako um pomisli o padu sa visine, telo se odmah priprema i pokazuje spoljašnje znake. Strah, zabrinutost, bol, radost, tuga, veselost, ljutnja i mnoga druga stanja uma, proizvode različite odraze na na licu.
Oči koje predstavljaju ogledalo duše, govore o stanju u kojem se nalazi um. U očima postoji „uredjaj“ koji preobražava i odražava svetlost, kako spoljašnju tako i unutrašnju. Spoljašnja svetlost omogućava opažanje, a unutrašnja svetlost prenosi poruke o stanju u kojem se um nalazi: misli o neverstvu, lukavosti, prevari, čistoj ljubavi, saosećanju, ushićenju, depresiji, sumornosti, mržnji, radosti, miru, skladu, zdravlju, moći, snazi i lepoti.
Čovek koji je u stanju da čita iz očiju drugih, može istovremeno čitati i njihove umove. Može pročitati čovekovu zadnju misao ili pretežnu (dominantnu) misao koja obuzima um, ako je u stanju da zapazi znake na njegovom licu, u njegovom govoru i ponašanju. Za ovo je potrebna smelost, oštroumnost, uvežbanost, razum i iskustvo.
Misli, osećanja i načini razmišljanja ostavljaju dubok trag na licu čoveka. Na licu je teško sakriti ono što je u umu. Čovek može pomisliti da je zadržao svoje misli u tajnosti, ali misli o naklonosti, požudi, pohlepi, ljubomori, ljutnji, osvetoljubivosti, mržnji, i druge slične, trenutno ostavljaju dubok trag na licu. Lice je veran i vrlo osetan (senzitivan) uredjaj koji beleži i snima sve misli koje promiču umom čoveka. Lice je poput uglačanog ogledala, ono odražava prirodu uma i njegov sadržaj u odredjenom trenutku. onaj ko to spozna moci će na licu čoveka pročitati njegovu prošlost, videti sadašnjost i nazreti budućnost. Drugim rečima, on samo jednim pogledom na čoveka prepoznaje šta je, zašto i kako radio, šta, kako i zašto radi i zna šta će, kako i zašto raditi. Uvidom sa nivoa viših ravni zna i ishod svake radnje koju čovek preduzima.
Onaj ko misli da može da sakrije svoje misli, neznalica je prvog reda. On liči na noja koji, kada ga hvataju, sakrije glavu u pesak i zamišlja da ga niko ne vidi.
Šta god da misli čovek, istog trenutka se to ocrtava na njegovom licu. Svaka loša misao je kao igla kojom se urezuju linije i znaci na licu. Lice je zapravo pokriveno ožiljcima i ranama koje su stvorile loše misli pout mržnje, ljutnje, požude, ljubomore, osvetoljubivosti i slične. Na osnovu ožiljka sa čovečijeg lica, može se odmah pročitati stanje uma čoveka, odmah se može ustanoviti (dijagnostikovati) bolest uma ili bolest tela.
Kao što je pojavno (fizičko) telo spoljašnji grubi izraz uma (fizička manifestacija), tako je um, suprotno, tanani izraz pojavnog tela (suptilna forma fizičkog tela). To znači: ako je um grub i telo je grubo. Kao što čovek grube pojave kod drugih ljudi ne izaziva nežnost i ljubav, isto tako čovek grubog uma ne može ni kod koga izazvati ni ljubav ni privlačnost. Um vrlo jasno odražava na licu svoja različita stanja koja razuman čovek može lako da pročita. Lice je slika uma, prepuno znakova, i kao što je knjiga prepuna slova i može je čitati onaj ko slova poznaje, tako i lice može či- tati onaj ko znake na licu razaznaje.
Telo prati um. Ako um pomisli o padu sa visine, telo se odmah priprema i pokazuje spoljašnje znake. Strah, zabrinutost, bol, radost, tuga, veselost, ljutnja i mnoga druga stanja uma, proizvode različite odraze na na licu.
Oči koje predstavljaju ogledalo duše, govore o stanju u kojem se nalazi um. U očima postoji „uredjaj“ koji preobražava i odražava svetlost, kako spoljašnju tako i unutrašnju. Spoljašnja svetlost omogućava opažanje, a unutrašnja svetlost prenosi poruke o stanju u kojem se um nalazi: misli o neverstvu, lukavosti, prevari, čistoj ljubavi, saosećanju, ushićenju, depresiji, sumornosti, mržnji, radosti, miru, skladu, zdravlju, moći, snazi i lepoti.
Čovek koji je u stanju da čita iz očiju drugih, može istovremeno čitati i njihove umove. Može pročitati čovekovu zadnju misao ili pretežnu (dominantnu) misao koja obuzima um, ako je u stanju da zapazi znake na njegovom licu, u njegovom govoru i ponašanju. Za ovo je potrebna smelost, oštroumnost, uvežbanost, razum i iskustvo.
Misli, osećanja i načini razmišljanja ostavljaju dubok trag na licu čoveka. Na licu je teško sakriti ono što je u umu. Čovek može pomisliti da je zadržao svoje misli u tajnosti, ali misli o naklonosti, požudi, pohlepi, ljubomori, ljutnji, osvetoljubivosti, mržnji, i druge slične, trenutno ostavljaju dubok trag na licu. Lice je veran i vrlo osetan (senzitivan) uredjaj koji beleži i snima sve misli koje promiču umom čoveka. Lice je poput uglačanog ogledala, ono odražava prirodu uma i njegov sadržaj u odredjenom trenutku. onaj ko to spozna moci će na licu čoveka pročitati njegovu prošlost, videti sadašnjost i nazreti budućnost. Drugim rečima, on samo jednim pogledom na čoveka prepoznaje šta je, zašto i kako radio, šta, kako i zašto radi i zna šta će, kako i zašto raditi. Uvidom sa nivoa viših ravni zna i ishod svake radnje koju čovek preduzima.
Onaj ko misli da može da sakrije svoje misli, neznalica je prvog reda. On liči na noja koji, kada ga hvataju, sakrije glavu u pesak i zamišlja da ga niko ne vidi.
Šta god da misli čovek, istog trenutka se to ocrtava na njegovom licu. Svaka loša misao je kao igla kojom se urezuju linije i znaci na licu. Lice je zapravo pokriveno ožiljcima i ranama koje su stvorile loše misli pout mržnje, ljutnje, požude, ljubomore, osvetoljubivosti i slične. Na osnovu ožiljka sa čovečijeg lica, može se odmah pročitati stanje uma čoveka, odmah se može ustanoviti (dijagnostikovati) bolest uma ili bolest tela.
Prožimanje uma i tela
Um je usko povezan sa telom. Um deluje na telo, a telo reaguje na um. Bol u umu oslabljuje telo, a telo zauzvrat utiče na slabljenje uma.
Ako je telo snažno i zdravo, i um takoñe postaje zdrav i snažan. Ako je telo bolesno, i um postaje bolestan. Bol u telu prouzrokuje slabost u umu. Ovo je tvrdnja nauke čo- veka koja kaže da je u zdravom telu i duh zdrav. Ovo tvrdi um koji je poistovećen sa telom.
Istina je sasvim suprotna. Drevno učenje kaže da je telo zdravo ako je duh zdrav. Uzvišen čovek zna da je zdrav duh samo ako je um pročišćen, čime je i telo nemi- novno zdravo. Kako um ima vlast nad telom, tako čist i zdrav um znači i zdravo telo.
Uzrok bolesti su loše misli
Osnovni uzrok bolesti koje napadaju telo su loše misli. Sve što se zadržava u umu, biva stvoreno i u telu. Svako ružno osećanje i ogorčenost delovaće ujedno i na telo i izazvaće neku vrstu bolesti. Sva uznemirujuća stanja kao što su strast, mržnja, ljubo- mora, zabrinutost, plahovita raspoloženja, zapravo uništavaju ćelije tela i izazivaju oboljenja srca, jetre, bubrega, slezine, želuca i drugih organa. Siloviti nastupi žestoke plahovitosti ozbiljno oštećuju moždane ćelije, ubacuju otrovne hemijske sastojke u krv, izazivaju opšti šok i smanjuju lučenje stomačnih sokova, žuči i ostalih probavnih sokova, oduzimaju energiju, živost, izazivaju prerano starenje i skraćuju životni vek.
Kada je um uznemiren, onda je i telo uznemireno. U kojem god pravcu telo krene, um će ga pratiti. Kada su i um i telo uznemireni, Životna energija teče u pogrešnom pravcu. Umesto da prožima telo ravnomerno i stabilno, ona treperi neujednačeno. Tada se ni hrana ne vari pravilno. To je početak bolesti. Bolest je slabost uma, a ne slabost tela. Ako se suštinski uzrok, nečisti um odstrani, nestaju sve bolesti. Čist um. ne privlači nijednu bolest. Mag nikada nije bolestan.
Bolovi od kojih pati telo su drugorazredne bolesti tela (sekundarne, fizičke bolesti), dok se patnje koje utiču na um mogu nazvati prvorazrednim umnim bolestima (pri- marne, mentalne bolesti). Ako se loše misli unište, sve telesne bolesti će nestati. Či- stoća uma znači i zdravlje tela. Zbog ovog saznanja magovi su uvek obazrivi u svo- jim razmišljanjima i u izboru misli. Zato što uvek prebivaju u uzvišenim mislima, magovi žive u skladu, zdravlju i lepoti.
Covek je svoj sopstveni lekar
Kada pogledam na lekare današnjice, žalosno ono što se da videti: većina lekara na svetu čini više zla nego dobra bolesnicima. Lekari prenaglašavaju prirodu bolesti kada je saopštavaju čoveku kojeg leče. Pune umove ljudi svakakvim umišljenim strahovima. Lekari ne poznaju moć usmerene misli (sugestije) i njen uticaj na um čoveka, a ako i kažu da znaju, onda oni čine suprotno iz nekog neprimerenog razloga. Kako je pohlepa duboko ukorenjena u umovima lekara, a isto tako i želja za bogatstvom, oni pokušavaju na najbolji mogući način da uzmu što više novca od bolesnog i nemoćnog čoveka i njegove rodbine. Ako bi lekar bolesniku rekao: „Nije ti ništa. Ova bolest nije opasna. Biće ti bolje za nekoliko sati“, ko bi mu onda dao pare za to? Zato lekari daju pogrešne sugestije svojim pacijentima: „Ovo je strašna bolest. To je teška bolest. Opasan otrov, opasan mikrob boravi u tvojim plućima, krv je zaražena opasnim virusom.“ Jadan čovek ne spava noćima zahvaljujući strahu koji mu je lekar usadio u svest. On netremice razmišlja: „Moja bolest je opasna i teška. Mogao bih umreti od ove bolesti.“ Ovo je možda preuveličan primer, ali svaki čovek u neznanju, sledeći uputstva svog lekara boravi u „neutešnom stanju“, a stalna zaokupljenost uma brigom i uznemirenošću svakodnevno uništava hiljade i hiljade crvenih i belih krvnih zrnaca. Lekar daje pogrešnu sugestiju kako bi veličao svoje znanje i umešnost u svom poslu i kako bi vezao čoveka za stanje bolesti uzimajući mu novac i dajući mu za to veoma slabe lekove koji više održavaju stanje bolesti nego što leče i pri tom izazivaju niz pratećih loših posledica (kontraindikacije) koje su uzročnici novih bolesti. Tako lekari zatvaraju krug ropstva bolesti oko čoveka.
Um je usko povezan sa telom. Um deluje na telo, a telo reaguje na um. Bol u umu oslabljuje telo, a telo zauzvrat utiče na slabljenje uma.
Ako je telo snažno i zdravo, i um takoñe postaje zdrav i snažan. Ako je telo bolesno, i um postaje bolestan. Bol u telu prouzrokuje slabost u umu. Ovo je tvrdnja nauke čo- veka koja kaže da je u zdravom telu i duh zdrav. Ovo tvrdi um koji je poistovećen sa telom.
Istina je sasvim suprotna. Drevno učenje kaže da je telo zdravo ako je duh zdrav. Uzvišen čovek zna da je zdrav duh samo ako je um pročišćen, čime je i telo nemi- novno zdravo. Kako um ima vlast nad telom, tako čist i zdrav um znači i zdravo telo.
Uzrok bolesti su loše misli
Osnovni uzrok bolesti koje napadaju telo su loše misli. Sve što se zadržava u umu, biva stvoreno i u telu. Svako ružno osećanje i ogorčenost delovaće ujedno i na telo i izazvaće neku vrstu bolesti. Sva uznemirujuća stanja kao što su strast, mržnja, ljubo- mora, zabrinutost, plahovita raspoloženja, zapravo uništavaju ćelije tela i izazivaju oboljenja srca, jetre, bubrega, slezine, želuca i drugih organa. Siloviti nastupi žestoke plahovitosti ozbiljno oštećuju moždane ćelije, ubacuju otrovne hemijske sastojke u krv, izazivaju opšti šok i smanjuju lučenje stomačnih sokova, žuči i ostalih probavnih sokova, oduzimaju energiju, živost, izazivaju prerano starenje i skraćuju životni vek.
Kada je um uznemiren, onda je i telo uznemireno. U kojem god pravcu telo krene, um će ga pratiti. Kada su i um i telo uznemireni, Životna energija teče u pogrešnom pravcu. Umesto da prožima telo ravnomerno i stabilno, ona treperi neujednačeno. Tada se ni hrana ne vari pravilno. To je početak bolesti. Bolest je slabost uma, a ne slabost tela. Ako se suštinski uzrok, nečisti um odstrani, nestaju sve bolesti. Čist um. ne privlači nijednu bolest. Mag nikada nije bolestan.
Bolovi od kojih pati telo su drugorazredne bolesti tela (sekundarne, fizičke bolesti), dok se patnje koje utiču na um mogu nazvati prvorazrednim umnim bolestima (pri- marne, mentalne bolesti). Ako se loše misli unište, sve telesne bolesti će nestati. Či- stoća uma znači i zdravlje tela. Zbog ovog saznanja magovi su uvek obazrivi u svo- jim razmišljanjima i u izboru misli. Zato što uvek prebivaju u uzvišenim mislima, magovi žive u skladu, zdravlju i lepoti.
Covek je svoj sopstveni lekar
Kada pogledam na lekare današnjice, žalosno ono što se da videti: većina lekara na svetu čini više zla nego dobra bolesnicima. Lekari prenaglašavaju prirodu bolesti kada je saopštavaju čoveku kojeg leče. Pune umove ljudi svakakvim umišljenim strahovima. Lekari ne poznaju moć usmerene misli (sugestije) i njen uticaj na um čoveka, a ako i kažu da znaju, onda oni čine suprotno iz nekog neprimerenog razloga. Kako je pohlepa duboko ukorenjena u umovima lekara, a isto tako i želja za bogatstvom, oni pokušavaju na najbolji mogući način da uzmu što više novca od bolesnog i nemoćnog čoveka i njegove rodbine. Ako bi lekar bolesniku rekao: „Nije ti ništa. Ova bolest nije opasna. Biće ti bolje za nekoliko sati“, ko bi mu onda dao pare za to? Zato lekari daju pogrešne sugestije svojim pacijentima: „Ovo je strašna bolest. To je teška bolest. Opasan otrov, opasan mikrob boravi u tvojim plućima, krv je zaražena opasnim virusom.“ Jadan čovek ne spava noćima zahvaljujući strahu koji mu je lekar usadio u svest. On netremice razmišlja: „Moja bolest je opasna i teška. Mogao bih umreti od ove bolesti.“ Ovo je možda preuveličan primer, ali svaki čovek u neznanju, sledeći uputstva svog lekara boravi u „neutešnom stanju“, a stalna zaokupljenost uma brigom i uznemirenošću svakodnevno uništava hiljade i hiljade crvenih i belih krvnih zrnaca. Lekar daje pogrešnu sugestiju kako bi veličao svoje znanje i umešnost u svom poslu i kako bi vezao čoveka za stanje bolesti uzimajući mu novac i dajući mu za to veoma slabe lekove koji više održavaju stanje bolesti nego što leče i pri tom izazivaju niz pratećih loših posledica (kontraindikacije) koje su uzročnici novih bolesti. Tako lekari zatvaraju krug ropstva bolesti oko čoveka.
Covek je svoj sopstveni lekar. Čak i kada ima pogrešnu misao on moze
biti svestan te misli. Ako telo oboli usled pogrešne misli, covek koji
poznaje svaku biljku, pronaći će lek kojim će ublažiti patnju tela i
zalečiti bolest. Istovremeno će nastojati da odbaci lošu misao,
uzročnika bolesti i bolest će nestati, a telo biti izlečeno.
Prijemčivost uma za telo
Pogrešna predstava (imaginacija): „Ja sam ovo telo“ je koren svakog zla. Pogrešnim razmišljanjem, čovek se poistovećuje (identifikuje) sa telom. Javlja se vezanost. Ve- zivanjem za telo, nastaje prijemčivost. Potom Jastvo biva obmanuto od strane uma, pa čovek onda sopstvo poistovećuje sa spoljašnošću govoreći sebi: ovo sam ja, ovo je moja žena, to su moja deca, ovo je moja kuća, ovo je moj posao od kojeg živim i izdržavam porodicu, sve ovo je moj život. Poistovećenost ili vezanost donosi ro- pstvo, bedu i patnju.
Pogledaj reakciju čoveka koji čuje da je negde neko dete umrlo. U najboljem slučaju reakcija bi bila: „Šteta, tako mlado dete, pa da umre“. A onda zamisli reakciju čoveka kojem je rečeno da je njegov sin umro. Video bi bolan krik, jauk i plač: „Moj sin!“ Zašto je tako? Upravo zbog vezanosti. Reč „moj“ izaziva začuñujuću posledicu (efe- kat) na licu čoveka. Stani ispred ogledala, posmatraj svoje lice i obrati pažnju na izraz lica i stanje koje u tvom umu izazivaju sledeće dve rečenice: „Pas je mrtav“ i „Moj pas je mrtav.“
Um može biti i prijemčiv za doživljaj zajednice kojoj pripada. Svima je poznato iz istorije da je Nemačka vojska započela II svetski rat, da je napadala druge države i narode i da je u tim napadima bilo mnogo žrtava. Nisu stradali samo vojnici, već su stradali i obični ljudi, starci, žene, deca, bebe u kolevkama. Milioni su stradali. I mnogi su plakali nad sudbinom naroda, nad sudbinom svih stradalih. Zašto su plakali? Bila su teška vremena i bili su poistovećeni sa žrtvama rata, prijemčivi za sopstveni narod i prijemčivi za druge narode koji su stradali. A onda je saveznička vojska nadjačala Nemačku vojsku. Saveznici su pred kraj rata isto tako besomučno bombardovali Nemačke gradove kao što su ovi to činili na početku rata drugim državama. U ovim bombardovanjima su isto stradali obični ljudi, starci, žene, deca, bebe u kolevkama. Milioni su stradali, ali nigde nije zabeleženo da je neko plakao nad sudbinom nemačkog naroda. Zašto? Bila su isto teška vremena, ali nije bilo poistovećenja, nije bilo prijemčivosti.
Prijemčivost uma za telo
Pogrešna predstava (imaginacija): „Ja sam ovo telo“ je koren svakog zla. Pogrešnim razmišljanjem, čovek se poistovećuje (identifikuje) sa telom. Javlja se vezanost. Ve- zivanjem za telo, nastaje prijemčivost. Potom Jastvo biva obmanuto od strane uma, pa čovek onda sopstvo poistovećuje sa spoljašnošću govoreći sebi: ovo sam ja, ovo je moja žena, to su moja deca, ovo je moja kuća, ovo je moj posao od kojeg živim i izdržavam porodicu, sve ovo je moj život. Poistovećenost ili vezanost donosi ro- pstvo, bedu i patnju.
Pogledaj reakciju čoveka koji čuje da je negde neko dete umrlo. U najboljem slučaju reakcija bi bila: „Šteta, tako mlado dete, pa da umre“. A onda zamisli reakciju čoveka kojem je rečeno da je njegov sin umro. Video bi bolan krik, jauk i plač: „Moj sin!“ Zašto je tako? Upravo zbog vezanosti. Reč „moj“ izaziva začuñujuću posledicu (efe- kat) na licu čoveka. Stani ispred ogledala, posmatraj svoje lice i obrati pažnju na izraz lica i stanje koje u tvom umu izazivaju sledeće dve rečenice: „Pas je mrtav“ i „Moj pas je mrtav.“
Um može biti i prijemčiv za doživljaj zajednice kojoj pripada. Svima je poznato iz istorije da je Nemačka vojska započela II svetski rat, da je napadala druge države i narode i da je u tim napadima bilo mnogo žrtava. Nisu stradali samo vojnici, već su stradali i obični ljudi, starci, žene, deca, bebe u kolevkama. Milioni su stradali. I mnogi su plakali nad sudbinom naroda, nad sudbinom svih stradalih. Zašto su plakali? Bila su teška vremena i bili su poistovećeni sa žrtvama rata, prijemčivi za sopstveni narod i prijemčivi za druge narode koji su stradali. A onda je saveznička vojska nadjačala Nemačku vojsku. Saveznici su pred kraj rata isto tako besomučno bombardovali Nemačke gradove kao što su ovi to činili na početku rata drugim državama. U ovim bombardovanjima su isto stradali obični ljudi, starci, žene, deca, bebe u kolevkama. Milioni su stradali, ali nigde nije zabeleženo da je neko plakao nad sudbinom nemačkog naroda. Zašto? Bila su isto teška vremena, ali nije bilo poistovećenja, nije bilo prijemčivosti.
Mag je uvek neprijemčiv. Nevezan za stvar ili drugo biće. Covek ne
može da izgubi nijednu stvar ako nije prijemčiv za tu stvar koju je
izgubio. Covek koji nije prijemciv on nije vezan ni za jedno biće, ali
moze da bude blagonaklon prema svakom biću. I kad voli, covek moze da
bude neprijemčiv kada je neostrašćen. Strast je najužasnija prijemčivost
koja obuzima um. ali ipak ljubav moze da bude bestrasna, čak i kad je
telesna, kada je ispunjena Božanskom ushićenošću (ekstazom) i taga je
savršena. I kada se odnos sa bliskom osobom prekine iz bilo kog razloga,
pa čak i smrti, onda se ne oseća ni bol ni tuga, već samo ono isto
Božansko ushićenje. U smirenoumlju svom takav covek zna da je svaka veza
uspostavljena jednom, trajna veza. Ovo je neprijemčivost.
Telo ne oseća bol, bol je u umu
Bol je očigledan sve dok čovek sebe povezuje sa umom. U snu bol ne postoji. Kada se čovek povredi, rana odaje prodoran bol, ali taj bol čovek neće osećati noću dok spava. Samo kada je um istovremeno povezan preko nerava i razmišljanja sa povredjenim delom tela čovek oseća bol. Razmišljanjem o bolu čovek počinje da doživljava bol. Nema bola kada se veza izmedju uma i tela prekine dejstvom leka protiv bolova, iako rana i dalje postoji. Za vreme velike ushićenosti, bol potpuno prestaje tako što se umu skreće pažnja sa tela, sedišta bola. Zato vojnik u jurišu i kad je ranjen on, neosećajući bol i dalje napada.
Ako bi se svesno odvojio um od obolelog dela tela usredsredjenjem na na bilo koji drugi privlačan objekat, ne bi se osećao bol čak ni pri budnom stanju. Neprekidnim razmišljanjem o nekom problemu ili bolesti, čovek samo povećava bol i patnju. Bol je u umu. Onaj koji ima snažnu volju i jaku snagu istrajnosti ne doživljava bol.
Ovladavanjem umom pokorava se telo
Kod većine ljudi um je uglavnom podreñen telu. Pošto su umovi ovih ljudi vrlo malo razvijeni, oni većinom žive u samoobmanjujućem stanju svesti. Mag razvija spozna- jno stanje svesti i pomoću razuma iz jastva upravlja umom. Spoznajno stanje svesti se razvija učenjem, proučavanjem, neodnosnim mišljenjem (apstrakcija), odnosnim rasuñivanjem (kontemplacija) i usmerenim usredsreñenjem (meditacija).
Onaj koji upravlja umom, savršeno upravlja i telom. Telo je samo senka uma. Ono je sklop koji je um pripremio za svoj izražaj. Telo postaje rob kada se ovlada umom. Zato je ovladavanje umom prvi korak na Stazi Spoznaje. Zakoračiti drugim korakom, pre nego što se umom ovlada, bilo bi nalik čoveku koji vezanih očiju ide ulicom kojom jure kola. Jastvo je gospodar uma. Ako bi bilo obrnuto, bilo bi nalik čoveku koji pusti slepca da ga vodi pa zajedno u jamu padnu.
odlomci iz knjige Ogledalo duse
\Tekst u celosti preuzet sa https://beleznica.wordpress.com/
Telo ne oseća bol, bol je u umu
Bol je očigledan sve dok čovek sebe povezuje sa umom. U snu bol ne postoji. Kada se čovek povredi, rana odaje prodoran bol, ali taj bol čovek neće osećati noću dok spava. Samo kada je um istovremeno povezan preko nerava i razmišljanja sa povredjenim delom tela čovek oseća bol. Razmišljanjem o bolu čovek počinje da doživljava bol. Nema bola kada se veza izmedju uma i tela prekine dejstvom leka protiv bolova, iako rana i dalje postoji. Za vreme velike ushićenosti, bol potpuno prestaje tako što se umu skreće pažnja sa tela, sedišta bola. Zato vojnik u jurišu i kad je ranjen on, neosećajući bol i dalje napada.
Ako bi se svesno odvojio um od obolelog dela tela usredsredjenjem na na bilo koji drugi privlačan objekat, ne bi se osećao bol čak ni pri budnom stanju. Neprekidnim razmišljanjem o nekom problemu ili bolesti, čovek samo povećava bol i patnju. Bol je u umu. Onaj koji ima snažnu volju i jaku snagu istrajnosti ne doživljava bol.
Ovladavanjem umom pokorava se telo
Kod većine ljudi um je uglavnom podreñen telu. Pošto su umovi ovih ljudi vrlo malo razvijeni, oni većinom žive u samoobmanjujućem stanju svesti. Mag razvija spozna- jno stanje svesti i pomoću razuma iz jastva upravlja umom. Spoznajno stanje svesti se razvija učenjem, proučavanjem, neodnosnim mišljenjem (apstrakcija), odnosnim rasuñivanjem (kontemplacija) i usmerenim usredsreñenjem (meditacija).
Onaj koji upravlja umom, savršeno upravlja i telom. Telo je samo senka uma. Ono je sklop koji je um pripremio za svoj izražaj. Telo postaje rob kada se ovlada umom. Zato je ovladavanje umom prvi korak na Stazi Spoznaje. Zakoračiti drugim korakom, pre nego što se umom ovlada, bilo bi nalik čoveku koji vezanih očiju ide ulicom kojom jure kola. Jastvo je gospodar uma. Ako bi bilo obrnuto, bilo bi nalik čoveku koji pusti slepca da ga vodi pa zajedno u jamu padnu.
odlomci iz knjige Ogledalo duse
\Tekst u celosti preuzet sa https://beleznica.wordpress.com/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.